Đubre vs. čovek: pros and cons

O đubretu se vodi računa i ono se reciklira. O čoveku se retko kad vodi računa, jer ljudi su zamenljivi. Upotrebiš čoveka, (od)baciš ga i kažeš: „Sledeći!“ Ko bi svu tu đubrad reciklirao?!

Đubre se pakuje u npr. kese ili ne pakuje, pa onda organske materije trule i smrde. Baca se u kontejner, ali leti i kroz prozore, naročito u višespratnicama u centru grada, a to je da se pokaže komšijama velesila lepog vaspitanja i elementarne pristojnosti.

Čovek, slično tome, pakuje svoje telo u krpe koje se zovu odevni predmeti. Slabo ko ide nag ulicom, jer bi ga momentalno poslali u ludnicu na višenedeljni boravak o trošku države. Golotinja se smatra skarednom iako smo svi goli došli na ovaj svet. Čovekove izlučevine, dakle đubre koje njegov organizam pravi, u vidu urina i izmeta mogu se naći na raznim mestima.

Čovek ne leti. Sve ređe i metafizički leti, jer je nemoguće leteti s potkresanim krilima.

Ukoliko se ljudsko telo nađe u kesi za đubre ili u kontejneru to obično ukazuje na krivična dela od kojih je za neka (mala) kazna doživotna robija.

Đubre se odlaže na legalne deponije i mi to plaćamo zanimljivom matematikom. Kad Gradska čistoća kupuje đubre od nas računa ga po metru kvadratnom nekretnine. Kad ga prodaje deponijama to čini zapreminski, tj. cena se računa po kubnom metru.

Divlje deponije su zgodna mesta kraj puteva u njivama gde pojedini bacaju šta im se hoće. Njima upravljaju vremenske prilike, te se sastojci raznose putem vetra, Sunce ih prži, padavine spiraju a zemlja ih upija i nosi u podzemne vodotokove itd.

Zemni ostaci čoveka u lošem ishodu odnosno u slučaju neprirodne smrti u celosti ili u delovima takođe završavaju na smetlištima. Zakonski određeno, ljudi se spaljuju, pepeo se lageruje ili prosipa gde država odredi ili se sahranjuju na mestima koje je država odredila da moraju tamo da završe i koja se zovu groblja. Smrt je biznis, jedan od profitabilnijih. Kao i upravljanje otpadom.

Čovek može da bude đubre ali đubre ne može da bude čovek. I to je prednost čoveka spram đubreta kao nepotrebnih stvari mada je tu i znak jednakosti, jer uključuje slobodnu volju, a ponekad i zdrav razum. Dakle, čovek bira da li je đubre ili nije odnosno da li ga odlikuje đubretarsko ponašanje ili se rukovodi nekim drugim humanijim pristupom i ponašanjem.

Čovek se ne stidi ako je đubre, jer u vremenima u kojima živimo, a to je zapravo od kad je sveta i veka, važi lako savladivo i usvojivo pravilo – ako si đubre, bolje te tretiraju i bolje prolaziš kroz život.

Mogućnost izbora je podsećanje da ćemo pre ili posle, osim onih koji već jesu, postati otpad, višak. Mnogima je retorika jaka kao kad se zaklinju u mrtvu ili živu kevu, koje se prevrću u grobu ili pak štucaju, ali ne zaboravimo da se jezik lako zaplete o sopstvena činjenja i nečinjenja.

Linija većeg otpora je uvek bila naporna i data je kao mogućnost za upotrebu samo onima koji mogu da istrpe i izdrže nedaće kojima ih obasipaju životne i druge okolnosti.

Biti ili ne biti đubre od čoveka, nije pitanje, već ishodište ka kojem putujemo svi, a izazovi i prepreke će da kažu i pokažu ko smo, kada, kako i zašto.

Stay tuned i razmišljajte pozitivno.

3 thoughts on “Đubre vs. čovek: pros and cons

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s