Волим свој град!
Волим га, мислим, одувек
Са његовим рекама, тврђавама,
Са његовим устајалим ваздухом асфалта и посечене природе,
Са увек насмејаним и кочоперним лицима
Мојих суграђана…
Али, вечерас ме није купио његов шарм…
Вечерас у њему нисам нашао живо дете
Испод свих тих сводова напаћених лампица што раскошним сноповима
Хране идола.
Не, вечерас је задах једне колективне беде
Ужегло стезао око врата
Испод свих маркираних костима људскости.
Вечерас је град трпео порођајне болове!
Јер, никада више није било јада
Од толико уличних извођача
Који крију под перформансом
своје просјачење.
Млади, стари, средовечни
Бескућници и модно дотерани
Све генерације на готовс по трговима и улицама…
А у мени туга, а у мени стега
Јер и ја носим ту омчу око врата
Јер и ја у ономе ко се пати видим свога брата!
Колико нас је притајена беда оковала
Да ниједан не може ни преживети од свога рада!
А крволоци се…
View original post 79 more words
Aleksandra Perić 