I tačka

Zbog tačke koje nema u mejl adresi, a koja je uzgred budi rečeno i nebitna, umal’ da upišem nečije dete u prvi razred OŠ.

Na pozvani broj telefona koji pripada kill centru Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (tehnološkog šta? ovi na vlasti stvarno imaju sumanute ideje) objasnila sam ženskoj osobi da su „možda poslali na pogrešan mejl ali dobili su pravog čoveka“.

Zahvalila mi se kao savesnoj građanki i rekli da ne brinem, da je dotična gospođa što smo istog imena i prezimena VEROVATNO dobila obaveštenje i sms-om. „Za mejl adresu šta da se radi. Sledeći put nek gleda šta unosi.“ To „verovatno“ me i brine. Koliko je verovatno? Tako sam joj i saopštila, jer sam pročitala da ako žena ne dovede dete u zakazano vreme na zakazano mesto ima da je bloknu 14 dana za zakazivanje preko portala e-uprava. Pa se ti igraj žmurke sa svevidećim očima. Posle moraš da juriš veze tj. da daš pare da ubaciš dete u obavezan osnovnoškolski sistem u prvi razred, da mu/joj ne propadne godina zbog birokratske zajebancije.

Pitala sam je kako ona zna da je ta žena gospođa. Možda je i gospođica. Vidim, tu sam bocnula u privatnu stvar. Kaže: „Jeste da to sad nije bitno, ali mogu li ja da budem gospođica sa detetom?“

Nisam puno razmišljala, jer se samo po sebi nameće: „Da, naravno da možete. Ako se niste udavili ovaj udavali onda ste i sa i bez deteta gospođica.“

„Čovek stvarno svakakve gluposti čuje od ljudi, ali ovo je de luxe budalaština.“

Ovo jeste omalovažavanje savesne građanke, ali zašto ženi ne objasniti. Čovek se uči dok je živ.

„Gospođo, gospođice, evo npr. otkako ne farbam sede kose, kažu mi da ličim tj. da sam ista baba-devojka. Vi“te, nisam ni baba, ni devojka. Ni po godinama, ni po, kako se to kaže – statusu. Udavala sam se. Nije sad bitno koliko puta. Razvedena sam, i ja sam (kao neka) gospođa. Formalno. Suštinski, baštinim ideje i fantazije o slobodnoj ljubavi tako da u stvari (ni)sam Niko i Ništa.“

„Lepo smo popričale. Sve je jasno ko dan. Nemojte, molim vas da zovete ponovo. Ionako radim ovde sve sama.“

„Pa što niste odmah rekli. Danas neću ponovo. Imam i ja pokoju obavezu, ali sutra ću da vas zvrcnem da proverim da li je ona druga Aleksandra Perić obaveštena.“

„Lepo sam vas zamolila“, al’ sad to nije rekla ni lepo ni ljubazno.

„Ma, šalim se. Samo opušteno. Verujte, i ja bih pri nekom Ministarstvu, Vladi, Agenciji… radila samo tako kao i vi.“

„Zbogom, gospođo!“, ako mogu tako da vas oslovim – statusno.

Prekinula se veza (pre se to zvalo: tresnula mi je slušalicu), gledam u pametni telefon i razmišljam da nisam pametna i da je gospođica u pravu. Kad radiš s ljudima, makar i beskontaktno, dosta ti je da se i jedna budala dnevno javi i poremeti ti dnevni raspored pauza.

Žigosanje mladunčadi

Poljubac

Klateći se s noge na nogu, u Parku uspomena, u društvu unučeta u levoj ruci, desnom je gladila brčiće.

„Nema istinskog poljupca bez da ožeže“, veće staraca je neprestano ponavljalo.

Vetar je kovitlao prah i pepeo. Suznim očima zalivala je pupoljke ruža, dušu po dušu. Svi, čiji je usud i zadatak bio da misle, spaljeni su ko nekad što su spaljivani.

Znala je da od inkvizitora ne može da pobegne. Oči hibrida ne trepću i ne spavaju, a hidrama stalno izrastaju sve duži pipci.

„Spalite me na lomači, kćeri moje“, cerila se kroz proređene i načete zube. „‘Aljine i sve svoje – šljivino unuče – ostavljam ovome svetu. Priđite, nedostojne, izljubite me, strasno. Hoću, do kraja, u vatri sva da izgorim. Do poslednjeg poljupca!“

Podrška gospođi Ani Pejić

Koliko Nekome znači istina koju sazna, a za kojom godinama traga, a ništa ne može da uradi da bi vratio vreme unazad i promenio tok događaja?

Postoji neoprostivo. Ne zavaravajte se da je drukčije. Postoji nezaborav.

Postoji Jedna Istina. Molim Boga da svako dođe do Jedne Istine za kojom traga, a u toj Jednoj Istini jedino su važna deca koja su ubijena ili ukradena i preprodana.

Zločini su počinjeni i počinioci su nekažnjeni.

Pomozi, dragi Bože, da Jedina Istina ugleda svetlo dana.

Sudi, Bože, svakome prema zasluzi, molim Ti se najpokornije.

Podrška svim roditeljima čija su deca nastradala i postradala.

Koliko košta ljudski život? Koliko košta ćutanje kad se ćutati ne sme? Koliko košta??? Dokle neljudi???

Pogrešno vaspitanje ženskinja

Po novosagrađenim betonjerkama iz prošloga veka, nafilovanim i u doba gradnje zarđalom armaturom, širio se miris lepka za tapete i smrad sintetike sivih itisona, dok su u stanovima plakale mnogobrojne prave i veštačke bebe.

To su bile bebe lutke, najčešće kupljene u Trstu. Imale su svoje benkice i pelenice. Kad ih prodrmusaš ili pritisneš dugmence (proradi im baterija), plaču, vrište, stalno trepću svojim staklenim plavim okama i ti im stavljaš cucle u usta ili malene plastične flaše s cuculjkom, da ih umiriš, nahraniš i napojiš. Ponekad ih i presvučeš jer su se upiškile i ukakile.

Tada se oko tebe sjati sve ženskoga pola i/ili roda od porodice, do zgrade i ulice u kojoj živiš, i pokazuju ti kako da držiš bebu, kako se beba uspavljuje, kako beba siki bez da stvarno siki i kako da je namestiš da podrigne.

Desi se i taj tren nemara – ispustiš bebu, jer ne znaš kako da je držiš, pošto je sve žene čereče kako najbolje umeju – da ti najbolje pokažu. Bebino telo plače, otkotrljala joj se glava ispod regala. Ti vrištiš od užasa, jer su ti rekli da je to tvoja beba i da moraš da bdiš nad njom.

Žene se domunđavaju, prave grimase, odmahuju glavom. Tvoja majka ustaje, portvišom se posluži da dokotrlja bebinu glavu ispred tvojih stopala, savija se, uzima bebinu glavu u ruke, spušta ti je u krilo i urla: „Pogledaj šta si uradila! Ubila si bebu!“ Komšinice znalački učvršćuju glavu i razdrmusane udove i teše majku kao što su njihove majke tešile njih: „Ne brini, dešava se, biće ona dobra majka jednog (lepog) dana, samo da se navežba još nekoliko puta.“

Ti urlaš od straha, od bola, od osećaja nametnute krivice, roniš krokodilske suze, osećaš istinsku tugu i niko, ama baš niko te ne zarezuje, a umele su da ti kažu da je to tvoja beba. Nisi ni tražila bebu a dobila si bebu.

Tad prvi put pomisliš da si loša majka. Deteubica. Usadi se u tebe crv sumnje. Nisi dobra. Ne valjaš. Ne valjaš. Ne valjaš. Upadneš u spremljenu zamku od mnogih zamki koje te čekaju – kad porastem biću dobra majka i neću da budem kao moja majka. Radiću sve suprotno.

Kad porasteš i postaneš lutka lepa, u stvari si postala ono što je društveni normativ – telo bez glave.

via novac-popust.cam