Crtice #62

Jura Stublić je bacio radio kroz prozor a ja ću telefon. Pametni. Pametno. I ne samo telefon.

„Molim te budi razumna“, reče mi jedan čovek.

Poslušala sam ga. Al’ za malo. Baš to malo je nedostajalo.

Otvoreno sam agresivna. Ne krijem to. Potrudim se da razvalim premudre prevaspitače koji me prihvataju, uz ALI. Ali, Muhameda Alija poslušajte.

Budite otvoreni kao i ja i kad dobijete niske udarce uzvratite nokdaunom. To je najdelotvornije. Nisam imuna. Nasuprot. Alergična sam na zloupotrebu poverenja i reagujem baš tako lepo kao što sam napisala. Jednostavno, ima ljudi koji ne znaju gde im je mesto i ti im fino pokažeš. Onda se oni ljute. To je u redu. Međutim, kad se mora prsa u prsa, onda se kukavice povlače, jer oni zadaju udarce ali ne znaju da ih prime.

Povraća mi se od komplimenata. Suvišnih. Tendencioznih. Gete je u svojoj poemi Blažena čežnja pisao o tome. To je živa istina.

Volim da budem pametna glupača. To savetujem i drugim ženama. U redu je da je žena pametna za sebe. Spram drugih, zavisi. Izvagati bitnost i korisnost prikazivanja mentalnog arsenala. Ne objašnjavati. Korisno je uraditi neočekivano. Šah-mat je dobar ishod. Zaista to volim. Važno je pobediti. Učešće se podrazumeva.

Baba na pijaci, pre neki dan, pozvala me je naredbodavno, nakon što sam potvrdno odgovorila da poznajem „sveto pismo“, da dođem sad u subotu u kafanu, da l’ je rekla da se zove Raj, Pakao, Krug, Duša, tako nešto, u Boleču. Tamo oni hvale Isusa i čekaju ga da ponovo dođe. Verujem sto nasto da bih videla i Isusa i sve apostole i serafime i anđele, odmah pošto zakucam dno od litre flajke šljive. To mu nekako ide ruku pod ruku, tj. iz ruke u ruku, u ruci sa rukom, ovaj mukom. Muk.

Kažu da je doručak najvažniji. Verovatno. Ne znam. Mojoj babi ništa nije falilo što nije doručkovala. Često sam sita svega, pa preskočim pokoji obrok, pa i dan, mislim dane, ako mi je ćeif.

Znam da mi je bila pusta želja. Kao u pustinji u kojoj nema oaze. Uskoro ću da ućutim. Kad bi se zezali. Možda postanem razumna, šta znam, i to je moguće. I nije moguće.

Ne znam koje začine tj. priloge ljudi koriste kad prave sendviče, a vidim da ih dobro rade i da su se navikli. Dakle, još uvek im je dobro. Nije im dovoljno loše. Zlo mi je zbog toga.

Da li volite na kašiku ili čekate svoj red za na lopatu?

Autor: Dg F43.2 Disordines accomodationis

4 thoughts on “Crtice #62

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s