Za gospodina 5.000 dinara

O, ludog li čiče usred zime ciče,
Baš je naš’o kad će da viče.

„Ponovo mi je svega dosta“,
reče čika Kosta i skoči s mosta.

Srbija ti nema ledolomca,
Za ostarelog srcelomca.

Što skrhanoga uz druga vinjaka
Pravi od sebe nevidljivog junaka.

Je l neprikosnoveni rek’o
Gde i kad je mesto zborno?!

A ti čiča od vojske upamtio – voljno.
Ne se mre kad te ćeif roljn’o.

„Spašavamo te po koji put, matora budalo,
U kontigent polumrtvih sve je stalo“.

Oj, živote, čudna boljko,
Umal’ te pregazih voljko.

„Da l’ apstinirate, čika Kosta?“
„Od života često i nikada dosta“

„Da l’ absintujte, čika Kosta?“
„Za 5 glava, ja se iznova bacam s mosta“.

„Da vas zbrinemo, sve nam krcato,
U prihvatilištu za odrasle odrane,
Leži po pet šes’ njih uzduž i popreko u krevetu,
Bubaruse gamižu u kolonijama…“

„‘Ajd’ ti Kosta ponovo s mosta…
I da ne laješ da 5 somića ni za kera lutalicu nije dosta“.

Dragi gledaoci, kao što imate priliku i uživo da vidite, naš vremešni sugrađanin, pravovremenom brigom nadležnih organa uspešno je spašen sigurne smrti. Valja se i našaliti u sumornim trenucima, stoga zapratite i ispratite na lajvu kako je vrhovni poglavica izvojevao još jednu pobedu – danas u 20 časova na balkonu Starog dvora.

Pre(o)stalo

Zubić vremena grickao je i
Žvaćkao neprobirljive namernosti i
Usudom izazvane slučajnosti.
Ostavljao je tragove,
Rupe malene za gnezda moljaca i
rupčage dovoljne da se zaglibiš.
Apetit nakon dobrog predjela raste i
Sa njim očvrsne želja bez potrebe
Te je zubić odrastao u pravi zub i
Grizao je veće komade, trgao i kidao.
Neke bi ispljunuo a neke vario
Toliko dugo da bi se istopili i nestali.
Ako iznova sastaviš umoljčeni tepih u
Fino vlakno, nalik gajtan travi
I ako izvadiš iz šešira i poslednju larvu
Ipak nećeš znati jesi li sastavio i
Nastavio nit i prekinuo razmnožavanje.
Kako sastaviti rastrgane delove,
Razbacane kojekud i zašto
Kad ne znaš da li su oni nova celina,
Od koje te deli neprepoznavanje,
Jer ti je nepoznata jedina poznanica.
I sad grize, i ne možeš ga sprečiti
Ne možeš preokrenuti tok,
Jer voda teče od izvora,
A ti si svoje izvore zaboravio,
Usput po njima pljuvao i trovao.
I gde ćeš se sada napiti čistine?
I kome ćeš sada glumiti čestitost?
Istorija čezne za svojim grobovima,
Sadašnjost kali svoje robove,
Budućnost je ono što je istorija.
Preostalo je vreme tvog robovanja.
Ili vreme tvoje slobode?!

Bez gaćica

Prethodna noć je nebrojena u nizu onih kad sam iskočio iz kreveta i tresnuo glavom o noćni stočić, te nanovo kao zakucan pao u krevet.

Toplina se razlivala podamnom, slankasta žućkasta tečnost koju bešika nije zadržala. U poluosvetljenoj sobi bljesnula je nagost prepona. Sasvim sam zaboravio da spavam bez donjeg veša po preporuci lekara.

Uvideo sam da nisam odistinski hodao ulicama delom nag, do pola, u žutoj majci, i da nisam presvisao od stida obraćajući se nepoznatoj devojci narandžaste kose s pegicama na obrazima, šakama prekrivajuću međunožje koje bi odalo testosteronske nalete.

Žuta majca iz sna je ista kakvu nosi moja komšinica. Straga pokriva, a spreda otkriva. I obrnuto.

Sramota me je i ćutim kad sretnem čistačicu koja dolazi jednom nedeljno i uvek me pita: „Zaboga, šta je ovo ovoliko lepljivo na podu da ni s hardkor hemijom ne mogu da operem?!“

Ne znam kako komšinicu nije sramota. Ni da se zarumeni od stida. Bestidnica jedna. Od tolikih muških bala do sad je mogla da napravi bazen, ali ne, ona izgleda „puca“ na okean.

Eto zašto neke žene imaju i izvode u šetnju džukce koji balave. Sve mogu da svale na njih. A komšije se uvek izvuku i popadalih vilica međusobno došaptavaju: „Ova riba samo izaziva i traži… Uostalom, o čemu bih s njom mogao da razgovaram?!“

via giphy.com

Đubre vs. čovek: pros and cons

O đubretu se vodi računa i ono se reciklira. O čoveku se retko kad vodi računa, jer ljudi su zamenljivi. Upotrebiš čoveka, (od)baciš ga i kažeš: „Sledeći!“ Ko bi svu tu đubrad reciklirao?!

Đubre se pakuje u npr. kese ili ne pakuje, pa onda organske materije trule i smrde. Baca se u kontejner, ali leti i kroz prozore, naročito u višespratnicama u centru grada, a to je da se pokaže komšijama velesila lepog vaspitanja i elementarne pristojnosti.

Čovek, slično tome, pakuje svoje telo u krpe koje se zovu odevni predmeti. Slabo ko ide nag ulicom, jer bi ga momentalno poslali u ludnicu na višenedeljni boravak o trošku države. Golotinja se smatra skarednom iako smo svi goli došli na ovaj svet. Čovekove izlučevine, dakle đubre koje njegov organizam pravi, u vidu urina i izmeta mogu se naći na raznim mestima.

Čovek ne leti. Sve ređe i metafizički leti, jer je nemoguće leteti s potkresanim krilima.

Ukoliko se ljudsko telo nađe u kesi za đubre ili u kontejneru to obično ukazuje na krivična dela od kojih je za neka (mala) kazna doživotna robija.

Đubre se odlaže na legalne deponije i mi to plaćamo zanimljivom matematikom. Kad Gradska čistoća kupuje đubre od nas računa ga po metru kvadratnom nekretnine. Kad ga prodaje deponijama to čini zapreminski, tj. cena se računa po kubnom metru.

Divlje deponije su zgodna mesta kraj puteva u njivama gde pojedini bacaju šta im se hoće. Njima upravljaju vremenske prilike, te se sastojci raznose putem vetra, Sunce ih prži, padavine spiraju a zemlja ih upija i nosi u podzemne vodotokove itd.

Zemni ostaci čoveka u lošem ishodu odnosno u slučaju neprirodne smrti u celosti ili u delovima takođe završavaju na smetlištima. Zakonski određeno, ljudi se spaljuju, pepeo se lageruje ili prosipa gde država odredi ili se sahranjuju na mestima koje je država odredila da moraju tamo da završe i koja se zovu groblja. Smrt je biznis, jedan od profitabilnijih. Kao i upravljanje otpadom.

Čovek može da bude đubre ali đubre ne može da bude čovek. I to je prednost čoveka spram đubreta kao nepotrebnih stvari mada je tu i znak jednakosti, jer uključuje slobodnu volju, a ponekad i zdrav razum. Dakle, čovek bira da li je đubre ili nije odnosno da li ga odlikuje đubretarsko ponašanje ili se rukovodi nekim drugim humanijim pristupom i ponašanjem.

Čovek se ne stidi ako je đubre, jer u vremenima u kojima živimo, a to je zapravo od kad je sveta i veka, važi lako savladivo i usvojivo pravilo – ako si đubre, bolje te tretiraju i bolje prolaziš kroz život.

Mogućnost izbora je podsećanje da ćemo pre ili posle, osim onih koji već jesu, postati otpad, višak. Mnogima je retorika jaka kao kad se zaklinju u mrtvu ili živu kevu, koje se prevrću u grobu ili pak štucaju, ali ne zaboravimo da se jezik lako zaplete o sopstvena činjenja i nečinjenja.

Linija većeg otpora je uvek bila naporna i data je kao mogućnost za upotrebu samo onima koji mogu da istrpe i izdrže nedaće kojima ih obasipaju životne i druge okolnosti.

Biti ili ne biti đubre od čoveka, nije pitanje, već ishodište ka kojem putujemo svi, a izazovi i prepreke će da kažu i pokažu ko smo, kada, kako i zašto.

Stay tuned i razmišljajte pozitivno.