Neka ti koraka bat bude lagan
Mek ko pamuk, tih ko sramno ćutanje
Ko u duši kad dvorio si uragan.
Nemam stida, nemam srama, cvrkutanje.
Neka ti ptić srca mog poje: „Dvoje!“
Drago moje, dajem ti cvokotanje.
Ne brojim, ne mislim, volim bezbroje,
Puštam đav’le svoje na đav’le tvoje,
Volja im da se spoje il’ razdvoje.
Govorim ti ništa i ćutim ti sve!
Знаш ли да сам још увек наиван?
Да желим тако!
Да верујем у неки дубљи однос од колеге
Или пролазног пријатељства,
Да се не задовољавам мрвицама
И не живим за протоколе и форме,
Нити одмеравања и законске прописе.
Пљујем на то!
Мени је сваки човек пречи.
Јер волим!
Јер заиста мислим тако!
Нити ме саплићу многе речи
Или трапавост нечијих исхитрености.
И веруј, увек се упецам на исти начин
Толико је одвратно да дивно је!
Хоћеш ли да знаш како?
Прво се положим у темељ међу оне које срећем често,
Дајем им себе као и они себи мене узајамно,
Мада у реду, некад закину на кантару,
И онда делује да је све у реду
Чак и када мало запалимо барут.
А онда се догоди неки преседан
Ватра се мало више запече
И деси се чудо отуђења напрасно.
Одједном ме више не познају
Одједном нема размене,
Саплели се на неки мој…
Pogledaj originalni članak 53 more words
Zimsko je vreme i pneumatici traže redovniju proveru stanja napumpanosti. Momci i dede koji rade na pumpama su rastrzani između razularenih vozača i gazdinih korbača.
Iako se sredovečni pumpadžija ozario kada sam mu na pitanje za koliko para rekla da sipa do vrha rezervoara, nemoguće je bilo pridobiti čoveka za proveru stanja napumpanosti, jer je isti primoran da se hobotničasto raspline na četiri pumpna mesta i fiskalnu kasu, te POS terminal.
Morala sam da zasučem rukave snežno bele bundice i da skinem svilene rukavice, te da preuzmem u nežne ručice pištolj sa manometrom. Pozadinski su me osvetlili halogeni farovi povelikog aerodinamičnog vozila. Pomislila sam da je to dobro, jer u polumraku jedva vidim a tek slabo napipavam crne kapice.
Manji problem je nastao kada sam se setila da nisam ponela lupu da bih očitala vlagom omagljen cifarnik pokazivača trenutnog pritiska u gumama. Tek što sam natakla pištolj na ventil i uz nadljudske napore očitala stanje naduvanosti jedne gume, zatrubeo je zvuk nalik na brodsku sirenu.
Pogledala sam ka gigantskoj šoferšajbni, ali od dugih svetala bila sam zaslepljena. Trebalo mi je čitavih pola minuta da rasvetlim svetlace ispred očiju i tek što sam se približila drugoj gumi, sve rukom pridržavajući suknju da ne briše beton zaliven zatečenim iscurelim motornim uljima, prosvirala su i tri uzastopna duga zvuka sirene.
Mahnula sam sviraču i nasmešila se. Vozačko staklo se spustilo i odlučno muški glas je prozborio:
„Mala, za ovo vreme ja bih zamenio sve četiri gume.“
O, pomislila sam, kako je to sposoban čovek, pravi muškarac.
„Može to malo brže?“, prodorno je prodrmao jezikom.
Nisam znala kako drugačije da udovoljim muškarcu, pa sam usporila koliko god sam mogla.
„Sem toga, ja ovde ulazim u garažu“, odlučno je rekao, „a prostor je ionako preuzak da se provlačim pored tog tvog krša.“
„Velečasni“, rekoh „želite li da ja uteram vašu poveliku mašinu kroz ovaj uski prolaz?“
O, kako se samo smejao. Rekao je da skoro nije čuo tako dobar vic. Isključio je motor, izašao je iz kola, krupan, doteran, uglađen, opeglan, botoksiran i bacio mi je ključeve u ruke:
„Hajde da vidim i to čudo.“
Ušla sam u besnu makinu, startovala je, ubacila u prvu, izvezla polukružno, ubacila u rikverc i saterala ga iz prve kroz uzak prolaz ne očešavši čak ni listić od breze.
On se izbečio kao da je iz Beča.
Zahvalila sam mu se što mi je pružio zadovoljštinu da uparkiram vozilo od 100.000 evra i nežno mu prošaputala: „Nije dovoljno što imaš i kintu i ljutu makinu, treba da naučiš i da se parkiraš, ali i štošta što pare ne košta.“
Trepere zvezdice, ko
Šareni lampioni.
Čuvam ih u pleksusu,
Za poseban dan,
Za svaki dan,
Na dan
Poja i Napoja
Željenog Spo(ko)ja.
Da me ima u Tebi
Koliko Te ima u meni.
Tren ili delić trena
Osvetljava.
Nedovršena, svakako
Hodam, znajući
Ideš mi u susret.
Sanjam, sve
Moguće je.
Dodiruješ me
Jedini
(Pre)ostalo rečima
Neizrecivo ostaje
Nepokazano oćutano
„Grli me
Ljubi me
U Tebe se svijam!“
John has been among twentieth or some visitor in my so called ultra-fancy accommodation per day or a few days. For some time my pleasurable job has been to host people who are searching for some nice corpses.
I thought he might have been visited Romania first, before Serbia. Cowardly, he avoided that: “It’s not a smart idea to get fucked with Vlad Țepeș”
I must admit I’m proud of his sophisticated knowledge in Serbian language. “Yeah”, he said: “Never have I been so pleased to know there is really one and only one original Serbian word – vampire.”
“Good God”, I thought for myself – this guy must be a lunatic. Of course, there couldn’t be a better place in the Earth to show John everything we have and we are.
We took a slow and precise walk through downtown. He liked the girls. He liked the boys. I mean, he really liked our people. “This is Heaven on Earth”, slipped out of his deep throat. “Your people are so handsome. I must have them all.”
“Of course, John, everything has its price and your amazing country USA is one of our biggest and hardest penetrator and culture donator.“
“I don’t like my own observation that most of them are heavy smokers. It’s not healthy at all.”
“Fuck, John”, I added “we’re living fast and short. There is nothing as stupid as – tomorrow.”
“So, this all could be mine, even confluence of the Sava river into the Danube”, John victoriously shouted on the highest point of Kalemegdan Park near The Statue of the Victor.
“John, my bro, one way or another we are all yours and everything is yours, dead or alive. The choice is all yours; we’re not supposed to ask for anything. But, to be honest with you, save a little water for our Abu Dhabi sinking friend.”
“Could I have The Church of Saint Sava?”, he asked as a fair deal.
“Well, that is slightly beyond my modest lobbying powers. You have to negotiate with our secular orthodox rulers.”
He has been so keen to learn something more in Serbian language; more than a word vampire. The best thing to gain upon someone is to show him some usual curses. First lesson is expecting him in his mailbox, as a reminder if and when he returns to USA.
On the spot, I’ve started from some simple but not less efficient words. He was delighted; he was so bloody delighted by getting to know there is nothing and nobody we are pardoning from ourselves among ourselves.
Thank you all for your split minded attention!
This article is sponsored by my crazy mind, and if USAID wishes to contribute as they’ve contributed to Serbian parliament official site (scroll to the very end of their homepage), they’re welcome, as Hell!
Kažu da ne valja da zjapi grob, jer tako pokojnik priziva na večno druženje one koji još uvek lutaju ovom nestalnom orbitom. Nošena vatrenim zadahom sujeverja obratila sam se upravi groblja, ne bi li oni uradili svoj zaostali posao.
Dočekao me je prepredusretljiv i preljubazan izvršni rukovodilac radova na terenu. Upitala sam zašto nikako nisu vratili u prvobitno stanje grobno mesto.
Smestio me je u preudobnu fotelju koja je nekada pripadala Iv Sen Loranu. Predamnom, kao jedinim članom komisije, branio je svoju doktorsku disertaciju na temu SWOT analiza izvodljivosti betonske opšivke oko stare nadgrobne ploče. Sve je potkrepio vanredno lepom .ppt prezentacijom sa najlepšim spomenicima na groblju. Stavio mi je na raspolaganje i predivne plastificirane fotografije istih tih nadgrobnih spomenika.
Kao i svaki revnosan procenitelj istrgla sam list iz njegovog rokovnika, čije su korice bile presvučene kožom nilskog krokodila, pozajmila njegovo zlatno penkalo i hvatala beleške, te i opaske na margini.
via facebook.com
Najdušedirljiviji trenutak koji je umalo slomio moje slomljeno srce i ispraznio sve moje džepove je bio kada je rekao:
„Tolike godine sam na groblju, a nikada nisam video da je neko na sahrani, ni pre ni posle vas, toliko žalio svoju majku“, te su krokodilske suze okvasile njegovu kameleonsku njušku.
Razmišljala sam da li da delujem emotivno ili razumno. Možda i da ne delujem uopšte. Ipak, uvek je dobro uputiti mudre reči mlađim ljudima:
„Pali ste, kolega. Neka vam je dragi Bog u pomoći!“
М. Р. је имао и брата близанца. Као и многи дечкићи, Н. Р. је пожелео да добије куцу. Тата је испрва такве захтеве сина игнорисао, обично би их пречуо и нечуо, свеверујући да ће сину стално мољакање досадити.
Н. Р. је био бескрајно досадан:
„Хоћу куцу, неку лепу малу куцу…“, папагај му није био раван.
Татино незнатно стрпљење било је испијено ракијом и кроз смрад бркова спаљених пламеном славске свеће исукао је свој величанствени адут:
„Џукеле су за двориште; ниси ти нека сека Перса да се играш са малтезером.“
Мама, та чудесна сенка закопана у тамним вилајетима патријархата, гајила је кнедле у грлу и упијала речи у марамицу извезену срмом на којој је писало ИС ХС НИ КА.
Н. Р. се огледао у свом брату М.Р., пошао за њим да заједничким снагама табанају списатељске стазе, те је неумитно наметнуто измишљеног најбољег друга стварао својим дечачким пером свакаквих надахнућа.
„Малтезери су одвратни, пуфнасто бели ко облачићи, вазда раздрагани ни због чега, траже непрестану пажњу и показивање љубави. Такву наметљивост жив човек не може да поднесе.“
Moždane funkcije nacije su tihovale na frekvenciji delta talasa.
Ni Bog nije stvorio svet za jedan dan, te ni ja nemam razloga da se sekiram što ne umem da napišem jednu prosto proširenu rečenicu bez podrobne psihoanalize.
Regresivnom hipnozom vratila sam se u trenutak kada mi je moja velika ljubav ničim izazvana ili izazvan tek pogrešnim tajmingom nasred ulice na uvce prošaptao:
„Ti si moja kurva…“
Opako sam se nadrkala zbog toga što nije uboo trenutak i ošinula ga i bičem i pogledom:
„Ja nisam ta kurva!“
Znala sam sve njegove mračne tajne i još mračnije želje.
„A šta ako ti nikad nisi bila dobra u krevetu?“, prozborio je duh uvek prisutne sumnje.
„Auuuuuuu, a šta ako nisam?“, munje i gromovi su mi razvalile sinapse.
To mi se nije svidelo ni kao najluđa pomisao, a još manje kao deo neke buduće rečenice. Tada mi je sinulo – opet ću da budem domina!
Otvorila sam kovčeg retko lepih uspomena, oduvala višegodišnju prašinu i uredno poslagala na sto na tuce prigodnih pomagala.
Priznajem, ponela su me davna dešavanja, zanela sam se u pisanju, ali sve to nije razlog da ne pročitate kako glasi ta jedna prekrasna rečenica.
„Kurvo raspala”, cvileći je šuštao dok sam mu zatezala uzicu oko vrata, a onda sam mu zavalila gromoglasnu šamarčinu, nabila mu metalni šiljati vrh čizme u usta, zarila u grkljan stileto štiklu od dvadeset i pet santimetara, a on je roptao i stenjao, „u krevetu ni za koji kurac nisi, mama!”, dočaravala sam Almodovaru delić iz scenarija filma, da bi on na samom vrhuncu ispisao ček na moje ime, na milion evra.
Aleksandra Perić 