Komšije

Bila je nedelja. I bilo je rano prohladno jutro. Toliko je bilo rano da ni gugutka još uvek nije izvela mladunce na probni let. Čak se ni vetar nije probudio iz noćnog sna. Bilo je takoreći savršeno jutro.

Nisam ni podigao roletne, ali to i nije razlog zbog koga mi se namah smrklo. Iz neposredne blizine se začuo zvuk treskanja metala o metal. Poskočio sam iz kreveta zaboravivši da su me sinoć krsta prikovala za neudoban dušek. Sapleo sam se o papuče uredno postavljene ispred kreveta i bosonog sam pohitao ka terasi da oslušnem odakle dopire zvuk. Znao sam i pre toga, ali sam hteo da potvrdim svoju pretpostavku. Taj sused je vredan čovek, mora se priznati, ali mogao je svoju radinost i da odloži za koji sat. Vraga vredan, taj ne zna šta će sa sobom kad u 6.30 uveliko upravlja nekom skalamerijom i maltretira okolinu.

Popričao sam u nekoliko navrata sa njim. Dobro, nije to bio neki razgovor. U prolazu bih mu mahnuo preko kapije. Grleno bih izgovorio: „Vidim, vredni ste komšija…“, a on bi uperio kažiprstom ka uvetu, pa odmahivao njime. A onda bi mi odmahnuo i salutirao. Ja bih se osmehnuo kao da mi je u ustima parče limuna i promrljao bih sebi u bradu: „Salutiraj ti nekom drugom, od ove buke ne može da se živi.“ To što je on skrljao bar tri solitera da bi poravnao teren po kome sad jaši od jutra do mraka sa građevinskim mašinama, šta to ima da mi smeta. Uostalom, svako u svom dvorištu ima prava da radi šta hoće.

Malopre mi se javio Tića, on je zaluđenik za muziku i zvuk. Dogovorili smo se da postavimo zvučnike vrlo solidne jačine na sve četiri vode krova, tj. tik ispod strehe. Ja volim da slušam operu. U svom dvorištu.