N-ta

Gospođica Vukica, devojka u zrelim godinama, devetu godinu je čekala izabranika srca svog da je učini časnom ženom.
Na pragu četrdesetih dobila je punoću i slast sočne voćke no sokovi su s godinama brže isticali i isušivali uzburkane okeane sladostrašća koji su goropadno vladali njenim bićem.
Privlačan i sposoban muškarac kome se godinama divila i podavala, ne ostavljajući ni mrvicu za drugoga, je počeo da bledi, žuti, sivi, plavi, zeleni. Međutim, crvenilo njegovog lica isijavalo je nesmanjenom žestinom, a bes se usijavao za tri oktave više iz njegovog inače umirujućeg basa kad god bi Vukica skupila hrabrost da izusti:
– Da li je sad zgodno da joj saopštiš?
Znala je i šaka da mu bude brža od pameti, a bridenje sopstvenog obraza Vukica je pridavala njegovom neukrotivom temperamentu. I njoj, prebledeloj, dobro je došlo da joj se prokrve obraščići. Valjalo je da krv prostruji i u glavi a ne samo tamo dole gde je muškarac obitavao kao gospodar na sopstvenoj zemlji, sve radišno i marljivo je pleveći i zalivajući.
– Ne brini, dr Petrović je iskusan ginekolog, neće ostati posledice. Opet ćeš jednog dana zatrudneti… s nekim…
Vukica je zurila u nepostojeću tačku na krvlju umazanom zidu bolničke sobe.
– Pa ti se kanda ljutiš na svog muškića… nemoj, srce, evo zameniću ti sve prozore u stanu i postaviti izolaciju. Okej?