Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961)
Mirisao bi na poljsko cveće
Da polja je preteklo
Tek toliko da vlati trave
Pomiluju ti stopala u blatu.
Uguravši te u reku podzemlja
Soli su izjele očinji vid u
Crne kristale praznih jama
Mrtav, blistav i sjajan
Goreo si svojim rečima
Predskazanim
Slutio si da neće te ojačati
Da ubiće te – svet
Kome si darovao najtananije
Rajeve i paklove duše.
Nekad je izreći previše
Jednako odlasku bez pozdrava.
Tanušne grane prekrivene injem
Teško bi opstale i pod jatom ptica.
Ne veruj onima koji još dišu a
Istinu skrivaju desetlećima.
Svet ne zaslužuje pohvale
I onaj onda, i ovaj sada
Jedino što promenio je – ruho.
Uho je ostalo gluvo
Na očima su povezi
Na usnama je muk.
Što čujem je ništa,
Što vidim je laž.
Što izgovorim vetar odnese.
Nadam se – tamo – da postoji
Svet koji sudi prema zasluzi.
Pričaj mi o tome
Kad studen iščili, ako iščili i
Kad prvi pupoljak iz krvi iznikne.
Sećaš li se mirisa poljskog cveća?
Aleksandra Perić 