Nepca

Rekla je: „Svrbe me nepca, dajte mi nešto da se rešim tog svraba?“

„Želite li nešto prirodno?“

„Prirodno? Možda? Samo da nema bosiljka, alergična sam na njega. Davi me i kruti mi se jezik od njega, ni reč da progovorim ne mogu!“

„Onda – hemija – nešto što će brzo i efikasno da deluje?!“

„Samo da je brzo, ne mogu više da trpim ovo.“

* * *

„Nema razloga za brigu. Mali je izuzetno inteligentan ali jednostavno neće da govori. Kao da mu je zapela kost u grlu još od Riba. Možda da ga date na pevanje. Njegova ‘mutavost’ je psihogenog karaktera.“

* * *

Polegao ju je leđima na krevet, zadigao spavaćicu, raširio joj noge, raskopčao kaiš na pantalonama, svukao duge gaće skupa sa pantalonama do kolena, legao preko nje i svojim povazda raketno spremnim ušao u nju bez pitanja i odobrenja.

„Sad ti pravim sina“, tako se odlučno muški salio u nju te večeri brzinom kojom meteor udara u Zemlju i rasipa semena meteorita.

„Ćutiš, kao što si uvek ćutala, kao da krešem kamen, a ne ženu od krvi od mesa. Ni uzdaha, ni glasa od tebe.“

* * *

Ugaoni kamen temeljac zajedničkog doma pustio je suze, i napravio poplavu, iako su stari govorili da su tada lile teške kiše i da to ne znači da su to suze Božje, već da to može biti ko zna šta, nama nesaznatljivo.

* * *

„Nije trebalo da idete po vračarama i da uzimate zapis od hodže, ne valja se to. Ne valja. I da malog uspavljujete rakijom. Pobogu ženo, zar vam je toliko smetao plač deteta?”

* * *

„Šta da ti kažem kad sve znaš, mila moja… ”, sletelo joj je sa usana, kao kakvo obraćanje prijateljici s kojom bi ispijala kafe od ranog jutra, a klečala je i celivala ikonu Majke Božje.

„Bogorodice Majko, neka progovori, neka kaže bilo šta, samo neka progovori!“

* * *

„Nemam šta da kažem!“, je sve što je ikada rekao.

* * *

Toma je bio kralj kafane, kraljica je bila Silvana, a unuče je Nirvana – zlatnim sprejom je bilo ispisano na zidu naherenog kućerka kraj koga je na recku naiskap „ljuštio” unučiće vinjaka.

Advertisements

Gore-dole

Dečko u belom odelu s ljubičastom kapicom na glavi propustio ih je u kutiju sa ogledalima.

„Želite li gore ili dole?“,  s mekoćom prigušivača na snajperu je prozborio.

„Uvek smo za… Draga, za šta smo? Za gore? Ili ćemo dole?“, pomerao je lutak svoju glavu gore-dole.

„Ni gore, ni dole, ta pogledaj kakve su mu odore?!“, mrmljala je tako nešto ili slično tome neka Ona koja je držala konce u rukama.

„Gospodari su za?“, glas je bio za oktavu tiši od nečujnog.

„Ja, mislim ti, mislim on, mislim ona, mislim ono, mislim vi, mislim oni – mi – gospodari!#?#!“, staklene okice lutka zablesnuše beživotnim sjajem.

„To smo mi. Svi mi. Zar nismo odveć i gore i dole? U ovim ogledalima, ogledalima, ogledalima, vidim Tvoje likove!“, zblanuto se vrtela po kutiji i posmatrala sve Njegove likove.

Proživljena gola voda i odsanjana odevena sloboda stvarnost beše ili iluzija tek?

Tog dana

Razbio je i razbistrio strahovanja. Tuge se ne nose pod zastavom – moram sve da izdržim. Nikoga nije briga za bradu koju puštaš. Ni za tvoju crninu.

* * *

„Imam svoj mali, super skockan stančić. Imam svoju kuću, veliku. Spolja neuglednu, iznutra dovršenu“, gestikulirala je rukama oreole.

„Puštam ga da vidim šta će sledeće da kaže!“, vajkala se.

„Potpuno sam slobodna!“, glas je bio povisilica i trzalica.

„Niko mi ne treba!“, odjekivalo je u nečijim ušima. Ušima?

* * *

Koga je uveravala u to? U publici je bila jedna, druga, treća znatiželjno upijajuća poznanica-žrtva, dovoljno mlađa da popase ideju samodovoljnosti. One su širom otvorenih očiju gledale u spomenik koji je govorio za života. Jesu li se i one pitale u sebi – kada ćemo se osloboditi jarma dvojine i biti samostalne i slobodne žene?!

* * *

Gospođica-gospođa-baba-devojka je dosledno zapostavljala sebe. Izreke su bile načitane, citati su bili besprekorni, međutim, sudovi su bili pogrešni, jer je svaka izgovorena misao dospela iz slepe ulice uma.

* * *

Posmatrao sam je, slušao pažljivo, i kad je jedva dolazila do daha i kad bi ostajala bez daha, sve ubeđujući me u ispravnost i svemoć svojih uverenja.

Možda je trebalo da zatvorim i oči i uši, jer usne su mi odveć zapečaćene, ali ne, intuicija mi nije dala mira da je ne podstaknem da iskaže svoju istinu.

Istina nije da njen donji veš košta više od njegovog polovnog Mercedesa. Uostalom, i da jeste, taj veš je trebalo svući s nje. Strgnuti ga. Sad. Bilo gde. Pod otvorenim nebom. Na zemlji. Na zadnjem sedištu. Na zidu ili podu haustora. U nekom bednom hotelu. Na ogradi terase na 11 spratu.

Pročitao sam joj jedan stih iz Biblije i zarekao se sebi da je neću objašnjavati.

„Znala sam i sa 12 godina sve to“, vrištala je.

* * *

Na obali mora, vetar je šibao i povijao, ljuljao tela do veličanstvenog treska koji je očajanje razbio o šiljatu stenu.

 

Momenat obrta

Fizika kaže da je intenzitet momenta sile proizvod sile i najkraćeg rastojanja od ose rotacije. Tako i samo tako.

Momenat ćutanja je srazmeran kulturološki prihvaćenoj minutaži ćutanja. Pomen. Minut. Tek toliko. Najčešće. U nekim okolnostima nešto duže. Promenljivo. Uvek.

Ne smeta ti što si izvrnut (na) (na)opako. U tromom stanju. Nisi se izvrnuo da ne bi ostao, već da bi opstao. Ne-delja je prošlost. Bitan je zamajac. Polet koji stvaraš između bića i nebića.

Koga i čime hraniš?

Puca ko zrelo puce.

Igra.

Čigra.

Pozvanje

Mogao si jednostavno da je pitaš: „Šta ti hoćeš od mene?“

Zalio si se kamenom ćutnjom i žalio si se glasnom tišinom.

Hteo si da te i ona „poljubi“, kao što su te sve pre nje „poljubile“. Ona nije htela da ti da tu potvrdu.

Obećao si sebi, grdnošću strasnog dželata, da ćeš da se boriš protiv. Za šta si se borio?

Verovao si da ne možeš da izgubiš ono što nikada nisi imao. Ili jesi?

Bila je besna. Nije ti dala to zadovoljstvo, jer tvoj svet je nesagledivo širok u odnosu na tesnac u koji si se skrio i utamničio.

I kada su te prvi put videli i oni su tada pomislili: „O, moj Bože, kako je stigao dokle je stigao?“

Zvone zvona…

Imaš svoje pozvanje.

Jedne oči

Ostali su gradovi daleki, i neka su. Ostale su Senke. Nije više pitanje da li će opet Neko doći? To su sećanja. Bleda sećanja. Bile su žice od čelika koje ostavljaju krvave tragove. To su bili ništa drugo do rovovi od mulja u kalja. I ljudi koji love i ljudi spremni na lov. Ulovljeni. Niko ih pitao nije. Ni oni sebe nisu pitali. Ostao je smrad leševa. Ostali su gradovi daleki, i neka su.

Iznad neba kruže ptice, ogromne moćne ptice. Krila raskriljuju. Krilima natkriljuju.

Biva onaj ko ume da podnese. Biva onaj ko je kadar da izdrži.

Sunce sija. Negde ponegde. Negde stalno. Sačuvajmo šta se sačuvati može.

Oči sa neba se smeše. Oči sa neba teše. Oči sa neba vole Tebe.

Danas, na Svetog Alimpija. Hvala, Oče Bože. Hvala, Zemaljski Oče.

 

Koprena

Nije došla nepozvana. Niti je slučajno navlačila zavese. Tada ona, sada ti. „Duni u staklo, tako, polako, da osetiš kako dah izlazi iz tebe. Sada vidiš tananu izmaglicu kroz koju nazireš obrise.“ Izmaglica se razleže. Prskaš staklo sredstvom koje u sebi ima alkohol. Svojim dahom? Alkohol razbrisuje mrlje. Jezikom glačaš površinu. Blic sjaj vraća blesak. Oči su okrenute unutra. Vidiš, a ne vidiš. Ne vidiš, a vidiš.

157c8e4e82e5eacc71e38db84a8093681

Symbolizing „cry me a river“ via pinterest.com

Popeo si se na vrh sveta. Put do vrha bio je dug, trnovit, krivudav. Za tebe savladiv. Ruke si širio beskrajnim plavo-beličastim prostranstvima. Sunce je snažno obasjavalo. Do slepila. Gledao si kao hipnotisan u Sunce. Mrak ti je pao na oči. Oko tebe nije bilo nikoga i ničega. Ko će sa tobom da uživa u tvojoj radosti? U tvojoj pobedi?

* * *

 skitara0404 8. decembra 2017. u 11:49 reče:
„Nikad nemoj sam na vrh sveta. Povedi nekog.“

___

I ostaše negde daleko – ljudi, nevidljivi, u podnožju… i ostade on na vrhu sa zastavicom zabodenom u srcu.

___

skitara0404 8. decembra 2017. u 12:03 reče:
„Ajmo ovako: I gore, na vrhu sveta pronađoše vatru. A oni od dole, čudeći se čudu, pohrliše ka toj svetlosti. I svako povede nekoga na tom mukotrpnom putu. I stvoriše gore na vrhu sveta jedan bolji svet.
P. S. Živeli su u kolibama i uveče sedeli uz tu veliku vatru koja ih je grejala deleći između sebe sve što su svojim mukotrpnim radom stvorili.“

___

Čim je ustao hladno i nezainteresovano i „pružio“ joj ruku, videla je njegovo lice, zategnuto, gordo, i oči zgasle, i znala je šta se zbiva u njemu.

„I reče: ko ima uši da čuje neka čuje.“ Jevanđelje po Marku 4,9

 

SWOT analiza izlaska na FB

Osnovna stvar je postaviti dobru fotku ili fotke, jer ista ili iste govori ili govore više od hiljadu reči. Nije li tako?

Prvo, jeste da nisam piče kome dlaka niče, a šta bi tek rek’o Niče, ili Dante dok ga donekle kroz Pak’o vodi Beatriče, ali kao i svako žensko, šta sam drugo mogla da radim no da se satima pućim i vežbam pred ogledalom. Baš kao i zlatna ribica. Ne dajte se prevariti da je moja zlatna, nešto drugo je kod mene zlatno, ako ćemo samoreklamerski, a nego šta, kad je to sad mejnstrim.

Corpus delicti svoja dva napućena uratka te „isijavanja“ od sreće pritom i potom prilažem javnosti na gledanje i ocenjivanje.

Realno, da sam neka pička kosmička, nisam, a sexy look ne umem da nabacim, pa to ti je. Možda eventualno, ako bude drugog ‘zdanja analiznog, neki fejs buk luk kako izgledam kad ugledam ček na milion dolara. To mi je baš seksi, priznajem.

Drugo, ono što ne mogu da ponudim kao adut, jer nemam, su velike sise. Probala sam bar jedno 10 do 15 bruseva kod Kineza, sve ko na modnoj pisti i smejali se ljudi. Ako, smeh je lek. Kažu: „Male, ko naše kineške“… a meni pluća u grlu nabijena kad me pušapovao brus. Šta da vam kažem. ’Ajd’ da su sise gratis o trošku RFZO, nego nisu. Kao što ništa nije. A Bog da sačuva svaku od nas da ne dođe do rekonstruktivne hirurgije.

Onda, razmišljam, noge duge mnogim mužjacima su ono na šta se lože. Htela sam da ih fotografišem onako da budu sehu – znaš kako, prekrstim ih, iskosim ih, da batak dobije zadatak i da bude ko da ga je Mikelanđelo izvaj’o, sa sve nesnosnim grčem do malih prstiju u nogama, na visokim potpeticama, i to salonkama, a ne ovim pornićarskim na platforme, ali malo sam „prirodnija“ pa rekoh da ne zgražavam narod koji vole sve pokošeno do međunožja. Uostalom, oni koji me poznaju mogu da potvrde da imam dobre noge. Glede međunožja, neka budu džentlmeni i neka ćute.

Videla sam da je bitno i da se svaki dan izbaci poneki premudri status, citat nekog poznatog ili pak nekog motivatora, da se vidi da je čovek načitan ili da bar posećuje i da je član stranica poput Mudre misli ludih, Reči svetih otaca i pokornih ovaca, Pozitivno razmišljanje baš ni zbog čega, Dan se po jutru poznaje, naročito ako ga prespavate, Misli polako, delaj brzo, ali ne misli uopšte. Tu bih se nekako i snašla. Copy/paste i „vozi Miško“. Ili ono, otkad sam oči otvorila, šta sam zdelala, od jutarnje posete toaletu pa nadalje u tom duhu. To je mnogo zanimljivo. Primer: „Danas sam nalakirala nokte u vatreno crvenu boju – yes, yes, yes.“

Uglavnom, brojne su mi slabosti (weaknesses), baš kao što sam navela, ali i pretnje (threats) su prisutne samim iznošenjem slabosti na videlo, a ja nikako da sagledam prednosti (strengths) i mogućnosti (opportunities). Sreća, uskoro će da prođe i ovaj Božićni post, pa ću svoju da zamenim za svinjsku glavu, te se nadam da će mi otkrovenja doneti.

Otpozdravljam još jednim nadasve prigodnim kolažom… i dalje noseći zlatnu krunu na glavi.

Hvala na oduzetoj pažnji i zabavite se dobro!

Očigledno

Na ulici, u susret se približavala silueta poznato-nepoznata. U rukama je nosila knjigu. Širom otvorenu. Svaki korak približavanja činio je da ruke pomiču knjigu milimetar po milimetar preko lica. Korice knjige su bile crne. Naslov je bio ispisan plavom bojom, razlivenim slovima. (I)lustracija ispod naslova je bila nerazaznatljiva. Autor knjige je onaj koji se bavio temama sadomazohizma. Do tačke susreta, i trenutka mimoilaženja, lice siluete je bilo zaklonjeno knjigom. Bez lica. Knjiga je bila okrenuta naopako. „Čitala“ je naopako. Videla je naopako. Pokazivala je svima šta „čita“. Kome je pokazivala? Vidljivo je ono što se ne pokazuje.

H2O performans

Osmislila sam ekološko, nehumano i efikasno sredstvo za trajno rešavanje problema sa zunzarama.

Ukoliko smatrate da vam je tako nešto potrebno molim vas da razmotrite mogućnost donacija.

Sva potrebna i detaljna uputstva za uplatu dobićete na mejl adresu.

Vaše malo i vas mnogo, značiće mi premnogo.

Svaka daščica biće potpisana mojim cenjenim imenom, a ako čekić (kao i srp) nemate u kući, snađite se sami.

__________________________

Nadahnuće: Marina Abramović odustala od projekta, donatore zanima gde je njihov novac

„Inače, donatorima je obećan potpisan CD set u kojem Marina Abramović demonstrira kako da popijete čašu vode.

‘Trebalo je da dobijem potpisanu kopiju Marininih metoda u zamenu za 200 dolara donacije 2013. godine. I dalje čekam’, kaže jedan od donatora.“