Rane

Ono što te ne ubije, ne ojača te! Neuzvraćene ljubavi su kalemovi bodljikavih žica koji iznova obavijaju, ranjave i krvare jednom i uvek slomljeno srce. Neka tvoja voljenja budu stvarna i obostrana. Istina je da život brzo prođe. Poji se milošću, dobrotom i lepotom. Pokaži! Dozvoli! Prihvati! Prilika nema bezbroj i učini sve da se ne kaješ zbog propuštenih prilika. Voli i budi voljen. Voli i budi voljena. Sada!

Zajedno

…sometimes everything is wrong…
Pomisliš da je tako
Spotakneš se o misao i reč
Obzirnu, neobzirnu
Udaviš jezero u kapi vode
Beonjače užarene
Vodu pretvaraju u paru
Dim ti na uši izlazi od
Nesvarenih doživljaja
U glavi se zaglavila zujalica
Zaglušujući zvuci topota
Krda divljih konja
Ritaju se u pleksusu
Ljušti ti se okamenjeno lice
Drugo lice pršti ko zreo nar
Treće lice umiveno je crvenim sokom
Iz ja prelaziš u mi
Mi smo izdržljiviji od ja
Onoliko koliko su zagrljaji snažni
Koliko je bol nepodnošljiv
Imamo snage da istrajemo.
Mi!

Kume

U foajeu otmenog restorana susrele su se dve žene u zrelim godinama.

– Lino, jesi li to ti?
– Irena, ja sam. Tolike godine su prošle.
– Da, desetleća.
– Jesmo li se videle nakon mog venčanja?
– Nisam sigurna, ali rekla bih da nismo.
– Mihailo sad ima 27 godina. Završava master studije u Firenci.
– Drago mi je.

– Šta misliš, da popričamo…
– Sada?
– Ne, sada nemam vremena.
– A kada?
– Uskoro. Pozvaću te telefonom da se dogovorimo.
– Važi, onda uskoro.

Lina je odmahnula rukom kao da tera mušice od lica i žurno se uputila ka stolu gde su uveliko zasele babe iz komšiluka.

Irenina ispružena ruka je visila u vazduhu. Pomislila je da je dobro što odavno ne živi na staroj adresi.

Muškožensko

Uparkirala sam auto na parking mestu za stanare zgrade. U beogradskoj kasabi to je -10 cm od ulice, jer je jugo kratak. Inače bi bilo +30 cm.

Izašla sam iz kola i u perifernom vidu opazila da mi se približava žena-baba sa efemernim vidom ili pak s namerom da tera šegu.

– Gospodine ili gospođo, ne znam šta ste, da l’ ste muško ili žensko, danas i muškarci nose dugu kosu… da vas pitam…

Utom se okrećem anfas ka babi.

– Oprostite ne znam da li ste baba ili deda, ali da li vam stvarno ličim na muškarca sa dugačkom crvenom kosom?

Baba me je iskulirala.

– Zanima me da li ovde ima neko da izdaje stan od 40-50 kvm?

Odgovorila sam da ima. Baba se upecala i zverala u prozore zgrade. Sva iskežena je izjavila da joj se veoma sviđa fasada, te je rečima kitila zgradu kao da stoji ispred maršal Titove vile na Dedinju.

– Nažalost, trenutno su svi stanovi izdati.

Обешени град

Уподобљавање

Волим свој град!
Волим га, мислим, одувек
Са његовим рекама, тврђавама,
Са његовим устајалим ваздухом асфалта и посечене природе,
Са увек насмејаним и кочоперним лицима
Мојих суграђана…
Али, вечерас ме није купио његов шарм…
Вечерас у њему нисам нашао живо дете
Испод свих тих сводова напаћених лампица што раскошним сноповима
Хране идола.
Не, вечерас је задах једне колективне беде
Ужегло стезао око врата
Испод свих маркираних костима људскости.
Вечерас је град трпео порођајне болове!
Јер, никада више није било јада
Од толико уличних извођача
Који крију под перформансом
своје просјачење.
Млади, стари, средовечни
Бескућници и модно дотерани
Све генерације на готовс по трговима и улицама…
А у мени туга, а у мени стега
Јер и ја носим ту омчу око врата
Јер и ја у ономе ко се пати видим свога брата!
Колико нас је притајена беда оковала
Да ниједан не може ни преживети од свога рада!
А крволоци се…

View original post 79 more words

Merenje

– Gospođo, pustila bih vas preko reda, ali zaista žurim, reče mi, nežno gledajući u moj narasli stomak.
Zahvalila sam joj se. Stvarno joj je bilo krivo što nije propustila trudnu ženu. U sebi sam pomislila, e debela moja…

* * *

– Mislim da sam malo oslabila.
Grohotom se smeje.
– Nije smešno.
Grohotom se smeje.
– Je l’ si se merila?
– Nisam.
– Hoćeš da izvadim vagu?
– Neću! Neću da se merim! Pa šta ako sam debela?! Ja sam žena i po.

Svinjarije

– Živimo ko svinje.
– ???
– Nisam tako živeo dok ti nisi došla.
– Šta sad? Ja sam kriva što je ovoliki svinjac. Živeo si u svinjcu i pre, nešto manjem, doduše.
– Važnije su ti mačke od mene.
– To je druga vrsta ljubavi.
– Da, njih bezuslovno voliš, a mene ne.
– Normalno.
– Kako je to normalno?
– Oni su životinje, nemaju svest.
– Da, a ja je imam pa ispaštam zbog toga.
– Uopšte ne razumem kako si došao na ideju da porediš sebe i mačke?
– Njima posvećuješ više pažnje i kakvo god sranje da naprave ti imaš opravdanje. I Turčinu na Kapali čaršiji bi uspela da prodaš zlato a ne on tebi.
– Ti si ljubomoran na mačke.
– Nisam. To nije tačno. Tačno je da ih više voliš od mene.
– Znaš šta, stvarno nemam živaca da slušam tvoju tiraniju.
– Tebi je tiranija sve što kažem. Čim kažem nešto što ti se ne sviđa ti nećeš da razgovaraš.
– Neću tako. Volim mačke. Volim tebe. Ponavljam, s tom razlikom što ti nisi mačor i ne ponašam se prema tebi kao prema dvogodišnjaku.
– A šta sam ti ja?
– Otkud znam. Živimo zajedno. Glođemo se ko džukci oko jedne koske. Ponekad nam je lepo. Uglavnom me nerviraš. I ja tebe. Ne razumemo se, u stvari.
– Što onda živimo zajedno?

– Ne znam. Možda zato što smo oboje u stvari obične svinje, mada je to uvreda za svinje.
– Ja nisam svinja, niti se tako ponašam.
– A ko si ti?
– Ja sam običan čovek koji ne traži mnogo i očigledno ne mogu da ispunim tvoje zahteve.
– Ne možeš, ali to što kažeš da ne tražiš mnogo je zapravo neistina. Neučestvovanje ili često povlačenje iz odnosa je bežanje. I dokle tako?
– Ne znam. Ja nisam kao ti. Um, drum i idemo dalje.
– Znam. Ali patnja te ničemu dobrom ne uči.
– Sad ćeš ti da me naučiš?!
– Nervira me korišćenje ironije u komunikaciji.
– Šta očekuješ? Da cvrkućem? Da te cickam i mickam?
– Očekujem tj. tražim da preuzmeš odgovornost za svoj život i svoje postupke!
– O čemu ti pričaš? Moje ponašanje je samo reakcija na tvoje ponašanje.
– Nije tako. Ti biraš.
– Znači, kad popizdim zbog nečega što si mi rekla, to je moj izbor, moja odgovornost?!
– Da.
– Ne slažem se s tobom.
– Ne slažem se ni ja s tobom.
– I šta sad?
– Ništa.

Razglednica iz Rima / Postcard from Rome

U Fontanu di Trevi ubacili smo
Kovanice od jednog evra.
Ukupno deset.
Za svaku zapovest.

Sa vrha Španskih stepenica
Promatrali smo turiste i migrante
Svih boja, oblika i dobi,
Zgusnute ko usoljene inćune.

Mikelanđelo se skrivao u
Sikstinskoj kapeli, i plakao.
Tavanica je bledela i bledela
Od bliceva pametnih telefona.

Kapućino s čokoladom, od 10 evra, na otvorenom,
Vredeo je svakog zagrcnutog gutljaja.
Golubovi su ispaljivali labave stolice,
Oko glava nam stvorili vence.

Prokleti miris žbuna jasmina
Rasparao je nosnice.
Njega radi okrenuli smo se
Ka (Bliskom) Istoku.

We threw in Fountain de Trevi
One euro coins.
Ten in total.
For each commandment.

From the top of the Spanish steps
We looked upon tourists and migrants
In all their colours, shapes and ages,
Compressed like salted anchovies.

Michelangelo was hiding in
Sistine Chapel, and cried.
The ceiling was fading and fading
From smartphone flashes.

Chocolate cappuccino, priced 10 euro, in the open space,
Worth every choked sip.
The pigeons were bursting out loose stools,
Created the corons around our heads.

The damned scent of jasmine bush
Tore up the nostrils.
For its sake we turned
Toward the (Middle) East.