via pinterest.com
Najdraža gospođice Agnesa,
Najponiznije (klečim na kolenima dok pišem) iskazujem divljenje Vašoj damskoj kuraži da mi prvi pišete. Neprestano mislim na Vas (danju, a noću Vas slobodnije sanjam, izuzev kada me muči učestala nesanica) od trenutka kada sam Vas ugledao u kolopletu puzajućih bordo ruža. Te ruže, boje strasti i boje snažne krvi, su mi razvejale mrenu. Imajte u vidu da bih Vam čim pre odgovorio na Vaše ljubazno pismo, međutim, mastionica je presušila poput mojih usta žednih Vaših tek raspupelih draži, a prokletom Hajncu, mom batleru, bila je potrebna bezmalo cela sedmica da ode u kupovinu. Ne znam ni zašto više trpim tog matorog džangrizavog jarca. To je sigurno zato što sam plemenit čovek. No, da ne zamaram Vašu prelepu glavicu suvišnim i nevažnim stvarima.
Gospođice Agnesa, mirisna ružo saronska, i sada me opija, poput vina pomešanog sa sodom, Vaš snen i nevin devojački pogled. Vaše oči su smaragdi koje Bog daruje samo posebnim ženama, a Vi ste najposebnija. I Bog sam, kao i svaki muškarac, u njima nalazi raj ravan nebeskom carstvu.
Ah, mila moja, ako smem tako da Vam se obratim, a to je i sva istina da ste odavno deo (ako ne i najveći) mog aritmičnog srca, sa Vama bih otišao i na kraj sveta, pa makar to bilo i predvorje pakla. Sve je u nesagledivim mogućnostima. Prava ljubav ne poznaje granice. Italija, a naročito Venecija, je veoma nadahnjujuća, posebno u proleće kada se sve budi i razbokorava. Dok plovimo u gondoli, po kanalima grada sudbinskih ljubavi, na uvo bih Vam najnežnije šaputao: “Il mio amore unico, la mia belezza, ti amo così tanto“, i milovao bih Vaše nedirnute bele puti. Ljubio bih Vaš tanani somotasti vrat i ručice od svile. Uzgred, u mom kabinetu je predivna Renoarova slika pjace sv. Marka i svakako, posmatrajući je (a biće prilike), možete jasno da zamislite svaku pojedinost, baš kao što Vam opisujem.
Moja takoreći zaređena supruga, odaljena od mene kao da sam kužan, je primila Vaše prijateljske pozdrave. Sada se odmara sa pre-prestarelom gospođa majkom i postarijom sestrom u Visbadenu. Narednih desetak dana biću nepodnošljivo sam, a Vaše prijatno društvo bi obradovalo moje usamljeno srce. Ne mogu a da nanovo ne pomenem Vaše oči, prekrasne, jer one su sveta voda za moju napaćenu dušu; biserna jezera po kojima bih plovio sa čežnjom da ću, ako tako mora da bude, i da se utopim u njima. Vaši tek nadošli izdanci su obale spasa od ovog tegobnog i mučnog bračnog života. Spasite mene, očajnika, od turobnosti zajedništva, jer samo Vi, anđele moj, imate tu božansku moć.
Nadam se Vašem brzom odgovoru i željno iščekujem da mi upriličite nežne posete.
Zauvek (do groba, a nadam se i pre) Vaš (i rab Božji) Fridrih.
P. S. Umalo da zaboravim najvažnije. Znajte, divotna krasotice, da ću posredovati pri nameštenju Vašeg brata, kao što ste me zamolili u pismu. Razume se, to je tek sitnica za mene. Naravno, to ipak nikako ne zavisi od mene, ali možemo da se nadamo da će tako da bude i da će dobri Bog imati milosti, baš kao što mi je ukazao milost prikazavši mi Vašu sočnu jedrost, jedina.
P. P. S. Ako dobri Bog ne pogleda kako valja Vašeg brata, ne želim da suze rose Vaše ljupko lice, osim ako su radosnice dok čitate moje pismo. Znajte, Vi dobra dušo, svaka Vaša suzica bi kao rukom odnela po jednu pegu sa mojih drhtavih šaka.
Aleksandra Perić 