Sreća, sreća, radost

Ne osećate se dobro? Mislite pozitivno? Mislite negativno? Ne mislite uopšte? Good for you. Vi birate šta mislite, te time i šta osećate…

Bejaše to ovako: gledam babu izdaleka (al’ pomalo i izbliza) kako otresa o drvo tik uz moja kola onu platnenu kesu od usisivača što ju je malopre istresla u kontejner, sa sve zluradim osmejkom (ništa lično, pardon me, nego baba vole da se truje). Nema praher, a bole je patka da ide tri i po metra dalje do drveta gde nema kola, zgrada, ljudi i sl. Krenem ja ka babi (sa razdaljine cirka 50 metara), onako dostojanstveno, stameno, odlučno (znači – osećam se besno, risica prava), čisto da se tu promuvam (jedan počasni krug oko kola) i da joj „pokažem“ da je to moje, kad će baba ni 5 ni 6 u stilu nemog pevca – pogled ka plavome nebu usmerila, zvezde padalice po vedrome danu prebrojava i misli se u sebi (a ja joj čitam misli) – mogla si i da opereš ta kola, a i što su ti kola, jaka stvar što sam ti „podmazala“ štrokava stakla i udaljava se na pola koraka, oprezno, ko cicos-macos kad ugleda plen pa se šunja, samo u suprotnom smeru. Gledam ja u babu i pomislim – e, baba, baba, a da je džip, a da je neki besan tip? Aha, da, osećala sam se besno s početka, al’ kad babi priđoh, miropomazah je. Šta da se radi, zavist je klica opaka. A kako da znamo ko je i kada naljutio babu? Mora i baba da ga otrese na nekome. Nije li tako?

Moglo je da bude i drugačije. Je l’ tako? Da sam neki baja i da „pokažem“ babi kolika su mi jaja [sic!]

I šta je još bilo?

Tu ugazim u govno ili govna, jer sam štrikala preko livade da što pre stignem do babe, a livada beše prekrivena lišćem žutim, crvenkastim tj. harmonično setno jesenjim bojama (i govnima od pasa) koje nisam videla, sve onako komandno junački hodeći ka babi koja još junačkije otresa onu kesu ljutito besno o ono drvo. Šta bi tek drveća mogla da ispričaju kad bi mogla da govore. A ko kaže da ne mogu?! Kažu da je sreća kad ugaziš u govno. Mislite pozitivno, a naročito (se) budite spremni na najgora ili najgluplja moguća scenarija. Posle sam ta govna razvlačila po okolnim busenovima trave, stigla i do peska koji zapišavaju kerovi, otirala o kamenje. Sve u svemu, đonovi su bili kao da sam pohodila Deliblatsku peščaru, i ja, šta ću, ’de ću, nešto metnuh nad patosnice i dovezoh se u tim čarobnim cipelama do doma svojega, te ih izbacih napolje da se sluftiraju, pa da se peru (neće same, moram ja, avaj, avaj). Ili da ih ne perem? Nek se sve skori, pa će samo od sebe da se otare. Možda je to sreća?!

I šta nije bilo?

To ne znam, jer nije bilo, ali fakat je da bi nešto bilo da je bilo kad bi bilo da je bilo onako kako sam ja kao zamislila scenario (jedan od mogućih) tog dana, rute kretanja. A u stvari, ono što sliku menja je da sam manje-više rutinski izašla u operaciju zvanu „lov“, tj. „nabavka namirnica“, a da mi se nije išlo u „lov“, već mi se ponajviše sedelo na livadi (bez govana) i mirisalo cveće rosno uz ptica poj, bez naboja za dvoboj. Ili je to moja svest tako mislila? A podsvest je izabrala – bes!

P. S. Koska ili batak?