Đubre vs. čovek: pros and cons

O đubretu se vodi računa i ono se reciklira. O čoveku se retko kad vodi računa, jer ljudi su zamenljivi. Upotrebiš čoveka, (od)baciš ga i kažeš: „Sledeći!“ Ko bi svu tu đubrad reciklirao?!

Đubre se pakuje u npr. kese ili ne pakuje, pa onda organske materije trule i smrde. Baca se u kontejner, ali leti i kroz prozore, naročito u višespratnicama u centru grada, a to je da se pokaže komšijama velesila lepog vaspitanja i elementarne pristojnosti.

Čovek, slično tome, pakuje svoje telo u krpe koje se zovu odevni predmeti. Slabo ko ide nag ulicom, jer bi ga momentalno poslali u ludnicu na višenedeljni boravak o trošku države. Golotinja se smatra skarednom iako smo svi goli došli na ovaj svet. Čovekove izlučevine, dakle đubre koje njegov organizam pravi, u vidu urina i izmeta mogu se naći na raznim mestima.

Čovek ne leti. Sve ređe i metafizički leti, jer je nemoguće leteti s potkresanim krilima.

Ukoliko se ljudsko telo nađe u kesi za đubre ili u kontejneru to obično ukazuje na krivična dela od kojih je za neka (mala) kazna doživotna robija.

Đubre se odlaže na legalne deponije i mi to plaćamo zanimljivom matematikom. Kad Gradska čistoća kupuje đubre od nas računa ga po metru kvadratnom nekretnine. Kad ga prodaje deponijama to čini zapreminski, tj. cena se računa po kubnom metru.

Divlje deponije su zgodna mesta kraj puteva u njivama gde pojedini bacaju šta im se hoće. Njima upravljaju vremenske prilike, te se sastojci raznose putem vetra, Sunce ih prži, padavine spiraju a zemlja ih upija i nosi u podzemne vodotokove itd.

Zemni ostaci čoveka u lošem ishodu odnosno u slučaju neprirodne smrti u celosti ili u delovima takođe završavaju na smetlištima. Zakonski određeno, ljudi se spaljuju, pepeo se lageruje ili prosipa gde država odredi ili se sahranjuju na mestima koje je država odredila da moraju tamo da završe i koja se zovu groblja. Smrt je biznis, jedan od profitabilnijih. Kao i upravljanje otpadom.

Čovek može da bude đubre ali đubre ne može da bude čovek. I to je prednost čoveka spram đubreta kao nepotrebnih stvari mada je tu i znak jednakosti, jer uključuje slobodnu volju, a ponekad i zdrav razum. Dakle, čovek bira da li je đubre ili nije odnosno da li ga odlikuje đubretarsko ponašanje ili se rukovodi nekim drugim humanijim pristupom i ponašanjem.

Čovek se ne stidi ako je đubre, jer u vremenima u kojima živimo, a to je zapravo od kad je sveta i veka, važi lako savladivo i usvojivo pravilo – ako si đubre, bolje te tretiraju i bolje prolaziš kroz život.

Mogućnost izbora je podsećanje da ćemo pre ili posle, osim onih koji već jesu, postati otpad, višak. Mnogima je retorika jaka kao kad se zaklinju u mrtvu ili živu kevu, koje se prevrću u grobu ili pak štucaju, ali ne zaboravimo da se jezik lako zaplete o sopstvena činjenja i nečinjenja.

Linija većeg otpora je uvek bila naporna i data je kao mogućnost za upotrebu samo onima koji mogu da istrpe i izdrže nedaće kojima ih obasipaju životne i druge okolnosti.

Biti ili ne biti đubre od čoveka, nije pitanje, već ishodište ka kojem putujemo svi, a izazovi i prepreke će da kažu i pokažu ko smo, kada, kako i zašto.

Stay tuned i razmišljajte pozitivno.

Osuđujem!!!

UVOD: Maketa propagandno-tržišne sile ili nema tu Cile-Mile

Stara kajlo, Marakano, Marakano
Al’ je ko’ te (na)dr(u)kano.
Momci mladi, momci mladi,
Šta vam DB i ucena radi?

(tu se razvuče ‘armonika na belaj)

Da navijač Petokrake bejah,
I da mladost na stadionu preblejah,
Sad bih vas se odrekla, ovoga mi opanka i
Sa osmejkom bih se sećala rastanka.

Crvena, oj, Zvezdo, Zvezdo,
Što si idiotima porodično gnezdo
Da se zapuca, sledeći je korak,
Koji će junak da zaprimi ćorak?

* * *

Da li su fudbaleri Crvene Zvezde mentalno poremećeni?

Da li se pobeda, kako su već nerešen rezultat proglasili pobedom na sinoćnoj utakmici u Beogradu, slavi tako što su se fudbaleri popeli u oklopni transporter, nabili šlemove na glave i „počasno“ vozikali, dok su se „vijorile“ zapaljene baklje uz svekoliko urlanje tzv. navijača? Navijača? Likovi koji su na platnom spisku kluba? Koje su njihove uloge? Likovi koji nisu služili vojsku! Likovi koji ne znaju šta je rat, jer su se rodili nakon završetka građanskog rata sledstveno rasturu SFRJ.

Poreski obveznici plaćaju cehove bahanalija poremećenog šovinističkog polusveta – degenerika – koji se lože na suze, krv i znoj.

Koji će krasni tenk postavljen ispred stadiona Crvene zvezde uoči utakmice sa ekipom Young Boys? Ko ga je postavio? Odakle mu? Nije to igračka. Ne, nije! U bukvalnom smislu nije igračka da može u džep da se stavi i neprimetno (is)pusti. Dakle, čini se da je pripremljeno i organizovano. Namerno i ciljano. I još na njemu piše Vukovar. Pa, majku li vam jebem srpsku, jeste li toliko maloumni i krvožedni da hoćete svi (u) rat ponovo?!@?! Vi, takvi Srbi, sa svojim jedenjem govana, palite li se na stradanje, raspad, uništavanje, zlo, nesreću? Rashodovan tenk, je li? Odakle? Da se to ne kupuje na vojnom otpadu, možda? Maketa tenka? Kako da ne!

I Hrvati koji su kao odgovor ispred stadiona Dinama u Zagrebu postavili krš od traktora. Na sličnim traktorima je srpski narod bežao iz Hrvatske. Akcija „Oluja“.

Tenkovi i oklopni transporteri su oružje. Oružjem se ubija. Prema tome?!

Ko upravlja čitavom ovom ratnohuškačkom politikom i po čijim naredbama su fudbaleri Crvene Zvezde ušli u oklopni transporter?

Da među Zvezdinim timom postoji jedan častan čovek, taj ne bi pristao. Ni po koju cenu. Ni pod pretnjom smrću ne bi ušao u oklopni transporter. Da ne govorim o finansijskim banalnostima kao npr. „Sa’ će’ ti da vidiš svoju buduću market value ako ne uđeš u oklopni transporter – ‘dobrovoljno’.“

Profesionalni fudbal u Srbiji treba da prestane da postoji. I uopšte svaki značajniji ekipni profesionalni sport koji se koristi za raspirivanje mržnje, nasilja i zla treba da prestane da postoji. Profesionalni sportovi koji služe za glorifikaciju šovinizma i služe u političke svrhe i za ispiranje mozga pod parolom „jačanja nacionalne svesti“ Ustavom treba zabraniti.

I političari, kao profesionalne marionete, treba da prestanu da postoje. Zabraniti. Ustavom.

Ako već moramo da trpimo bezmozgarije, jer fakat većinu ljudi živo zabole za „proslave“ nakon dobijenih utakmica, plafon može da bude vozikanje sportista u autobusu sa otvorenim krovom po Beogradu nakon utakmice. Zašto je ovog puta takav autobus zamenjen oklopnim transporterom? Verovatno jer su onomad i autobus spalili, ahahaha, pa sad mora nešto „o(t)porno“.

Osuđujem!!!

P. S. Ne navijam ni za koga, ne podržavam nikoju opciju, nisam član ni biblioteke, a ne čega grđeg.

Jebeš crnogorsko primorje

Priča mi kako se provela na moru, a to mi zvuči svakako samo ne kao nešto prijatno i vredno sećanja i to na onom parčencetu jadranskog koje su svojim prinudnim samodoprinosima od plata izgradili zaposleni koji su živeli i radili u Srbiji 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, na račun zemljotresa koji je pogodio Crnu Goru 1979. Oni koji nijesu imali obraza sazidali su kuće na moru, a da pre toga ništa i nije bilo oštećeno, jer kuće nijesu ni imali. Neki su sagradili i po nekoliko kuća. Moglo im se. Ja ne mogu da idem na to i takvo more i da plaćam pocrnogorčenim Srbima nešto što su moji preci već platili pre 40 godina. A nemam ni afiniteta za mesta gde se govna izlivaju u more (ko i u belom gradu na ušću dveju reka) i đe osokoljena šaka jada vrši diktaturu (to je isto kao i ovde), a ni sopstveno vodosnabdevanje nema. A i jebeš ti pogled iz kuće na moru iznad magistrale gde ti treba uspinjača da se s plaže vrneš a da dušu ne ispustiš. Samo vi oslobodite Beograd od svog prisustva. I imovinu i radna mesta. To je dovoljno.

P. S. Ne mora čovek da se deranžira materijalno i svakako a ako baš hoće i na Adi Ciganliji trešti nešto kao muzika, dahću jedni drugima za vrat, leže ko sardine u konzervi, urlaju, bacaju đubre i, naravno, pišaju u vodu. Jedino je malo pročišćenije u nudističkom delu.

Nadahnuće: TAJNI PLAN IZRODA MILA: Isterati Srbe iz Crne Gore

Đavo nikad ne spava

„Da li si pročitao poruku?“
„Koju poruku?“
„Koju?! Ovu…“ i utrpavam mu ceduljicu u ruku.
„Šališ se?“
„Ne, ozbiljno…“

[duža dramska pauza]

„U 5 ujutru si išla u šetnju?“
„Da. Kad da idem po vrućini a da ne idem po mračnom mraku?!“
„Nije ti to pametno.“
„Zašto?!?!?!“
„Nije bezbedno.“
„Osećam se bezbedno.“
„Ma, pusti ti to. A suzavac?“
„Nisam nosila. Šta sad, treba mi i telohranitelj?!“
„Nisi ti svesna šta se sve dešava napolju…“
„Hm, možda je najbolje da ne izlazim iz kuće?!“
„Je l’ ti znaš da su D. usred bela dana Cigani strgli s vrata zlato?“
„Ali ja nemam zlato i idem ko klošarka…“
„A torbica?“
„E jebi ga. Država me tera da nosim ličnu kartu. Uostalom, i ti si mi rekao da ne idem bez dokumenata…“
„Moraš da nosiš ličnu kartu sa sobom, to je po zakonu…!“
„Ma daj, mani me zakona, molim te… Nego, sećaš li se O. koju sam upoznala na pijaci pre 2 meseca…,“
„Da, tad sam ti rekao da ona traži publiku (čitaj: aplauze) za svoja preseravanja…“
„Znam, znam… sećaš li se kad je u razgovoru povukla ručnu, onokad sam se naknadno izmigoljila i nisam uletela u njen „gust raspored“… (čitaj: ostala sam da visim na čiviluku)…“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Možda je trebalo oberučke da prihvatim njenu ponudu?!“
„?#@!?“
Citiram: „Trebalo bi DA BUDEMO SREĆNE ako ja mogu da odvojim vremena za tebe jednom mesečno. JEDNO SAT VREMENA.“
„Da l’ si normalna?“
„Zašto me to pitaš kad znaš da je odgovor odrečan?! Važno je reći NE!“

7 korisnih saveta za žene o zavođenju muškaraca

Čim se muškarac približio zabranjenoj teritoriji on je već zaveden. Već je položio svoje oružje. Problem je što žene to ne vide, ne žele da vide, prave se da ne vide. One tek tada očekuju fantazmagorije svojih Animusa.

„Volela bih da naš prvi sastanak bude kao iz bajke!“ Ne zna se tačno iz koje bajke, ali se prećutno podrazumeva da je u pitanju do sad neviđena romantika. Sve dok su žene tvrdopazarne princeze, dotle, prema sopstvenim zabludama, imaju vrednost.

„Volela bih da se više potrudi oko mene!“ Više od čega? Kada je poređenje u pitanju, mora da postoji osnova. Više od prethodnog? Kog prethodnog? Kako on da zna šta je na meniju? Pravi lovac lovi iz nužde, a ne iz hira. Ovaj drugi je sakupljač trofeja.

„Volela bih da me osvoji!“ Žene smatraju sebe tvrđavama. Utvrđenjima. Nepokretnim objektima. Svakako neosvojivim tvrđavama. U stvari, čim on krene u osvajački pohod one podignu pokretni most i on, siroma’, upadne u reku punu krokodila.

„Volela bih da mi pokaže da mu je stalo do mene!“ Kako to da pokaže? On je tu. Zar to nije dovoljno? Naravno da nije. On mora da bude dvorska luda i da zabavlja kraljicu.

„Volela bih da me tretira kao kraljicu!“ Pojedini očevi su govorili, baš kao što pojedini i nisu govorili svojim kćerima da su kraljice i kao takve zaslužuju kraljevski tretman. Pročitaj prethodni pasus. Digresivno, ovo još uvek nije ponovo monarhija, ako žene žele da budu odistinske kraljice. Valja proraditi na mogućnostima u važećim monarhijama. Veća verovatnoća je da Isus Hrist drugi put umre za sve nas, mada je upitno da bi sad pristao i prvi put.

„Volela bih da mi uvek bude veran!“ Potrebno je uzeti i udomiti psa, to je nasigurnije. Pas neće razočarati svoje gospodarice. Baš kao ni one njega. Voleće ih bezuslovno. Življenjem sa psom žene odmah dobijaju i sinove od nekoliko godina do kraja psećeg ili ljudskog života. Uvek postoji i mogućnost perverzija, ali nećemo sad o tome. Samo čedno.

„Volela bih da shvati da mi je potrebno i vreme za sebe!“ Što se onda žene postavljaju kao da su centar svemira? Kada bi središte kosmosa bila vagina, muškarcima stvarno ne bi bilo spasa. 😉

Čil aut #1

0-02-05-68ce93a23172bf047c445e467ce4ac0cc284b61e4b389573c87f5d76bf1339d6_full

Neofašizam u Srbiji

(…)U savremenoj Srbiji fašizam je rasprostranjena i politički prihvatljiva i u srpskom društvu etablirana pojava koja se ispoljava u formi ekstremnog oblika nacionalizma podcrtanog despotizmom i prijemčivim fanatizmom koji se u Srbiji, kao multietničkoj sredini, manifestuje kroz etničku, rasnu, versku, a u poslednje vreme sve više i kroz političku i seksualnu netoleranciju. U tu svrhu, veliki broj društvenih činilaca, neretko i sama država, sistematski i metodično nastoje da relativizuju kako srpski fašizam kroz istoriju, tako i egzistirajuće modernizovane i preobučene nove političke i parapolitičke pokrete i grupe koji se na osnovu svojih reči i (ne)dela mogu svrstati u fašističke.(…)
[Izvor]

Magnovenja picoustog

Moram da priznam da sam se mnogo trudila da odolim izazovu da ‘vake gluposti ne kačim ovde, ali ovo su stvarno biseri, nadam se jednog dana, i nepatvorene narodne umotvorine.

„Možda mi zatražimo da se džakovi istresu, da budu prebrojani kako treba, a ne onako kako hoće neko ko je izašao iz teretane i neko ko se sunča na Brionima“, istakao je Vučić.

Pa, šta, i Tito se sunčao na Brionima. U teretanu nije išao. U to vreme nije bilo teretana, a i mogu da se kladim da nije bio taj tip. Bar je pušio tompuse. To je bila gotiva. A džakovi? Čekaj, niste ih istresli još? Pa kako ste brojali glasove?

Na pitanje da li bi reforme koje planira mogao da spreči manji broj mandata naveo je da se treba „manuti matematike“ i da bi „sutra mogao da ima 190 mandata da hoće“.

Ja mu verujem, ali stvarno. Čudi me da nije istrgovao za veći broj mandata. Recimo, prava „pobeda“ na izborima bi bila bar dvotrećinska većina, odnosno 167 mandata. 190 mandata, pa to je 76% poslaničkih mesta. Malo li je? Ali, da, treba sanjati velike snove. Kao nekad Veliku Srbiju.

Oni koji su se žalili vama, a i vi njima, nisu podneli nijednu žalbu, sve vreme su lagali, znali su šta su radili u Bodrumu i Solunu i ovaj zna šta je radio kao stečajni upravnik. Danas je OEBS rekao da nikakve političke krađe nije bilo. To ćemo sada mi da proveravamo. Čudne stvari se se događale tokom noći, a mi nismo lagali“

Ne veruješ OEBS-u?! Ma, daj… Ti, čitaoče, kad uđeš u izvor citiranih delova teksta (što je navedeno na kraju posta), obrati pažnju da se glagol lagati ponavlja tri puta u članku. Razumeš? Tri puta ponovljena laž postaje istina.

Dodao je i da su se tokom noći događale “čudne posete“.

Ovo je već zbeg u mogući misticizam. Buaaaaaaaa… Osim ako to ipak nisu bili posetioci iz treće dimenzije. Ko će ga znati. Da je čudno, čudno je.

Ja ama baš ništa nisam slagao građane Srbije. Bolje da ne vladam nego da jedan glas ukradem, od sutra krećem da pišem program i da se pojavim sa ozbiljnim ekspozeom“, rekao je Vučić.

To, brate, samo pošteno. Samo opušteno. Čekaj, program?! Ozbiljni ekspoze?! A ovo sve do sada, nije bilo programa?! Nego, onako, radi(lo) se, vlada(lo) se ad hoc. Nisi napisao ekspoze?! Čoveče, a tol’ka bulažnjenja sve ove godine, tj. sve ove decenije?! Kapiram, svaki dan je izborna kampanja. Samo gistro.

Izvor: Vučić: Čudne stvari su se dešavale tokom noći

Sveti Sava na Forbsovoj listi

Kristofer Forbs ovih dana boravi u Beogradu u uzvratnoj poseti predsedniku vlade Ivicu Dačiću, što mu je inače druga poseta Beogradu, a prvi put je bio 1967. godine. 24. marta sastao se sa Irinejom Gavrilovićem. Tom prilikom dogovoreno je da sveti Sava uđe na Forbsovu listu, a istovremeno g-din Forbs, koji se oduševio nedovršenim hramom sv. Save na Vračaru, rešio je da finansira konačni kraj izgradnje enterijera hrama, tako da građani više neće morati da plaćaju doplatne poštanske markice za isti.

Saint Sava and Forbes Capitalist Toolbag

Koliko dugo ste radili za porodičnu kompaniju?
Skoro od trenutka kada sam izašao sa Prinstona (Princeton). Ovde sam bio čitav svoj radni vek, jer sam inače nezapošljiv.
Privukli ste puno medijske pažnje povodom kupovine boce vina na aukciji pre nekoliko godina.
Da, još uvek držim Ginisov svetski rekord za najviše datog novca (105 hiljada britanskih funti) na aukciji za flašu vina. 1985. kupio sam na Kristijevoj aukciji jednu do sada najsporniju flašu iz 1787. Chateau Lafite koja je navodno bila u vlasništvu Tomasa Džefersona (Thomas Jefferson). Stavio ju je na prodaju do sada najsramotniji kolekcionar/prodavac Hardi Rodenstok (Hardy Rodenstock), koji je tvrdio da je boca „otkrivena“ u starom podrumu. Pobedio sam Martina Šenkena (Martin Shanken) iz Vajn Spektejtora (Wine Spectator) u toj kupovini, i to je učinak koji prevazilazi očekivano. To je možda bila moja najupečatljivija i najvidljivija kupovina. Bio sam u nekoliko živih programa da raspravljam na tu temu. Ovih dana, postupam kao prema predsedničkoj rukotvorini, radije nego da je krijem u svom vinskom podrumu. Verujem da kolekcionar vina Bil Koč (Bill Koch) i dalje goni Rodenstoka u parnici koja tvrdi da Džefersonove boce nisu prave. Ali s obzirom da sam bio posmatrač ne dopuštam više sebi da mi to bude važno. Moguće je da se priča pojavi kao film u kome će, nadam se, Džoni Dep (Johnny Depp) igrati mladog Kristofera Forbsa.

[odlomci prevedeni prema The Great Loves of Christopher Forbes (Velike ljubavi Kristofera Forbsa)]

Aus Berlin mit Liebe

– Haben Sie alles verstehen, meine liebe Wolf?

– Ja, ja, frau Merkel. Alles ist sehr gut. Meine Muskulatur ist herzlich und freundlich.

– Bitte?

– Entschuldige, nicht meine Muskulatur, aber meine Gestik. Ich bin neue Mensch. Ich bin ein unbeherrschter Mensch.

– Ja, ja, bitte. Sie sind besser als Ihr geliebtes Thomas.

– Oh, nein, mein Gott, nur ein Thomas.

– Ja, ja… und alles andere. Gut. Haben Sie einen Spaziergang durch Berlin?

– Oh, ja, frau Merkel, der Reichstag ist sehr schön. Und der Führerbunker ist sehr sehenswert.

– Ja, ja. Das ist mein Idee, mein Kampf, für diese Tour.

– So, Sie müssen kommen nach Belgrad, bitte.

– Ja, ja, den Prozess der serbischen Integration in die Europäische Union ist das letzte Loch in der Flöte, bitte.

Die Inspiration: Medijski ekspert Angele Merkel trenirao Vučića

Dinkić kupio 300.000 Fijatovih vozila na kredit

IZVOR: B92, TANJUG

Beograd – Novi-stari ministar finansija Mlađan Dinkić je, 4 godine po dolasku Fijata u Kragujevac, kada je obećao da će Srbija izvoziti 300.000 automobila godišnje, konačno i potpisao kupoprodajni ugovor i postao vlasnik 300.000 Fijatovih automobila.

Dinkić rekao, Dinkić uradio. Kao i uvek. KBSZ. / (Foto: B92, Arhiva)

Dinkić je u izjavi dostavljenoj Tanjugu naveo da je 300.000 vozila kupio na bankarski kredit sa rokom otplate od pet godina.

„Pre nekoliko godina, mnogi u Srbiji nisu verovali da će projekat koji sam pokrenuo sa Fijatom zaista uspeti i da će se u proizvodnim halama u Kragujevcu jednog dana proizvoditi automobili vrhunske svetske klase“, dodao je ministar.

On je podsetio da je tada javno obećao da će biti prvi kupac svih proizvedenih automobila, jer je od samog starta duboko verovao u uspeh ove velike industrijske investicije koja je od ogromnog značaja za ukupni privredni razvoj Srbije.

Dinkić je izjavio da će 300.000 Fijatovih vozila podeliti socijalno najugroženijim građanima Srbije kao kompenzaciju za jednu od mnogih izrečenih laži — da će svaki stanovnik dobiti akcije u vrednosti od 1.000 evra, napomenuvši da će u skladu sa zakonom, ovu imovinsku promenu prijaviti i nadležnoj agenciji radi odbitka poreza.

Najjeftinija verzija automobila u Srbiji košta neverovatnih 13.490 evra sa PDV-om, a najskuplja još neverovatnijih 18.690 evra.

Podsetimo da je svojevremeno, pre gotovo 10 godina tadašnji ministar finansija kupio automobile proizvedene u Kragujevcu. Reč je o Božidaru Đeliću koji je 2002. godine kupio jugo kabriolet, a taj auto i danas ponekad vozi kada radi oživljavanja uspomena na prošle ministarske dane ode da prespava kod tetke na kauču.

Pročitano na B52.