Ego

Ako ga hvališ, raste ko kvasac umešen za šašavo testo. Iznova pohvaljen, preliva se iz prostora koji je ispunio i raste i raste… bezgranično. Ponekad se toliko proširi da ne zna da je napustio i mesto, i grad, i državu, i kontinent, i čitavu planetu. Katkad napusti i vremensku dimenziju. Nastavlja da se šašavi po svemiru i tamo naiđe na kojekakve šašavce. Oni, iako vrlo slični, međusobno se zagledaju i odmeravaju, jer svaki bi da bude najpametniji i najbolji, iako ne zna ni zašto ni čemu. Mora uvek da bude u pravu. Obožava da nastupa i traži publiku za svoje monologe. Crkava za svaki aplauz ili klap.

Author: Robert Zunikoff

Kada ga kudiš, ume da se naduje ko žaba, da pusti bodlje ko jež, da reži ko pobesneo, da pušta smradove ko tvor u samoodbrani; čak i da se baci i prevrće po podu kao malo dete kad pokušava da naređuje roditeljima. Dešava se i da podigne zid. Skoro uvek od vrlo čvrstog materijala. Tu se nađu zidići, pa sve viši i duži zidovi, do nesagledivih po svojoj impozantnosti, nalik Kineskom zidu.

Priča se da su neki kao oštri bodeži i bodljikava žica i paraju sve(t) oko sebe. Raspore, ili melju; seckaju na tanušne rezance. Hrane se smećem, lažima, spletkarenjima i manipulacijama. Ljudi koji imaju naduvan ego a nedostatni su u duhu su opasni, epidemični i razornih delovanja sa katastrofalnim posledicama na svim poljima, i ličnim, i porodičnim, i društvenim. Svuda se mogu naći, te ih je teško izbeći. Što su gluplji, to su glasniji. Njihova mora da odjekuje i da bude poslednja. To je kao kada se komarac pogleda u ogledalo i umisli da je lav. Komarac koji riče i lav koji zujucka su izmišljeni likovi, ali oni to ne uviđaju.

Kompliment

„Očuvano izgleda za svoje godine“, izustio je muškarac muškarcu dok su gustirali rakijicu ispred podruma pića.

Žena koja je stajala u neposrednoj blizini osvrtala se oko sebe. Videla je vozila koja jure i ljude koji prolaze. Izvadila je iz futrole naočare za daljinu, i radi svake sigurnosti stavila ih, jer iako je sigurna da vidi šta joj je pred nosom, moguće je da u obrisima daleke izmaglice ne uočava detalje.

U daljini, osim horizonta, raskrsnice i dece koja se igraju nije bilo ničeg što bi moglo da bude očuvano ili neočuvano.

Raširenih očiju obratila se nepoznatom muškarcu: „Mislili ste na mene?“

Obrisao je nadlanicom usta vlažna od rakije, prosuo nekoliko kapi na zemlju i prekrstio se:
„Gospođo, ali vi niste polovan kauč iz oglasa koji sam malopre išao da pogledam.“

Žena se žurno udaljavala i za sebe procedila kroz zube: „Vraga, kauč, nisam ja od juče; ‘za svoje godine…'“

Dvojica drugara po flaši su se cerili: „Primila se, bato moj. Kažem ti ja, uvek se prime. Tako se odvajaju ribe…“

Prostranstva duše

Duša je poput okeana, nesagledivih je boja i dubina.

Može biti zrnce ili vaseljena.

U svom bezobličju uvek će da zauzme prostora koliko joj ti daješ.

U nju možeš da uliješ, prospeš, izliješ… sebe… drugoga…

Možeš da je oplemeniš ili da je naružiš.

Osetljiva je i podjednako jednostavno je i obradovati je i rastužiti je.

Ona podrhtava u tvom stomaku kad se zacenjuješ od smeha.

Kad roniš suze ona ih upija i plače s tobom.

Ona viri kao miš iz rupe kad je bojažljiva i pazi da ne bude uhvaćena u naoštrene kandže.

Voli da miluje i da je milovana i tada sija najsnažnjije, zaslepljujuće.

U njoj se igraju svetlost i tama. Ponekad je to prljavi ples, nekad stiskavac a zna i da sklizne u čaroliju isprepletanih krajnosti, igru senki.

Krhka je i lomna poput mladice ili mladunca a ipak otporna na udare i prijemčiva na dragost.

Ume da bude uprljana i razderana i tada ili ujeda ili se povlači.

Svaka duša ume da peva i ume da izabere muziku veselu ili muziku tugaljivu.

Kada boli, boli kao da joj je zemljotres zatresao svaku strunu.

U jednoj su duši sve duše i sve su duše jedna duša.

Duša je vrt raznobojnog cveća, i samoniklog i gajenog, jer ona je i divlja i pitoma.

Kada voli, voli bez izuzetka i ne govori, tu je, postoji, daruje, i svoja je sa svojim.

Odaziva se imenom svojim na dobrotu, lepotu, milost i nežnost, i radosna je kad je negovana, mažena i pažena.

Grč

Čija me teskoba
Gravira na svečanom tanjiru
Dobijenom za nečiju godišnjicu
Nečega što je bilo nekad.

Nervira me glazura
Na cvetnoj vazi
Za koju ne znam čija je,
Ni da li je kupljena kao suvenir.

Plaše me rešetke i katanci
Na poslovnim prostorijama
Gde se nekad samoupravljalo
A sad duhovi vezu goblene.

Ne volim naprsle tanjire i čaše
Ni do pola napunjene duše
Rasparene escajge i
Noževe sa savitljivom oštricom.

Bojim se da ću pasti na ledu
Isto tako neslučajno
I da neću slomiti zube
Nego vrat.

Zagrcnuta sam od uvreda
Koje (ni)su upućene meni
Zgađena sam nad svetom
Kome ništa nije sveto.

Ne varim (gandžu) likove
Koji jedni drugima danas kevu i širu a
Sutra sviraju liru i tandrču:
„Divno nam je, dok je nama nam.“

Pljuni me, pa me poliži,
Sagni se, budi bulji bliži.
Sad je oliži, i ja tebi lupim liz,
Sve je super i dan manje za sranje.

Znam da se ne rezonujemo
I da su zalud potrošene reči:
„(Ne) čini drugome što (ne) želiš
Da drugi čine tebi.“

Žao mi je što onom ko iska
Ne mogu da dam više.
Uvek pomislim: „To sutra možeš biti ti, bilo ko,
Ne okreći glavu na drugu stranu.“

Želim prolaznicima da otmem
Pametne telefone iz ruku,
Jer svet prolazi, jer drvo šapuće,
A oni nisu prisutni.

Ne slušam šta ljudi govore,
Već šta poručuju.
Znam da žele da se kažu i
Znam da to nema veze s rečima.

Kulturni egzil

Osim premale dečje stolice na kojoj mi je utrnula pozamašna zadnjica a koju mi autor knjige – grande onanista sopstvenog lika i dela – neće izmasirati, primećujem uz ne baš blagu vrtoglavicu, isto tako prežednela nakon dvosatnog ceđenja i ošamućena usled nedostatka vazduha jer su neispravne ručkice za prozore, da su sokovi bili razvodnjeni. Sve tri vrste. Rakija nije bila meka, štipala je grlo. Brlja najobičnija. Vino je bilo prekiselo. Kao vinsko sirće. Gde nađoše onol’ke naprstke da sipaju alkohol, kao da su svi gradski krojači prineli žrtvu. Za osveženje i nekako. Posluženje? Žu-žu ispečen otprilike prošlog proleća. Posle dva sata slušanja besomučnog tupljenja mesto pečenja, roštilja… kakvo kapitalno razočaranje. Kome je danas do kulture kad te drže satima i žednog i gladnog, dok neprestano drve o svojim literarnim postignućima. Majku mu, predstavljaš knjigu o kulinarskim čarolijama a stis’o si se ko sintetičke gaće nakon iskuvavanja da priložiš dokaze svog vrhunskog umeća.

Na prezentacijama za dušeke, jastuke i kojekakva pomagala za diskus herniju i sl, jeste se trpelo i slušale su se arhi budalaštine, ali i smejalo kad uguravaju debelu babu u tri broja manji magnetni pojas, aliiii dobiješ na kraju tročasovnog cirkusa ručak ili pola ručka, pa znaš da nisi zabadava trošio vreme. I neki poklončić. Simboličan.

Naredne nedelje pozvali su me na predstavljanje knjige poezije. Jedva sam izbegla da pišem recenziju. Ne mogu, zaista ne mogu da čitam svaštarije umišljenih pesnika.

„Grli lastavica pečenoga jarca,
Ljubomorno pogledava i u komarca.
Muva sleće i uzjahuje šarca,
Eto uvoda za dva, tri žmarca.“

Želim na vreme da skrenem pažnju uvaženom autoru. „Ljudi su gladni! Neće ih nahraniti tvoje reči. Od metafizičke punoće dupe cvokoće, da se izrazim u rimi. Spremi ti prijatelju da se pojede i popije, pa čitajte koliko vam drago. Ukoliko je ponovo uz muzičku pratnju, pozovite klavirštimera kad već koristite muzejske eksponate.“

Nadam se da će konačno i onaj kosmati deda, čija perut mi se uvek prospe po kapuljači somotnog kaputića, da zabavi kvrgave prste sa izgrickanim noktima i nečim drugim osim ljuski od suncokreta koje baca uvis sa sve noktima, ko konfete, i tapše: „Umetniče, daj nam ‘leba, dosta je igara!“ Dajte čoveku meko mlado mesište, dobro pečeno, pošto nije baš u srazmeri sa zubima u gornjoj i donjoj vilici a ako hoće koske može i da ostavi. Pre ili kasnije.