Praznina

Čovek poseže za bilo čim kako bi pobegao od praznine. Uzmimo za primer čoveka koji slika, mada može da radi i bilo šta drugo. Nervozno razapinje laneno platno na ram sećanja, razmazuje četkicom po paleti i spaja suprotne boje spektra. Nekada to budu razulareni potezi koji ukazuju na bujice otežalih misli. Brzopotezne ekspresije. Do groteske. Ponekad to budu odmereni potezi koji postaju portreti, pejzaži, a često to bude i mrtva priroda. Kako priroda može da bude mrtva? Čovek može da bude i živ i mrtav, istovremeno, ali priroda ne može. Možda je dobar izraz za unutrašnju prazninu: mrtva priroda. Na slici je podrezan buket cvetova jasmina koji su uronjeni u kristalnu vazu. Posmatranjem, uočavamo da je prizor podjednako i lep i ubijen, kao i čovek koji se tom prizoru divi. Cvet u polju je čovek u cvatu. Cvet u vazi je čovek koji vene. Zajednički sadržalac svih praznina je da su one toliko puta ispunjavane a ipak uvek ostaju neispunjene.