Prethodna noć je nebrojena u nizu onih kad sam iskočio iz kreveta i tresnuo glavom o noćni stočić, te nanovo kao zakucan pao u krevet.
Toplina se razlivala podamnom, slankasta žućkasta tečnost koju bešika nije zadržala. U poluosvetljenoj sobi bljesnula je nagost prepona. Sasvim sam zaboravio da spavam bez donjeg veša po preporuci lekara.
Uvideo sam da nisam odistinski hodao ulicama delom nag, do pola, u žutoj majci, i da nisam presvisao od stida obraćajući se nepoznatoj devojci narandžaste kose s pegicama na obrazima, šakama prekrivajuću međunožje koje bi odalo testosteronske nalete.
Žuta majca iz sna je ista kakvu nosi moja komšinica. Straga pokriva, a spreda otkriva. I obrnuto.
Sramota me je i ćutim kad sretnem čistačicu koja dolazi jednom nedeljno i uvek me pita: „Zaboga, šta je ovo ovoliko lepljivo na podu da ni s hardkor hemijom ne mogu da operem?!“
Ne znam kako komšinicu nije sramota. Ni da se zarumeni od stida. Bestidnica jedna. Od tolikih muških bala do sad je mogla da napravi bazen, ali ne, ona izgleda „puca“ na okean.
Eto zašto neke žene imaju i izvode u šetnju džukce koji balave. Sve mogu da svale na njih. A komšije se uvek izvuku i popadalih vilica međusobno došaptavaju: „Ova riba samo izaziva i traži… Uostalom, o čemu bih s njom mogao da razgovaram?!“
Aleksandra Perić 