Razmaknute daščice parketa škripale su pod njenim štiklicama a uzdasi koji su mi se otimali popunjavali su svaku šupljinu po kojoj je poput gazele koračala idući mi u susret.
Sve pritoke Amazona tekle su mi telom i nadirale kroz pore koje su odavale prividno pribran izraz lica, smiren pogled i staloženo držanje. Izgledalo mi je da se smanjujem do nanočestice, da ću iščeznuti u rupice parketa ali vrludavo tlo je i dalje stajalo pod mokrim đonovima cipela. U glavi sam prebrojavao milijarde zvezda, tlo mešao sa tavanicom, prevrtao se kao u veš mašini, komešalo mi se svetlo i tama. Spasla me je višegodišnja samačka navika zauzimanja mesta za šankom. Obgrlio sam cvetni duborez pulta kao najmilije biće i zadržao dostojanstvo. Da nije bilo krupnih latica ruža s kojima su mi se ruke stopile, uveliko bih zauzeo svečano mesto na podu.
Košuta, porcelanskog tena i gracilne figure prozborila je mekim i toplim glasom: „Čula sam da ste najbolji lekar u kraju. Znate, moj Leo je poslednjih dana posustao. Uz svu negu i pažnju više nije živahan kao pre.“
„Gospođo ili gospođice“, izustio sam u nadi da će otkriti svoj bračni status, „radije bih pogledao pacijenta pre bilo kakvih davanja saveta“, no prekinula me je.
„Molim vas, zovite me Marina“, insistirala je, „ta on je već prilično star, praktično je proživeo svoj vek, ali mislim da bi mu neki vitaminčići dobrodošli.“
„Marina, recite mi da li je u pitanju pas ili mačor kako bih bio siguran da ću vam ponuditi najbolje što imam“, ljubazno i profesionalno sam se držao.
„Šalite se, gospodine“, nasmejala se i prikazala savršenu nisku bisera.
„Naprotiv, moram znati o vrsti a onda i o rasi.“
„Odistinski ste šaljivdžija, no dobro. On je više mačor a manje pas, a što se rase tiče sasvim je običan, domaći, ni o kakvoj posebnoj rasi se ne radi.“
„Ne dajete mi dovoljno podataka, no ipak pogledajte ovaj preparat. Svi multivitamini i minerali su zastupljeni u optimalnoj meri, a mogu ga uzimati i psi i mačke.“
„Vi ste očigledno veliki ljubitelj životinja, stalno ih spominjete, no ipak bih nešto što je za ljudsku upotrebu.“
U sebi sam se vajkao da bih i ja. „U tom slučaju mogu vas uputiti kod dr Kostića, tri ulice niže, on je izvrstan lekar opšte prakse.“
„A vi, vi niste doktor?“, zaista je izgledala ljupko tako zbunjena.
„Zapravo, jesam, i to doktor za životinje“, procedio sam kroz zube, nosa pomalo obešenog.
„Oprostite, u svoj svojoj pometnji nisam primetila da sam ušla u veterinarsku ambulantu.“
Zahvalila mi se na predusretljivosti, rekla je da će sigurno ponovo doći ukoliko se odluči da uzme mačora, na trenutak me je zaslepela bleskom osmeha, mahnula tananim ručicama u znak pozdrava i istim onim štiklicama dokusurila glavnu konstrukciju u mojoj uveliko pometenoj glavi.
Aleksandra Perić 