Šah-mat

Divni letnji dani su nastupili. Baš divni. Preuranjena vrelina je bila na samom svom vrhuncu. Bio sam zatvoren u kuću baš kao u samicu. Potrudio sam se da uradim ponešto što nadilazi moje zapostavljene radne navike. Mašio sam se ne baš lakog ali ni junačkog zadatka. Rastrebljivao sam drangulije i uspomene iz ormana. Ne mogu da vam iznosim sve detalje jer bi to potrajalo, ali tek toliko da znate da sam se prvo igrao sa kolekcijom automobilčića i valjao se po podu, baš kao dete. Zatim sam pregledao dijapozitive iz prošlog veka i uočio da smo se tada smejali. Kako je to vreme brzo iščezlo?! Neskromno sam se divio svojim požutelim diplomama. Ja sam bio stručnjak i znalac. Gradio sam mostove. Ti mostovi su odavno srušeni. Odnekud se pojavio i stari telefonski imenik posve iskrzanih korica. Na prvim stranicama, ali i na preostalim, kraj imena su bili označeni krstevi. Izgleda da su svi moji prijatelji odavno na onom svetu. U najskrivenijem uglu ladice ležala je crna masivna sveska. Mislio sam da sam je odavno bacio. Ta sveska je pohranila moje najmračnije i najskrivenije zabeležbe o drugima. Prokleta radoznalost me je još jednom naterala da je otvorim. Radoznalost je opasno oružje u rukama amatera. Moji prijatelji su me zvali – kočničar. Divili su se mojim mogućnostima da zaustavim baš svakoga ko pokuša da pređe moje granice i da napravim ograde koje ni nadljudsko biće ne bi moglo da preskoči ili da prođe kroz njih. Ja sam se divio sebi – kako sam samo bio dosledan i istrajan u odbrani –  i nagoveštaja i pokušaja približavanja. Bio sam vrstan šahista. Čitavu partiju sam imao u glavi. Beležio sam i najsitnije slabosti i propuste svojih prijatelja i koristio ih da se uzvisujem. Nisu oni bili mene vredni. Bio sam prepametan. Sad, doduše, uviđam, nimalo mudar, ali nema više nikoga ko bi mogao da potvrdi da to jeste ili nije tako.