Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [2]

sablasni_kosac_za_klaviom_by_grozozo-d4trshh

via deviantart.net by Grozozo

[1]

2)
Duhovno oslobođenje čoveka.
Pobeda nad strahom i smrću.

Pobeda duha nad ropstvom je, pre svega, pobeda nad strahom, nad strahom od života i nad strahom od smrti. Kjerkegor (Kirkegard) vidi u strahu-užasu osnovni religijski fenomen i znak značajnosti unutrašnjeg života. Biblija veli da je načelo premudrosti strah Božiji. I, uz to, strah je ropstvo. Kako to složiti? U ovom svetu čovek oseća strah od života i strah od smrti. Ovaj je strah oslabljen i otupljen u carstvu svakodnevice. Organizacija svakodnevice stremi da stvori bezbednost, mada, svakako, ne može u potpunosti da prevlada opasnost života i smrti. Ali, uranjajući u carstvo svakodnevice, obuhvatajući je interesima, čovek odlazi od dubine i nespokojstva povezanog sa dubinom. Hajdeger tačno veli da das Man (čovek) otupljuje tragizam života. Ali, sve je protivrečno i dvojako. Svakodnevica otupljuje strahove, pod čijom vlašću čovek sve vreme živi, strahove povezane sa uslovima ovog sveta. U suštini, strah određuje veliki deo političkih stremljenja, on određuje i socijalizovane oblike religije. Briga koju je Hajdeger priznao pripadajućoj strukturi bića neizbežno prelazi u strah, u svakodnevni strah koji je nužno razlikovati od transcendentalnog straha. Postoj strah koji je usmeren naniže i strah koji je usmeren naviše. Strah od smrti i strah od života otupljuju se kretanjem naniže, ka svakodnevici, i on se pobeđuje kretanjem naviše, ka transcendentnom. Strah može da bude više stanje od lakomislenog zagnjurivanja u svakodnevicu. Ali strah, svaki strah, je ipak čovekovo ropstvo. Savršena ljubav isteruje strah. Neustrašivost je najviše stanje. Ropski strah ometa otkrivanje istine. Strah rađa laž. Čovek misli da će se zaštiti od opasnosti lažju; on na laži, a ne na istini, podiže carstvo svakodnevice. Svet objektivizacije je sav prožet lažju. Istina se, pak, razotkriva neustrašivošću. Spoznanje istine zahteva pobedu nad strahom, vrlinu neustrašivosti, nebojazan od opasnosti. Preživljen i prevladan, najviši strah može da postane izvor spoznanja. Ali, spoznanje istine dostiže se ne strahom, nego pobedom nad strahom. Strah od smrti jeste prevladani strah. On može da bude nizak, svakodnevni strah, a može da bude visok, transendentni strah. Ali, strah od smrti znači čovekovo ropstvo, ropstvo poznato svakome čoveku. Čovek robuje smrti. Pobeda nad strahom od smrti najveća je pobeda nad strahom uopšte. A eto, porazna je protivrečnost čovekova u odnosu prema strahu od smrti. Čovek se ne plaši samo svoje smrti, nego i smrti drugih ljudi. I pored toga, čovek se dosta lako odlučuje na ubistvo, kao da se ponajmanje boji smrti izazvane ubistvom koje je on učinio. To je problem zločina koji je uvek, ako ne aktualno, onda potencijalno ubistvo. Zločin je povezan sa ubistvom, ubistvo je povezano sa smrću. Ubistvo ne izvode samo banditi, ubistva se vrše organizovano, u ogromnim razmerama, od strane države, ljudi koji imaju vlast ili tek što su je osvojili. I, eto, u svim ovim ubistvima užas od smrti se pokazuje otupljenim i čak gotovo neprisutnim, mada bi užas od smrti morao biti dvojak: užas od smrti uopšte i užas od smrti kao rezultata izvršenog ubistva. Smrtna kazna prestaje da se doživljava kao ubistvo, smrt u ratu takođe, i više od toga: prestaje da se doživljava kao smrt koja izaziva užas. I to je posledica objektivizacije ljudskog postojanja. U svetu objekata sve su vrednosti izvitoperene. Čovek umesto da bude vaskrsitelj, pobednik smrti, postao je ubica, sejač smrti. I on ubija kako bi stvorio život u kojem će biti manje straha. Čovek ubija iz straha; u osnovi svakog ubistva, privatnog ili državnog, leže strah i ropstvo. Strah i ropstvo uvek imaju sudbonosne posledice. Ukoliko bi čoveku pošlo za rukom da pobedi ropski strah, onda bi prestao da ubija. Čovek iz straha od smrti seje smrt, iz osećanja ropstva želi da gospodari. Gospodarenje je uvek prisiljeno da ubija. Država uvek iskušava strah i zato je prisiljena da ubija. Ona ne želi da se bori sa smrću. Ljudi vlasti veoma nalikuju na gangstere.

Ne znam višu moralnu svest u odnosu prema smrti od svesti Nikolaja Fjodorovog. N. Fjodorov žali za smrću svakog bića i zahteva da čovek postane vaskrsitelj. Ali, žaljenje za smrću koje je postalo aktivno nije strah od smrti. Vaskrsitelj pobeđuje strah od smrti. Personalizam postavlja pitanje smrti i besmrtnosti uopšte, ne onako kao N. Fjodorov. Nikolaj Fjodorov je u pravu kada kaže da borba protiv smrti nije samo lični posao, nego svačija smrt postavlja pred mene zadatak. Pobeda ne samo nad strahom od smrti nego i nad samom smrću jeste realizacija ličnosti. Realizacija ličnosti je nemogućna u konačnom, ona pretpostavlja beskonačnost, to jest večnost. Individuum umire, isto kao što se rađa u procesu vrste, ali ličnost ne umire pošto se ne rađa u procesu vrste. Pobeda nad strahom od smrti je pobeda duhovne ličnosti nad biološkim individuumom. Ali, to ne znači odvajanje besmrtnog duhovnog načela od smrtnog ljudskog, nego preobražavanje celovitog čoveka. To nije evolucija, razvoj u naturalističkom smislu. Razvoj je rezultat prikraćenosti, nedostižnosti punoće, i on je potčinjen vlasti vremena, to je postavljanje u vreme, a ne stvaralaštvo koje pobeđuje vreme. Nedovoljnost, prikraćenost, nezadovoljstvo, težnja ka višem nosi dvojak karakter i jeste i više i niže čovekovo stanje. Bogatstvo može da bude lažna potpunost, lažno oslobođenje od ropstva. Prelazak od prikraćenosti na potpunost, od siromaštva na bogatstvo može da bude evolucija i spolja se čini evolucijom. Ali, iz ovoga je skriven dublji tok, tok stvaralaštva, tok slobode, koji se probija kroz determinaciju. Pobeda nad smrću ne može da bude evolucija, ne može da bude rezultat nužnosti, pobeda nad smrću je stvaralaštvo, zajedničko stvaralaštvo čoveka i Boga, rezultat slobode. Napetost i strasnost života vuku ka smrti i povezani su sa smrću. U kruženju prirodnog sveta život i smrt su neraskidivi. Napetost životne strasti sama po sebi vuče ka smrti zato što je ona sadržana u konačnom, ona ne izlazi u beskonačnost-večnost. Večni život se ne dostiže umrtvljivanjem i uništavanjem strasne napetosti života, nego njenim duhovnim preobražavanjem, ovladavanjem njene stvaralačke duhovne aktivnosti. Negiranje besmrtnosti je umor, odustajanje od aktivnosti.

[3]

Advertisements

8 thoughts on “Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [2]

  1. Povratni ping: Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [1] | babeidede

  2. “Ali, sve je protivrečno i dvojako.

    U kruženju prirodnog sveta život i smrt su neraskidivi.
    …”

    P.S.

    Moje lično mišljenje se zna:
    Ćak i najbanalniji izbor između, recimo, jednodelnog ili dvodelnog kupaćeg kostima, je izbor između života i smrti.

    Liked by 1 person

  3. Povratni ping: Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [3] | babeidede

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s