Pripejd postpejd

Nedavno sam poslala mejl mobilnom operatoru, kad sam opazila da nemam mogućnost da „vučem“ internet koji mi je sledovao skidanjem kredita sa pripejd broja u okviru „sjajne“ i „vrlo povoljne“ Moje ponude za 7 dana. Svačije, zapravo, jer druge nema ako korisnik hoće da poziva brojeve iz drugih mreža, uključujući i fiksnu telefoniju. Ljubazan automatski odgovor sa servera mi je napisao da povratnu informaciju mogu da očekujem u roku od 48 sati, ukoliko je radni dan ili čak 72 časa kada to uključuje i dane vikenda, a takav tajming je bio. Opazim u tom odgovoru da postoji mogućnost ćaskanja uživo (live chat). Iskopiram taj zvanični dopis iz mejla i upustim se u vode ćaskanja sa operatorom. Naravno, dečko mi se odmah obratio na ti i onako opušteno ćaska, kao da se znamo od obdaništa. Dobro, rekoh, ’ajde, i to pripada kategoriji poslovne dresure – opušteno samo. A to ima i razoružavajući karakter. „Problem“ je bio u tome što očito „pametan“ telefon treba povremeno restartovati, jer se kao i svaka mašina tu i tamo zaglupi. Usput sam nabacila da bi bilo dobro da se „otvore“ za „tailor made“ pakete, ako hoće da zadrže postojeće i privuku nove postpejd korisnike. Tu je bilo i onih rečenica koje su bukvalno preuzete i prevedene sa engleskog – tu smo za vas, šta god vam treba. Baš šta god?! Divno smo se išćaskali.

Nije prošlo nekoliko dana, zvoni mi telefon, vidim poziv stiže iz korisničkog centra. Odmah su me pitali šta bi mi odgovaralo da pređem na postpejd. Skromno sam odgovorila: „Da platim što manje a da dobijem što više.“ Devojka je „ispipala“ moje korisničke navike (iako oni raspolažu svim podacima, je li), dakle, šta preferiram. Ko iz topa sam izjavila, da imam mnoooooogoooo minuta ka svim mrežama. Sve ostalo je u drugom planu. Naravno, i neku pristojnu bajtažu za internet. Dok ona nudi usluge, gledam njihov sajt. Izvukla je jednu od standardnih ponuda, ali uz varijantu da 6 meseci plaćam uslugu nižu za 50%, a narednih godinu i po dana da mi račun bude umanjen za 25%. Sve to podrazumeva i potpisivanje dvogodišnjeg ugovora. Kad je završila, pitala sam – kada će da počnu da od tih silnih minuta u mreži koje daju na mesečnom nivou i koji se ne prenose u sledeći mesec, da pozive upućene ka brojevima u mreži „skidaju“ sa tih (praktično „nepotrošivih“) minuta, a one koji su ka svim, da se skidaju samo kada su pozivi upućeni van mreže. „Takva mogućnost, nažalost, ne postoji!“. Očekivano, je li. Tražila sam da dobijem iz tih silnih minuta i bar jedan omiljeni broj. Ni to ne može. To je usluga koja se dodatno plaća. I onda me pita: „Zar ne mislite da je dobra ponuda?“ Rekla sam: „Mislim da je loša ponuda!“ „Ali 5.000 minuta je praktično nemoguće potrošiti na mesečnom nivou“, doskočila je. „Znate, mislim da nije – to je 3,5 dana non-stop razgovora, pod uslovom da se radi o istoj mreži.“

I danas razmišljam da li je slučajnost što već dva dana ne mogu da uplatim dopunu za pripejd broj?! Stalno im je mreža u prekidu. Eto dobrog razloga zašto preći na postpejd. A čaršijska priča kaže da ih neko hakuje i da se trenutno slabo snalaze. Zanimljivo.

P. S. Kad već pružaju mogućnost korišćenja Vibera zabadava, imao-nemao plaćen net kod operatora, pa ko je lud da prelazi na postpejd?!

Advertisements

Crtice #58

Uvidela sam, na osnovu događaja, da i onda kada imaš podatke od obe strane da odluka koju donosiš a koja je pitanje privrženosti ne treba da dođe sa nivoa emocija, već iz razuma. Ne možeš nikome da pomogneš time što ćeš da predočiš podatke koje imaš, misleći da time štitiš nekoga, jer time ugrožavaš sebe i „previše znaš“. Odsanjala sam film, žanr triler i to je ostalo kao poruka na javi.

Taj i takav događaj u drugom obliku je već viđen u prošlosti. Biti podsticaj, rame, ruka koja miluje, ali i svedok te uvek kvalifikuju za zaborav. U svakom slučaju, bolje nego odstrel.

free_my_soul-wallpaper-1920x1080

Svirala je divna lagana klasična muzika, nešto kao con brio i pomislila sam kako dragi zvuci miluju moju dušu dok se budim, uz pratnju žamora glasova. I to je bio san, ili? Smatrala bih da mi je mentalno stanje ugroženo da sam čula glasove koji mi govore šta da uradim.

Davnih godina, kada je moj deda koga nikada nisam upoznala bio na samrti, moja blaženopočivša majka je čula tihe glasove. To su bili njegovi umrli braća i sestre koji su ga pripremali za odlazak sa ovog sveta. Naravno, moja pokojna baba je mislila da je poludeo kada je saopštio da je razgovarao sa svojim mrtvima. Moja majka je bila tihi svedok da se to zaista dešavalo.

Kada je moj otac bio na samrti jasno sam razaznavala trenutke prebivanja između dva sveta. Svako zna kada mu je kraj. Ili početak?

Škart

Ispred kontejnera se zaustavio kombi pikap. Čovek je otvorio zadnja vrata i videlo se da je gepek bio prepun kartonskih kutija. Po načinu na koji je prihvatao kutije moglo je da se zaključi da su teške. Počeo je da baca kutije u kontejner. Narod se uveliko sjatio. Izgledali smo kao gladni psi koji mašu repovima i čekaju da dobiju nešto.

Uistinu svako je i dobio ponešto. Neko po nekoliko komada a neko i više paketa u zavisnosti koliko je ko bio „brz“ i „snalažljiv“. Ulovila sam četiri velike šolje. Dve su iste, crne spolja a narandžaste iznutra. Jedna je staklena. A jedna je bela spolja a crna iznutra i ima odštampanog čoveka koji golišav stoji sa dlanovima na potiljku a sebe vidi kako leži na jastuku tj. to mu je senka. Pravo malo umetničko delo. Na toj šolji je sa druge strane odštampano i Soul Explorer.

Šolje

Kako sam uporno stajala, na kraju sam dobila i komplet od 6 šolja srednje veličine sa tacnama koje sam posle raspodele poklonila komšinici koja radi u obližnjoj pekari, kao i jednu od dve sa narandžastim iznutra da ima na poslu kad pije kafu.

Po odokativnoj proceni tu je bilo bar 500-600 šolja. I te šolje su preduzeću koje uštampava logoe firmi i slične stvari oduzimale potreban prostor u magacinu a postale su „višak“ jer klijenti iz ovih ili onih razloga nisu bili zadovoljni kako je urađena štampa. Istina je da tek na ponekoj šolji postoji neznatan feler ali to uopšte nije upadljivo.

Ponekad je potrebno da „slučajno“ skrenete sa putanje kojom ste pomislili da ćete da idete i da se baš zadesite u nekoj takvoj situaciji i da iznenada dobijete darove. I da se zahvalite. 🙂 Nekom škart, nekom poklon. Ugao posmatranja je čudo.

Komšije

Bila je nedelja. I bilo je rano prohladno jutro. Toliko je bilo rano da ni gugutka još uvek nije izvela mladunce na probni let. Čak se ni vetar nije probudio iz noćnog sna. Bilo je takoreći savršeno jutro.

Nisam ni podigao roletne, ali to i nije razlog zbog koga mi se namah smrklo. Iz neposredne blizine se začuo zvuk treskanja metala o metal. Poskočio sam iz kreveta zaboravivši da su me sinoć krsta prikovala za neudoban dušek. Sapleo sam se o papuče uredno postavljene ispred kreveta i bosonog sam pohitao ka terasi da oslušnem odakle dopire zvuk. Znao sam i pre toga, ali sam hteo da potvrdim svoju pretpostavku. Taj sused je vredan čovek, mora se priznati, ali mogao je svoju radinost i da odloži za koji sat. Vraga vredan, taj ne zna šta će sa sobom kad u 6.30 uveliko upravlja nekom skalamerijom i maltretira okolinu.

Popričao sam u nekoliko navrata sa njim. Dobro, nije to bio neki razgovor. U prolazu bih mu mahnuo preko kapije. Grleno bih izgovorio: „Vidim, vredni ste komšija…“, a on bi uperio kažiprstom ka uvetu, pa odmahivao njime. A onda bi mi odmahnuo i salutirao. Ja bih se osmehnuo kao da mi je u ustima parče limuna i promrljao bih sebi u bradu: „Salutiraj ti nekom drugom, od ove buke ne može da se živi.“ To što je on skrljao bar tri solitera da bi poravnao teren po kome sad jaši od jutra do mraka sa građevinskim mašinama, šta to ima da mi smeta. Uostalom, svako u svom dvorištu ima prava da radi šta hoće.

Malopre mi se javio Tića, on je zaluđenik za muziku i zvuk. Dogovorili smo se da postavimo zvučnike vrlo solidne jačine na sve četiri vode krova, tj. tik ispod strehe. Ja volim da slušam operu. U svom dvorištu.

Ukrasna lajsna

Pre nekoliko dana sam prišla kolima „naoštrena“ na uobičajenu nabavku i tek što nisam uglavila ključ u bravu, uočila sam da mi je sa vozačkih vrata „veselo“ mahnula delimično iznutra polomljena ukrasna lajsna. To je ona plastična lajsna posred vrata koja ima ulogu da štiti boju na vratima kad su kola na parkingu, i kad neko u kolima pored propisno „zvizne“ vratima, da ne kažem – kabadahijski. Ta lajsna je malo stajala a malo je i visila. Dva „zubića“ najbliža levom točku su bila polomljena. Moja reakcija – akutni pomačkitis. Šteta je sitna, međutim, ja nisam toliko sitna da se provlačim ko kroz iglene uši da bih ušla tj. izašla iz auta, jer ako bih malo više otvorila vrata, lajsnica bi počinjala da dere farbu. Naravno, tu je bila i iskorišćena mogućnost ulaska preko suvozačevih vrata i preskakanja menjača i uglavljivanja pod volan.

Moguće je lajsnu tretirati i kao dasku, pa ako nekome nedostaje daska u glavi, lajsna može donekle da odigra tu dopunsku ulogu. Oduvek me je zanimalo koji to nagoni more ljude da pakoste drugima? Da li ih to stvarno ispunjava? Moguće je. A znam i čime. Al’ da ne zagađujem okolinu sadržajima koji se kod nas obično izlivaju u rečne vodotokove.

smijesne-izjave-u-slikama-3-22

Kao i svako prosečno žensko raskukala sam se kod komšije koga sam pomenula na početku prethodno objavljenog članka i on mi je preporučio svog sestrića da mi zalepi lajsnu. Lajsna se iznutra dobro nahranila lepkom, a Jugo je dobio prenoćište kod majstora u garaži, jer je lajsnu valjalo poduprti nekom letvicom, a ta letvica traži da ima oslonac – tj. zid. Sad je lajsna na svom mestu, gde je dopola i bila i pre toga, a ja, kad priđem kolima, malo gledam u tu lajsnu a malo i u ovu na suvozačkim vratima, a gledam i malo više od toga, jer, nikad se ne zna.

Nimalo nije jednostavno pretpostaviti šta se sve pojedinim ljudima mota po glavi. Mislim – glavi?!

Čast vadi mast

U prodavnici zdrave hrane, te ujedno i nezdrave (jer kako bi drukčije opstali), zamolila sam komšiju da mi izmeri sirove semenke od kojih sam uzela po 200 gr, pa puta 3, u stvari da jedno te isto razdvoji po kesicama po sistemu 100 gr, što je bilo puta 6. Neprijatno mi je bilo da to i tražim, jer mi to deluje kao da vučeš nekoga za nos, jer ti se može. Komšija je to prihvatio vrlo ljubazno i ja sam mu se isto tako ljubazno zahvalila.

Međutim, šta bi bilo da komšija to nije prihvatio i da je taj zahtev vernog kupca doživeo kao šegačenje kupca i da je odbio da mu „izađe u susret“?

Tražeći podatke na internetu o tome da li je do sada neki tržni centar (moderan hram današnjice) digao spomenik (ali zaista odistinski spomenik) svom vernom kupcu, kao spomen i podsetnik na sve verne kupce, a ujedno i podsticaj za sve koji će to tek postati, naletela sam na izvode iz sudske prakse Suda časti. Istina je da sam znala da tako nešto postoji, ali da to i radi, to nisam mogla ni da pretpostavim. Istina je, takođe, da dok sam čitala za šta sve ljudi tužakaju druge ljude, nisam bila sigurna da li sam na stranici koja objavljuje viceve (slatko sam se ismejala, mada ne verujem da je tuženoj strani – prodavcu – to bilo imalo smešno) ili sam možda ipak otišla na stranicu Njuzneta. No, ipak, Sud je sud, a čast je čast. I kad se „mora“, za čast se vadi mast.

Ukratko (koliko je to moguće) i bez linka prema državnom organu, korpus delikti „nesavesnog“ prodavca je bio kada je odbio da 500 gr integralnih grisina razmeri po 100 gr u zasebne kesice. Kupac se naljutio i „lepo“ prijavio prodavca. Da mu pokaže. I tu, ne lezi vraže, prodavac je pronašao u imeniku broj fiksnog telefona kupca (eto bar jednog dobrog razloga zašto je dobro nemati fiksni priključak ili ne biti u imeniku) i pretio mu je zbog tužbe. Sve se završilo na Sudu časti moralnom pridikom nesavesnom prodavcu koji ne poštuje dobre poslovne običaje i bla-bla-bla, čime je kupac doživeo svoju potpunu moralnu i duševnu satisfakciju, takoreći katarzu.

Bila je tu i pritužba za pola vekne hleba, kad je prodavac odbio da proda pola vekne, jer nema registrovanu polovinu vekne kao artikal u fiskalnoj kasi… kao i farbanje obuće, neuspelo očito, jer je naručilac usluge bio nezadovoljan ljuštenjem farbe, ali ipak nije bio neofarban da ne zna koja su njegova „prava“.

Nije bez razloga ona – kupac je uvek u pravu! Čovek u ulozi kupca uvek može, jer mu se može – da izvodi besne gliste (mada ih zapravo ne izvodi, one su izgleda sastavni deo njega, ali povremeno pobesne). Ni gliste nisu tako besne koliko čovek može da bude kad mu se uskrati njegovo „pravo“ na (po)besne(le) gliste.

P. S. U nekoliko navrata sam imala prilike da prisustvujem „osveti“ kupca – plaćanje ne baš malog iznosa računa kovanicama od 1 i 2 dinara, sa sve onim sa’ ću ja da ti pokažem „osmehom“ i facijalisom u stilu u al’ sam ih… O, da, i sve one koji čekaju u redu dok kasir/ka broji, tačnije prebira po onom sitnom metalu, što ume da potraje.

Korov

dsc_3378

Autor: busm via svetbiljaka.com

Korov je narastao poprilično. Sve je bilo baš prirodno. Divlje.

Ljudi vole da „kultivišu“ prirodu. Priroda nikako ne uspeva da kultiviše čoveka.

„Zašto si ovoliko zapustila dvorište?“, upitao je čovek koji je došao da kosi travu.

„Zato što me je boleo…, zato što… zato što… zato što me živo zabole…“, nisam nalazila prave reči. U stvari nisam izgovarala istinu, jer, pa da, ja se pravdam nepoznatom čoveku. A sve i da je poznat, pravdanje je pravdanje.

Nisam, jer mi je minus faza bila ispod nule. U tom minusu se nisam rashladila. Bila sam već hladna. Mrtva hladna.

I tada kada je prerasli korov bio uklonjen, sravnjen sa zemljom, ta moja „faza“ je nestala sa njim. Prividno. Rekreativno sam proredila odebljale stabljike koprive. Sa rukavicama na rukama. Samo čupanje iz korena je delotvorno, sve dok je jasno šta je zapravo korov a šta nije.

Dobila sam mnogo saveta koje nisam tražila. Ljudi vole da savetuju druge ljude. Ljudi vole da brinu tuđe brige. Ljudi znaju, al’ za malo.

Zašto ne isprskati korov teškim hemikalijama? Verovatno iz istog razloga što kad popiješ kukutu (kao što je Sokratu bilo dodeljeno u vidu smrtne kazne), probudiš se mrtav. Čovek teško može da podnese otrov, čak i u malim dozama, ali se ne ustručava da prirodu zasipa hemikalijama u ime „kultivisanja“.

A uz kuću, uz betonske pukotine i uopšte uzev – pukotine, najlepši su raznobojni cvetići – prkosa.

O ljudima

Mnogo toga može da se opazi kada posmatrate čoveka kako jede. Pojedini ljudi su krajnje odvratni u svojoj proždrljivosti i trpanju hrane u sebe. Ima i ljudi za koje ne znate da li kljucaju ili jedu. A tek oni što razmazuju po tanjiru i prebiraju hranu kao prazne čaure ispaljenih puščanih zrna. Kao da šetaju prstima po minskom polju i čekaju – bum. Pojedini uvek kažu – ne, hvala, nisam gladan. Neki drugi odmah pitaju, a da nisu ni započeli obrok – je l’ ima posle nešto slatko? Zar to ne govori nešto i o njihovom karakteru?

Možete da pokušate da posmatrate ljude kako jedu i da to zapisujete. Saznaćete mnoge pojedinosti o njima. Posmatrajte prvo sebe i tu će vam se dosta toga pokazati. Ako postavite ogledalo ispred sebe, primetićete da se ne ponašate prirodno, počinjete da se ponašate kao da vas neko drugi posmatra. Zapanjujuć je trenutak kada vaše oči postaju oči drugog, oči sveta, i lišavaju vas svake spontanosti.

Nedavno sam izveo jednu damu na večeru. Siguran sam da možete da pretpostavite da je to bilo u domenu eksperimenta. Naprosto, zabavlja me da posmatram ljude. Dama je privlačna, svakako, lepo govorljiva. Primetio sam da je odvojila značajno vreme da bi se ulepšala radi izlaska. A moglo bi da se kaže da je tu bilo i materijalnih ulaganja ili troškova, kako ko to doživljava. S obzirom da to nije njen uobičajen odnos prema samoj sebi, to me je zabrinulo. Mislim da ona time ne ističe svoju posebnost, a da tako nešto čini zbog mene koga praktično i ne poznaje – ukazuje zapravo na nesigurnost u sopstvenu ženstvenost. Tu se ni po čemu ne razlikuje od drugih žena. Naravno da nisam nikakav Kazanova, mada je to privlačna ideja, ali moglo bi da se kaže da imam sasvim dovoljno iskustva sa ženama i da vrlo precizno prepoznajem matrice njihovog ponašanja. Nerviralo me je što je sve prepustila meni, od izbora vina do izbora jela. Ne, to me nije učinilo da se više osećam muškarcem. To je učinilo da mi se nije dopala njena snishodljivost u pogledu toga da mi prepušta ulogu alfa mužjaka. U ovim godinama više i nisam neki mužjak, a alfa nikada nisam ni bio. U svakom slučaju, bliže sam omegi.

Dama je ušla u statistiku onih koje ne znaju šta hoće ali znaju kako da pokušaju da dobiju ono što misle da hoće. Kako ovaj tekst mogu da pročitaju i žene, suzdržaću se od suvislih rečenica, ali reći ću samo to da je nivo osvežavanja fasade obrnuto srazmeran unutrašnjoj lepoti. To nije pravilo, svakako, ali nije ni izuzetak. Da me ne bi proglasili Šopenhauerovim naslednikom, za koga su mnogi zaključili da je ženomrzac, mada to baš nije potpuno tačno, namerno sam izbegao da napišem svoje mišljenje drugim rečima, jer bi te druge reči nosile notu negativizma i ženama bi zvučale uvredljivo.

Moguće je i da sam patetičan starac koji je sve blefove pokupio davnih dana igrajući redovno poker, ali o tome mogu da pričaju drugi, jer ne postoji takvo ogledalo u kome istinski možete da vidite sebe a da ste lišeni svake subjektivnosti. S druge strane, ono što vam drugi govore da opažaju o vama je proizvod njihove subjektivnosti, tako da je pitanje objektivnosti zapravo sazdano u preseku svačijih subjektivnosti. Baš kao u Venovim dijagramima. Kad se preklope dve slične subjektivnosti dobijamo zajedničku objektivnost, iako nijedna ni druga ne moraju da ukazuju ni na istinitost ni na bilo kakvu podudarnost.

Stoga, nema opštih istina, tako da ni ovo što sam napisao ne predstavlja ništa što će doprineti vašim spoznajama. Nadam se da to nije uzelo vašeg dragocenog vremena koje ste mogli da potrošite na ono čime se hranite. Kako?

Praznina

Čovek poseže za bilo čim kako bi pobegao od praznine. Uzmimo za primer čoveka koji slika, mada može da radi i bilo šta drugo. Nervozno razapinje laneno platno na ram sećanja, razmazuje četkicom po paleti i spaja suprotne boje spektra. Nekada to budu razulareni potezi koji ukazuju na bujice otežalih misli. Brzopotezne ekspresije. Do groteske. Ponekad to budu odmereni potezi koji postaju portreti, pejzaži, a često to bude i mrtva priroda. Kako priroda može da bude mrtva? Čovek može da bude i živ i mrtav, istovremeno, ali priroda ne može. Možda je dobar izraz za unutrašnju prazninu: mrtva priroda. Na slici je podrezan buket cvetova jasmina koji su uronjeni u kristalnu vazu. Posmatranjem, uočavamo da je prizor podjednako i lep i ubijen, kao i čovek koji se tom prizoru divi. Cvet u polju je čovek u cvatu. Cvet u vazi je čovek koji vene. Zajednički sadržalac svih praznina je da su one toliko puta ispunjavane a ipak uvek ostaju neispunjene.

Nebriga

Nema nama ništa dobro od savremene tehnologije. Pogotovo ove komunikacione. Besmislica je da je čovek sa bilo kim u kontaktu ukoliko to nije u 3D obliku. Mislim – uživo. Sve ostalo je landare pišora. Rešio sam da dignem ruke od iniciranja komunikacije sa drugima. To nije prvi put. To sam isto učinio u eri fiksnih telefona. Pretpostavljate da telefon više nije zvonio. Sada su se stvari utoliko promenile što su promenile oblike. Suština je ista.

Moj pokojni deda je govorio: „Telefon služi za dogovor, a ne za razgovor.“

U današnje vreme, čemu služe pametni telefoni? Da se živi u njima, sa njima i na njima. Eto. To je sadašnjost. I što onda da se ne prilagodim svemu tome, kad se većina prilagodila? Zato što neću! Naprosto, izbor je i da ne izaberem ništa.

Zamislite kada bi svi bili iskreni jedni prema drugima i iskazali zaista ono što mislimo i osećamo… do čega bi to dovelo? Zato, sve će ostati prepuno lažne pristojnosti i pritvorne obzirnosti, naravno, jer jedna od istina je da nemamo šta da kažemo jedni drugima. Zato nastaje ćutanje. Ja sam protivnik ćutanja. Međutim, kad zaćutim, to je vrlo glasno. Još jedna istina s kojom možemo da se suočimo je – druge jednostavno nije briga.

Život se odvija kao na pokretnoj traci. Neko je traka, a neko je sirovina ili roba na toj traci. Uglavnom, svi završe, pre ili kasnije, na đubrištu, da l’ stvarnom, da l’ zamišljenom. Iako to nije po ekološkim standardima, deponije umrlih međuljudskih odnosa su sve brojnije i prete da unište postojanje i prirodu u potpunosti. Ljudi svakoga dana gaze po tim smetlištima a uopšte nisu svesni toga. Moguće je zato što te deponije ne smrde bukvalno, iako je svaki odnos bio živi organizam koji je umro nebrigom učesnika. Ljudi su grobari života.

Ali, šta je život dok prethodno ne umreš?!

Sve ovo može i ružnije da se napiše, ali ipak biram da to ne napišem tako. Da ne opsujem. Da ne zgazim nečije postojanje. Da ne povredim povređene. Da ne uvredim uvređene. Da ne zaboravim zaboravljene. A vi, kako ste?