Prostranstva duše

Duša je poput okeana, nesagledivih je boja i dubina.

Može biti zrnce ili vaseljena.

U svom bezobličju uvek će da zauzme prostora koliko joj ti daješ.

U nju možeš da uliješ, prospeš, izliješ… sebe… drugoga…

Možeš da je oplemeniš ili da je naružiš.

Osetljiva je i podjednako jednostavno je i obradovati je i rastužiti je.

Ona podrhtava u tvom stomaku kad se zacenjuješ od smeha.

Kad roniš suze ona ih upija i plače s tobom.

Ona viri kao miš iz rupe kad je bojažljiva i pazi da ne bude uhvaćena u naoštrene kandže.

Voli da miluje i da je milovana i tada sija najsnažnjije, zaslepljujuće.

U njoj se igraju svetlost i tama. Ponekad je to prljavi ples, nekad stiskavac a zna i da sklizne u čaroliju isprepletanih krajnosti, igru senki.

Krhka je i lomna poput mladice ili mladunca a ipak otporna na udare i prijemčiva na dragost.

Ume da bude uprljana i razderana i tada ili ujeda ili se povlači.

Svaka duša ume da peva i ume da izabere muziku veselu ili muziku tugaljivu.

Kada boli, boli kao da joj je zemljotres zatresao svaku strunu.

U jednoj su duši sve duše i sve su duše jedna duša.

Duša je vrt raznobojnog cveća, i samoniklog i gajenog, jer ona je i divlja i pitoma.

Kada voli, voli bez izuzetka i ne govori, tu je, postoji, daruje, i svoja je sa svojim.

Odaziva se imenom svojim na dobrotu, lepotu, milost i nežnost, i radosna je kad je negovana, mažena i pažena.