To, Niče, prosta ja

Prostačina je to.
Sabijao je pod jezikom vulgarnosti
Ko dete šećernu vunu
Lepljiv od znoja
Lažljiv i blagoglagoljiv.
Pali se na crne brežuljke
Tamnoputih žena
Slobodnih
Dostupnih
Platežno darivanih.
Mislio je – drukčija sam.
Bela sam
Prijemčiva na „žvaku“.
Život je da se živi
Među vrelim butinama
Gde Amazon kiši i
Šume su vlažne.
Tu je hteo da proboravi.
Prikrada se kroz mrak
Ko mačor otežalih testisa
Pogledom užarenog uglja
Spreman da odbaci kaiš
Bade mantila i
Japanke s kamenih peta
Te da pokaže mi
Šta je to prava stvar
Bez pitanja
Zanima li me njegova stvar.
Sa pitanjem
Koliko ih je bilo do sada.
Prostačina je to.