Škart

Ispred kontejnera se zaustavio kombi pikap. Čovek je otvorio zadnja vrata i videlo se da je gepek bio prepun kartonskih kutija. Po načinu na koji je prihvatao kutije moglo je da se zaključi da su teške. Počeo je da baca kutije u kontejner. Narod se uveliko sjatio. Izgledali smo kao gladni psi koji mašu repovima i čekaju da dobiju nešto.

Uistinu svako je i dobio ponešto. Neko po nekoliko komada a neko i više paketa u zavisnosti koliko je ko bio „brz“ i „snalažljiv“. Ulovila sam četiri velike šolje. Dve su iste, crne spolja a narandžaste iznutra. Jedna je staklena. A jedna je bela spolja a crna iznutra i ima odštampanog čoveka koji golišav stoji sa dlanovima na potiljku a sebe vidi kako leži na jastuku tj. to mu je senka. Pravo malo umetničko delo. Na toj šolji je sa druge strane odštampano i Soul Explorer.

Šolje

Kako sam uporno stajala, na kraju sam dobila i komplet od 6 šolja srednje veličine sa tacnama koje sam posle raspodele poklonila komšinici koja radi u obližnjoj pekari, kao i jednu od dve sa narandžastim iznutra da ima na poslu kad pije kafu.

Po odokativnoj proceni tu je bilo bar 500-600 šolja. I te šolje su preduzeću koje uštampava logoe firmi i slične stvari oduzimale potreban prostor u magacinu a postale su „višak“ jer klijenti iz ovih ili onih razloga nisu bili zadovoljni kako je urađena štampa. Istina je da tek na ponekoj šolji postoji neznatan feler ali to uopšte nije upadljivo.

Ponekad je potrebno da „slučajno“ skrenete sa putanje kojom ste pomislili da ćete da idete i da se baš zadesite u nekoj takvoj situaciji i da iznenada dobijete darove. I da se zahvalite. 🙂 Nekom škart, nekom poklon. Ugao posmatranja je čudo.

Komšije

Bila je nedelja. I bilo je rano prohladno jutro. Toliko je bilo rano da ni gugutka još uvek nije izvela mladunce na probni let. Čak se ni vetar nije probudio iz noćnog sna. Bilo je takoreći savršeno jutro.

Nisam ni podigao roletne, ali to i nije razlog zbog koga mi se namah smrklo. Iz neposredne blizine se začuo zvuk treskanja metala o metal. Poskočio sam iz kreveta zaboravivši da su me sinoć krsta prikovala za neudoban dušek. Sapleo sam se o papuče uredno postavljene ispred kreveta i bosonog sam pohitao ka terasi da oslušnem odakle dopire zvuk. Znao sam i pre toga, ali sam hteo da potvrdim svoju pretpostavku. Taj sused je vredan čovek, mora se priznati, ali mogao je svoju radinost i da odloži za koji sat. Vraga vredan, taj ne zna šta će sa sobom kad u 6.30 uveliko upravlja nekom skalamerijom i maltretira okolinu.

Popričao sam u nekoliko navrata sa njim. Dobro, nije to bio neki razgovor. U prolazu bih mu mahnuo preko kapije. Grleno bih izgovorio: „Vidim, vredni ste komšija…“, a on bi uperio kažiprstom ka uvetu, pa odmahivao njime. A onda bi mi odmahnuo i salutirao. Ja bih se osmehnuo kao da mi je u ustima parče limuna i promrljao bih sebi u bradu: „Salutiraj ti nekom drugom, od ove buke ne može da se živi.“ To što je on skrljao bar tri solitera da bi poravnao teren po kome sad jaši od jutra do mraka sa građevinskim mašinama, šta to ima da mi smeta. Uostalom, svako u svom dvorištu ima prava da radi šta hoće.

Malopre mi se javio Tića, on je zaluđenik za muziku i zvuk. Dogovorili smo se da postavimo zvučnike vrlo solidne jačine na sve četiri vode krova, tj. tik ispod strehe. Ja volim da slušam operu. U svom dvorištu.

Ukrasna lajsna

Pre nekoliko dana sam prišla kolima „naoštrena“ na uobičajenu nabavku i tek što nisam uglavila ključ u bravu, uočila sam da mi je sa vozačkih vrata „veselo“ mahnula delimično iznutra polomljena ukrasna lajsna. To je ona plastična lajsna posred vrata koja ima ulogu da štiti boju na vratima kad su kola na parkingu, i kad neko u kolima pored propisno „zvizne“ vratima, da ne kažem – kabadahijski. Ta lajsna je malo stajala a malo je i visila. Dva „zubića“ najbliža levom točku su bila polomljena. Moja reakcija – akutni pomačkitis. Šteta je sitna, međutim, ja nisam toliko sitna da se provlačim ko kroz iglene uši da bih ušla tj. izašla iz auta, jer ako bih malo više otvorila vrata, lajsnica bi počinjala da dere farbu. Naravno, tu je bila i iskorišćena mogućnost ulaska preko suvozačevih vrata i preskakanja menjača i uglavljivanja pod volan.

Moguće je lajsnu tretirati i kao dasku, pa ako nekome nedostaje daska u glavi, lajsna može donekle da odigra tu dopunsku ulogu. Oduvek me je zanimalo koji to nagoni more ljude da pakoste drugima? Da li ih to stvarno ispunjava? Moguće je. A znam i čime. Al’ da ne zagađujem okolinu sadržajima koji se kod nas obično izlivaju u rečne vodotokove.

smijesne-izjave-u-slikama-3-22

Kao i svako prosečno žensko raskukala sam se kod komšije koga sam pomenula na početku prethodno objavljenog članka i on mi je preporučio svog sestrića da mi zalepi lajsnu. Lajsna se iznutra dobro nahranila lepkom, a Jugo je dobio prenoćište kod majstora u garaži, jer je lajsnu valjalo poduprti nekom letvicom, a ta letvica traži da ima oslonac – tj. zid. Sad je lajsna na svom mestu, gde je dopola i bila i pre toga, a ja, kad priđem kolima, malo gledam u tu lajsnu a malo i u ovu na suvozačkim vratima, a gledam i malo više od toga, jer, nikad se ne zna.

Nimalo nije jednostavno pretpostaviti šta se sve pojedinim ljudima mota po glavi. Mislim – glavi?!

Čast vadi mast

U prodavnici zdrave hrane, te ujedno i nezdrave (jer kako bi drukčije opstali), zamolila sam komšiju da mi izmeri sirove semenke od kojih sam uzela po 200 gr, pa puta 3, u stvari da jedno te isto razdvoji po kesicama po sistemu 100 gr, što je bilo puta 6. Neprijatno mi je bilo da to i tražim, jer mi to deluje kao da vučeš nekoga za nos, jer ti se može. Komšija je to prihvatio vrlo ljubazno i ja sam mu se isto tako ljubazno zahvalila.

Međutim, šta bi bilo da komšija to nije prihvatio i da je taj zahtev vernog kupca doživeo kao šegačenje kupca i da je odbio da mu „izađe u susret“?

Tražeći podatke na internetu o tome da li je do sada neki tržni centar (moderan hram današnjice) digao spomenik (ali zaista odistinski spomenik) svom vernom kupcu, kao spomen i podsetnik na sve verne kupce, a ujedno i podsticaj za sve koji će to tek postati, naletela sam na izvode iz sudske prakse Suda časti. Istina je da sam znala da tako nešto postoji, ali da to i radi, to nisam mogla ni da pretpostavim. Istina je, takođe, da dok sam čitala za šta sve ljudi tužakaju druge ljude, nisam bila sigurna da li sam na stranici koja objavljuje viceve (slatko sam se ismejala, mada ne verujem da je tuženoj strani – prodavcu – to bilo imalo smešno) ili sam možda ipak otišla na stranicu Njuzneta. No, ipak, Sud je sud, a čast je čast. I kad se „mora“, za čast se vadi mast.

Ukratko (koliko je to moguće) i bez linka prema državnom organu, korpus delikti „nesavesnog“ prodavca je bio kada je odbio da 500 gr integralnih grisina razmeri po 100 gr u zasebne kesice. Kupac se naljutio i „lepo“ prijavio prodavca. Da mu pokaže. I tu, ne lezi vraže, prodavac je pronašao u imeniku broj fiksnog telefona kupca (eto bar jednog dobrog razloga zašto je dobro nemati fiksni priključak ili ne biti u imeniku) i pretio mu je zbog tužbe. Sve se završilo na Sudu časti moralnom pridikom nesavesnom prodavcu koji ne poštuje dobre poslovne običaje i bla-bla-bla, čime je kupac doživeo svoju potpunu moralnu i duševnu satisfakciju, takoreći katarzu.

Bila je tu i pritužba za pola vekne hleba, kad je prodavac odbio da proda pola vekne, jer nema registrovanu polovinu vekne kao artikal u fiskalnoj kasi… kao i farbanje obuće, neuspelo očito, jer je naručilac usluge bio nezadovoljan ljuštenjem farbe, ali ipak nije bio neofarban da ne zna koja su njegova „prava“.

Nije bez razloga ona – kupac je uvek u pravu! Čovek u ulozi kupca uvek može, jer mu se može – da izvodi besne gliste (mada ih zapravo ne izvodi, one su izgleda sastavni deo njega, ali povremeno pobesne). Ni gliste nisu tako besne koliko čovek može da bude kad mu se uskrati njegovo „pravo“ na (po)besne(le) gliste.

P. S. U nekoliko navrata sam imala prilike da prisustvujem „osveti“ kupca – plaćanje ne baš malog iznosa računa kovanicama od 1 i 2 dinara, sa sve onim sa’ ću ja da ti pokažem „osmehom“ i facijalisom u stilu u al’ sam ih… O, da, i sve one koji čekaju u redu dok kasir/ka broji, tačnije prebira po onom sitnom metalu, što ume da potraje.

Korov

Korov je narastao poprilično. Sve je bilo baš prirodno. Divlje.

Ljudi vole da „kultivišu“ prirodu. Priroda nikako ne uspeva da kultiviše čoveka.

„Zašto si ovoliko zapustila dvorište?“, upitao je čovek koji je došao da kosi travu.

„Zato što me je boleo…, zato što… zato što… zato što me živo zabole…“, nisam nalazila prave reči. U stvari nisam izgovarala istinu, jer, pa da, ja se pravdam nepoznatom čoveku. A sve i da je poznat, pravdanje je pravdanje.

Nisam, jer mi je minus faza bila ispod nule. U tom minusu se nisam rashladila. Bila sam već hladna. Mrtva hladna.

I tada kada je prerasli korov bio uklonjen, sravnjen sa zemljom, ta moja „faza“ je nestala sa njim. Prividno. Rekreativno sam proredila odebljale stabljike koprive. Sa rukavicama na rukama. Samo čupanje iz korena je delotvorno, sve dok je jasno šta je zapravo korov a šta nije.

Dobila sam mnogo saveta koje nisam tražila. Ljudi vole da savetuju druge ljude. Ljudi vole da brinu tuđe brige. Ljudi znaju, al’ za malo.

Zašto ne isprskati korov teškim hemikalijama? Verovatno iz istog razloga što kad popiješ kukutu (kao što je Sokratu bilo dodeljeno u vidu smrtne kazne), probudiš se mrtav. Čovek teško može da podnese otrov, čak i u malim dozama, ali se ne ustručava da prirodu zasipa hemikalijama u ime „kultivisanja“.

A uz kuću, uz betonske pukotine i uopšte uzev – pukotine, najlepši su raznobojni cvetići – prkosa.

O ljudima

Mnogo toga može da se opazi kada posmatrate čoveka kako jede. Pojedini ljudi su krajnje odvratni u svojoj proždrljivosti i trpanju hrane u sebe. Ima i ljudi za koje ne znate da li kljucaju ili jedu. A tek oni što razmazuju po tanjiru i prebiraju hranu kao prazne čaure ispaljenih puščanih zrna. Kao da šetaju prstima po minskom polju i čekaju – bum. Pojedini uvek kažu – ne, hvala, nisam gladan. Neki drugi odmah pitaju, a da nisu ni započeli obrok – je l’ ima posle nešto slatko? Zar to ne govori nešto i o njihovom karakteru?

Možete da pokušate da posmatrate ljude kako jedu i da to zapisujete. Saznaćete mnoge pojedinosti o njima. Posmatrajte prvo sebe i tu će vam se dosta toga pokazati. Ako postavite ogledalo ispred sebe, primetićete da se ne ponašate prirodno, počinjete da se ponašate kao da vas neko drugi posmatra. Zapanjujuć je trenutak kada vaše oči postaju oči drugog, oči sveta, i lišavaju vas svake spontanosti.

Nedavno sam izveo jednu damu na večeru. Siguran sam da možete da pretpostavite da je to bilo u domenu eksperimenta. Naprosto, zabavlja me da posmatram ljude. Dama je privlačna, svakako, lepo govorljiva. Primetio sam da je odvojila značajno vreme da bi se ulepšala radi izlaska. A moglo bi da se kaže da je tu bilo i materijalnih ulaganja ili troškova, kako ko to doživljava. S obzirom da to nije njen uobičajen odnos prema samoj sebi, to me je zabrinulo. Mislim da ona time ne ističe svoju posebnost, a da tako nešto čini zbog mene koga praktično i ne poznaje – ukazuje zapravo na nesigurnost u sopstvenu ženstvenost. Tu se ni po čemu ne razlikuje od drugih žena. Naravno da nisam nikakav Kazanova, mada je to privlačna ideja, ali moglo bi da se kaže da imam sasvim dovoljno iskustva sa ženama i da vrlo precizno prepoznajem matrice njihovog ponašanja. Nerviralo me je što je sve prepustila meni, od izbora vina do izbora jela. Ne, to me nije učinilo da se više osećam muškarcem. To je učinilo da mi se nije dopala njena snishodljivost u pogledu toga da mi prepušta ulogu alfa mužjaka. U ovim godinama više i nisam neki mužjak, a alfa nikada nisam ni bio. U svakom slučaju, bliže sam omegi.

Dama je ušla u statistiku onih koje ne znaju šta hoće ali znaju kako da pokušaju da dobiju ono što misle da hoće. Kako ovaj tekst mogu da pročitaju i žene, suzdržaću se od suvislih rečenica, ali reći ću samo to da je nivo osvežavanja fasade obrnuto srazmeran unutrašnjoj lepoti. To nije pravilo, svakako, ali nije ni izuzetak. Da me ne bi proglasili Šopenhauerovim naslednikom, za koga su mnogi zaključili da je ženomrzac, mada to baš nije potpuno tačno, namerno sam izbegao da napišem svoje mišljenje drugim rečima, jer bi te druge reči nosile notu negativizma i ženama bi zvučale uvredljivo.

Moguće je i da sam patetičan starac koji je sve blefove pokupio davnih dana igrajući redovno poker, ali o tome mogu da pričaju drugi, jer ne postoji takvo ogledalo u kome istinski možete da vidite sebe a da ste lišeni svake subjektivnosti. S druge strane, ono što vam drugi govore da opažaju o vama je proizvod njihove subjektivnosti, tako da je pitanje objektivnosti zapravo sazdano u preseku svačijih subjektivnosti. Baš kao u Venovim dijagramima. Kad se preklope dve slične subjektivnosti dobijamo zajedničku objektivnost, iako nijedna ni druga ne moraju da ukazuju ni na istinitost ni na bilo kakvu podudarnost.

Stoga, nema opštih istina, tako da ni ovo što sam napisao ne predstavlja ništa što će doprineti vašim spoznajama. Nadam se da to nije uzelo vašeg dragocenog vremena koje ste mogli da potrošite na ono čime se hranite. Kako?

Praznina

Čovek poseže za bilo čim kako bi pobegao od praznine. Uzmimo za primer čoveka koji slika, mada može da radi i bilo šta drugo. Nervozno razapinje laneno platno na ram sećanja, razmazuje četkicom po paleti i spaja suprotne boje spektra. Nekada to budu razulareni potezi koji ukazuju na bujice otežalih misli. Brzopotezne ekspresije. Do groteske. Ponekad to budu odmereni potezi koji postaju portreti, pejzaži, a često to bude i mrtva priroda. Kako priroda može da bude mrtva? Čovek može da bude i živ i mrtav, istovremeno, ali priroda ne može. Možda je dobar izraz za unutrašnju prazninu: mrtva priroda. Na slici je podrezan buket cvetova jasmina koji su uronjeni u kristalnu vazu. Posmatranjem, uočavamo da je prizor podjednako i lep i ubijen, kao i čovek koji se tom prizoru divi. Cvet u polju je čovek u cvatu. Cvet u vazi je čovek koji vene. Zajednički sadržalac svih praznina je da su one toliko puta ispunjavane a ipak uvek ostaju neispunjene.

Nebriga

Nema nama ništa dobro od savremene tehnologije. Pogotovo ove komunikacione. Besmislica je da je čovek sa bilo kim u kontaktu ukoliko to nije u 3D obliku. Mislim – uživo. Sve ostalo je landare pišora. Rešio sam da dignem ruke od iniciranja komunikacije sa drugima. To nije prvi put. To sam isto učinio u eri fiksnih telefona. Pretpostavljate da telefon više nije zvonio. Sada su se stvari utoliko promenile što su promenile oblike. Suština je ista.

Moj pokojni deda je govorio: „Telefon služi za dogovor, a ne za razgovor.“

U današnje vreme, čemu služe pametni telefoni? Da se živi u njima, sa njima i na njima. Eto. To je sadašnjost. I što onda da se ne prilagodim svemu tome, kad se većina prilagodila? Zato što neću! Naprosto, izbor je i da ne izaberem ništa.

Zamislite kada bi svi bili iskreni jedni prema drugima i iskazali zaista ono što mislimo i osećamo… do čega bi to dovelo? Zato, sve će ostati prepuno lažne pristojnosti i pritvorne obzirnosti, naravno, jer jedna od istina je da nemamo šta da kažemo jedni drugima. Zato nastaje ćutanje. Ja sam protivnik ćutanja. Međutim, kad zaćutim, to je vrlo glasno. Još jedna istina s kojom možemo da se suočimo je – druge jednostavno nije briga.

Život se odvija kao na pokretnoj traci. Neko je traka, a neko je sirovina ili roba na toj traci. Uglavnom, svi završe, pre ili kasnije, na đubrištu, da l’ stvarnom, da l’ zamišljenom. Iako to nije po ekološkim standardima, deponije umrlih međuljudskih odnosa su sve brojnije i prete da unište postojanje i prirodu u potpunosti. Ljudi svakoga dana gaze po tim smetlištima a uopšte nisu svesni toga. Moguće je zato što te deponije ne smrde bukvalno, iako je svaki odnos bio živi organizam koji je umro nebrigom učesnika. Ljudi su grobari života.

Ali, šta je život dok prethodno ne umreš?!

Sve ovo može i ružnije da se napiše, ali ipak biram da to ne napišem tako. Da ne opsujem. Da ne zgazim nečije postojanje. Da ne povredim povređene. Da ne uvredim uvređene. Da ne zaboravim zaboravljene. A vi, kako ste?

Spoznaje

Od kad sam prestao da svraćam na mesta koja plasiraju dnevno politička dešavanja, laknulo mi je. Istovremeno sam osetio i neobičnu prazninu. Čini mi se da su raznoraznosti nametnute navodne svakodnevice zauzela značajan prostor u mom umu. Ne umem sebi da objasnim zašto sam uopšte godinama čitao svakakve vesti, uprkos stalno upozoravajućem unutrašnjem glasu da to nije dobro za mene. Verovatno nije dobro ni za koga. Mislio sam da sam tako u toku sa zbivanjima. Međutim, ta dešavanja nisu imala nikakve veze ni sa mnom ni sa mojim životom.

Moj mali život je toliko mali da nije mogao da se udene ni u jedan zarez napisanog. To nije bilo radi toga što je beznačajan već zato što nema nikakvih dodirnih tačaka ni sa belinom u tim redovima, pa čak ni sa onim što je „između redova“.

Prazninu sam „ispunjavao“ čitanjem filosofskih tekstova i dnevnika ljudi koji su ostavili tragove u istoriji i u književnosti. Mislio sam da ću da izvučem neke pouke, da ću dopreti do nekih spoznaja. Jedina spoznaja do koje sam došao je ista ona koju je davno spoznao Sokrat, a to je da znam da ništa ne znam. U glavi mi je zbrka podataka sa kojima ne znam šta da radim, ni čemu mi služe, kao ni da li mi ičemu služe ili služim ja njima.

Sada sam vrlo blizu ideji da je čovek nepopravljivo zarobljen u materiji i da tek povremeno može da iskorači u sfere duha. To su samo (od)blesci susreta sa apsolutnim. Većinom, čovek živi po matrici koja je nepodnošljivo užasna.

Sve vreme sam svestan da se sve dešava istovremeno i da postoje beskrajni paralelni svetovi i univerzumi ali sam zabrinut što su ljudi mahom nesvesni da je svako deo svačijeg sveta – naše duše su delovi mozaika apsolutne duše.

Ukupno posmatrano, jedino što sam „uspeo“ je da sa dobrom dozom duhovitosti posmatram svet(ove), jer u suprotnom bi većina mojih razmišljanja bila na ivici bespovratne tragedije, što i jesu, ali posmatranjem stvari na komičan način sve mi (p)ostaje paradoksalno.