via pinterest.com
Zvezda obzorja nemirno luta,
Žrvlju utege gvozdenim stiskom,
Svetionik je pusti kamenolom
U stegama zdrobljenih duša.
Slepilo je vančulno postojanje,
U mraku trazi senke ne b(r)oje.
Sve(sno)st je privid prostranstva,
Pustahija ukotvljava prolaznosti.
Razmetljivci nesagledno korove
Bašte tananih cvetova srca.
Žile post(oj)anja gaze nevidom,
Krvave ih rečima spomena.
Kad kažu – nije teško biti fin, to ume da bude i eufemizam. Varka. No, to možda (ne) može da nas spreči da (na) raznim jezicima (a koji je koji nisam baš sigurna) kažemo tu jednu reč koja može da bude čarobna – hvala! 🙂
Jednom prilikom neznani veselnik obratio se na skupu kome su prisustvovali najugledniji profesori medicinskog fakulteta sa do sad nečuvenim predlogom: „Da li je doktorska gospoda razmišljala o tome da se sprovodi preventivna lobotomija naroda?“
Profesori su se zagledali međusobno a jedan visokouvaženi neuropsihijatar je rekao: „Zvanična medicina do sada nije zauzela pozitivan stav po tom pitanju, osim kada se radi o izrazito nepopravljivim slučajevima.“
Na to je ozareni čovek uskliktao: „Šalio sam se samo, tako mi čipa u ličnim dokumentima i platnim karticama, hipotekama na budućnost, a i potpisa o kadaveričnom darovanju. Mnogo hvala turbo folku. Long live Ceca! Nadasve ružičastoj televiziji. A tek žutoj štampi. A tek internet portalima. A tek ostrašćenim komentatorima. Hvala vama što ste mi dali reč. Hvala mitu i korupciji kao sastavnom delu svakog sistema – od kolevke pa do groba. Hvala svima koji me znaju i ne znaju. Hvala državi tj. zemlji bez države tj. zemlji bez zemlje. Hvala SPC tj. zemaljskoj administraciji koga/čega? Hvala „velikom vođi“ svakom, carevima, knjazovima, kraljevima, komunistima, demokratama, deklarativnima, pa i svim i ovim nikakvima. ’Nebeski’ narod nema pojma o svojoj istoriji, niti o istoriji uopšte. ‘T’jelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u t’jelu. More stenje pod silom nebesnom, koleblju se u moru nebesa; volna volnu užasno popire, o brijeg se lome obadvije. Niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan. Sve se čovjek bruka sa čovjekom: gleda majmun sebe u zrcalo!’ Ja ovde imam dokaze da su Srbi…“, krupni razvijeni momci u crnim bodi majicima su ga uhvatili pod ruke i izneli iz sale.
Neuropshijatar je umirujućim i tihim glasom prozborio: „Nekim ljudima je zaista potrebna lobotomija. Jedino što ne znamo koliko takvih ima. Trebalo bi razmisliti o predlogu i bez odlaganja obavestiti vlastodršce.“
Kolege su jednoglasno podržale mudra opažanja kolege.
Čovek koji je sam sa sobom kroz samoću najbolje upoznaje druge. Kada se odluči da izađe u svet, da se sreće sa drugima, tada upoznaje sebe. Paradoks je što čovek misli da je obrnuto.
U modernim vremenima, a sva su takva u poređenju sa prošlim, što nije nikakva odrednica, čovek nema vremena ni za sebe ni za druge. O prošlosti zna da je bila i misli da je iskustvima izvukao pouke. U sadašnjosti ne živi jer je između juče i sutra. O budućnosti sanjari i nada joj se. Paradoks je što čoveka nema u sopstvenom životu u datom trenutku.
Ne postavlja se pitanje da li čoveka ima ko da sasluša, već da li ima ko da ga čuje. Unutrašnji sagovornik traži potvrdu postojanja od spoljnih sagovornika. Paradoks je što čovek misli da što ga drugi slabije čuju ili ga ne čuju uopšte, to on misli da i samog sebe manje razume.
Kada ne možeš da pišeš, pitaš se da li si ikada mogao i odakle su pristigle sve misli koje su se izrojile i prebrojile. To nisu bile tvoje misli, bile su svačije. Zamisli, ti nemaš misli. To se obično dešava na reci. Posmatranje mreškanja vode donosi smiraj i spokoj. Tada nema misli. Sakriju se u nesagledive dubine reke. Pokoji gnjurac izroni misao, a ta misao je baš kao srebrna ribica koju usisava svojim kljunom. Trenutna. I laka. Na površinu izađe i misao kada beli labud svojim crnim nožicama zapraćaka površinu vode. Ona samo proleti i niko je i ne primeti osim vrabaca koji žive u okolnom drveću. U vitkim brezama i tužnim vrbama. Ta preletna misao postaje pesma. Kad se nebo oboji indigom i kada se pospe treperavim zvezdicama, vrapci predaju štafetu noćnim ptičicama koje neumorno pevaju. One prepuštaju ritam bubnjeva zrikavcima. Orkestar prirode je muzika tananih misli. To su one misli kada nema misli, kada samo postojiš. Kada si tu. Savršen trenutak bezvremenosti.
Ustajem svakoga dana, iako je pojam dana rastegljiv kao melasa, sa idejom, a pitanje jeste odakle mi ta pomisao, da ću učiniti nešto, ponekad i bilo šta. U trenucima dok dolazim k sebi, iako je to kolosalno upitno, dok se umivam, doživim prepad. Ogledalo. Ne govori ono puno o meni u meni (da je bar tako), ali kako to da baš uvek uočim ono što mi se ne sviđa. Podočnjake. Strašne izdajice nesna i umorenosti nisu posledica neprospavanih noći, već pre prespavanog života. Poražavajuće je samo ako to prihvatim, isto kao i ako prihvatim činjenicu da su mi zubi prepuni nikotinskih naslaga, jer ne vadim cigarete iz usta. Frojd bi rekao da sam stao u razvoju, dakle zaostao, još u oralnoj fazi, što je vrlo moguće. Uveseljava me što ravnodušnost ophrvava moje biće svetlosnom brzinom, jer sam sve češće kukavica koja nema snage da se nosi sa svojim nemirima i svakodnevicom. Smotam se i ušuškam se u privid, kao da sam malo mrtav. Ipak, živ sam. Pomalo. Onda uradim nešto. Zapalim cigaretu.
Kažu,
Da ono što te ne ubije
To te ojača.
Nisam sigurna
U to.
Nisam sigurna
Ni u šta.
Busala sam se
Da mogu da podnesem
Patnju
Bol
Očaj.
Nije da ne mogu.
Nije ni da mogu.
Ponovna
Prepoznavanja
Ne donose
Utehu.
Samo
Podsećanja.
Pustila sam
Da isteku
Reči
Iz mene.
Presušila sam
Kao letnji potok.
Taj potok
Mogu samo
Suzama
Da ispunim.
Možda je to
Dobro.
I one će
Da presahnu.
Da sam ćutala
Ugušila bih se.
Gušim se
Ionako.
Nestaje mi
Životni dah.
Ćutanje je
Jedno
Tišina je
Drugo.
Tišina
Da
Ćutanje
Ne.
Iskrenost je
Poslednje
Utočište
Očajnika.
Laž je
Potrebna
Da se približim
Svetu.
Ja to ne želim.
Kupam se
U bunaru
Sopstvenih želja,
Dok ne presuši.
Kad to stupi
Skočiću na žicu,
Nebodljikavu,
Odleteću.
Kad se napevam
I naletim
Vraćam se
Sebi.
Do tada
Uživam u besmislu
Sopstvenih
Izbora.
Ja to želim.
Head in the clouds by Wings of dust via deviantart.com
Stvaralaštvo je oslobođenje od ropstva. Čovek je slobodan onda kada se nalazi u stanju stvaralačkog poleta. Stvaralaštvo uvodi u ekstazu magnovenja. Proizvodi stvaralaštva nalaze se u vremenu, sâm stvaralački akt nalazi se van vremena. Isto se tako i svaki herojski akt izvodi iz vremena. Herojski akt može da ne bude potčinjen nekakvom cilju i da bude ekstaza trenutka. Ali, čisti heroizam može da bude samo sablazan, gordost i samopotvrđenje. Tako je čisti heroizam shvatao Niče. Tako ga je shvatao Malro. Čovek može da proživljava različite oblike oslobađajuće ekstaze. Može da postoji ekstaza borbe, erotska ekstaza, može čak da postoji i ekstaza gneva u kojoj se čovek oseća sposobnim da uništi svet. Postoji ekstaza na sebe uzetog žrtvenog služenja, ekstaza krsta. To je hrišćanska ekstaza. Ekstaza je uvek izlazak iz stanja okovanosti i porobljenosti, izlazak u trenutak slobode. Ali, ekstaza pruža prividno oslobođenje i iznova još više porobljava čoveka. Postoje ekstaze koje ukidaju granice ličnosti i uranjaju ličnost u bezličnu kosmičku stihiju. Duhovna ekstaza se karakteriše time što se u njoj ne ruši, nego učvršćuje ličnost. Ličnost je obavezna da u ekstazi izlazi iz sebe, ali, izlazeći iz sebe, ostaje sa sobom. Podjednaka porobljenost je zaokupiranost sobom i rastvorenost u bezličnoj stihiji sveta. To je sablazan individualizma i, suprotno, sablazan kosmičkog i socijalnog kolektivizma. U duhovnom čovekovom oslobođenju je usmerenost ka slobodi, ka istini i ka ljubavi. Sloboda ne može da bude bespredmetna i prazna. Spoznajte istinu i istina će vas učiniti slobodnima. Ali, spoznanje istine pretpostavlja slobodu. Slobodno saznanje istine ne samo da nema cenu, nego je i nemogućno. Ali, i sloboda pretpostavlja postojanje, istine, smisla, Boga. Istina, smisao – oslobađaju. Oslobođenje vodi ka istini i smislu. Sloboda je obavezna da bude ljubavna i ljubav je slobodna. Samo spajanje slobode i ljubavi realizuje ličnost, slobodnu i stvaralačku ličnost. Isključivo utvrđivanje jednog načela uvek unosi unakaženje i ranjava ljudsku ličnost; svako od načela samo po sebi može da bude izvor sablazni i ropstva. Sloboda, lažno usmerena, može da bude izvor ropstva. U objektivaciji duha najviše privlači nižim i prilagođava mu se; u stvaralačkom ovaploćenju duha ono niže, materija sveta, podiže se i zbiva se promena svetske datosti.
Ljudsko saznanje je podvrgnuto različitim iluzijama u poimanju odnosa između ovog sveta, u kojem se čovek oseća porobljenim, i drugog sveta, od kojeg on očekuje oslobođenje. Čovek je tačka presecanja dvaju svetova. Jedna od iluzija sastoji se u poimanju razlike između dvaju svetova kao različitih supstancija. U stvarnosti, to je razlika po modusu postojanja. Čovek prelazi od ropstva na slobodu, od razdrobljenosti na celovitost, od bezličnosti na ličnost, od pasivnosti na stvaralaštvo, to jest prelazi se na duhovnost. Ovaj svet je svet objektivacije, determinizma, otuđenosti i neprijateljstva, zakona. „Onaj“ svet je svet duhovnosti, slobode, ljubavi, srodnosti. Druga iluzija saznanja sastoji se u tome što se odnosi između dvaju svetova poimaju kao apsolutna objektivisana transcendentnost. Pri tome, prelazak iz jednog sveta u drugi pasivno se iščekuje i čovekova aktivnost ne igra nikakvu ulogu. U stvari, onaj svet, svet duhovnosti, carstvo Božije ne samo da se očekuje, nego se i stvara ljudskim stvaralaštvom, to je stvaralačko preobražavanje sveta podvrgnuto bolesti objektivacije. To je duhovna revolucija. „Onaj“ svet ne može da bude stvoren ljudskim moćima, ali ne može da bude stvoren i bez stvaralačke čovekove aktivnosti. To nas dovodi do eshatološkog problema, do problema kraja istorije i, prema tome, čovekovog oslobođenja od ropstva istorije.
Dobro sam znao, predobro, da je pominjanje Boga najveće moguće bogohuljenje. Ispočetka nisam ni razmišljao o tome. Onda sam počeo da posmatram sebe šta to uopšte govorim ljudima kada otpočnu svoje tiradne monologe. Razmišljao sam kako da se pomaknem u hlad obesmišljenosti i da osetim povetarac spokoja, ali oni su me uporno izvlačili na svetlo svog bezdana, unosili mi se u lice i govorili: „Ti to ne razumeš.“ Ubedili su me da ne razumem. U stvari, ja baš ništa ne razumem.
„Ovo što ti sada vidiš, to nije slika bazena i nije kuća ta koju vidiš. Ti ne vidiš.“
„Ne vidim. A šta da vidim?“
„Ti ne shvataš da je parčence uredno depiliranog ženskog kolena na ovoj fotografiji skrivena poruka.“
„Ne razumem.“
„Ona je paćenica koja šalje jednom mom prijatelju takve fotografije iz tuđih dvorišta, ne bi li ga…“
„Šta?“
„Učinila ljubomornim.“
„Kako?“
„Zato što on nema ni kuće, ni bazena, ama baš ničega nema.“
„Ništa ja ne razumem, tako mi Boga!“
U bazenu pristojne veličine, naročito za lične potrebe, ležale su izgovorene i neizgovorene reči, promišljene i nepromišljene misli slučajnih i namernih prolaznika i istih takvih prijatelja. Svako je svojim usudom začinio slatku vodu, neko gorčinom, neko medom… Uglavnom, u toj vodi su se kupale svakakve duše. Neke su pevale a neke su vrištale. To je sve zbog vrućine, razume se, pomuti se čoveku razum.
Kad otvorim oči oko 10 uri
Mislim na te u vatrenoj buri.
Oko 11 ne da mi se da se maknem,
Po ramenima sebe prstićima taknem.
Skoro već je podne, sunce u zenitu,
Maštam da sam na ostrvu Kritu.
Opa, 1 već je, plivam i dalje,
Kasnim na sastanak kod švalje.
U 2 sata tačno uzela mi meru,
Sve po šnitu i po bedekeru.
Već je 3, vreme je za jelo,
Salata – Carevo novo opelo.
U 4 i nešto pijem kafu prvu,
Na stolnjaku sam utepala muvu.
U 5 baš za čaj je vreme
Otmeno samo i bez trileme.
Oko 6 kolačič u usta mi skoči,
Guša ga hoće, a savest malo koči.
Kad pre isteče dan, još malo pa 7,
Tu je Harli, tu je Dejvidson, sedam.
Do 8 đirove uveliko izvrtih,
Na putu skoro da je bilo mrtvih.
9 je vreme za laganu šetnju,
U kraju izazivam opštu pometnju.
U 10 je za počinak posve rano,
Tek tad se budim, ali dobrano.
11 je trenutak kad nadahnuće dođe,
Kako brzo dođe, još brže i prođe.
U ponoć tačno izgubila sam štiklu,
Od prinčeva proso, nijedan u vinklu.
1 je po noći, gle, nešto me zaskoči.
To nadahnuće nenajavljeno kroči.
Do 2 tu su predjelo i konfete,
Presavih na četvrt šarene salvete.
U 3 tačno sedamo za stol bez čavla,
Prizivamo ljubavne duhove sa Konavla.
Do 4 ispričasmo se onoliko i više,
Javiše se svi redom, i progovoriše.
5 beše, sročih pesmuljak nebitan,
Važno je da ide u korak sitan.
6 ujutru već je, zora oči trlja,
Na papiru je mastiljava mrlja.
Oko 7 sati, neko bi da svrati,
Svet uvek budno svakog prati.
U 8 shvatih možda je pogrešno
Što ne rekoh skoro ništa grešno.
Premišljala sam se, pa do 9,
Da li da razmestim krevet.
Kad otvorim oči oko 10 uri
Mislim na te u vatrenoj buri.
Aleksandra Perić 