Đavo nikad ne spava

„Da li si pročitao poruku?“
„Koju poruku?“
„Koju?! Ovu…“ i utrpavam mu ceduljicu u ruku.
„Šališ se?“
„Ne, ozbiljno…“

[duža dramska pauza]

„U 5 ujutru si išla u šetnju?“
„Da. Kad da idem po vrućini a da ne idem po mračnom mraku?!“
„Nije ti to pametno.“
„Zašto?!?!?!“
„Nije bezbedno.“
„Osećam se bezbedno.“
„Ma, pusti ti to. A suzavac?“
„Nisam nosila. Šta sad, treba mi i telohranitelj?!“
„Nisi ti svesna šta se sve dešava napolju…“
„Hm, možda je najbolje da ne izlazim iz kuće?!“
„Je l’ ti znaš da su D. usred bela dana Cigani strgli s vrata zlato?“
„Ali ja nemam zlato i idem ko klošarka…“
„A torbica?“
„E jebi ga. Država me tera da nosim ličnu kartu. Uostalom, i ti si mi rekao da ne idem bez dokumenata…“
„Moraš da nosiš ličnu kartu sa sobom, to je po zakonu…!“
„Ma daj, mani me zakona, molim te… Nego, sećaš li se O. koju sam upoznala na pijaci pre 2 meseca…,“
„Da, tad sam ti rekao da ona traži publiku (čitaj: aplauze) za svoja preseravanja…“
„Znam, znam… sećaš li se kad je u razgovoru povukla ručnu, onokad sam se naknadno izmigoljila i nisam uletela u njen „gust raspored“… (čitaj: ostala sam da visim na čiviluku)…“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Možda je trebalo oberučke da prihvatim njenu ponudu?!“
„?#@!?“
Citiram: „Trebalo bi DA BUDEMO SREĆNE ako ja mogu da odvojim vremena za tebe jednom mesečno. JEDNO SAT VREMENA.“
„Da l’ si normalna?“
„Zašto me to pitaš kad znaš da je odgovor odrečan?! Važno je reći NE!“