Bratu

Zaslepljuje me belina papira nad kojom iskolačujem oči i u koju zurim isplaženog jezika i oborenih vilica.

Pokušavam da ti napišem pismo, no nije li sve rečeno, i ono iskazano i ono prećutano?!

Od tvojih reči postao sam proizvođač knedli u grlu koje me guše ko polen.

Od tvojih uvreda nanizao sam niske i niske suza koje se nikad nisu pretvorile u bisere, a mislio sam da pred tebe iznosim najfinije bisere.

Možda si ti samo svinja a ja tek sentimentalna budala, iako je sasvim moguće da sam i ja svinja koja je prelazeći prag tvoje kuće iznova i iznova išla na dobrovoljno klanje. A ti si, brate moj, budala sa neprovidnim povezom na očima.

Nije govor dat čoveku da jezikom ko mačem palaca, jer uvek bira, da li će da pomiluje ili giljotinira.

I ja nemam više ni suza, ni reči, jer nije bilo tvog srca da me voli, tvojih očiju da me vide, tvojih ušiju da me čuju i tvojih ruku da me grle.

Jedna ulica u kojoj ti živiš ispod ulice u kojoj ja živim je hladna i udaljena poput Severnog pola ili udaljena kao nepoznata galaksija.

Zašto, brate moj – Tebi – nisam značio ništa, a Ti si meni bio sve?!

Volim Te!

Advertisements

Sreća, sreća, radost

Ne osećate se dobro? Mislite pozitivno? Mislite negativno? Ne mislite uopšte? Good for you. Vi birate šta mislite, te time i šta osećate…

Bejaše to ovako: gledam babu izdaleka (al’ pomalo i izbliza) kako otresa o drvo tik uz moja kola onu platnenu kesu od usisivača što ju je malopre istresla u kontejner, sa sve zluradim osmejkom (ništa lično, pardon me, nego baba vole da se truje). Nema praher, a bole je patka da ide tri i po metra dalje do drveta gde nema kola, zgrada, ljudi i sl. Krenem ja ka babi (sa razdaljine cirka 50 metara), onako dostojanstveno, stameno, odlučno (znači – osećam se besno, risica prava), čisto da se tu promuvam (jedan počasni krug oko kola) i da joj „pokažem“ da je to moje, kad će baba ni 5 ni 6 u stilu nemog pevca – pogled ka plavome nebu usmerila, zvezde padalice po vedrome danu prebrojava i misli se u sebi (a ja joj čitam misli) – mogla si i da opereš ta kola, a i što su ti kola, jaka stvar što sam ti „podmazala“ štrokava stakla i udaljava se na pola koraka, oprezno, ko cicos-macos kad ugleda plen pa se šunja, samo u suprotnom smeru. Gledam ja u babu i pomislim – e, baba, baba, a da je džip, a da je neki besan tip? Aha, da, osećala sam se besno s početka, al’ kad babi priđoh, miropomazah je. Šta da se radi, zavist je klica opaka. A kako da znamo ko je i kada naljutio babu? Mora i baba da ga otrese na nekome. Nije li tako?

Moglo je da bude i drugačije. Je l’ tako? Da sam neki baja i da „pokažem“ babi kolika su mi jaja [sic!]

I šta je još bilo?

Tu ugazim u govno ili govna, jer sam štrikala preko livade da što pre stignem do babe, a livada beše prekrivena lišćem žutim, crvenkastim tj. harmonično setno jesenjim bojama (i govnima od pasa) koje nisam videla, sve onako komandno junački hodeći ka babi koja još junačkije otresa onu kesu ljutito besno o ono drvo. Šta bi tek drveća mogla da ispričaju kad bi mogla da govore. A ko kaže da ne mogu?! Kažu da je sreća kad ugaziš u govno. Mislite pozitivno, a naročito (se) budite spremni na najgora ili najgluplja moguća scenarija. Posle sam ta govna razvlačila po okolnim busenovima trave, stigla i do peska koji zapišavaju kerovi, otirala o kamenje. Sve u svemu, đonovi su bili kao da sam pohodila Deliblatsku peščaru, i ja, šta ću, ’de ću, nešto metnuh nad patosnice i dovezoh se u tim čarobnim cipelama do doma svojega, te ih izbacih napolje da se sluftiraju, pa da se peru (neće same, moram ja, avaj, avaj). Ili da ih ne perem? Nek se sve skori, pa će samo od sebe da se otare. Možda je to sreća?!

I šta nije bilo?

To ne znam, jer nije bilo, ali fakat je da bi nešto bilo da je bilo kad bi bilo da je bilo onako kako sam ja kao zamislila scenario (jedan od mogućih) tog dana, rute kretanja. A u stvari, ono što sliku menja je da sam manje-više rutinski izašla u operaciju zvanu „lov“, tj. „nabavka namirnica“, a da mi se nije išlo u „lov“, već mi se ponajviše sedelo na livadi (bez govana) i mirisalo cveće rosno uz ptica poj, bez naboja za dvoboj. Ili je to moja svest tako mislila? A podsvest je izabrala – bes!

P. S. Koska ili batak?

Zavist

Priča prva

„Sada sam samo popodne ovde ispred. Prepodne trkeljiše komunalna inspekcija. Do 13.30“

„Zar su opet bili?“

„Bili, nego šta. Znam ja od koga to dolazi. Smeta im konkurencija, pa nas prijave. To su ovi… ionako imaju dve radnje“, te počeša nos otvorenim šakama sve pokazujući u smeru njoj znane konkurencije.

„Ma, ’aj’te, kako možete da znate da je tako?“

„Kako, kako? Pa od koga drugog bi moglo da bude?!“

„To već ne znam.“

„I bila sam sama, još muž nije stigao, kad su došli. I ja mu kažem, tom glavnom: ’A ti se praviš blesav ko da ne znaš da smo zemljaci. Pa moj muž ti je bre ko brat, a ti nama da naplatiš kaznu’.“

„Znači, ovog puta ste dobro prošli.“

„Ovog puta da, ali kad je bila ona inspektorka, ona je razrezala 10.000,00. U roku od 7 dana može da se uplati 5.000,00 dinara. I ni da čuje da joj nešto stavim u kesu.“

„Ne znam šta da kažem. Nezgodna je to situacija. Ona ipak, sviđalo se to nama ili ne, radi svoj posao.“

„Jesi ti na njenoj strani?“

„Ne, samo primećujem. Verovatno da i oni moraju da imaju neki ‘ulov’ na dnevnom nivou.“

„Pa ti nisi normalna. Naravno da ne moraju. Mogu samo da upozore. Neka ti sad ispriča moja komšinica kako je kod Starog Merkatora…“

124015_1377510542_share

Ustaje komšinica, ko Palčica, al’ glasom ljušti hrastovu koru.

„Kad sam odnela gladiole, sve sam prodala, ali moje su bile po komadu 30 dinara, a one babetine što kupuju u Krnjači na pijaci, one su prodavale po 40 dinara. I, je l’ to u redu? One obično nakupci, a ja moje gajim.“

„Ne znam šta da vam kažem.“

„I tamo je super. Ima tamo jedan dobar inspektor i on samo kaže: ’Kad naiđem, vi se kao uplašite, pokupite stvari, posakrivajte se gde ko stigne, i čim okrenem leđa znajte da neću biti tu dva sata…’“

„Eto, znači on to tako. I nema, svi srećni i zadovoljni?“

„Kako ne bi bili? A sve te babe tu što prodaju svašta, one samo nose i pune mu gepek kojekakvom robom. Al’ ne traži on ništa, nego one same nose, iz zahvalnosti.“

„A ne radi mu brava na gepeku?“

„A to ne znam. Al’ znam da su sve te babe podigle kuće deci od ulice. I iškolovale ih.“

„Dođem-ti-dođeš-mi, to je vaša priča?“

„A kako drugačije?“

Priča druga

Žena je radila u frizerskom salonu u kome je bila malo plaćena i neprijavljena. Našla je drugi posao i rešila u dogovoru sa mužem da vlasnicu anonimno prijavi inspekciji rada. Inspekcija je „izašla na teren“, utvrdila nepravilnosti u radu, dobila poklone i čašćavanje u vidu ića i pića + darovala vlasnicu podacima iz anonimne prijave. Tada je vlasnica dobila još veća „krila“ te nisu izostale pretnje telefonom bivšoj radnici i demonstracije izuzetne sile i moći, kratkog daha doduše. Jer, za pare se sve kupuje, zar ne?

* * *

Da li ste sada zadovoljne, ispunjene i srećne kada je konkurenciji preminuo otac?!?!

Da li ste zadovoljne, ispunjene i srećne što mažete debelu masnu guzicu inspektoru koji živi na teretu poreskih obveznika?!?!?

Šta ste pokazale? Kome ste se osvetile?

Vi, glupi, mali, bestidni ljudi. To je svet koji pravite i podržavate. Imate decu, ne zaboravite. Sve se plaća, sve se vraća!!!

Razvan

I tada sam prebivala na Srpskoj Svetoj Gori. I prebivaću ponovo. Fruška Gora. Manastir Grgeteg. Tamo. Sve što je bilo – jeste i biće biće. Svako svoje (pro)nosi. Ne pitaj za razloge.

* * *

Dva jedrenjaka stoje na odmorištu. Dodirnuti su Razvanim. Spremaju se na daleke pute. Jedan na Istok. Jedan na Zapad. Spojiće se ponovo u Tački iz koje su pošli i kojoj se vraćaju.

* * *

Divlja mačka je optočena rascvalim glavicama latica crvenih ruža. Sijaju tri sunca. Najveće sunce zrači zlatne zrake. Žena zna. Odmah. Znala sam čim sam tebe ugledala. I to da bi ti se ti, dragi moj, posejao u mene. Iz prve. U hologramu vremena.

Isceljenje

Ko ti je sada kriv što si pevao dok si jeo i prizivao ludu ženu? Ko? Što nisi plakao? Što suze si gutao? Što oči se prevrtao unutra? Što jezik si svezao u čvor? Što kandže si uvlačio? Izašao si iz rama slike, one slike, da, one slike, poslednje… Svetlost je obasjavala planetu zemlju, kontinente, države i gradove, do najmračnijeg kutka.

* * *

Savetovali su te, o da, mnogi i mnogo su te savetovali. Najviše oni koji ništa nisu znali o tebi. Ali svima njima je to bilo zabavno, baš zabavno i pokazno. O koncu. Na koncu. Bio si tako simpatičan lutak, baš lutak, mali lutak ko oblutak. Bio si dečak i zaljubio si se u devojčicu. Rekli su ti da ona više nije devojčica. Možda ni ti nisi dečak. I da njoj ne treba dečak. Njoj treba muškarac. Pravi muškarac. Šta je to? Ko je to? Pravi muškarac, ahahahahahahaha. Ti ne znaš šta to znači? Muškarac samo misli da zna kako nešto da uradi i kako nešto da izvrši. Muškarcu je neophodna žena. Muškarac mora da sluša i čuje ženu. Ali ne, muškarac ima automatski program samoisključivanja kad žena otvori usta.

Rekli su: „Da, naići će, zavolećeš je, pustićeš je da se smeje tvojim glupostima i da rida na tvojim grudima.“ Grudima? Rekli su u tvojim grudima je rupa. Crna rupa. Ti si gutač života i sejač smrti. Mrtav si odavno. Ti opet pobeđuješ. Pobeđuješ, dokazuješ, pobeđuješ, dokazuješ, pobeđuješ, dokazuješ. Pobeđuješ, jer si duboko ranjen. I ti gubiš, gubiš, gubiš jer ranjavaš. Ozdraviti znači prethodno biti bolestan od nečega. Od čega? Od neuzvraćenih ljubavi, možda? Uopšte uzev od – neljubavi. Isceliti, isceliti, iceliti. To je prava reč. Isceljenje.

Žene plaču, žene ridaju. Puštaju svoje urlike. Teče kosmička krv. Vrišti vaseljena. Suze su neoprostive muškarcima. Tako su im rekli očevi. Tako su im rekle i majke koje plaču i koje ridaju. Vi morate biti jaki. Oni nose kost u grlu. Era Riba se završava. Vreme je prelaska vode. Ispraznili smo krčage. Zaglavljeni su nam meci u glavama. Idemo u vazduh. Era Vodolije.

Hronos odbrojava poslednje trenutke…

Zar ga ne spoznajete?

Nepca

Rekla je: „Svrbe me nepca, dajte mi nešto da se rešim tog svraba?“

„Želite li nešto prirodno?“

„Prirodno? Možda? Samo da nema bosiljka, alergična sam na njega. Davi me i kruti mi se jezik od njega, ni reč da progovorim ne mogu!“

„Onda – hemija – nešto što će brzo i efikasno da deluje?!“

„Samo da je brzo, ne mogu više da trpim ovo.“

* * *

„Nema razloga za brigu. Mali je izuzetno inteligentan ali jednostavno neće da govori. Kao da mu je zapela kost u grlu još od Riba. Možda da ga date na pevanje. Njegova ‘mutavost’ je psihogenog karaktera.“

* * *

Polegao ju je leđima na krevet, zadigao spavaćicu, raširio joj noge, raskopčao kaiš na pantalonama, svukao duge gaće skupa sa pantalonama do kolena, legao preko nje i svojim povazda raketno spremnim ušao u nju bez pitanja i odobrenja.

„Sad ti pravim sina“, tako se odlučno muški salio u nju te večeri brzinom kojom meteor udara u Zemlju i rasipa semena meteorita.

„Ćutiš, kao što si uvek ćutala, kao da krešem kamen, a ne ženu od krvi od mesa. Ni uzdaha, ni glasa od tebe.“

* * *

Ugaoni kamen temeljac zajedničkog doma pustio je suze, i napravio poplavu, iako su stari govorili da su tada lile teške kiše i da to ne znači da su to suze Božje, već da to može biti ko zna šta, nama nesaznatljivo.

* * *

„Nije trebalo da idete po vračarama i da uzimate zapis od hodže, ne valja se to. Ne valja. I da malog uspavljujete rakijom. Pobogu ženo, zar vam je toliko smetao plač deteta?”

* * *

„Šta da ti kažem kad sve znaš, mila moja… ”, sletelo joj je sa usana, kao kakvo obraćanje prijateljici s kojom bi ispijala kafe od ranog jutra, a klečala je i celivala ikonu Majke Božje.

„Bogorodice Majko, neka progovori, neka kaže bilo šta, samo neka progovori!“

* * *

„Nemam šta da kažem!“, je sve što je ikada rekao.

* * *

Toma je bio kralj kafane, kraljica je bila Silvana, a unuče je Nirvana – zlatnim sprejom je bilo ispisano na zidu naherenog kućerka kraj koga je na recku naiskap „ljuštio” unučiće vinjaka.

Gore-dole

Dečko u belom odelu s ljubičastom kapicom na glavi propustio ih je u kutiju sa ogledalima.

„Želite li gore ili dole?“,  s mekoćom prigušivača na snajperu je prozborio.

„Uvek smo za… Draga, za šta smo? Za gore? Ili ćemo dole?“, pomerao je lutak svoju glavu gore-dole.

„Ni gore, ni dole, ta pogledaj kakve su mu odore?!“, mrmljala je tako nešto ili slično tome neka Ona koja je držala konce u rukama.

„Gospodari su za?“, glas je bio za oktavu tiši od nečujnog.

„Ja, mislim ti, mislim on, mislim ona, mislim ono, mislim vi, mislim oni – mi – gospodari!#?#!“, staklene okice lutka zablesnuše beživotnim sjajem.

„To smo mi. Svi mi. Zar nismo odveć i gore i dole? U ovim ogledalima, ogledalima, ogledalima, vidim Tvoje likove!“, zblanuto se vrtela po kutiji i posmatrala sve Njegove likove.

Proživljena gola voda i odsanjana odevena sloboda stvarnost beše ili iluzija tek?

Tog dana

Razbio je i razbistrio strahovanja. Tuge se ne nose pod zastavom – moram sve da izdržim. Nikoga nije briga za bradu koju puštaš. Ni za tvoju crninu.

* * *

„Imam svoj mali, super skockan stančić. Imam svoju kuću, veliku. Spolja neuglednu, iznutra dovršenu“, gestikulirala je rukama oreole.

„Puštam ga da vidim šta će sledeće da kaže!“, vajkala se.

„Potpuno sam slobodna!“, glas je bio povisilica i trzalica.

„Niko mi ne treba!“, odjekivalo je u nečijim ušima. Ušima?

* * *

Koga je uveravala u to? U publici je bila jedna, druga, treća znatiželjno upijajuća poznanica-žrtva, dovoljno mlađa da popase ideju samodovoljnosti. One su širom otvorenih očiju gledale u spomenik koji je govorio za života. Jesu li se i one pitale u sebi – kada ćemo se osloboditi jarma dvojine i biti samostalne i slobodne žene?!

* * *

Gospođica-gospođa-baba-devojka je dosledno zapostavljala sebe. Izreke su bile načitane, citati su bili besprekorni, međutim, sudovi su bili pogrešni, jer je svaka izgovorena misao dospela iz slepe ulice uma.

* * *

Posmatrao sam je, slušao pažljivo, i kad je jedva dolazila do daha i kad bi ostajala bez daha, sve ubeđujući me u ispravnost i svemoć svojih uverenja.

Možda je trebalo da zatvorim i oči i uši, jer usne su mi odveć zapečaćene, ali ne, intuicija mi nije dala mira da je ne podstaknem da iskaže svoju istinu.

Istina nije da njen donji veš košta više od njegovog polovnog Mercedesa. Uostalom, i da jeste, taj veš je trebalo svući s nje. Strgnuti ga. Sad. Bilo gde. Pod otvorenim nebom. Na zemlji. Na zadnjem sedištu. Na zidu ili podu haustora. U nekom bednom hotelu. Na ogradi terase na 11 spratu.

Pročitao sam joj jedan stih iz Biblije i zarekao se sebi da je neću objašnjavati.

„Znala sam i sa 12 godina sve to“, vrištala je.

* * *

Na obali mora, vetar je šibao i povijao, ljuljao tela do veličanstvenog treska koji je očajanje razbio o šiljatu stenu.

 

Momenat obrta

Fizika kaže da je intenzitet momenta sile proizvod sile i najkraćeg rastojanja od ose rotacije. Tako i samo tako.

Momenat ćutanja je srazmeran kulturološki prihvaćenoj minutaži ćutanja. Pomen. Minut. Tek toliko. Najčešće. U nekim okolnostima nešto duže. Promenljivo. Uvek.

Ne smeta ti što si izvrnut (na) (na)opako. U tromom stanju. Nisi se izvrnuo da ne bi ostao, već da bi opstao. Ne-delja je prošlost. Bitan je zamajac. Polet koji stvaraš između bića i nebića.

Koga i čime hraniš?

Puca ko zrelo puce.

Igra.

Čigra.

Pozvanje

Mogao si jednostavno da je pitaš: „Šta ti hoćeš od mene?“

Zalio si se kamenom ćutnjom i žalio si se glasnom tišinom.

Hteo si da te i ona „poljubi“, kao što su te sve pre nje „poljubile“. Ona nije htela da ti da tu potvrdu.

Obećao si sebi, grdnošću strasnog dželata, da ćeš da se boriš protiv. Za šta si se borio?

Verovao si da ne možeš da izgubiš ono što nikada nisi imao. Ili jesi?

Bila je besna. Nije ti dala to zadovoljstvo, jer tvoj svet je nesagledivo širok u odnosu na tesnac u koji si se skrio i utamničio.

I kada su te prvi put videli i oni su tada pomislili: „O, moj Bože, kako je stigao dokle je stigao?“

Zvone zvona…

Imaš svoje pozvanje.