Crtice #59

Elegantna odeća i ženske cipele koje imaju potpeticu su veoma lepa pojava, međutim, vrlo nepraktična, osim u slučaju da imate ličnog vozača ili da ako ste i same vozač(ica) uspete kao Fanđo da se zavučete u epicentar Beograda koji liči na arheološke iskopine ili pre na posledice delovanja razularene bande.

* * *

Prigodno je, sutra je Dan oslobođenja Beograda od stranog okupatora. Naravno, Beograd je posle oslobođenja bio okupiran domaćim izdajnicima i tako je to manje-više i današnjih dana.

* * *

Da sam kojim slučajem žensko (a jesam) iz prve rečenice, nemotorizovano, razume se, imala bih izbor da plivam preko Save kao patka ili eventualno da poletim ne bih li „doskočila“ činjenici da je gradski prevoz izvanredno efikasan, baš kao u vreme zlatnih 90-tih godina prošloga veka.

* * *

Da se Branko Ćopić nije ubio još davnih dana, verujem da bi istu tu odluku doneo i sada, možda iz sasvim banalnih razloga. A možda i iz pravih.

* * *

Sreća pa je uzurpirana samo jedna pešačka strana Brankovog mosta. Patike koje nosim su bile hit 90-tih, mada su kupljene nakon demokratskih promena, u doba vrlo kratkog imanja vlasti streljanog premijera dr Zorana Đinđića.

* * *

Ratko Mladić čeka odapinjanje poljupca smrti poslednje presude streljačkog voda Haškog tribunala. Neka mu je dragi Bog u pomoći! Generale Mladiću, živ da izađeš iz Orvelovskog suda!

Advertisements

Lollipop

lolita_bert_stern

via theheritagestudio.com

Moglo bi da se kaže da je sedeo u grombi kaputu da nije bilo pretoplo vreme za kaput. Sigurno bi nosio takav kaput, čiji bi rubovi, na mestima gde se pomaljaju šake iz rukava i gde se iste stavljaju u džepove, bili uglačani do visokog sjaja od višedecenijskih naslaga masnoća.

On, na pragu osme decenije, ukazao je divljenje očima srednjoškolke sa dubokim izrezom pripijene bluze i pušapovanim malim grudima. Rekao je: „Vi, mlada damo, imate sanjalački pogled, kao neka umetnica…“ Ona je izvadila slušalice iz ušiju. On je ponovio rečenicu. Ona ga je gledala, ali taj pogled je bio daleko od onoga što je on iskazao. Za njenu drugaricu je rekao: „Ona ima određen pogled, kao neka direktorka.“

Ono u šta bih mogla da se kladim i da dobijem opkladu je da mu je previše draga Nabokovljeva Lolita.

Hodaj!

Imaš samo jedno bogatstvo – zdravlje. Hodaj! Shvataj pravilno. Hodaj! Drži se uspravno. Hodaj! Ne uzimaj zdravo za gotovo! Hodaj! Uzmi najbolje, odbaci ostalo. Hodaj! Daj. Hodaj! Ne pretpostavljaj. Hodaj! Ne očekuj. Hodaj! Živi. Hodaj! Sve su lekcije. Hodaj!

Patka

Šetam kako me noge lagane nose i negde na Dunavu nekada plavom, tik uz uliće u njega potoka koji izvire pod Fruškom Gorom, ugledah velelepne građevinske mašine, te radove, i planine dovezene zemlje. Uh, pomislih, rešili su pre vremena da nas žive zatrpaju. No, odagnah tmurne misli i uputih se ka tabli koja pokazuje svrhu i suštinu poduhvata. Tamo je jasno pisalo da je reč o Patki. Patka je alternativan naziv budovarskog potoka. Pitam se koji šaljivdžija je to smislio od svih mogućih reči i da li će projekat zacevljivanja da se pokaže kao patka odnosno da mesto ustave nastane potop. Javljam, sigurno. Osim ako voda pređe grlo.

out2bof2bluck2bduck2b2528182529

Duck out of Luck via yowpyowp.blogspot.com

Kada bejah mlađa’no devojče u posetu mi je došao jedan od kandidata za dečka. Primljen je domaćinski, kako i jeste običaj, naročito od moje pokojne majke, jer sam ja ipak bila pod tremom neiskustva. Atmosfera međusobnog opštenja je dosegla svoj vrhunac kada je moja majka izjavila: „I da znaš, sine, moja Caca mnogo voli patku!“ Dotični se uveliko smejuljio sebi u brk, vrlo verovatno nadajući se da ga je konačno pogledala vaseljena i da je pronašao nezasitu ženku, dok sam ja menjala boje poput kameleona. Tek nešto kasnije, kako je razgovor tekao, iz daljih izjava moje majke dalo se zaključiti da volim da jedem pečenu patku. Đuvegija je pomalo ličio na izduvanu plastičnu patkicu a ja sam izgledala ko naduvana žaba.

Pripejd postpejd

Nedavno sam poslala mejl mobilnom operatoru, kad sam opazila da nemam mogućnost da „vučem“ internet koji mi je sledovao skidanjem kredita sa pripejd broja u okviru „sjajne“ i „vrlo povoljne“ Moje ponude za 7 dana. Svačije, zapravo, jer druge nema ako korisnik hoće da poziva brojeve iz drugih mreža, uključujući i fiksnu telefoniju. Ljubazan automatski odgovor sa servera mi je napisao da povratnu informaciju mogu da očekujem u roku od 48 sati, ukoliko je radni dan ili čak 72 časa kada to uključuje i dane vikenda, a takav tajming je bio. Opazim u tom odgovoru da postoji mogućnost ćaskanja uživo (live chat). Iskopiram taj zvanični dopis iz mejla i upustim se u vode ćaskanja sa operatorom. Naravno, dečko mi se odmah obratio na ti i onako opušteno ćaska, kao da se znamo od obdaništa. Dobro, rekoh, ’ajde, i to pripada kategoriji poslovne dresure – opušteno samo. A to ima i razoružavajući karakter. „Problem“ je bio u tome što očito „pametan“ telefon treba povremeno restartovati, jer se kao i svaka mašina tu i tamo zaglupi. Usput sam nabacila da bi bilo dobro da se „otvore“ za „tailor made“ pakete, ako hoće da zadrže postojeće i privuku nove postpejd korisnike. Tu je bilo i onih rečenica koje su bukvalno preuzete i prevedene sa engleskog – tu smo za vas, šta god vam treba. Baš šta god?! Divno smo se išćaskali.

Nije prošlo nekoliko dana, zvoni mi telefon, vidim poziv stiže iz korisničkog centra. Odmah su me pitali šta bi mi odgovaralo da pređem na postpejd. Skromno sam odgovorila: „Da platim što manje a da dobijem što više.“ Devojka je „ispipala“ moje korisničke navike (iako oni raspolažu svim podacima, je li), dakle, šta preferiram. Ko iz topa sam izjavila, da imam mnoooooogoooo minuta ka svim mrežama. Sve ostalo je u drugom planu. Naravno, i neku pristojnu bajtažu za internet. Dok ona nudi usluge, gledam njihov sajt. Izvukla je jednu od standardnih ponuda, ali uz varijantu da 6 meseci plaćam uslugu nižu za 50%, a narednih godinu i po dana da mi račun bude umanjen za 25%. Sve to podrazumeva i potpisivanje dvogodišnjeg ugovora. Kad je završila, pitala sam – kada će da počnu da od tih silnih minuta u mreži koje daju na mesečnom nivou i koji se ne prenose u sledeći mesec, da pozive upućene ka brojevima u mreži „skidaju“ sa tih (praktično „nepotrošivih“) minuta, a one koji su ka svim, da se skidaju samo kada su pozivi upućeni van mreže. „Takva mogućnost, nažalost, ne postoji!“. Očekivano, je li. Tražila sam da dobijem iz tih silnih minuta i bar jedan omiljeni broj. Ni to ne može. To je usluga koja se dodatno plaća. I onda me pita: „Zar ne mislite da je dobra ponuda?“ Rekla sam: „Mislim da je loša ponuda!“ „Ali 5.000 minuta je praktično nemoguće potrošiti na mesečnom nivou“, doskočila je. „Znate, mislim da nije – to je 3,5 dana non-stop razgovora, pod uslovom da se radi o istoj mreži.“

I danas razmišljam da li je slučajnost što već dva dana ne mogu da uplatim dopunu za pripejd broj?! Stalno im je mreža u prekidu. Eto dobrog razloga zašto preći na postpejd. A čaršijska priča kaže da ih neko hakuje i da se trenutno slabo snalaze. Zanimljivo.

P. S. Kad već pružaju mogućnost korišćenja Vibera zabadava, imao-nemao plaćen net kod operatora, pa ko je lud da prelazi na postpejd?!

Crtice #58

Uvidela sam, na osnovu događaja, da i onda kada imaš podatke od obe strane da odluka koju donosiš a koja je pitanje privrženosti ne treba da dođe sa nivoa emocija, već iz razuma. Ne možeš nikome da pomogneš time što ćeš da predočiš podatke koje imaš, misleći da time štitiš nekoga, jer time ugrožavaš sebe i „previše znaš“. Odsanjala sam film, žanr triler i to je ostalo kao poruka na javi.

Taj i takav događaj u drugom obliku je već viđen u prošlosti. Biti podsticaj, rame, ruka koja miluje, ali i svedok te uvek kvalifikuju za zaborav. U svakom slučaju, bolje nego odstrel.

free_my_soul-wallpaper-1920x1080

Svirala je divna lagana klasična muzika, nešto kao con brio i pomislila sam kako dragi zvuci miluju moju dušu dok se budim, uz pratnju žamora glasova. I to je bio san, ili? Smatrala bih da mi je mentalno stanje ugroženo da sam čula glasove koji mi govore šta da uradim.

Davnih godina, kada je moj deda koga nikada nisam upoznala bio na samrti, moja blaženopočivša majka je čula tihe glasove. To su bili njegovi umrli braća i sestre koji su ga pripremali za odlazak sa ovog sveta. Naravno, moja pokojna baba je mislila da je poludeo kada je saopštio da je razgovarao sa svojim mrtvima. Moja majka je bila tihi svedok da se to zaista dešavalo.

Kada je moj otac bio na samrti jasno sam razaznavala trenutke prebivanja između dva sveta. Svako zna kada mu je kraj. Ili početak?

Škart

Ispred kontejnera se zaustavio kombi pikap. Čovek je otvorio zadnja vrata i videlo se da je gepek bio prepun kartonskih kutija. Po načinu na koji je prihvatao kutije moglo je da se zaključi da su teške. Počeo je da baca kutije u kontejner. Narod se uveliko sjatio. Izgledali smo kao gladni psi koji mašu repovima i čekaju da dobiju nešto.

Uistinu svako je i dobio ponešto. Neko po nekoliko komada a neko i više paketa u zavisnosti koliko je ko bio „brz“ i „snalažljiv“. Ulovila sam četiri velike šolje. Dve su iste, crne spolja a narandžaste iznutra. Jedna je staklena. A jedna je bela spolja a crna iznutra i ima odštampanog čoveka koji golišav stoji sa dlanovima na potiljku a sebe vidi kako leži na jastuku tj. to mu je senka. Pravo malo umetničko delo. Na toj šolji je sa druge strane odštampano i Soul Explorer.

Šolje

Kako sam uporno stajala, na kraju sam dobila i komplet od 6 šolja srednje veličine sa tacnama koje sam posle raspodele poklonila komšinici koja radi u obližnjoj pekari, kao i jednu od dve sa narandžastim iznutra da ima na poslu kad pije kafu.

Po odokativnoj proceni tu je bilo bar 500-600 šolja. I te šolje su preduzeću koje uštampava logoe firmi i slične stvari oduzimale potreban prostor u magacinu a postale su „višak“ jer klijenti iz ovih ili onih razloga nisu bili zadovoljni kako je urađena štampa. Istina je da tek na ponekoj šolji postoji neznatan feler ali to uopšte nije upadljivo.

Ponekad je potrebno da „slučajno“ skrenete sa putanje kojom ste pomislili da ćete da idete i da se baš zadesite u nekoj takvoj situaciji i da iznenada dobijete darove. I da se zahvalite. 🙂 Nekom škart, nekom poklon. Ugao posmatranja je čudo.

Ukrasna lajsna

Pre nekoliko dana sam prišla kolima „naoštrena“ na uobičajenu nabavku i tek što nisam uglavila ključ u bravu, uočila sam da mi je sa vozačkih vrata „veselo“ mahnula delimično iznutra polomljena ukrasna lajsna. To je ona plastična lajsna posred vrata koja ima ulogu da štiti boju na vratima kad su kola na parkingu, i kad neko u kolima pored propisno „zvizne“ vratima, da ne kažem – kabadahijski. Ta lajsna je malo stajala a malo je i visila. Dva „zubića“ najbliža levom točku su bila polomljena. Moja reakcija – akutni pomačkitis. Šteta je sitna, međutim, ja nisam toliko sitna da se provlačim ko kroz iglene uši da bih ušla tj. izašla iz auta, jer ako bih malo više otvorila vrata, lajsnica bi počinjala da dere farbu. Naravno, tu je bila i iskorišćena mogućnost ulaska preko suvozačevih vrata i preskakanja menjača i uglavljivanja pod volan.

Moguće je lajsnu tretirati i kao dasku, pa ako nekome nedostaje daska u glavi, lajsna može donekle da odigra tu dopunsku ulogu. Oduvek me je zanimalo koji to nagoni more ljude da pakoste drugima? Da li ih to stvarno ispunjava? Moguće je. A znam i čime. Al’ da ne zagađujem okolinu sadržajima koji se kod nas obično izlivaju u rečne vodotokove.

smijesne-izjave-u-slikama-3-22

Kao i svako prosečno žensko raskukala sam se kod komšije koga sam pomenula na početku prethodno objavljenog članka i on mi je preporučio svog sestrića da mi zalepi lajsnu. Lajsna se iznutra dobro nahranila lepkom, a Jugo je dobio prenoćište kod majstora u garaži, jer je lajsnu valjalo poduprti nekom letvicom, a ta letvica traži da ima oslonac – tj. zid. Sad je lajsna na svom mestu, gde je dopola i bila i pre toga, a ja, kad priđem kolima, malo gledam u tu lajsnu a malo i u ovu na suvozačkim vratima, a gledam i malo više od toga, jer, nikad se ne zna.

Nimalo nije jednostavno pretpostaviti šta se sve pojedinim ljudima mota po glavi. Mislim – glavi?!

Čast vadi mast

U prodavnici zdrave hrane, te ujedno i nezdrave (jer kako bi drukčije opstali), zamolila sam komšiju da mi izmeri sirove semenke od kojih sam uzela po 200 gr, pa puta 3, u stvari da jedno te isto razdvoji po kesicama po sistemu 100 gr, što je bilo puta 6. Neprijatno mi je bilo da to i tražim, jer mi to deluje kao da vučeš nekoga za nos, jer ti se može. Komšija je to prihvatio vrlo ljubazno i ja sam mu se isto tako ljubazno zahvalila.

Međutim, šta bi bilo da komšija to nije prihvatio i da je taj zahtev vernog kupca doživeo kao šegačenje kupca i da je odbio da mu „izađe u susret“?

Tražeći podatke na internetu o tome da li je do sada neki tržni centar (moderan hram današnjice) digao spomenik (ali zaista odistinski spomenik) svom vernom kupcu, kao spomen i podsetnik na sve verne kupce, a ujedno i podsticaj za sve koji će to tek postati, naletela sam na izvode iz sudske prakse Suda časti. Istina je da sam znala da tako nešto postoji, ali da to i radi, to nisam mogla ni da pretpostavim. Istina je, takođe, da dok sam čitala za šta sve ljudi tužakaju druge ljude, nisam bila sigurna da li sam na stranici koja objavljuje viceve (slatko sam se ismejala, mada ne verujem da je tuženoj strani – prodavcu – to bilo imalo smešno) ili sam možda ipak otišla na stranicu Njuzneta. No, ipak, Sud je sud, a čast je čast. I kad se „mora“, za čast se vadi mast.

Ukratko (koliko je to moguće) i bez linka prema državnom organu, korpus delikti „nesavesnog“ prodavca je bio kada je odbio da 500 gr integralnih grisina razmeri po 100 gr u zasebne kesice. Kupac se naljutio i „lepo“ prijavio prodavca. Da mu pokaže. I tu, ne lezi vraže, prodavac je pronašao u imeniku broj fiksnog telefona kupca (eto bar jednog dobrog razloga zašto je dobro nemati fiksni priključak ili ne biti u imeniku) i pretio mu je zbog tužbe. Sve se završilo na Sudu časti moralnom pridikom nesavesnom prodavcu koji ne poštuje dobre poslovne običaje i bla-bla-bla, čime je kupac doživeo svoju potpunu moralnu i duševnu satisfakciju, takoreći katarzu.

Bila je tu i pritužba za pola vekne hleba, kad je prodavac odbio da proda pola vekne, jer nema registrovanu polovinu vekne kao artikal u fiskalnoj kasi… kao i farbanje obuće, neuspelo očito, jer je naručilac usluge bio nezadovoljan ljuštenjem farbe, ali ipak nije bio neofarban da ne zna koja su njegova „prava“.

Nije bez razloga ona – kupac je uvek u pravu! Čovek u ulozi kupca uvek može, jer mu se može – da izvodi besne gliste (mada ih zapravo ne izvodi, one su izgleda sastavni deo njega, ali povremeno pobesne). Ni gliste nisu tako besne koliko čovek može da bude kad mu se uskrati njegovo „pravo“ na (po)besne(le) gliste.

P. S. U nekoliko navrata sam imala prilike da prisustvujem „osveti“ kupca – plaćanje ne baš malog iznosa računa kovanicama od 1 i 2 dinara, sa sve onim sa’ ću ja da ti pokažem „osmehom“ i facijalisom u stilu u al’ sam ih… O, da, i sve one koji čekaju u redu dok kasir/ka broji, tačnije prebira po onom sitnom metalu, što ume da potraje.

Korov

dsc_3378

Autor: busm via svetbiljaka.com

Korov je narastao poprilično. Sve je bilo baš prirodno. Divlje.

Ljudi vole da „kultivišu“ prirodu. Priroda nikako ne uspeva da kultiviše čoveka.

„Zašto si ovoliko zapustila dvorište?“, upitao je čovek koji je došao da kosi travu.

„Zato što me je boleo…, zato što… zato što… zato što me živo zabole…“, nisam nalazila prave reči. U stvari nisam izgovarala istinu, jer, pa da, ja se pravdam nepoznatom čoveku. A sve i da je poznat, pravdanje je pravdanje.

Nisam, jer mi je minus faza bila ispod nule. U tom minusu se nisam rashladila. Bila sam već hladna. Mrtva hladna.

I tada kada je prerasli korov bio uklonjen, sravnjen sa zemljom, ta moja „faza“ je nestala sa njim. Prividno. Rekreativno sam proredila odebljale stabljike koprive. Sa rukavicama na rukama. Samo čupanje iz korena je delotvorno, sve dok je jasno šta je zapravo korov a šta nije.

Dobila sam mnogo saveta koje nisam tražila. Ljudi vole da savetuju druge ljude. Ljudi vole da brinu tuđe brige. Ljudi znaju, al’ za malo.

Zašto ne isprskati korov teškim hemikalijama? Verovatno iz istog razloga što kad popiješ kukutu (kao što je Sokratu bilo dodeljeno u vidu smrtne kazne), probudiš se mrtav. Čovek teško može da podnese otrov, čak i u malim dozama, ali se ne ustručava da prirodu zasipa hemikalijama u ime „kultivisanja“.

A uz kuću, uz betonske pukotine i uopšte uzev – pukotine, najlepši su raznobojni cvetići – prkosa.