via pinterest.com
Zvezda obzorja nemirno luta,
Žrvlju utege gvozdenim stiskom,
Svetionik je pusti kamenolom
U stegama zdrobljenih duša.
Slepilo je vančulno postojanje,
U mraku trazi senke ne b(r)oje.
Sve(sno)st je privid prostranstva,
Pustahija ukotvljava prolaznosti.
Razmetljivci nesagledno korove
Bašte tananih cvetova srca.
Žile post(oj)anja gaze nevidom,
Krvave ih rečima spomena.
Aleksandra Perić 
Jaka, baš jaka i teška pesma. I kako to obično biva sa mudro biranim rečima, posebnu draž im daje to što se mogu univerzalno posmatrati, od pojedinačnog ka opštem…
Pozdrav!
Sviđa mi seLiked by 3 people
Kao i uvek, ti si sve sjajno opazio. 🙂 Kad sam napisala, tek onda sam shvatila da može da se posmatra baš tako kao što si ti opisao. Hvala ti. Srdačno Te pozdravljam, Piksi!
Sviđa mi seLiked by 1 person
Sve češće poezija sve bolja! 🙂
Sviđa mi seLiked by 2 people
Hvala Ti. 🙂
Sviđa mi seLiked by 1 person
Vau! Fenomenalno!
Sviđa mi seLiked by 1 person
Hvala, draga Daisy. 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se