Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [1]

cage-head

via weirdopedia.org

1)
Duhovno oslobođenje čoveka.
Pobeda nad strahom i smrću.

Čovek se nalazi u ropstvu, on često ne primećuje svoje ropstvo i ponekad ga voli. Ali, čovek isto tako stremi oslobođenju. Pogrešno bi bilo misliti da običan čovek voli slobodu. Još je pogrešnije misliti da je sloboda laka stvar. Sloboda je teška stvar. Lakše je ostati u ropstvu. Ljubav prema slobodi, težnja za oslobođenjem, jeste pokazatelj već nekakve čovekove visine, svedoči da čovek iznutra već prestaje da bude rob. U čoveku je duhovno načelo nezavisno od sveta i nedeterminisano svetom. Čovekovo oslobođenje nije potreba prirode, razuma ili društva, kako se često misli, nego duha. Čovek nije samo duh, on je složenog sastava, on je isto tako i životinja, isto tako i pojava materijalnog sveta, ali čovek je, takođe, i duh. Duh je sloboda, a sloboda je pobeda duha. Ali, pogrešno bi bilo misliti da čovekovo ropstvo dolazi uvek od vlasti životinjsko-materijalne čovekove strane. U samoj čovekovoj duhovnoj strani može biti teških oboljenja, može biti razdvajanja, može biti eskteriorizacije i samootuđenja duha, može biti gubitka slobode, može biti zarobljenosti duha. U ovom je sva složenost problema slobode čovekovog ropstva. Duh se eksteriorizuje, izbacuje i deluje na čoveka kao nužnost, i on se vraća sebi, unutra, to jest ka slobodi. Jednu stranu ovog duhovnog toka shvatio je Hegel, ali nije sve shvatio, nije shvatio možda najvažnije. Slobodan čovek dužan je da sebe ne oseća na periferiji sveta objekata, nego u središtu duhovnog sveta. Oslobođenje i jeste prebivanje u središtu a ne na periferiji, u realnoj subjektivnosti, a ne u idealnoj objektivnosti. Ali, duhovna koncentracija ka kojoj zovu sa poučavanja duhovnog života može biti dvojaka po svojim rezultatima. Ona daje duhovnu snagu i nezavisnost od mnoštva koje potresa čoveka. Ali, ona može da suzi svest i izazove opsednutost jednom idejom. Tada se duhovno oslobođenje preobražava u novi oblik sablazni i ropstva. To znaju ljudi koji idu duhovnim putem. Oslobođenje nikad ne pruža prosto bekstvo od realnosti ili odricanje realnosti. Duhovno oslobođenje je borba. Duh nije apstraktna ideja, nema univerzalije. Ne samo svaki čovek, nego i pas, kokoška, insekt su egzstencijalnije vrednosti od apstraktne ideje, od opšte-univerzalnog. Duhovno oslobođenje nije propraćeno prelaskom na apstrakciju, nego na konkretnost. O ovome svedoči i Jevanđelje. U ovome je personalizam Jevanđelja. Duhovno oslobođenje je pobeda nad vlašću tuđine. U tome je smisao ljubavi. Ali, čovek lako postaje rob ne primećujući to. On se oslobađa zato što je u njemu duhovno načelo, sposobnost da ne bude determinisan spolja. Ali, ljudska priroda je tako složena i tako je zamršeno čovekovo življenje da iz jednog ropstva on može da zapadne u drugo, da upadne u apstraktnu duhovnost, u determinišuću vlast opšte ideje. Duh je jedinstven, celovit i prisutan u svakom svom aktu. Ali, čovek nije duh, on samo ima duh, i zato je u najduhovnijim čovekovim postupcima mogućna rascepljenost, apstraktnost i preporod duha. Konačno oslobođenje mogućno je samo kroz vezu ljudskog duha sa duhom Božijim. Duhovno oslobođenje je uvek okretanje ka većoj dubini nego što je duhovno načelo u čoveku, obraćanje Bogu. Ali, i obraćanje Bogu može da bude poraženo bolešću i da se preobrati u idolopoklonstvo. Zbog toga je neophodno neprestano čišćenje. Bog može da deluje samo na slobodu, u slobodi i kroz slobodu. On ne deluje na nužnost, u nužnosti i kroz nužnost. On ne deluje u zakonima prirode i zakonima države. Zbot toga učenje o promisli i učenje o blagodati zahtevaju ponovno razmatranje; tradicionalna učenja nisu prihvatljiva.

Čovekovo duhovno oslobođenje jeste realizacija ličnosti u čoveku. To je dosezanje celovitosti. I, uz to, to je neprestana borba. Osnovno pitanje realizacije ličnosti nije pitanje pobede nad determinacijom materije. Takva je samo jedna strana. Osnovno pitanje je pitanje o celovitoj pobedi nad ropstvom. Svet je loš ne zato što je u njemu materija, nego zato što nije slobodan, što je porobljen. Težina materije je proizišla iz lažne usmerenosti duha. Osnovna suprotnost nije suprotnost duha i materije, nego slobode i ropstva. Duhovna pobeda nije samo pobeda nad elementarnom zavisnošću čoveka od materije. Još je teža pobeda nad lažnim iluzijama koje čoveka spuštaju u ropstvo ponajmanje spoznato. Zlo u ljudskom življenju pojavljuje se ne samo u otvorenom obliku, nego i u lažnom obliku dobra. Idoli kojima se čovek klanja primaju oblik dobra. Antihrist može da sablažnjava lažnom sličnošću sa Hristovim likom. Tako se to i zbiva u hrišćanskom svetu. Mnoge univerzalno-opšte, apstraktne ideje jesu zlo u uzvišenom obliku. O ovome se govori tokom čitave moje knjige. Nedovoljno je reći da je potrebno osloboditi se greha. Greh se ne javlja samo u primitivnom obliku i ne sablažnjava; mogućna je opsednutost idejom greha i sablažnjenost lažnom borbom protiv greha koji se svuda u životu vidi. Čoveka porobljava ne samo realni greh, nego i opsednutost idejom greha koji izjeda čitav život. To je jedna od ropskih izopačenosti duhovnog života. Ropstvo koje čovek oseća kao spoljašnje i omrznuto nasilje manje je strašno od ropstva koje čoveka sablažnjava i koje je on zavoleo. Demonski karakter zadobija sve relativno preobraženo u apsolutno, sve konačno preobraženo u beskonačno, sve profano preobraženo u svetu, sve ljudsko preobraženo u božansko. Demonski postaje odnos prema državi, prema civilizaciji, čak prema crkvi. Postoji crkva u egzistencijalnom smislu kao sabornost i postoje crkve kao objektivacije, kao socijalne institucije. Kada se crkva kao objektivacija i socijalna institucija priznaje svetom i nepogrešivom, onda započinje idolotvorenje i čovekovo ropstvo. To je izopačenje religijskog života i demonski elemenat unutar religijskog života. Ljudski život je obogaljen izmišljenim, preuveličanim, egzaltiranim strastima, religioznim, nacionalnim, socijalnim i ponižavajućim strahovima. Na tom tlu niče čovekovo porobljavanje. Čovek ovladava sposobnošću da ljubav prema Bogu i prema najvažnijoj ideji preobrati u najstrašnije ropstvo.

[2]

Advertisements

10 thoughts on “Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [1]

  1. Postoji puno autora i puno teorija… Čovek se može izgubiti u svim tim ponudama i mogućnostima ali ko što jednom napisah na ovom blogu na kraju se sve svodi na izbor između dve suprotnosti, pa bile one između duhovnog i materijalnog, slobode i ropstva…

    Liked by 1 person

  2. Sećam se kad je tvoj blog bio zatvoren za komentare. U to vreme sam ja imao blog koji je Stanimir pomenuo. Zanimljivo… tvoj blog je bio zatvoren za komentare, a prvi komentar koji si ostavila na mom blogu me je razbio ko zvečku. Tad sam shvatio da pred sobom imam „Retku Zverku“.
    Pozdrav! 🙂

    Liked by 1 person

  3. Povratni ping: Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [2] | babeidede

  4. Povratni ping: Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [3] | babeidede

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s