Ništa ja ne razumem

Dobro sam znao, predobro, da je pominjanje Boga najveće moguće bogohuljenje. Ispočetka nisam ni razmišljao o tome. Onda sam počeo da posmatram sebe šta to uopšte govorim ljudima kada otpočnu svoje tiradne monologe. Razmišljao sam kako da se pomaknem u hlad obesmišljenosti i da osetim povetarac spokoja, ali oni su me uporno izvlačili na svetlo svog bezdana, unosili mi se u lice i govorili: „Ti to ne razumeš.“ Ubedili su me da ne razumem. U stvari, ja baš ništa ne razumem.

„Ovo što ti sada vidiš, to nije slika bazena i nije kuća ta koju vidiš. Ti ne vidiš.“

„Ne vidim. A šta da vidim?“

„Ti ne shvataš da je parčence uredno depiliranog ženskog kolena na ovoj fotografiji skrivena poruka.“

„Ne razumem.“

„Ona je paćenica koja šalje jednom mom prijatelju takve fotografije iz tuđih dvorišta, ne bi li ga…“

„Šta?“

„Učinila ljubomornim.“

„Kako?“

„Zato što on nema ni kuće, ni bazena, ama baš ničega nema.“

„Ništa ja ne razumem, tako mi Boga!“

U bazenu pristojne veličine, naročito za lične potrebe, ležale su izgovorene i neizgovorene reči, promišljene i nepromišljene misli slučajnih i namernih prolaznika i istih takvih prijatelja. Svako je svojim usudom začinio slatku vodu, neko gorčinom, neko medom… Uglavnom, u toj vodi su se kupale svakakve duše. Neke su pevale a neke su vrištale. To je sve zbog vrućine, razume se, pomuti se čoveku razum.