Osmejkom je pokušavao da rastavi čvrsto stisnute usnice, ali su se one sjedinile u ravnu liniju, kao da ih je nepomične držao tek istisnut brzospajajući lepak.
Leptirova krila su treperila u poluotvorenim šakama i namesto da ih je raširio i pustio ga da odleti, neprisutno, kao u magnovenju, snovideo je kako boje njegovih krila blede i gube sjaj i mekoću, dok se prah rasipao po njegovim zapešćima.
Dlanovi, priljubljeni uz obraze, su isprva skrivali i zadržavali tihi izvor tečnosti, da bi se potom izdašno slivala ka laktovima i u mlazevima curila na zemlju, koju je istovremeno i kiša natapala, i ispirala slanoću.
Žensko čeljade trebalo je da donese baki obrok. Od sopstvenog džeparca. Od samostalno stečene ušteđevine.
Dobro neupućen čitalac i svega i ničega mnogoupućen komentator bi ovoga trena mogao da doživi moralno ushićenje i izrekne društveno uobičajen komentar: „Tja, još uvek ima omladine koja samostalno zarađuje i odvaja od svojih usta za svoje osiromašene pretke.“
Nekome bi u glavi zavitlali srp i čekić, nekome bi se oko vrata iznova stegla i zavijorila pionirska marama boje krvi, nekome bi udarnička značka damarala u pleksusu, nekome bi iz 1 u 2 upao X. Tropa. Bilo bi i onih koji ni sami sebi ne veruju, tako da bi i drugima preostalo isto – ništa.
„Ha, ko još danas može da zaradi i da uštedi od svog rada?! Šta te klinke uopšte i znaju da rade?! U moje vreme…“
* * *
„Ćero, baka se malo ukočila, pa te molim da odeš do radnje i kupiš nam nešto konkretno da pojedemo“, bile su reči koje gotovo uvek privole i nevoljnu omladinku da prepešači kojih 200-300 metara u oba smera.
„Da, bako, nikakva frka nije, brate, samo da se malo namunjim, pa idem.“
* * *
Vreme je prolazilo svojim uobičajenim tokom, ni brže, ni sporije, ali se činilo da se rasteglo poput jezika mnogogovorljivih žena koje malo šta umeju da kažu.
Na haj definišn kanalu sa nacionalnom frekvencijom i saraund sistemu zvučnika 5.1 najrealističnije moguće odzvanjali su zvuci sedmog ili osmog snošaja, što nije ni malo, ni mnogo, uzevši u obzir mlade godine učesnika i novčanu potporu od četiri nule.
„Profuknjača jedna, namerno od sabajle nabada štiklama, da probudi pošten svet. Ima da joj pokažem, nećemo to da trpimo“, pustila je visoki ce sanjiva baka.
„De, ćero, pojačaj malo ovu finu emisiju, gle samo kako oni skiče, vrište, skviče, ropću i urlaju; da ih u obor staviš ne bi ih čovek razlikovao od svinja. Ko da ih kolju a ne da ih… Ma, oni nas sve redom u zdrav mozak. To oni rade. Nego, ćero, jesi mi se sredila za pazar“, umilno će baka.
„E, bako, ne mogu sad, moram da otpratim akciju na TV-u a i polomio mi se gelirani nokat, pa moram prvo do manikirke da mi ga sredi, pa onda…“
„Sine, šegačiš li se ti to sa starijom nemoćnom ženom?! Kakav nokat, kakvi bakrači?! Ko će nokat da ti gleda?! Gola da izađeš na ulicu, nokat niko ne bi ni primetio“, mudro je zaključila baka.
Može se primetiti da poslednja izjava nije daleko od istine.
„Dobro, bako, kad si navalila ko mutava. Da znaš – stvarno me smaraš! I da znaš da ni za šta na svetu ne izlazim iz kuće dok nisam u fulu“, pomalo će ljutito devojka.
Devojka je obmotala šareni hanzaplast sa pirsingom oko polomljenog nokta, na nago i jedro telo navukla crni čipkasti bodi, nazula čizmice preko kolena sa tananom i dugačkom štiklom.
„Kad hoću, mogu i očas posla da se namontiram“, takoreći pobedonosno je uskliknula.
„Ćero, sine, šta je ovo?! U moje vreme ovo se zvalo negliže“, začuđeno će baka.
„Tvoje vreme je praistorija, bako. U ovo moje vreme – ovo je jedna od najful kombinacija“, namignula je malena i izletela poput gazele koju čopor zveri goni.
Baka je pokušala da joj prebaci svoju pelerinu preko ramena, ali ona je skliznula i prostrla se na podu zajedno s bakom koja je izgubila ravnotežu.
„Sunce joj poljubim, pa ova mala uopšte nije tako mala“ i mumlajući sebi u bradu doda: „de da detetu pospremim sobu dok se ne vrati“, te je sebi ulila snagu da se podigne s poda.
Ni za mlađu ženu, a negmoli stariju nije mali posao pospremiti razbacan donji veš, gde se pomešao i onaj pokidan i onaj, doduše retki, koji je preživeo nalete iznemoglih strasti čestite zrele gospode. Umeci za kosu su ponovo našli svoja mesta na zidu, poređani po bojama i nijansama. Raznorazni i raznorodni rekviziti su se grupisali u ugao.
Vrag će ga sam znati kako se u omalenoj polumračnoj sobi tako brzo oslobodio krug oko šipke.
Aleksandra Perić 