U dvorište mesnog hrama danima su na narodnim rukama pristizale krupnije i sitnije grane odrezanog bagrenjaka koji je darovao najimućniji čovek u selu. Postilo se i tada, ali ljudi su govorili: „Jebeš ti sveca koji ne voli da omasti brk, a i pečenju će se radovati deca“. Tako je darovatelj zaklao i kozu i pet njenih sisančića i priložio uz krupniju prasad, da imaju ljudi, da se počaste.
Po savetu popa ljudi su posložili grane, do visine prvog prozora hrama i napravili ogromnu lomaču. U pomrčini je izgledalo kao da jezičine plamena ližu nebo i greju kotlove za božju čorbu. Suvkasto drvo pucketalo je i sevalo varnice i činilo da se čovek može da se oseća spokojnim i ušuškanim, kao nekad dok je stasavao na majčinim nadošlim grudima.
Ludi Milojko, kako su od milošte zvali spadalo, koji je podojen rakijom, jer je materi namesto sise iz grudnjaka ispala pljoska, je trčkarao oko lomače i onako krezub balavio: „Kurve da spalimo, srca da razgalimo!“
Niko nije obraćao posebnu pažnju na seosku budalu dok jedna žena nije uzviknula: „Kurva ti majka iz čije si pičke ispao, kopilanu.“
Tu su se oni međusobno ispočašćavali i pre nego što je pečenje skinuto s ražnja.
Milojko je lelekao: „Hoću kurvu grliti, vršnjakom je obljubiti i ženom pravom načiniti.“
Žene su prilazile, okružile ga, uhvatile se za ruke, cerile mu se u podbulo lice i prozivale: „Grli majku, jadniče, pa možda je i sveticom načiniš“.
„Sve ste vi kurve, i matore i mlade, širite noge pred svakim koji će da vam požare gasi. Sve ću redom da vas…“, pa zapoja:
„Pope naš ovozemaljski
U ime tvoje i na bogaćenje tvoje
Da sve je kako ti išteš
Ništa po nebesima, samo na zemlji
Daj nam da žderemo i ločemo
O dugovima da ne razmišljamo
Nek o tome misle oni koji ih nemaju.
U iskušenjima da obitavamo
Da se zlu priklanjamo
Taman, aman!“
Aleksandra Perić 