CaCO3

„Koje granulaže?“, upitao me je kao neko ko zna znanje i materiju.

Vreme se mora kupiti odnosno odgovor odložiti.

[gugla pojam – granulaža]

„Nisam te pitala ni za kakve muljaže, pu, pu, daleko bilo.“ (jer nisam vična)

[Pronašla je. Hvala Guglu da ima vuglu].

„Voleo bih da se vidimo. Šta misliš? Da uključimo kamere?“

[nije naodmet biti glupa]

„Neki drugi put, nešto mi nije u redu s kamerom, krupna mi je granulaža.“

„Nije to srećo granulaža, to su pikseli.“

„Piksel? Da, odnekud se znam s tim čovekom! Poznajem jednog Piksela.“

„To nije ime. Npr. imaš Piksija i to je nadimak. Čula si za njega. On je bio naš poznati fudbaler. Sad je trener.“

[pegla joj se i od fudbala i od fudbalera i 5000 sportskih kanala na kablovskoj]

„Znam ja Piksela, nemoj ti meni sad da ubacuješ Piksija i fudbal i sve te tamo, ma zna se čemu to služi i kome oni služe!!!“

Na to će on ko predsednik Fudbalskog saveza Srbije, podigutim glasom: „Čemu, ‘ajde reci čemu, kad ti sve znaš?“

[nije naodmet ne biti u vinklu]

Tu sam se drznula: „Šta ti meni čemu?! Mora da si ti jedan od njihovih. Kajmakoskupljač. Belomrsista.“

White Suprematist Cross
 by Kazimir Malevich

Zadržao je dah i p. m. u sebi te mi se nežno obratio: „Ne poznaješ materiju, ljubavi, i bezveze me optužuješ. Radim po pozivu, nisam deo tima. Naprosto snabdevam ljude. Na kredu.“

[nije naodmet biti bukvalista]

Proderem se: „Tako znači, ti si diler! Znala sam! Za koga radiš? Za državu, znam!“

Posipa li se posipa pepelom nepreuzetih urni s Novog groblja. „Ne spominji reči koje počinju slovom D. Odma’ se aktiviraju snimači razgovora. Samo pomažem da se posao neometano i neprimetno obavlja“, bile su njegove poslednje reči.

Jaoj, grešna mi ○uša i pogana jezičina. Sve je ○ebelo belo oko mene. Jebeš ○ržavu u kojoj se ovakvi (kao ja) rađaju, a jebeš i (sav) narod koji ima vlast kakvu zaslužuje. Je l’ tako ○ušane Silni?

---

○eco, otvorite sveske i zaoštrite olovke na rezače. Istovremeno, vi u sveske a ja na tabli, tu i-spid, tj. tu ispod uzeću kredu i zajedno ćemo da ispisujemo i pevamo čika Jovine stihove. Danas učimo slovo D:

„Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet,
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno Sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
Ljulja lug.
Ja ga slušam
I moj drug.“

J. J. Zmaj

Jonsko more

Ničim-nečim-ko-zna-čim izazvan izvestan čovek sa iskrivljenom desnom stranom lica zamrznutog poluosmeha, prolazivši kraj me, ispali ko projektil: „Vodio bih te na more da imam para.“

Da sam pametna ko što nisam, produžila bih dalje, ali ne da mi đavo mira da ne lajem. Usput nabacim: „Ako si i ovako, a i kreditno sposoban, ne vidim u čemu je problem“, i smeškam se čedno, sve tobož’ nećkajuć’ se.

Milo je njemu, vidim ja. Grč desne strane lica mu popušta, a utiska sam da mu nažalost i srce popušta. Razmišlja on o svojoj sposobnosti. „Na koje more bi ti volela da ideš?“ Jaoj, na koje more?! S geografijom nisam dobro stajala ni u osnovnoj školi, a to je bilo dovoljno davno da se ničeg i ne sećam. Ko i da nisam išla u školu.

Međutim, setila sam se da tu i tamo pogledam Slagalicu i Poteru, i pokušavam da se setim gde je Jamajka. To je u nekom okeanu. Okeani nisu more. Hoću nešto na kraju sveta da bude, daleko, što dalje odavde. Tamo su sve okeani s cunamijima, uraganima, orkanima, tajkunima i tajfunima. Tajland sam odmah otpisala. Tamo idu evropski pedofili, a ja ne volim pedofile. Štaviše – mrzim ih. Ja bih njima otfikarila, baš kao i prečasnim katoličkim i pravoslavnim bogoslužiteljima. I svim pedofilima bih otfikarila, vernicima i nevernicima. Diljem planete.

„Vodi me na Aljasku!“ Nešto me čudno gleda. „Kkkkako Aljaska? Tamo je ledeno, zimudža, polarni medvedi, ma skroz bezveze. A ti voliš zimu?“ Mislim u sebi, ma koja crna zima, čoveče. Zeznula sam se. Ne znam ni zašto sam to rekla. Nešto mi se vrzmalo da bih do Damaska, jer to je Put svile, i onda se setim da je to u Siriji i da je to sad poprište sile. Tamo je građanski rat koji će se završiti do kraja ovog stoleća. U svakoj drugoj državi je neki rat, a to se u medijima zove kriza. Kriza je kad si zavisnik od raznih droga i poroka pa kriziraš. Rat je rat. U ratu je sveopšte zlo i nema boljih i gorih. Svi su ubice i mučitelji i silovatelji. Ko poludi u ratu, taj je istinski – Čovek!

(…)Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja. Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ljudi zli.(…)
Dobrica Ćosić – Koreni

Najednom mi sine: „Prešla sam se. Mislila sam da je obala albanska, tj. balkanska, tj. jadranska.“ On se ozario ko kad je, čini mi se, polagao zakletvu u JNA u Bolu na bračnom odnosno Braču. Divno je to bilo. Ne ponovilo se. „Srećo moja, pa ti hoćeš na naše more?“ Gledam ga, i gledam ga i zurim, baš zurim. Pita: „Što me tako gledaš, ko da sam sa uma siš’o?!“

Ovaj čovek jeste negde ostavio um. To je sigurno. Sad da l’ je to Opatija, Jelsa, Split, Tučepi, Premudi, Bol, Oštro, Brioni, Rab, Zverinac, Goli otok, Sveti Andrija, ko da je bitno.

Zavapim koliko mi knedla u grlu dopušta: „Mi nemamo more već 31 godinu.“ Gleda me ko da sam i ja s uma sišla i pita: „Gde je nestalo more? Kako ja to ne znam?!“ Vidim da je lud a ja još luđa što išta govorim. Trebalo je da nastavim dalje a ne da se zevzečim. Nikom ne piše na čelu da l’ je lud ili nije. Ni meni.

Ne znam da li je pametno da kažem onako kako je. Istina često ume da bude bolna. „Prijatelju, država SFRJ ne postoji 31 godinu.“

On izvadi iz džepa crvenu pionirsku maramu (Titovu krv), titovku (plavu radničku kapu) i mete na maramče onu u zlatnu boju ofarbanu značku s dva pionira i otpočne grcavim glasom: „Danas kada postajem pionir“, te se zagrcnuo, jer nije Koregom zalepio veštačku vilicu za nepca, „dajem časnu pionirsku reč…“

Mnogo se ljudi okupilo, ko na sletu 25. maja, zaplakalo, jecalo, ridalo, urlalo. Užasno divno je bilo.

Posle zakletve Titu svi smo pevali Hej Sloveni. Mediji, naročito grčki, su pisali da se orilo sve do Olimpa i samog Zevsa. Crnogorci i Albanci su potvrdili da je eho urlika odzvanjao na Prokletijama. Gospodin s Krsta, isti Dragan Gaga Nikolić, poput Bekima Fehmiua, odrecitovao je Plavu grobnicu, kao što je onomad gospodin Fehmiu dušom prolomio Čovek peva posle rata.

Najednom uronismo u plavetne morske dubine što zapljuskuju obale Krfa, sve pusto nadajuć’ se da susrešćemo ponovo svoje pretke, i kosti im oglodane izljubiti, te se s njima stopismo, ko da nas nikad i bilo nije.

Vido, naše Vido, što ni Gospod ne požele ni da je vid’o, al’ je vid’o i od zlog gore. I juče. I danas. Ne vid’o Bog da tako je sutra! Pomozi Bože i budi s nami!

Crtice #62

Jura Stublić je bacio radio kroz prozor a ja ću telefon. Pametni. Pametno. I ne samo telefon.

„Molim te budi razumna“, reče mi jedan čovek.

Poslušala sam ga. Al’ za malo. Baš to malo je nedostajalo.

Otvoreno sam agresivna. Ne krijem to. Potrudim se da razvalim premudre prevaspitače koji me prihvataju, uz ALI. Ali, Muhameda Alija poslušajte.

Budite otvoreni kao i ja i kad dobijete niske udarce uzvratite nokdaunom. To je najdelotvornije. Nisam imuna. Nasuprot. Alergična sam na zloupotrebu poverenja i reagujem baš tako lepo kao što sam napisala. Jednostavno, ima ljudi koji ne znaju gde im je mesto i ti im fino pokažeš. Onda se oni ljute. To je u redu. Međutim, kad se mora prsa u prsa, onda se kukavice povlače, jer oni zadaju udarce ali ne znaju da ih prime.

Povraća mi se od komplimenata. Suvišnih. Tendencioznih. Gete je u svojoj poemi Blažena čežnja pisao o tome. To je živa istina.

Volim da budem pametna glupača. To savetujem i drugim ženama. U redu je da je žena pametna za sebe. Spram drugih, zavisi. Izvagati bitnost i korisnost prikazivanja mentalnog arsenala. Ne objašnjavati. Korisno je uraditi neočekivano. Šah-mat je dobar ishod. Zaista to volim. Važno je pobediti. Učešće se podrazumeva.

Baba na pijaci, pre neki dan, pozvala me je naredbodavno, nakon što sam potvrdno odgovorila da poznajem „sveto pismo“, da dođem sad u subotu u kafanu, da l’ je rekla da se zove Raj, Pakao, Krug, Duša, tako nešto, u Boleču. Tamo oni hvale Isusa i čekaju ga da ponovo dođe. Verujem sto nasto da bih videla i Isusa i sve apostole i serafime i anđele, odmah pošto zakucam dno od litre flajke šljive. To mu nekako ide ruku pod ruku, tj. iz ruke u ruku, u ruci sa rukom, ovaj mukom. Muk.

Kažu da je doručak najvažniji. Verovatno. Ne znam. Mojoj babi ništa nije falilo što nije doručkovala. Često sam sita svega, pa preskočim pokoji obrok, pa i dan, mislim dane, ako mi je ćeif.

Znam da mi je bila pusta želja. Kao u pustinji u kojoj nema oaze. Uskoro ću da ućutim. Kad bi se zezali. Možda postanem razumna, šta znam, i to je moguće. I nije moguće.

Ne znam koje začine tj. priloge ljudi koriste kad prave sendviče, a vidim da ih dobro rade i da su se navikli. Dakle, još uvek im je dobro. Nije im dovoljno loše. Zlo mi je zbog toga.

Da li volite na kašiku ili čekate svoj red za na lopatu?

Autor: Dg F43.2 Disordines accomodationis