Putovanja

Zamisli, sad smo u Luvru,
Mona Liza je uživo još manja.
Kako si je ti zamišljala?
Staklena piramida svetluca
Odbleske očiju zagledanih
U sebe.
Milioni očiju se nisu videli.

U rimskom koloseumu
Igraju se nove ratne igre.
Kladila si se na najzgodnijeg
Gladijatora, roba kojeg ćeš
Osloboditi
Od života ili mu
Život slobodan darovati.

U Sent Andreji pojela bi
Ne skulpturu, već sav
Muzej marcipana.
Uzela si par trešnji.
Sećaju na proleća
Mirisna, a prohujala
Koja radosno ćemo dočekati.

Na Paliću bi plivala
Iz vode ne bi izlazila
Da nije mutna, prljava
Zagađena
Poput svih obećanja
Da će joj život udahnuti
Smrt odagnati.

U Vršcu, na kuli
Košava ti je pročistila
Svaku nečistoću
Patoloških ćelija
Vetar je šaputao
Jezikom koji poznaješ ko sebe:
„Amour, ce n’est pas le moment de mourir“.

U Beogradu, gradu koga nema
Žive mrtve stvari i ljudi daleki.
Kad se vraćaš, odlaziš.
Zato kada odeš
Kada odeš
Odeš.
Uvek ćeš biti tu.

Prirodno

by unsplash.com/@willianjusten

U pomrčini svici svetle
Naziru obode kozjih staza
Korenja izgruvalog iznad zemlje
Kopriva šara i žari gola stopala.

Limun-roze plišano nebo
Progutalo je svetlost i prosipalo
Kiše boje sangrije
Ukusa teških metala.

U blatu zabodene su štikle
Finih skupih lakovanih cipela.
Unutrašnjošću pliva odrana koža
Krvavi otisci razlili su se vodom.

Histerični povici odjekivali su
Odbijali se kameno jedni o druge.
Divovske laveže utopljenika
Upijala je zemlja žedna i survana.

Kad plavog svoda nestalo je
Plavilo je, nadiralo odasvud.
Udovi nagi pomodreli su
Vratovi beli poplaveli su.

Vidar vitla krampom korenje
Melje u zubima lekovite delove
Mravi nose zalihe u mravinjake
Cvrčak u pepito odelu svira u travku mirisavku.

#5 Uhvaćena razmišljanja

Verujem da damari krhkog mira ne mogu da uravnoteže tinjajuće oluje.

Ne želim da se ponašam praktično i da uvrede koje dobijam postanu poslastice kojima sladim gorčinu koja ističe iz mojih očiju.

Biram da ne posvećujem svoje vreme ljudima kojima ne značim ništa odnosno ljudima koji su me zaboravili a iznenadno setili samo kad im nešto treba.

Nisam spremna da „progutam“ za šačicu lažne sigurnosti ili makar one koja mi obezbeđuje puku egzistenciju u materiji, verujući da ću ovozemaljskim bitisanjem ipak ostaviti tragove. Privremeno. U pesku.

Bilo ko i svako za koga datost i celina drugoga treba samo “malo” da se prerade, dorade, prešteluju – i onda bi “to bilo to” – nisu vredni jer ne vrednuju drugoga. Prihvatam da ne budem ni shvaćena ni prihvaćena.

Nije inat prema drugom kad si svoj/a. Tačno je, ne želim da udovoljavam besmislenim, posesivnim ili tražnjama koje su zasnovane na monolitnim zacrtanim uverenjima pojedinaca i/ili većine. Niko nije merilo drugom, već sebi.

Frustriranost pojedinca da želi da ukoliko neki anonimusi ne mogu da izbegnu da ga pominju tj. rekreativno praznoslove o onima koje ne poznaju i na koje projektuju sopstvene nedostatke, da ga npr. ne olajavaju – je kompleks neutemeljenog i labavog identiteta.

Iz vatrogaščevih memoara

via slate.com

Gasio sam rasplamsale vatre u svakom upaljenom žbunu.

Sećanje

U kući trošnoj nakrivljenog dimnjaka,
Kvaka na ulaznim vratima škripala je,
Okna na povetarcu drhtala su,
Od orkana strahovala su snažno.
Stakla u vratima lupkala su,
Drveni razgaženi podovi pucketali su,
Ko cepanice što u vatri ciče i cvrče.

Stari nameštaj je stenjao,
Unutar njega krckalo je i ječalo,
Pomeralo se, kao da je živuće,
Kao da hoće da razvali vrata,
Izleti napolje i vrisne
Glasom koji se čuje mislima i
Nečujnim vriskom neotvorenih usta.

„Uspomena tvoja sam davna,
Zaboravljena u dnu ormara,
Prekrivena debelom prašinom i nebrigom,
Ostavljena u vremenu prošlom,
Da tiskam se među nebrojenim sećanjima,
Koja na grudima mi ko kamen leže,
Vazduh oduzimaju i grlo stežu.“

Trošna sirkova metla ugostila je
Mreže i mreže paukova
Što sapleli su je u neprovidni gustiš.
Izdaleka plovio je oblak tamnosivi,
Sa sobom vukao je crno nebo
Prekrio je dan tamom i vetar podigao.
U kovitlacu zbrisao je sve pred sobom.