Zaslepljuje me belina papira nad kojom iskolačujem oči i u koju zurim isplaženog jezika i oborenih vilica.
Pokušavam da ti napišem pismo, no nije li sve rečeno, i ono iskazano i ono prećutano?!
Od tvojih reči postao sam proizvođač knedli u grlu koje me guše ko polen.
Od tvojih uvreda nanizao sam niske i niske suza koje se nikad nisu pretvorile u bisere, a mislio sam da pred tebe iznosim najfinije bisere.
Možda si ti samo svinja a ja tek sentimentalna budala, iako je sasvim moguće da sam i ja svinja koja je prelazeći prag tvoje kuće iznova i iznova išla na dobrovoljno klanje. A ti si, brate moj, budala sa neprovidnim povezom na očima.
Nije govor dat čoveku da jezikom ko mačem palaca, jer uvek bira, da li će da pomiluje ili giljotinira.
I ja nemam više ni suza, ni reči, jer nije bilo tvog srca da me voli, tvojih očiju da me vide, tvojih ušiju da me čuju i tvojih ruku da me grle.
Jedna ulica u kojoj ti živiš ispod ulice u kojoj ja živim je hladna i udaljena poput Severnog pola ili udaljena kao nepoznata galaksija.
Zašto, brate moj – Tebi – nisam značio ništa, a Ti si meni bio sve?!
Volim Te!
Aleksandra Perić 