Poljubac

Klateći se s noge na nogu, u Parku uspomena, u društvu unučeta u levoj ruci, desnom je gladila brčiće.

„Nema istinskog poljupca bez da ožeže“, veće staraca je neprestano ponavljalo.

Vetar je kovitlao prah i pepeo. Suznim očima zalivala je pupoljke ruža, dušu po dušu. Svi, čiji je usud i zadatak bio da misle, spaljeni su ko nekad što su spaljivani.

Znala je da od inkvizitora ne može da pobegne. Oči hibrida ne trepću i ne spavaju, a hidrama stalno izrastaju sve duži pipci.

„Spalite me na lomači, kćeri moje“, cerila se kroz proređene i načete zube. „‘Aljine i sve svoje – šljivino unuče – ostavljam ovome svetu. Priđite, nedostojne, izljubite me, strasno. Hoću, do kraja, u vatri sva da izgorim. Do poslednjeg poljupca!“

2 thoughts on “Poljubac

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s