Rabindranat Tagore: Četvrta bezimena

via lorrainecohen.com

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo. Pokri ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me voliš, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje, ako ti kao boginja poklonim svoju milost, podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Rabindranat Tagore: Druge su žene uvek iste

via moonandstarsbeyond.com

I ja bejah jedna od mnogih koje se trude da ispunjuju svoje bedne domaće dužnosti.
Zašto izabra mene i otuđi me od svežeg skrovišta našeg običnog života?

Osveštana je ljubav koja se nije ispovedila. Ona sija kao dragi kamen u ognju skrivena srca. U svetlosti ljubopitljivoga dana gleda ona tužno i žalosno.

Ah, probio si koru moga srca i odvukao moju drhtavu ljubav na otvoreni trg i razorio zauvek senoviti kut u kome je ona skrivala svoje gnezdo .

Druge su žene uvek iste.
Ni jedna nije pogledala u dubinu svoga srca, ni jedna ne zna svoju sopstvenu tajnu.
Osmejkuju se lako i plaču, ćaskaju i rade. Svakoga dana posećuju hram, pale svoja kandila i donose vodu s reke.

Nadah se da će moja ljubav biti pošteđena od hladne sramote beskućnika, ali ti odvrati lice tvoje.

Da, tvoj put leži čist pred tobom, a meni si presekao svaki povratak i ostavio me potpuno nagu pred svetom, koji me gleda ukočenim očima, dan i noć.

Rabindranat Tagore: Čini mi se da sam te morao voleti…

via dreamicus.com

Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je vekovima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka –
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.

Čil aut #11

Luda

via wikimedia.org

Htela sam da budem srca tvoga kraljica
Da zavitlam crne haljine tvoje
U reku, da virovi je progutaju
Da skinem s glave tvoje kamilavku.
I tako ti je za broj manja ili veća.

Htela sam kose da ti raspletem
Da cveće u tvojoj kosi budem.
Htela sam da se utkam
U svaku poru bića tvojega.

Htela sam da ti budem sve i svja.
Ništa ti bila nisam.
I reči koje izgovorila sam
I tišine koja oćutala sam
Ni zarez, ni tačka, ni znak pitanja.
Obrisao si me kao da postojala nisam.
Neću se slomiti
Neću se boriti
Neću su pokoriti.

Luda li, sam, bila?
Luda li, sam, sada?
Luda, biću li, kada?
O, ludosti, usuda izrečenog:
„Volim te!“

A ti sklonio si se od mene
Kao da od kuge sam obolela
Ali nije kuga bila kuga
Niti je kuga moja druga
To je bila srca moga tuga.

Je l’ sam luda
Što verujem u čuda?!
Prosjakinja li sam ljubavi tvoje?
Ne berem plodove sa osušenog drveća.
A, ne, ne tražim mrvice sa tvoje trpeze
Mene mrvice ne goste.
Moj je vrisak bio most do tvoje tišine.

Nema tajni, istina je:
U ovom svetu patnja najveća je
Ko se ljubavi u sebi odrekao
Odrekao se ljubavi drugoga.
Ko će koga da razapne na krst, pitanje nije.
Muka jeste.
A zašto?
Na tom krstu je samo Jedan!

Rabindranat Tagore: Treća bezimena

via bohemianizm.com

Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

Plamen

Gde su sad sećanja,
Nestalne senke uma
Skrivene u večnostima
Neizrecivosti?

Pusti pesnika da tvori reči….
Veslaj snagama i slabostima
Koju te nesavršenu krase.
Ljuljaj se neispiljena u krhkoj opni…

Imaš li snage da plivaš uzvodno?
Imaš li slabosti da se prepustiš toku?
Nadošla reka te pitati neće,
Ona će te poneti sa sobom.

Pusti sećanja, stvarnost je sada.
Pusti misli, nagizdanog uma.
Pred tobom stoji Čovek
I oči mu plamte!

On sad ide k vama i sve će vam objasniti

via themindunleashed.com

I ostadoše mi usne bez glasa

I ostadoše mi ispružene ruke u vazduhu

I dadoh srce svoje drugima

I ostavih sebe

I legoh u krevet

A on ne bejaše više grob

Bejaše tek odmorište.

Rabindranat Tagore: Druga bezimena

via pinterest.com

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Koju masku vi nosite?

Iz knjige „Dečak i devojčica“ – Roberta Grosa

Sve slučajnosti su namerne. Možda više niste dečak Dečak i devojčica Devojčica, ali tako to krene, a onda poprimi neke epidemičnije razmere u životima „zrelih“ ljudi.