Šah-mat

Divni letnji dani su nastupili. Baš divni. Preuranjena vrelina je bila na samom svom vrhuncu. Bio sam zatvoren u kuću baš kao u samicu. Potrudio sam se da uradim ponešto što nadilazi moje zapostavljene radne navike. Mašio sam se ne baš lakog ali ni junačkog zadatka. Rastrebljivao sam drangulije i uspomene iz ormana. Ne mogu da vam iznosim sve detalje jer bi to potrajalo, ali tek toliko da znate da sam se prvo igrao sa kolekcijom automobilčića i valjao se po podu, baš kao dete. Zatim sam pregledao dijapozitive iz prošlog veka i uočio da smo se tada smejali. Kako je to vreme brzo iščezlo?! Neskromno sam se divio svojim požutelim diplomama. Ja sam bio stručnjak i znalac. Gradio sam mostove. Ti mostovi su odavno srušeni. Odnekud se pojavio i stari telefonski imenik posve iskrzanih korica. Na prvim stranicama, ali i na preostalim, kraj imena su bili označeni krstevi. Izgleda da su svi moji prijatelji odavno na onom svetu. U najskrivenijem uglu ladice ležala je crna masivna sveska. Mislio sam da sam je odavno bacio. Ta sveska je pohranila moje najmračnije i najskrivenije zabeležbe o drugima. Prokleta radoznalost me je još jednom naterala da je otvorim. Radoznalost je opasno oružje u rukama amatera. Moji prijatelji su me zvali – kočničar. Divili su se mojim mogućnostima da zaustavim baš svakoga ko pokuša da pređe moje granice i da napravim ograde koje ni nadljudsko biće ne bi moglo da preskoči ili da prođe kroz njih. Ja sam se divio sebi – kako sam samo bio dosledan i istrajan u odbrani –  i nagoveštaja i pokušaja približavanja. Bio sam vrstan šahista. Čitavu partiju sam imao u glavi. Beležio sam i najsitnije slabosti i propuste svojih prijatelja i koristio ih da se uzvisujem. Nisu oni bili mene vredni. Bio sam prepametan. Sad, doduše, uviđam, nimalo mudar, ali više nema nikoga ko bi mogao da potvrdi da to jeste ili nije tako.

Čil aut #10

Karmen:

„Ljubav je divlja ptica,
Koju niko ne može da pripitomi:
Uzalud je dozivate
Ako svojevoljno neće da dođe.
Ništa tu ne pomaže; ni molba ni pretnja:
Jedan govori, drugi ćuti;
Pa ipak ja više volim drugog;
On nije ništa rekao, ali mi se sviđa.
………………………………………………………………….
Ljubav je čedo boeme,
Za koje nema zakona“.

ry8gbm0n

Pogibeljno

Ja sam Srbija!
Bez hijalurona u usnama!
Bez suvišnih drama.

On je Amerikanac,
On je stranac!
On je Rus,
On je šlus!

Spustio je šapu.
Dopustila da je spusti.
Strategija.
Gledaj mapu,
Pitaj seljaka!
Nije bez razloga.

Ni on nema vremena!
Nastupi su zakazani
U lokalnim kafanama.
Rola njegova glavna,
Moja usputna.

Uvela sam poput cveta,
Što se ne maši dleta,
Usred čitavog sveta.

Ako imaš neke planove?
Nemam planove!
Možemo kod mene,
Ne moramo kod mene,
Može kafa, sok, opušteno,
Drugarski.
Paorski,
Njivu da mi pooreš!

Ma pusti seljaka,
Pusti mape,
Ja sam moderan navigator
Savremen snagator.

Nemoj da gubiš vreme,
Samo ciljano,
Niže,
Ispod radara,
Da, da, sve si bliže.

Obuci odelo lovca,
Sledeći put,
Stavi mi rogove,
Prošetaj me po kraju,
Da vide, da znaju.

Ja sam Srbija!
Bez hijalurona u usnama!
Bez suvišnih drama.

Ne čuvaj se psa, čuvaj se gazdarice! Gazdarica ujeda!

Jednu ljubav imam

„Pobratime evo nas ponovo ispred moje kućice, moje slobodice. Samo bez matore veštice. Daj, de, da se pridržim, sve mi se vrti u glavi! Jebo ti ovu rakiju, ko da su đavola brali i od đavola je pravili.“

„Ma pusti buraz, seljaci su ti stoka samo takva. Šta ti misliš da je ova pišaćka videla šljivu. Đubre matoro, uvalio nam je najgoru brlju.“

„Maaaaaammmmaaaaaaaa“, na sav glas se orilo iz Uroševog grla. „Gde si mamaaaaaa?“

„A se bre dernjaš, ko da ti je keva gluva ko top“.

„Nemoj bre kevu da mi diraš!“, ljutnuo se Uroš.

„Gde ste, anđeli moji, gde si sine, ljubi ga majka. Bebica moja, bući, bući, bući. Opet si pio. Sramotiš me po selu. Ona komšinica od preko puta, zla žena: ’onaj tvoj Uroš mesto da juri suknje on gleda u dno flaše’.“

„Kurva olinjala, pa da neće možda nju da spopadam? Mama, mama, sve što hoću je da te zaštitim od svega i od tih groznih žena, kad već tata miriše ljubičice odozdo“, rasplakao se Uroš.

„Neka sine, neka, pusti, tata nas sve čuva. Samo vi deco uživajte, hoćete još po neku da popijete?“

„Ma jok, teta Maro, ma mmmmm miii, nnnnnn ne ppppppp piiii jemo. Ttttto oooooonnnnakkkkkkkko eeeeee.“

„Dobro, Duško, kad ti tako kažeš. Kako su tvoji, sine? Malo da zamezite deco? A? Nemoj, Uroše, ostavi taj televizor. Ostavi ’Parove’.“

„Ne mogu, brate kevo, sve te Šeherezade, Ljovisne, Svisne, daj bre neki sport, nešto da se malo aktiviramo, e!“

„Pa šta bi’ ja sine radila. Pa ovo je meni melem za dušu. Razonoda. Neka ih, mučenici. A ti, Duško sine, ’si doš’o sad malo sebi. Jesi, jesi. I šta reče, kako su tvoji?“

„Pojma nemam. Ma ko ih jebe. Po ceo dan nisam u kući. Mobilni ne nosim, to znate. Da me ne smara svaka budala. Jebo ti te njihove pametne telefone. I pametne razgovore. Mnogo oni znaju. Šljakam ono, kad me neko baš iscima, malo građevina i to, posle malo šetam pored reke i tako.“

„Nije to sine dobro. Odrodili ste se. Kad ćete vas dvojica da se ženite? Ima li devojaka?“

„Ma ima, al’ sve su neke, ma ne znam, ili su prakljače ili su glupače ili su kao nešto pametne, ma ko će da se smara sa tim ribama. Teta Maro, znate me ono od kad smo Uki i ja pišali u pesku. Ne bi’ da budem prost, ali, ono, snađem se sam, šta ću. Dajte jednu rakijicu, teške su ovo teme!“

„’Ajd’ Urke, sine, izvadi iz regala i sipaj nam svima po jednu, da se nazdravi! I za pokojnog tatu da popijemo po jednu! Nek mu je laka zemlja. Da je bar skot ostavio neku penziju, nego sve prokock’o.“

„Je’n-dva-tri, na iskap, opa, još jednom. Dobra, prava domaća, a ne ko ona Kostina pišaćka“, uglas će Uki i Duki.

„Nije to lepo, deco. Čika Kosta je baš fin čovek. Dobar komšija. Odnedavno i udovac.“

„Da ne trzaš ti, mama, na matorana, a?“

„Sine, ne mora mama tebi da polaže račune. Čika Kosta tako malo svrati, mi popijemo, odmorimo malo. Šta će, ništa bez ženske ruke.“

„Nisam ja video matorog jarca do sada ovde. Otkad to traje?“

„Sine, nemoj da si ljubomoran ko tata što je bio. Ne valja se to. To guši ljubav. Šta je bre tebi?!“

„Kad sam se nekoliko puta vratio kući ranije, video sam samo oca Jevrema, negde pred liturgiju.“

„Svraćao je sine da sveti vodicu! Valja se.“

„Ma, nek ide do đavola i on i njegova vodica. Skupo bre to sve. Haračlija matori“, drao se Uroš.

„Valja to sve sine. Valja. To su ljudi u vezi s bogom. Znaju oni. I baš kaže: ’Neka ih, neka dođu i Uroš i Dušan malo na liturgiju, neće da im padne kruna s glave. Imamo mi finih devojaka za udaju. Pristojne. Čedne’.’“

„Do moga fine, pristojne i čedne. Pa najveća kurva je njegova ćerka. To bar svi u selu znaju.“

„Nije lepo sine da tako pričaš! Kurva-ne-kurva, popova je ćerka. Šta zna selo ko kome piri i ko pod čiju suknju viri!“

“O, kevo pesnikinjo jeeeeeeeeeeeee, ’oćemo u ‘Nikad nije kasno’, d’ te prijavim?“

„Teta Maro, pa vi ste carica, jeeeeeeeeeee!“

„Ako, ako, deco, samo vi zajebavajte! ’Aj’mo još po jednu rakijicu, po ko živ ko mrtav! I ’ajd’ sad lepi moji, lagano, za ručice, pa u šetnju kraj reke. Uskoro dolazi otac Jevrem da mi sveti vodicu.“

Lajk Mi ez Aj lajk Ju

Bože, daj mi hiljadu i jedan lajk,
I vazdušnog đona patike najk,
Da se vinem u b(l)ogovska neba.
To je sve što meni treba.

Rado ću vas šerovati,
Morate mi verovati.
Moja reč je lepršava nota,
Sve dok je pristojna svota.

Dođem ja tebi i dođeš ti meni,
Malo zaneseni, malo sneni.
Samo se mašite čvrste valute,
Điha, điha, sve četiri krute.

Ja ću tebi lutkarsku mimiku,
Ti meni prijateljsku kritiku.
Ale, ale, alea iacta est,
Ti ćeš biti glavna vest.

Trajaćeš do skromnog tiraža
Na koji ti je otišla sva apanaža.
Nije to što objavljuje svaka šuša,
Već što je ljudima prazna duša.

Bože, daj mi hijadu i jedan lajk,
I vazdušnog đona patike najk,
Da se vinem u b(l)ogovska neba.
To je sve što meni treba.

Zavidim vs. Zadivim

U određenom trenutku neko je nekakav, neko čini nešto, neko ima nešto, neko je negde, neko je s nekim, a to sve neko i nešto u drugome namesto da izaziva divljenje, to izaziva zavist.

Dakle, ne – zavidim ti na tome, već zadivim se tobom. Divim ti se na tome. Ja se tebi divim, ti se meni diviš. Ako ja tebi zavidim i ti meni zavidiš. A zavist je bolest teška i zarazna. Razarujuća i proždiruća. Zavist je kao Levijatan. U zavisti čovek je nesvestan koliko zapravo očajava. Jedna uninija rađa drugu, jedna domina ruši čitav sled.

Divim ti se što si obdaren brojnim vrlinama. Divim se tvojim nedostacima jer baš oni mi pomažu da jasno vidim sve tvoje vrline. Divim ti se što u ovom trenutku činiš neke ugodne stvari i volela bih da sam sada sa tobom, da to radimo zajedno. Divim ti se što svakog jutra ustaješ u cik zore i služiš svetu. Divim ti se što noću radiš a tako ti je potreban noćni san. Divim ti se. Ne zavidim ti ni na čemu. Ne zavidim nikome. Divim se svakom čoveku koji istrajava u svakodnevnom životu i ima u umu i u srcu da je svaka radost, baš kao i svaka muka, prolazna. Sve je prolazno. Mi smo samo prolaznici. Divim se svakom čoveku koga srećem na svom putu. Divim se životu. Divim se prirodi i u njoj biljnom i životinjskom svetu. Divim se stvaralaštvu. Divim se Bogu.

A od dragog kolege prava dopuna 🙂 Hvala ti još jednom što si tu!

Magičar 21. juna 2017. u 22:20 reče:

Jedino što mi se čini da nisi spomenula je da je Ja (Ego) iluzija… premda najdraža od svih i da, barem u teroijskom smislu, zavist nema utemeljenja. Bog živi kroz nas. 🙂

Lovina

Pričajte o kuli od karata,
Orkanski prozračujete mi um,
Niti naslućujem smutni naum.
Vozajte me svuda, do Eufrata.

Blažena sva sam pogledom bludnim;
Ukotvite se kraj moje delte,
Ničice poležem na afekte.
Gutajte me apetitom žudnim.

Divim se mogućnostima ulića;
Gde stadoše hektolitri silni,
Iskapiše taj glas vaš umilni.
Zlobni zbore da je to zbog pića.

U čeljustima mogla sam pirovati.
Vi biste me momački gostili,
Mi bismo zajedno žalostili.
Grubosti neću aminovati.

Od magle guste ne vidim vaš lik.
Stvarni li ste ili utvara teška?
Misliste li da sam kobna greška?
Zar od vas da pamtim samo urlik?!

Gromada

„Ovi današnji stihoklepci su umišljeni i nezahvalni. Naprosto mi dođe da spalim sve ove rukopise“, šištao je urednik izdanja Nove pesničke gromade.

„Gospodine Fransoa, pošla bih kući, ako se vi slažete“, slegnutih ramena i pognute glave tiho je prozborila sekretarica.

„Naravno, Mari, možda sam vas i previše zadržao. Doduše tek je ponoć, a vi ste moja desna ruka i moj oslonac. Trebalo je pročitati sve te kvaziumetničke budalaštine i napraviti uži izbor. Lektorisati njihovu nepismenost i glupost. Bog će vam platiti za sve, dobra moja. Bog! Ta mi smo samo njegove privremene sluge“, pobedonosno je kliktao Fransoa poput Napolena, pompezno nazdravljući nevidljivoj publici uz sedmu čašu konjaka iz doba pre francuske revolucije i kubansku cigaru koju mu je, prema sopstvenim tvrdnjama, Fidel lično darovao.

„Hvala vam, gospodine, vrlo ste ljubazni. No, ipak, Bog iako je prisutan svuda pa i u malim stvarima, ne može da mi plati račun u piljarnici“, skrušeno je govorila Mari.

„Mari, malodušnost je odvratna osobina. Zar mislite da mi je lako“, već iskolačenih i zakrvavljenih očiju, „da usred ove gomile papirčina, koji me guše, jedem jastoga u sosu od belih tartufa! Zar da mi presedne svaki zalogaj zbog vaše kuknjave! Stidite se! Nema hleba, pa šta? Jedite kolače. Pametna je bila Marija Antoaneta. Marš iz kancelarije!“

Mari je bila žena pogrešnog kova, vaspitana da se ne suprotstavlja, da se ne zauzima za sebe, da trpi, ali krik stomaka je bio glasniji od svake loše ukorenjene navike ponešene iz ne baš lepog detinjstva. Ključala su joj creva ko iskeženi Fransoovi vampirski zubi koji joj sisaju krv bezmalo dva desetleća. Omamljena malokrvnošću i glađu, konačno je zaurlala:

„Ta vi ste kreten, obični kreten, gospodine Fransoa. Vi ste matoro sebično đubre!“, po prvi put je naglas čula snagu svojih osećanja, davno odbačena Mari.

„Mari, nisam očekivao tako nešto od vas. Zar niste to mogli lepo da mi saopštite? Čemu tako grube reči“, najednom se pripitomio urednik.

„Dosta je bilo, Fransoa. Dosta! Služim vašim hirovima, vašim bolesnim remiscencijama na nikad ostvareno pesništvo. Je l’ vam ceo svet kriv što nemate talenta i što pljujete po svima i po svakome? Je l’ vam čitava planeta smeta? Sve vam smeta, Fransoa. Pogledajte se na šta ličite. Ta vas nijedna žena ne bi dotakla ni motkom od dva metra. Svi ti vaši albino beluški kavijari i kojekakve otmene poslastice sa svih strana sveta, jeste li nahranili nešto više od svoje pozadine?“, Mari je grmela po prvi put u svom životu.

„Mari, dobra moja Mari, ni vi me ne volite“, zavapio je Fransoa. „Mislio sam da se lepo slažemo i da smo idealan tim, baš kao što je i moja upokojena majka verovala u to. Setite se samo njenih roze puslica u providnim japanskim salvetama koje sam svakog ponedeljka donosio na posao. Ne idite, Mari, ne idite, promeniću se. Postaću drugi čovek“, ridao je i klečao Fransoa na jednom kolenu, i grčevito stezao Mari za ruku.

„Gadite mi se, Fransoa. Gadite mi se. Vi, bezosećajni čoveče. Gadite mi se!“, istrgla je svoju ruku iz njegove. „Poklanjam vam pesmu jednu, dragi Fransoa. Pamtite me po pesmi ovoj…“

Ljubi ga majka

Hvala praznini na odstojanju,
Sazdanoj o tuzi i bolu!
Il’ crkni, il’ služi svetu!
Truleži ljubav je u postojanju.

Dobro si dužebrišni prokletniče?
Dobro si slepi i prvoglupi?
Dobro si ograničeni i tupi?
Dobro si prinudni ratniče?

Gde si odraslo mamino zlato?
Progviri ispod majčine suknje,
Preseci pupčanu vrpcu,
Obmotala ti se oko vrata!

Zavitlaj dvoseklom sekirom,
Odrubi sebi glupu glavu,
Ispeci je u maminom tiganju,
Podari mi je na panju!

Statua

Kada uđete u restoran želja,
Bez pitanja, vi me poručite,
Baš po vašim merama,
Baš po vašim neverama.

Ja biću ljupka i slatka,
Ko srna što je lovac goni.
Ja biću naivna i krotka,
Ko ribica što je ribar roni.

Vi me nagizdajte besmislom,
Darivajte me rečima šupljim,
Katancima mi zatvorite usta,
Od najglupljeg budite gluplji!

Vi me svedite na objekat,
Ta toliko ste me proganjali!
Ne propustite poslednju priliku,
Isklešite me po sopstvenom liku!

Skajp grupa STVARALAŠTVO

Izdvojeno

Ljubazno pozivam koleginice i kolege blogere, te i ostale zainteresovane posetioce, da se pridruže skajp grupi koju osnivam s namerom da se sastajemo jednom nedeljno, za početak u 18.30 časova (UTC+01:00) nedeljom, a što je svakako podložno promeni prema mogućnostima učesnika.

Svako uz svoju kaficu, čaj, sokić a opet zajedno možemo da proćaskamo o bilo kojim temama povezanim sa stvaralaštvom i svetovima u nama samima.

U šta gledate, šta čitate, šta slušate, šta čujete, čemu se radujete, kako bojite dane, šta vas nadahnjuje, šta vas spotiče…

Moja velika molba se odnosi na to da u lepotu življenja i stvaranja ne uključujemo kanalizacione vodotokove političkih zbivanja te svakakve događaje koji ruše ono što je najstvarnije i najdivnije u nama, a to su naše duše. Svaki konstruktivan predlog, baš kao i učesnik, je dobrodošao! 🙂

U samom prostoru za čet na skajp grupi svako može po sopstvenoj volji i želji da ostavi komentare, linkove ka nekim lepim sadržajima, bilo šta što mu/joj je u datom trenutku hrana za dušu, itd. Tu smo da se družimo, da razmenjujemo zajedno sve nešto dušeugodno.

Dobrodošli!

Klikom na https://join.skype.com/dAwl4IUUE5kZ automatski se pridružujete grupi. 🙂

Ukoliko ste samo radoznali da vidite šta se dešava, naravno, uvek možete da zvirnete i da odete. Ništa vas ne obavezuje ni da učestvujete ni da ostanete. Međutim, ukoliko se odlučite da budete tu, onda budite. Doprinesite. Nemojte biti nemi posmatrač. Toga je ionako previše u svakodnevnom životu. Šta kažete na to?