Поентер

М. Р. је имао и брата близанца. Као и многи дечкићи, Н. Р. је пожелео да добије куцу. Тата је испрва такве захтеве сина игнорисао, обично би их пречуо и нечуо, свеверујући да ће сину стално мољакање досадити.

Н. Р. је био бескрајно досадан:

„Хоћу куцу, неку лепу малу куцу…“, папагај му није био раван.

Татино незнатно стрпљење било је испијено ракијом и кроз смрад бркова спаљених пламеном славске свеће исукао је свој величанствени адут:

„Џукеле су за двориште; ниси ти нека сека Перса да се играш са малтезером.“

Мама, та чудесна сенка закопана у тамним вилајетима патријархата, гајила је кнедле у грлу и упијала речи у марамицу извезену срмом на којој је писало ИС ХС НИ КА.

Н. Р. се огледао у свом брату М.Р., пошао за њим да заједничким снагама табанају списатељске стазе, те је неумитно наметнуто измишљеног најбољег друга стварао својим дечачким пером свакаквих надахнућа.

„Малтезери су одвратни, пуфнасто бели ко облачићи, вазда раздрагани ни због чега, траже непрестану пажњу и показивање љубави. Такву наметљивост жив човек не може да поднесе.“

Његов брат М. Р. је био неко на кога се он угледао у сваком смислу. То је умногоме његовом даљем животу пружило неповратни смисао.