Razarači

via giphy.com

Priviđa mi se i – previše…
Ne znam koliko nas/vas/ih ima
Koji se u crvotočinama
Ispranomoždanih lavirinata
Slade sladunjavim porugama
Sisaju nektar čistih i
Pretvaraju ga u tamandoziran otrov
Od koga se umire
Izvesno, lagano i bolno,
Neprimetno, a i nevidljivo.
Sijaju dubinskim mrakom
Guše se pod maskama
Preko maske preko maske
Služe se istinitim neistinama
I „kad ti ja kažem on/a je…“
Poštapaju se slabostima drugoga
I iz poverenja rađaju ucene i uvrede.
Razonode radi:
Zbijaju šale koji ni sami ne bi izjeli.
Kljuju i žderu meso svoga i drugoga
Da bi kljuvali i ždrali,
Potom ispljunili…
Gladni a siti i presiti,
Punokrvni sisači i preveslači
Čuče na rubovima razuma i
Busaju se u prazne grude
Ljubavlju nazivajući
„Ovo je za tvoje dobro i istina po svaku cenu.“
„Ja ovo činim iz najboljih namera.“
„Ja sam ta/j koji ti je pomogao/la.“
„Ja nisam takav čovek… ti to ne razumeš…“
„…“

Vakuum

Nadutost ovozemaljskog nesvesnog
Nadima poslednje odbrane
Pred rasprskavanje zida ili glave
Dok udovi se mahnito koprcaju.

U vodi se čuje – pljas,
Telo tone u zimzelen dubina,
Alge se u plesu prepliću i
Obmotavaju omču oko vrata.

Zelen ogrlice šibaju lice
Mehurovi iz usta šaraju oči
Iz tela telo bi da iskoči
Sve je vlažno, trulo, stalo.

Hteo si da budeš u pravu i
Da ti je kriv i/il’ bog i/il’ đavo.
Zamućen um u mozgu koprca
Da se mre nije, da se živi je muka.

Đavo nikad ne spava

„Da li si pročitao poruku?“
„Koju poruku?“
„Koju?! Ovu…“ i utrpavam mu ceduljicu u ruku.
„Šališ se?“
„Ne, ozbiljno…“

[duža dramska pauza]

„U 5 ujutru si išla u šetnju?“
„Da. Kad da idem po vrućini a da ne idem po mračnom mraku?!“
„Nije ti to pametno.“
„Zašto?!?!?!“
„Nije bezbedno.“
„Osećam se bezbedno.“
„Ma, pusti ti to. A suzavac?“
„Nisam nosila. Šta sad, treba mi i telohranitelj?!“
„Nisi ti svesna šta se sve dešava napolju…“
„Hm, možda je najbolje da ne izlazim iz kuće?!“
„Je l’ ti znaš da su D. usred bela dana Cigani strgli s vrata zlato?“
„Ali ja nemam zlato i idem ko klošarka…“
„A torbica?“
„E jebi ga. Država me tera da nosim ličnu kartu. Uostalom, i ti si mi rekao da ne idem bez dokumenata…“
„Moraš da nosiš ličnu kartu sa sobom, to je po zakonu…!“
„Ma daj, mani me zakona, molim te… Nego, sećaš li se O. koju sam upoznala na pijaci pre 2 meseca…,“
„Da, tad sam ti rekao da ona traži publiku (čitaj: aplauze) za svoja preseravanja…“
„Znam, znam… sećaš li se kad je u razgovoru povukla ručnu, onokad sam se naknadno izmigoljila i nisam uletela u njen „gust raspored“… (čitaj: ostala sam da visim na čiviluku)…“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Možda je trebalo oberučke da prihvatim njenu ponudu?!“
„?#@!?“
Citiram: „Trebalo bi DA BUDEMO SREĆNE ako ja mogu da odvojim vremena za tebe jednom mesečno. JEDNO SAT VREMENA.“
„Da l’ si normalna?“
„Zašto me to pitaš kad znaš da je odgovor odrečan?! Važno je reći NE!“

Prijateljska

Kad mahovine sveta požute i
Kad sever postane jug
Naći ćemo se u Atlantidi,
Pokloniti se kao drugu drug.

Jedno od nas izustiće nešto,
Besmislenu reč ili muk
Saplešće se jezik o svoj zvuk,
Prostrće se ko gujin zvek.

Eho čegrtaljki puniće uši,
Iz usta slatki otrovi naviraće,
Puste reči kolo zaigraće
I u njemu ko jedno zaplesaćemo.

Ko kome podmetne nogu
Taj ima sa čime živeti
Od oaze pustinju napraviti,
Magarčiti, njištati i roptati.

Ah, zar nismo samo ljudi,
Ljudi koji poznavaše se,
I neputovaše ka susretu
Već uzeše sebe ko merilo.

Stalno pretežu tasovi,
Dodaj ovamo i oduzmi tamo,
Nema drugih do nas samih
Što ukorovljeni ostaše.