Koliko Nekome znači istina koju sazna, a za kojom godinama traga, a ništa ne može da uradi da bi vratio vreme unazad i promenio tok događaja?
Postoji neoprostivo. Ne zavaravajte se da je drukčije. Postoji nezaborav.
Postoji Jedna Istina. Molim Boga da svako dođe do Jedne Istine za kojom traga, a u toj Jednoj Istini jedino su važna deca koja su ubijena ili ukradena i preprodana.
Zločini su počinjeni i počinioci su nekažnjeni.
Pomozi, dragi Bože, da Jedina Istina ugleda svetlo dana.
Sudi, Bože, svakome prema zasluzi, molim Ti se najpokornije.
Podrška svim roditeljima čija su deca nastradala i postradala.
Koliko košta ljudski život? Koliko košta ćutanje kad se ćutati ne sme? Koliko košta??? Dokle neljudi???
Po novosagrađenim betonjerkama iz prošloga veka, nafilovanim i u doba gradnje zarđalom armaturom, širio se miris lepka za tapete i smrad sintetike sivih itisona, dok su u stanovima plakale mnogobrojne prave i veštačke bebe.
To su bile bebe lutke, najčešće kupljene u Trstu. Imale su svoje benkice i pelenice. Kad ih prodrmusaš ili pritisneš dugmence (proradi im baterija), plaču, vrište, stalno trepću svojim staklenim plavim okama i ti im stavljaš cucle u usta ili malene plastične flaše s cuculjkom, da ih umiriš, nahraniš i napojiš. Ponekad ih i presvučeš jer su se upiškile i ukakile.
Tada se oko tebe sjati sve ženskoga pola i/ili roda od porodice, do zgrade i ulice u kojoj živiš, i pokazuju ti kako da držiš bebu, kako se beba uspavljuje, kako beba siki bez da stvarno siki i kako da je namestiš da podrigne.
Desi se i taj tren nemara – ispustiš bebu, jer ne znaš kako da je držiš, pošto je sve žene čereče kako najbolje umeju – da ti najbolje pokažu. Bebino telo plače, otkotrljala joj se glava ispod regala. Ti vrištiš od užasa, jer su ti rekli da je to tvoja beba i da moraš da bdiš nad njom.
Žene se domunđavaju, prave grimase, odmahuju glavom. Tvoja majka ustaje, portvišom se posluži da dokotrlja bebinu glavu ispred tvojih stopala, savija se, uzima bebinu glavu u ruke, spušta ti je u krilo i urla: „Pogledaj šta si uradila! Ubila si bebu!“ Komšinice znalački učvršćuju glavu i razdrmusane udove i teše majku kao što su njihove majke tešile njih: „Ne brini, dešava se, biće ona dobra majka jednog (lepog) dana, samo da se navežba još nekoliko puta.“
Ti urlaš od straha, od bola, od osećaja nametnute krivice, roniš krokodilske suze, osećaš istinsku tugu i niko, ama baš niko te ne zarezuje, a umele su da ti kažu da je to tvoja beba. Nisi ni tražila bebu a dobila si bebu.
Tad prvi put pomisliš da si loša majka. Deteubica. Usadi se u tebe crv sumnje. Nisi dobra. Ne valjaš. Ne valjaš. Ne valjaš. Upadneš u spremljenu zamku od mnogih zamki koje te čekaju – kad porastem biću dobra majka i neću da budem kao moja majka. Radiću sve suprotno.
Kad porasteš i postaneš lutka lepa, u stvari si postala ono što je društveni normativ – telo bez glave.
Oduvek sam gotivila Mićka Dr Agoljuba Ljubičića, a još uvek se dobro drži matori. Mali crash, te time i potpuna neobjektivnost s moje strane. Od malih nogu i mladih dana ga volEm. Ove nove Pljiž vratolomije ne gledam. Već viđeno i prežvakano, ali sam gutala serijal „Pozovi M da ne bi on tebe“. Omiljena epizoda mi je bila sa inspektorom Blažom (bez kljunova) kad pričaju s tipom koji prodaje neki fensi prepotopski sanduk, pa se tokom razgovora ispostavi da je isti u zemlji sa se sve pokojnom babom unutra. Crnjak i ubitačno smejanje.
* * *
Okrenem danas telefonske brojeve nekoliko agencija za prometovanje nekretninama tj. uzimanje para prodavcu i kupcu po 2-3% od ugovorene cene, dakle 4-6% ukupno po transakciji. Puna pravna zaštita je floskula za naivne a ispiranje mozga kad ti agent priča o očiglednom da ti skrene pažnju od onoga što ne treba ni da uočiš ni da znaš; pa to je smejurija. Svaka budala može da bude agent za prodaju nekretnina, ali nije svaki agent za prodaju nekretnina budala, da se razumemo.
Neočekivano sam uletela u spiku s prekaljenim tj. premazanim ili narodski nemački rečeno hohštaplerom iz iste takve agencije, koji je sišao s planine sigurno pre nekoliko desetleća ali planina nije sišla s njega.
On mi je sve potanko objasnio.
Moje pitanje je bilo vezano za objašnjavanje termina – legalizacija u toku.
Naime, a potrudiću se da najpreciznije prenesem njegova objašnjenja, vlasnik zemljišta na kome je izgrađena zgrada je i investitor. On je lepo uzeo papir i olovku, izračunao i shvatio da mu se najviše isplati da zida „na divlje“ a posle će on to da legalizuje i tako. I sve je on to lepo prodavao kako kaže ovčar M. dok notari nisu 2018. prestali da overavaju Ugovore te sorte.
Objasni on meni kako ćemo mi da napravimo Interni Ugovor (koji overava sv. Petar, prim. aut.) i tu ću da mu dam pozajmicu (čitaj: isplatim mu ugovorenu cenu za stan), pa ćemo da stavimo rok u kome on treba da vrati pozajmicu, pa on neće da vrati pozajmicu, i onda ja ulazim u posed stana (verovatno i 20 drugih s kojima je na istom stanu pravio Interni Ugovor). Kažem mu ja da mi ništa nije jasno, jer me zanima da budem vlasnik 1/1 kad platim, a on mi uporno objašnjava da sam ja vlasnik kad uđem u posed. A notar, a overa Ugovora? Kaže mi da nisam ništa razumela, ali da će da mi objasni ponovo, a ja rekla da ne vredi, jer to ne razumem ali zato ću mužu sve da ispričam jer se on razume u to, pa ćemo mi posredniku hohštapleru da se javimo da pogledamo stan. Pošto je video da sam slabog znanja ponudio mi je – ako želim veći stan – može 60% od cene odmah, a ostalo pošten investitor može da sačeka kad legalizuje zgradu, tj. dok bude ispijao krasne koktele i ‘ladio muda na maldivskim beskrajno dugim plažama, pretpostavljam.
Inače, priča se vrti o kraju grada (Zvezdara) par ulica ispod Cvetkove pijace. DakleM, nije neka pri-pripizdina u pitanju, mada za moj pojam ovo je lokacijski niš’ posebno ali cene po kvm vaskrsavaju definitivno.
* * *
Ponavljam mnogo puta ponovljeno. Tržištem upravljaju dve sile – pohlepa i panika. I uvek neko gubi i uvek neko profitira. Just simple as that. Svako bira na kojoj će strani da bude. Na kretenske poteze ljude ne navede najčešće ništa drugo do sopstvena alavost. Stoga, pamet u glavu i još jednom da se podsetimo keve i korena ovih i sličnih pizdarija a to je Ponzijeva šema.
O đubretu se vodi računa i ono se reciklira. O čoveku se retko kad vodi računa, jer ljudi su zamenljivi. Upotrebiš čoveka, (od)baciš ga i kažeš: „Sledeći!“ Ko bi svu tu đubrad reciklirao?!
Đubre se pakuje u npr. kese ili ne pakuje, pa onda organske materije trule i smrde. Baca se u kontejner, ali leti i kroz prozore, naročito u višespratnicama u centru grada, a to je da se pokaže komšijama velesila lepog vaspitanja i elementarne pristojnosti.
Čovek, slično tome, pakuje svoje telo u krpe koje se zovu odevni predmeti. Slabo ko ide nag ulicom, jer bi ga momentalno poslali u ludnicu na višenedeljni boravak o trošku države. Golotinja se smatra skarednom iako smo svi goli došli na ovaj svet. Čovekove izlučevine, dakle đubre koje njegov organizam pravi, u vidu urina i izmeta mogu se naći na raznim mestima.
Čovek ne leti. Sve ređe i metafizički leti, jer je nemoguće leteti s potkresanim krilima.
Ukoliko se ljudsko telo nađe u kesi za đubre ili u kontejneru to obično ukazuje na krivična dela od kojih je za neka (mala) kazna doživotna robija.
Đubre se odlaže na legalne deponije i mi to plaćamo zanimljivom matematikom. Kad Gradska čistoća kupuje đubre od nas računa ga po metru kvadratnom nekretnine. Kad ga prodaje deponijama to čini zapreminski, tj. cena se računa po kubnom metru.
Divlje deponije su zgodna mesta kraj puteva u njivama gde pojedini bacaju šta im se hoće. Njima upravljaju vremenske prilike, te se sastojci raznose putem vetra, Sunce ih prži, padavine spiraju a zemlja ih upija i nosi u podzemne vodotokove itd.
Zemni ostaci čoveka u lošem ishodu odnosno u slučaju neprirodne smrti u celosti ili u delovima takođe završavaju na smetlištima. Zakonski određeno, ljudi se spaljuju, pepeo se lageruje ili prosipa gde država odredi ili se sahranjuju na mestima koje je država odredila da moraju tamo da završe i koja se zovu groblja. Smrt je biznis, jedan od profitabilnijih. Kao i upravljanje otpadom.
Čovek može da bude đubre ali đubre ne može da bude čovek. I to je prednost čoveka spram đubreta kao nepotrebnih stvari mada je tu i znak jednakosti, jer uključuje slobodnu volju, a ponekad i zdrav razum. Dakle, čovek bira da li je đubre ili nije odnosno da li ga odlikuje đubretarsko ponašanje ili se rukovodi nekim drugim humanijim pristupom i ponašanjem.
Čovek se ne stidi ako je đubre, jer u vremenima u kojima živimo, a to je zapravo od kad je sveta i veka, važi lako savladivo i usvojivo pravilo – ako si đubre, bolje te tretiraju i bolje prolaziš kroz život.
Mogućnost izbora je podsećanje da ćemo pre ili posle, osim onih koji već jesu, postati otpad, višak. Mnogima je retorika jaka kao kad se zaklinju u mrtvu ili živu kevu, koje se prevrću u grobu ili pak štucaju, ali ne zaboravimo da se jezik lako zaplete o sopstvena činjenja i nečinjenja.
Linija većeg otpora je uvek bila naporna i data je kao mogućnost za upotrebu samo onima koji mogu da istrpe i izdrže nedaće kojima ih obasipaju životne i druge okolnosti.
Biti ili ne biti đubre od čoveka, nije pitanje, već ishodište ka kojem putujemo svi, a izazovi i prepreke će da kažu i pokažu ko smo, kada, kako i zašto.
UVOD: Maketa propagandno-tržišne sile ili nema tu Cile-Mile
Stara kajlo, Marakano, Marakano
Al’ je ko’ te (na)dr(u)kano.
Momci mladi, momci mladi,
Šta vam DB i ucena radi?
(tu se razvuče ‘armonika na belaj)
Da navijač Petokrake bejah,
I da mladost na stadionu preblejah,
Sad bih vas se odrekla, ovoga mi opanka i
Sa osmejkom bih se sećala rastanka.
Crvena, oj, Zvezdo, Zvezdo,
Što si idiotima porodično gnezdo
Da se zapuca, sledeći je korak,
Koji će junak da zaprimi ćorak?
* * *
Da li su fudbaleri Crvene Zvezde mentalno poremećeni?
Da li se pobeda, kako su već nerešen rezultat proglasili pobedom na sinoćnoj utakmici u Beogradu, slavi tako što su se fudbaleri popeli u oklopni transporter, nabili šlemove na glave i „počasno“ vozikali, dok su se „vijorile“ zapaljene baklje uz svekoliko urlanje tzv. navijača? Navijača? Likovi koji su na platnom spisku kluba? Koje su njihove uloge? Likovi koji nisu služili vojsku! Likovi koji ne znaju šta je rat, jer su se rodili nakon završetka građanskog rata sledstveno rasturu SFRJ.
Poreski obveznici plaćaju cehove bahanalija poremećenog šovinističkog polusveta – degenerika – koji se lože na suze, krv i znoj.
Koji će krasni tenk postavljen ispred stadiona Crvene zvezde uoči utakmice sa ekipom Young Boys? Ko ga je postavio? Odakle mu? Nije to igračka. Ne, nije! U bukvalnom smislu nije igračka da može u džep da se stavi i neprimetno (is)pusti. Dakle, čini se da je pripremljeno i organizovano. Namerno i ciljano. I još na njemu piše Vukovar. Pa, majku li vam jebem srpsku, jeste li toliko maloumni i krvožedni da hoćete svi (u) rat ponovo?!@?! Vi, takvi Srbi, sa svojim jedenjem govana, palite li se na stradanje, raspad, uništavanje, zlo, nesreću? Rashodovan tenk, je li? Odakle? Da se to ne kupuje na vojnom otpadu, možda? Maketa tenka? Kako da ne!
I Hrvati koji su kao odgovor ispred stadiona Dinama u Zagrebu postavili krš od traktora. Na sličnim traktorima je srpski narod bežao iz Hrvatske. Akcija „Oluja“.
Tenkovi i oklopni transporteri su oružje. Oružjem se ubija. Prema tome?!
Ko upravlja čitavom ovom ratnohuškačkom politikom i po čijim naredbama su fudbaleri Crvene Zvezde ušli u oklopni transporter?
Da među Zvezdinim timom postoji jedan častan čovek, taj ne bi pristao. Ni po koju cenu. Ni pod pretnjom smrću ne bi ušao u oklopni transporter. Da ne govorim o finansijskim banalnostima kao npr. „Sa’ će’ ti da vidiš svoju buduću market value ako ne uđeš u oklopni transporter – ‘dobrovoljno’.“
Profesionalni fudbal u Srbiji treba da prestane da postoji. I uopšte svaki značajniji ekipni profesionalni sport koji se koristi za raspirivanje mržnje, nasilja i zla treba da prestane da postoji. Profesionalni sportovi koji služe za glorifikaciju šovinizma i služe u političke svrhe i za ispiranje mozga pod parolom „jačanja nacionalne svesti“ Ustavom treba zabraniti.
I političari, kao profesionalne marionete, treba da prestanu da postoje. Zabraniti. Ustavom.
Ako već moramo da trpimo bezmozgarije, jer fakat većinu ljudi živo zabole za „proslave“ nakon dobijenih utakmica, plafon može da bude vozikanje sportista u autobusu sa otvorenim krovom po Beogradu nakon utakmice. Zašto je ovog puta takav autobus zamenjen oklopnim transporterom? Verovatno jer su onomad i autobus spalili, ahahaha, pa sad mora nešto „o(t)porno“.
Osuđujem!!!
P. S. Ne navijam ni za koga, ne podržavam nikoju opciju, nisam član ni biblioteke, a ne čega grđeg.
Priča mi kako se provela na moru, a to mi zvuči svakako samo ne kao nešto prijatno i vredno sećanja i to na onom parčencetu jadranskog koje su svojim prinudnim samodoprinosima od plata izgradili zaposleni koji su živeli i radili u Srbiji 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, na račun zemljotresa koji je pogodio Crnu Goru 1979. Oni koji nijesu imali obraza sazidali su kuće na moru, a da pre toga ništa i nije bilo oštećeno, jer kuće nijesu ni imali. Neki su sagradili i po nekoliko kuća. Moglo im se. Ja ne mogu da idem na to i takvo more i da plaćam pocrnogorčenim Srbima nešto što su moji preci već platili pre 40 godina. A nemam ni afiniteta za mesta gde se govna izlivaju u more (ko i u belom gradu na ušću dveju reka) i đe osokoljena šaka jada vrši diktaturu (to je isto kao i ovde), a ni sopstveno vodosnabdevanje nema. A i jebeš ti pogled iz kuće na moru iznad magistrale gde ti treba uspinjača da se s plaže vrneš a da dušu ne ispustiš. Samo vi oslobodite Beograd od svog prisustva. I imovinu i radna mesta. To je dovoljno.
P. S. Ne mora čovek da se deranžira materijalno i svakako a ako baš hoće i na Adi Ciganliji trešti nešto kao muzika, dahću jedni drugima za vrat, leže ko sardine u konzervi, urlaju, bacaju đubre i, naravno, pišaju u vodu. Jedino je malo pročišćenije u nudističkom delu.
„Da li si pročitao poruku?“
„Koju poruku?“
„Koju?! Ovu…“ i utrpavam mu ceduljicu u ruku.
„Šališ se?“
„Ne, ozbiljno…“
[duža dramska pauza]
„U 5 ujutru si išla u šetnju?“
„Da. Kad da idem po vrućini a da ne idem po mračnom mraku?!“
„Nije ti to pametno.“
„Zašto?!?!?!“
„Nije bezbedno.“
„Osećam se bezbedno.“
„Ma, pusti ti to. A suzavac?“
„Nisam nosila. Šta sad, treba mi i telohranitelj?!“
„Nisi ti svesna šta se sve dešava napolju…“
„Hm, možda je najbolje da ne izlazim iz kuće?!“
„Je l’ ti znaš da su D. usred bela dana Cigani strgli s vrata zlato?“
„Ali ja nemam zlato i idem ko klošarka…“
„A torbica?“
„E jebi ga. Država me tera da nosim ličnu kartu. Uostalom, i ti si mi rekao da ne idem bez dokumenata…“
„Moraš da nosiš ličnu kartu sa sobom, to je po zakonu…!“
„Ma daj, mani me zakona, molim te… Nego, sećaš li se O. koju sam upoznala na pijaci pre 2 meseca…,“
„Da, tad sam ti rekao da ona traži publiku (čitaj: aplauze) za svoja preseravanja…“
„Znam, znam… sećaš li se kad je u razgovoru povukla ručnu, onokad sam se naknadno izmigoljila i nisam uletela u njen „gust raspored“… (čitaj: ostala sam da visim na čiviluku)…“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Možda je trebalo oberučke da prihvatim njenu ponudu?!“
„?#@!?“
Citiram: „Trebalo bi DA BUDEMO SREĆNE ako ja mogu da odvojim vremena za tebe jednom mesečno. JEDNO SAT VREMENA.“
„Da l’ si normalna?“
„Zašto me to pitaš kad znaš da je odgovor odrečan?! Važno je reći NE!“
Čim se muškarac približio zabranjenoj teritoriji on je već zaveden. Već je položio svoje oružje. Problem je što žene to ne vide, ne žele da vide, prave se da ne vide. One tek tada očekuju fantazmagorije svojih Animusa.
„Volela bih da naš prvi sastanak bude kao iz bajke!“ Ne zna se tačno iz koje bajke, ali se prećutno podrazumeva da je u pitanju do sad neviđena romantika. Sve dok su žene tvrdopazarne princeze, dotle, prema sopstvenim zabludama, imaju vrednost.
„Volela bih da se više potrudi oko mene!“ Više od čega? Kada je poređenje u pitanju, mora da postoji osnova. Više od prethodnog? Kog prethodnog? Kako on da zna šta je na meniju? Pravi lovac lovi iz nužde, a ne iz hira. Ovaj drugi je sakupljač trofeja.
„Volela bih da me osvoji!“ Žene smatraju sebe tvrđavama. Utvrđenjima. Nepokretnim objektima. Svakako neosvojivim tvrđavama. U stvari, čim on krene u osvajački pohod one podignu pokretni most i on, siroma’, upadne u reku punu krokodila.
„Volela bih da mi pokaže da mu je stalo do mene!“ Kako to da pokaže? On je tu. Zar to nije dovoljno? Naravno da nije. On mora da bude dvorska luda i da zabavlja kraljicu.
„Volela bih da me tretira kao kraljicu!“ Pojedini očevi su govorili, baš kao što pojedini i nisu govorili svojim kćerima da su kraljice i kao takve zaslužuju kraljevski tretman. Pročitaj prethodni pasus. Digresivno, ovo još uvek nije ponovo monarhija, ako žene žele da budu odistinske kraljice. Valja proraditi na mogućnostima u važećim monarhijama. Veća verovatnoća je da Isus Hrist drugi put umre za sve nas, mada je upitno da bi sad pristao i prvi put.
„Volela bih da mi uvek bude veran!“ Potrebno je uzeti i udomiti psa, to je nasigurnije. Pas neće razočarati svoje gospodarice. Baš kao ni one njega. Voleće ih bezuslovno. Življenjem sa psom žene odmah dobijaju i sinove od nekoliko godina do kraja psećeg ili ljudskog života. Uvek postoji i mogućnost perverzija, ali nećemo sad o tome. Samo čedno.
„Volela bih da shvati da mi je potrebno i vreme za sebe!“ Što se onda žene postavljaju kao da su centar svemira? Kada bi središte kosmosa bila vagina, muškarcima stvarno ne bi bilo spasa. 😉
(…)U savremenoj Srbiji fašizam je rasprostranjena i politički prihvatljiva i u srpskom društvu etablirana pojava koja se ispoljava u formi ekstremnog oblika nacionalizma podcrtanog despotizmom i prijemčivim fanatizmom koji se u Srbiji, kao multietničkoj sredini, manifestuje kroz etničku, rasnu, versku, a u poslednje vreme sve više i kroz političku i seksualnu netoleranciju. U tu svrhu, veliki broj društvenih činilaca, neretko i sama država, sistematski i metodično nastoje da relativizuju kako srpski fašizam kroz istoriju, tako i egzistirajuće modernizovane i preobučene nove političke i parapolitičke pokrete i grupe koji se na osnovu svojih reči i (ne)dela mogu svrstati u fašističke.(…) [Izvor]
Moram da priznam da sam se mnogo trudila da odolim izazovu da ‘vake gluposti ne kačim ovde, ali ovo su stvarno biseri, nadam se jednog dana, i nepatvorene narodne umotvorine.
„Možda mi zatražimo da se džakovi istresu, da budu prebrojani kako treba, a ne onako kako hoće neko ko je izašao iz teretane i neko ko se sunča na Brionima“, istakao je Vučić.
Pa, šta, i Tito se sunčao na Brionima. U teretanu nije išao. U to vreme nije bilo teretana, a i mogu da se kladim da nije bio taj tip. Bar je pušio tompuse. To je bila gotiva. A džakovi? Čekaj, niste ih istresli još? Pa kako ste brojali glasove?
Na pitanje da li bi reforme koje planira mogao da spreči manji broj mandata naveo je da se treba „manuti matematike“ i da bi „sutra mogao da ima 190 mandata da hoće“.
Ja mu verujem, ali stvarno. Čudi me da nije istrgovao za veći broj mandata. Recimo, prava „pobeda“ na izborima bi bila bar dvotrećinska većina, odnosno 167 mandata. 190 mandata, pa to je 76% poslaničkih mesta. Malo li je? Ali, da, treba sanjati velike snove. Kao nekad Veliku Srbiju.
Oni koji su se žalili vama, a i vi njima, nisu podneli nijednu žalbu, sve vreme su lagali, znali su šta su radili u Bodrumu i Solunu i ovaj zna šta je radio kao stečajni upravnik. Danas je OEBS rekao da nikakve političke krađe nije bilo. To ćemo sada mi da proveravamo. Čudne stvari se se događale tokom noći, a mi nismo lagali“
Ne veruješ OEBS-u?! Ma, daj… Ti, čitaoče, kad uđeš u izvor citiranih delova teksta (što je navedeno na kraju posta), obrati pažnju da se glagol lagati ponavlja tri puta u članku. Razumeš? Tri puta ponovljena laž postaje istina.
Dodao je i da su se tokom noći događale “čudne posete“.
Ovo je već zbeg u mogući misticizam. Buaaaaaaaa… Osim ako to ipak nisu bili posetioci iz treće dimenzije. Ko će ga znati. Da je čudno, čudno je.
Ja ama baš ništa nisam slagao građane Srbije. Bolje da ne vladam nego da jedan glas ukradem, od sutra krećem da pišem program i da se pojavim sa ozbiljnim ekspozeom“, rekao je Vučić.
To, brate, samo pošteno. Samo opušteno. Čekaj, program?! Ozbiljni ekspoze?! A ovo sve do sada, nije bilo programa?! Nego, onako, radi(lo) se, vlada(lo) se ad hoc. Nisi napisao ekspoze?! Čoveče, a tol’ka bulažnjenja sve ove godine, tj. sve ove decenije?! Kapiram, svaki dan je izborna kampanja. Samo gistro.
Aleksandra Perić 