U vrtlozima

Pogledao je prema nebu i viknuo: „Siđite dole ako smete, serem vam se u bombe i rakete!“ Dok je, tonući u more dosade, nestrpljivo očekivao da se nešto dogodi, učinilo mu se da su svi satovi stali i da se ti njihovi sitni mehanizmi više nikada neće pokrenuti. Iako nije imao nikakav osećaj za ritam u glavi su mu dobovali šamanski bubnjevi. Zaklao je još jednu istinu, da ne bi zaklali njega – to mu je uvek prolazilo, pa zašto ne bi i sad?

S prezirom u očima je obratio pažnju na par nasmešenih dečaka u kratkim pantalonama, koji su kraj njega proleteli na biciklima, jer njemu nijedna vožnja nikada nije pošla za rukom. Dok mu je pljuvačka kvasila nepca, skupljala se u uglovima usana i lagano slivala niz bradu, zverski izgladneo potpojasni „vuk“ je odmeravao dvonožne plenove.

„Smrt religiji“, ponavljao je kao mantru, dok su ga ognjem svoje vere slali bogu na istinu. Stajao je ispred ogledala i recitovao Preverovu „Ljubav“, osetivši se poput ateiste koji izgovara „očenaš“. Ponekad bi mu se učinilo da u zenicama drugih vidi sebe, međutim, iznenadio se kada je saznao da živi među slepim ljudima, koje su oni koji navodno vide nazivali slepcima, iako je sasvim moguće da su mislili na same sebe. Dao je život da bi spasio milione, a čovečanstvo mu je uzvratilo bolom u predelu prepona.

S radošću se prisetio svih suza prolivenih u ranoj mladosti i reči koje mu je upućivao pijani otac, svaki put nakon što bi ga dobro izdevetao – „Nikad muškarca od tebe, mlakonjo!“ Hodajući žurno, odmakao je tek nekoliko desetina metara od kuće, osvrnuo se za sobom, a za njim je ostalo samo jedno veliko ništa. Pušio je cigaretu, pridržavajući je palcem i kažiprstom, i čitao umrlice sa neskrivenim zadovoljstvom što je još uvek tu. Na pamet mu je pala Marija, njegova šesta i najveća ljubav, i tek tada mu je bilo žao što je sve njene fotografije pocepao, nakon što ga je ona ostavila, otišavši sa jednim kamiondžijom u inostranstvo.

Na žurci, koju je organizovao povodom svog tridesetog rođendana, u život mu je ponovo ušetala Ona koja je pre deset godina bila nedostižni san njegovih vlažnih misli. Sahranio je poznanika iz nehata, a potom ga vratio u život pri slučajnom susretu, presrećan što je imao pogrešnu informaciju. Poverovao bi joj na reč, ali ona je uvek samo ćutala.

Mnogo ljudi mu je govorilo da je obična lenčuga koja nikada ništa neće postići u životu, ali to ga nije uzrujalo, jer nije primetio da je iko ikad išta postigao u životu. „Nedostaješ mi, nadam se da me čekaš i da ovo ne činim uzalud“, rekao je tiho i sa tužnim osmejkom na licu, a zatim zakoračio u mrak. Dvadesetak puta na dan je prao ruke, jer se uvek i svuda predstavljao kao čistunac, iako je znalo proći i po desetak dana da se ne okupa. Svakodnevno je u Miletovoj mesari dobijao kožure za svog najvernijeg prijatelja Reksa, koji mu je iz zahvalnosti lizao lice, ruke i noge, što mu je puno značilo, jer život na ulici ne stvara priliku ni da se okupa ko Čovek.

„Rečeno mi je da je ovo dobar film“, vikao je dok su ga redari, umrljani hranom koju je bacio na njih, izbacivali iz bioskopa. Pritisnut brigama, potpuno je smetnuo s uma da već dobrano kasni na trku puževa, kojom je arbitrirao svakog trećeg petka u mesecu. Sv. Petar ga je svake noći posećivao u snovima i dosađivao mu je sa svojim „kako na nebesi tako i na zemlji“, te je odlučio da se spase i izvukao je osigurač iz kašikare.

Morao je na brzinu da utoli glad, pa je par režnjeva čajne kobasice umočio u ledeni čaj i halapljivo ih strpao u usta. Voleo je seks sa prostitutkama i upoznavajući ih spoznao je da je najbolje oženiti onu koja je pretovarila kilometre preko „one stvari“, jer će takva umeti da vrednuje sigurnost i bezbrižnost toplog doma. „Marš napolje“, viknuo je kamiondžija, izbacujući čudnovatog stopera iz vozila, besan što je, zahvaljujući umornim očima (ili nečemu o čemu se plašio da razmišlja), u transvestitu video dobru ribu.

Bio je ubeđen da su već svi primetili kako su mu misli odlutale, pa se svojski trudio da svoje izgubljene misli skrene na pravi put. Drugi su ga žalili jer se često osamljivao i zlurado komentarisali da je jadničak koji nema ni kučeta ni mačeta, a on je sve vreme znao da njihove praznine ne mogu da ispune nikakva carstva; ni životinjska, ni ovozemaljska, ni nebeska.

Autori: Aleksandra Perić, Aleksandar Vojinović i Nebojša Čandić