Ništa, ništa, ništa

Od tebe ništa primiti neću,
Vrpce prepusti svelom drveću,
Obesi o klin plamen i sveću,
Vrati se izbledelom proleću.

Reči govore, ne čine ništa
Grlo je dom presahlih suvišta,
Predvorje đavoljeg igrališta,
Hodnik zabludelih ishodišta.

Crni turmalin oko vrata nosim,
Crni oniks prstima prebiram,
Crnom odećom svetu prkosim,
Zacrnjenima planove abortiram.

Bacam novčić u fontanu želja…
Sačuvaj me Bože voditelja!
Sačuvaj me Bože izbavitelja!
Sačuvaj me Bože krotitelja!

Mi, mali…

Posadili smo na desetine krhkih stabala,
Na stotine miomirisnih ruža.
Revnosno smo zalivali
Svoje drveće i svoje cveće.

Nismo čekali milost
Prolećne i jesenje kiše,
Niti bilo kakav vremenski usud.
Svakoga dana, kap po kap po kap…

Odrastali smo
Mi mali,
Malo veći,
Kao i naše drveće.

Redovno smo okresivali
Ruže somotastih latica,
Da rastu
Bujnije i raskošnije.

Pentrali smo se ko majmunčići
Po drveću divlje šljive,
Grickali kisele nedozrele plodove,
Isisavali slast iz bagremovih cvetića.

Brali smo cvetove lipe,
Sušili ih za čaj.
Čupkali latice belih rada,
voli me-ne voli me-voli me-ne voli me-voli me-ne voli me-voli me…

Imala sam najboljeg druga,
I on je imao mene.
Mnogo lepo smo se slagali.
Mi mali smo postali „veliki“.