Zavidim vs. Zadivim

U određenom trenutku neko je nekakav, neko čini nešto, neko ima nešto, neko je negde, neko je s nekim, a to sve neko i nešto u drugome namesto da izaziva divljenje, to izaziva zavist.

Dakle, ne – zavidim ti na tome, već zadivim se tobom. Divim ti se na tome. Ja se tebi divim, ti se meni diviš. Ako ja tebi zavidim i ti meni zavidiš. A zavist je bolest teška i zarazna. Razarujuća i proždiruća. Zavist je kao Levijatan. U zavisti čovek je nesvestan koliko zapravo očajava. Jedna uninija rađa drugu, jedna domina ruši čitav sled.

Divim ti se što si obdaren brojnim vrlinama. Divim se tvojim nedostacima jer baš oni mi pomažu da jasno vidim sve tvoje vrline. Divim ti se što u ovom trenutku činiš neke ugodne stvari i volela bih da sam sada sa tobom, da to radimo zajedno. Divim ti se što svakog jutra ustaješ u cik zore i služiš svetu. Divim ti se što noću radiš a tako ti je potreban noćni san. Divim ti se. Ne zavidim ti ni na čemu. Ne zavidim nikome. Divim se svakom čoveku koji istrajava u svakodnevnom životu i ima u umu i u srcu da je svaka radost, baš kao i svaka muka, prolazna. Sve je prolazno. Mi smo samo prolaznici. Divim se svakom čoveku koga srećem na svom putu. Divim se životu. Divim se prirodi i u njoj biljnom i životinjskom svetu. Divim se stvaralaštvu. Divim se Bogu.

A od dragog kolege prava dopuna 🙂 Hvala ti još jednom što si tu!

Magičar 21. juna 2017. u 22:20 reče:

Jedino što mi se čini da nisi spomenula je da je Ja (Ego) iluzija… premda najdraža od svih i da, barem u teroijskom smislu, zavist nema utemeljenja. Bog živi kroz nas. 🙂

Crtice #57

Brza vožnja. Flojdova sestra. Na krovu dve gugutke. Guču. Ležerna šetnja. Hodanje iz bedara. Njihanje. Milovanje lagane tkanine po koži. Gazište papučica meko ko mačji jastučići. Letenje po oblacima. Vetar je obećao kišu. Doneo je tek blago orošavanje. Trenutnu svežinu. Nekoliko udaha ozona. Kada ti se obraduju ljudi. Kada ti kažu da misle na tebe. Kada im kažeš da misliš na njih. Kada jedan osmeh otkriva slatkoću slađu od slatka ružinih latica. Retki ljudi. Retko slatko. Miris plodova crnog duda. Beton boje purpura. Osmeh mladića koji traži devojku. Iskazno nedvosmisleno pitanje te nakon toga saznanje. Kako samo lepo nosim osmeh i svoje godinice. Nacrtala sam mu osmeh i nacrtao mi je osmeh. Odabrala sam bluzu boje lavande. Pričala sam o eteričnom ulju lavande koje nosi smiraj i lepotu. Svako voli da bude uvažen. Svako voli da primi makar zrnce pažnje. Da je opažen i pomažen. Volim ljude koji se prepuštaju. Volim ljude koji (se) daju. Nema čoveka u kome iskrenim osećanjima ne izazivaš ista takva, a opet autentična za njega.

ReVerse

Macan je nosio drvene gajbice. Ukrala sam mu osmeh i: „Evo, mala, završavam sa poslom“. Mala, da, to sam već čula. Od jednog koji je zaboravio i na dug i na drug. Dug oprostila pre neki dan. Druga zaboravila. I on mene. Drug se javio nakon što sam ovo napisala, pre nekoliko sati. Uopšte nije dobro. Dužan i ružan i pobegao u šumu pred potpuno rasprsnuće. Nažalost. Mala, to sam već čula od jedne koja mi je bila sestra. Sestru zaboravila. I ona mene. Nešto mi nije dobar sled. Da oprostim, da zaboravim. Da ne zaboravim. Da oprostim. Sad da vidim kako ću sa sestrom. Okej, da pokušam opet i da pojedem G ako moram. Ionako nije prvi put. Samo hrabro.

* * *

Oko 20 časova pale su. Komada 3. Rasule se. Snop nije ni postojao. Samo rastur. Jedan unosi razdor. Jer jedna je prva pala, a dve potom. U deliću sekunde.

Otišla je zmija šarka!
Da li je to bila varka?
Sad smo tim? – misli – Nojeva barka?

„Bože, daj mi razum i duševni spokoj, da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugog. Da bude volja Tvoja, a ne moja. Amin!“

* * *

U ogledalu vidim Al Paćina u filmu Insomnia. Poremećen ritam spavanja. Afektivna napetost. Pojačani alfa talasi. Nauka kaže: otvorena svesnost. Lekari, naravno, da je to poremećaj. Ujednačen šum vetra. Veštačke svežine. Iz klime. Zašto ne voliš tu poremećenu toplotu? Zašto ne voliš da ti zažareno sunce dubi mozak i sipa magmu u glavu? Zašto si u fazonu Kamijevog Stranca? Zar nisi i pre verovao/la da ima tu nečega – da je zlo pod suncem? Kao što je i Poaro primetio.

* * *

Zvone crkvena zvona. Ne dube mi mozak. Opet, nekako je stidljiv zvuk. Nije raskošan. Malo je i raštimovan. Videla sam popu pre nekoliko dana. U kafani. Sa dva pomoćnika. Svi su gistro intelekt. Nabacio cirka 20 kg žive vage. Živi ljudi, šta će, verovatno skupili pare od za daće. On ko rasan nerast, a pomoćnici ko Jehovini svedoci. I sve u rukavicama svilenim. Olajavaju parohiju, av, av, av. I ljudske slabosti. Sa „nebeskih“ visina. Smirenim glasovima. Sugestivnim.

* * *

Videla sam i onog macana što mi se pre sviđao. Gistro i ja njemu. Pitam se šta mi se sviđalo osim ideje da mi se sviđa. Mislim, ja sam njemu bila – kul. Hladna? U bukvalnom prevodu. U prenesenom smislu – postoji i naučna studija o tome. U kulturološkom, kad si kul onda si do jaja. Privlačan. Poželjan. On meni? Ne mogu to da strpam u jednu reč. Ili da. Hemija! Zbog konjunkcije (odlazeće) njegove Venere i Jupitera sa mojim Uranom. Legao mi je u sedmo polje. Blesak rastuće privlačnosti. A ni po čemu nije poseban, osim možda po najgrubljem testu koji mi je ikada iko pustio da bi se uverio u – šta? Ne, prijatelju, to nije bilo u redu. Nosio si rupu u srcu tada. Ogromnu. Bol ti je zadala druga mačka. A ti si bio vesnik bola i jada. Zato hvala ti zbog tog testa. Oduvao si samog sebe i meni dao mene. Ja sad duvam i vraćam tebi tebe. Zbog sebe, zbog tebe. Zbog tebe, zbog sebe.

Broj 2

Izašla sam iz kuće, u cik zore, u ponoć. Mesec je napola obasjavao put. Videla sam plastičan kanap nehajno obmotan u dva kruga na kapiji. Obeležje? Tipovanje? Fuckin’ magic!? Kakogod, očupala sam kanap, sujeverje, nema crvenog konca, nema noktiju i tome sl, zgužvala ga u šaku, bacila na raskrsnici, u polumraku, da to niko ne vidi. Nedaleko, saobraćajni panduri su trkeljisali plebs. Dva vozila. Macani su duvali u alko testere. Pljušti keš, pljušti keš, pljušti keš, poplava…

Na pumpi, biram sladoled. Nema sladoleda koji volim. Ne prave ga više. I onda kao biram između onog što ne biram. Uzmem komada dva. Sve na dva. Dvojina. Možda i dvojica? Dve. Mene. Mlada mačka sa oba zavrnuta uveta meni na Vi. Ja na ti. Samo opušteno. Za dva minuta, smejemo se obe. Grlato. Rekoh – sa’ vam ostavljam sve pare. Baš sve. Do daske. Šta ‘oćeš do soma dinara? Kažem – po tvom izboru, ti mi izaberi. Izabrala je za mene Wellness. Komada dva. Dobro je.

Na pumpi, macan, mlad, garagan, testerisao i cepao mi drva jesenas. Ni kešom ni govnjivom motkom ga nisam naterala da uđe u šaht i da vadi zemlju koju su krtice utrpale. Zabole me baš. Neka riju i dalje. Prekrstio ruke ispred sebe. Ne daje. Šatro uljudan. Pita me koliko sam spržila drva u sezoni. Kažem, dva metra samo, ostalo na dva invertera. Kaže mi da je promenio broj telefona. Vrlo bitan podatak, ali kome? Važi, važi, vidimo se… drugi put.

Ptica pevačica

Naravno da je Ljubav prema njemu i strast i žudnja. A kako drugačije? Naravno da nisam toliko i nikako uzvišena da sam ga samo duhovno-ljubavno doživljavala, gledala, ako sam išta i videla. To me je strefilo ko grom iz vedra neba. Koje crne norme, to za mene ne postoji. Koja crna ograničenja, to ne priznajem. Samo crni ogrtač = mantija. Prima mortem, vita posteriori!

O čemu bih uopšte imala da pišem da su moje strasti i žudnje zadovolj(ava)ene? I zar bih privukla tek tako celibat celibatom? Zato i nisam snela jaje. Moj pevac me jednostavno nije nagazio. A i jaka sam pa ja kokoška.

Šta bi bilo sa mnom, sa njim, Njemu naklonjenom, da sam počinila / da smo počinili delo? Ovako i dalje varam vrstu. Šta ću, kad nisam uspela da prevarim ni svoj ni njegov asketizam. U tome i jeste sva lepota.

U stvari i ne postojim. Ja sam nebiće. Živim u poricanju. Dakle, ipak bolje no u samozaboravu. I da crknem, al’ da budem.

!Ja samo želim da pevam!

Odrazi

Želela je da budemo bliske u tom trenutku. Nisam bila prisutna. Pričala je o merama i cenama. Nisam se uključivala. Suštinski nisam. Tobože sam izjavila svoju zainteresovanost. Nisam bila iskrena. Bila sam pristojna. Ljubazna. Lažna. Pozdravni osmeh mi nije bio lažan. Želela sam da odem. Nesklad.

Želeo je da budemo bliski u tom trenutku. Nije bio prisutan. Pričao je zapravo o glupostima. Nije se uključivao. Suštinski nije. Tobože je izjavio svoju zainteresovanost. Nije bio iskren. Bio je pristojan. Ljubazan. Lažan. Pozdravni osmeh mu nije bio lažan. Želeo ja da ode. Nesklad.

* * *

Bila je bezatmosferna atmosfera na inače toplom mestu. Bojala sam se koliko ih prepoznajem u tim trenucima. Kao i sebe. Sve je bilo nepostojeće. Lelujale su, nisu postojale, a bile su tu. Čak i ta njihova hrana nije imala nikakav ukus. Sve i da sam požvakala talasasti karton bilo bi isto. Ništa. Počelo je. Teško mi je da puštam. Teško mi je. Moram. Baš smo bile Jedno, baš takvo nikakvo Jedno.

Bila je bezatmosferna atmosfera na inače toplom mestu. Bojao se koliko ih prepoznaje u tim trenucima. Kao i sebe. Sve je bilo nepostojeće. Lelujali su, nisu postojali, a bili su tu. Čak i ta njihova hrana nije imala nikakav ukus. Sve i da je požvakao talasasti karton bilo bi isto. Ništa. Počelo je. Teško mu je da pušta. Teško mu je. Mora. Baš su bili Jedno, baš takvo nikakvo Jedno.

* * *

Rokao je tehno iz sve snage. Nisam ga čula. Ovoga puta nisam. Iako mi inače nimalo ne prija. Čujem, a ne čujem. Nije bilo ljudi. Bila sam sama. Nisam mogla da mešam energije. Sada puštam iz sebe. Boli. Jebeno boli. Devojka je bila ljubazna, hladna i neiskrena. Nije me gledala u oči. Naličje. Izvinila mi se što je pišala pre mene. Ja samo serem. Refleksija.

Rokao je tehno iz sve snage. Nije ga čuo. Ovoga puta nije. Iako mu inače nimalo ne prija. Čuje, a ne čuje. Nije bilo ljudi. Bio je sam. Nije mogao da meša energije. Sada pušta iz sebe. Boli. Jebeno boli. Mladić je bio ljubazan, hladan i neiskren. Nije ga gledao u oči. Naličje. Izvinio mu se što je pišao pre njega. On samo sere. Refleksija.

* * *

Pomilovala sam živog psa po glavi. Ušla sam u prodavnicu mrtvih stvari. Sve je bilo mrtvo. Čak i deca sa sivim balonima. Ljudi su hodali kako obično hodaju i izgledaju. Kao zombiji. Ni sama ne znam šta sam stavljala u korpu. Insekticid. Da ubijem mrtve stvari. I sve šareno a sivo. Senka ponovo.

Pomilovao je živog psa po glavi. Ušao je u prodavnicu mrtvih stvari. Sve je bilo mrtvo. Čak i deca sa sivim balonima. Ljudi su hodali kako obično hodaju i izgledaju. Kao zombiji. Ni sam ne zna šta je stavljao u korpu. Insekticid. Da ubije mrtve stvari. I sve šareno a sivo. Senka ponovo.

* * *

Opet se ugasila sijalica. Čupala sam korov iz bašte golim rukama. Nisam znala koliko je to zapravo jednostavno. Udri, do kraja, Plutone po Suncu, do potpunog raspada. Udri Urane na Urana. Poslednja šansa. Evo me, više se ne bojim. Kad boli neka boli. Jer, zbog Novih Početaka. Izlazak.

Opet se ugasila sijalica. Čupao je korov iz bašte golim rukama. Nije znao koliko je to zapravo jednostavno. Udri, do kraja, do potpunog raspada. Uran se približava. Poslednja šansa. Evo ga, više se ne boji. Kad boli neka boli. Jer, zbog Novih početaka. Izlazak.


Pogrešni pozivi

Nekada, ne tako davno, kada je postojala samo fiksna telefonija, nisam znala ko će da mi odgovori na poziv od članova porodice, a i uvek sam priželjkivala da mi se javi onaj koga pozivam. Međutim, želje su jedno, a stvarnost nešto drugo. Iz toga su proizašle razne zgode i nepogode.

Sećam se, kada sam zvala dečka, da, zaista nisam želela da razgovaram sa njegovim tatom trovačem, jer mu nisam bila po ukusu njegovih suženih vidika i predrasuda, a imao je i prostački smisao za humor. Nesmisao, zapravo. Onda smo oboje tako ugodno skriveni iza telefonskih aparata bili tako odvratno ljubazni da sam se gadila sama sebi od licemerja. Na svašta žensko pristane kad je mlado i kada veruje da stvarnu ljubav dvoje mladih niko i ništa ne može da slomije. Jednom sam drastično promenila frizuru i matori fasader nije ni primetio da sam to ona ista ja (ionako se nismo prečesto sretali), pa je postao uživo vrlo ljubazan i prijatan, i tada sam shvatila da on nema ništa protiv mene, već ga more njegove norme o tome da njegov sin ima da ima devojku kakvu je tata zamislio. Baš sam se zabavila u toj svojoj cirkuskoj tački i odigrala sam ulogu tatine idealne devojke. Tata lutkar je bio prezadovoljan što je sin konačno našao pravu devojku na koncu. Al’ ne lezi vraže, posle je otkrio da se zeznuo i da sam to ona ista ja, nikad zakončena. Sreća, pa mi nije postao svekar.

Na zlu sreću, nešto kasnije sam izabrala odličnog bezbojnog i jestivog svekra, ali i paklenu svekrvu. Sa njom sam uvek razgovarala telefonom, jer se znalo ko je gazda u kući, i ko se javlja prvi. Bila je, tada, dok sam se zabavljala sa prvim mužem, neprimetna i skrivena hijena, a njen zlurad smeh sam čula kada sam već nosila burmu na desnoj šaci. Taj i takav smeh se bestidno razlivao po skrhanom srcu moga tadašnjeg muža, a kako majčino srce ne mre da mre, moje je moralo da mre. Da sam je tada ubila ili rečima ili sekirom, odavno bih je odrobijala, međutim, to i nije bila neka opcija, glede toga da je crna udovica crna pre svega zato što jede dušu svojoj deci. Muža je odavno pojela. A sina je secirala na rate i kriške. Da sam bar bila u fazonu za trojku, pa da mi je potrajao taj brak, ali izgleda da nisam bila dovoljno perverzna za trojku sa njegovom mamom. A baš smo lepo razgovarale telefonom, sve dok mi nije postala svekrva. Ona se dičila time da je horoskopska Lavica, i zaista, kada bi razjapila svoje pogane čeljusti, rikala je na sav glas. Divna žena je bila, zaista, za izbegavanje.

Čil aut #7

Nedavno je objavljena obimna naučna studija, pristojno uzorkovana, koja pokazuje da je za ženu idealan onaj muškarac čija visina odgovora njenoj visini sabranoj sa njegovom dužinom penisa u erekciji. U svakom slučaju, to ukazuje da žena neće moći da sazna koliko je njen izabranik idealan sve dok mu, da tako kažem, ne uzme meru. Međutim, nezgodno je meriti muškarcu sa šnajderskim metrom, te predlažem da to uradite tako što ćete izmeriti raspon prstima, a onda ga preneti na lenjir koji je smešten negde da vam bude pri ruci. Ostalo je jednostavno. Bitnost praktične provere proizlazi iz toga što, da se ne lažemo, muškarci preuveličavaju veličinu. Tada vi možete biti u zabludi što se tiče njegove idealnostiŠta ako je on nižeg rasta od vas? Onda ili ga nema ili vi morate da ga imate.

* * *

Baš sad prečitavam te moje razne arhive i naletela sam na nešto što ženama može da bude zgodan predložak kad popizde na tamo nekog random muškarca. Može da ide kao SMS, a može i kao mejl poruka. Dakle, da, zaista sam ono što ćete pročitati, poslala jednom – jednom majmunu. „Odmereno“, kao i uvek. 😀

„_ _ _ _ _ _, da li po definiciji stavljaš na ignore listu svaku ženu kad se stvari ne odvijaju po tvom? Da li je ‘bežanje’ tvoj odgovor na sve toj slične situacije? Tako je neugodno skinuti maske, ogoliti se, jer šta, šta ako opet budeš odbačen. Zato je najsigurnije biti prvi, makar u odbacivanju. Svako dobro ti želim i probudi se. Niko te ne čeka. Ni po čemu nisi poseban. Samo još jedan u masi onih koji nemaju muda ni da se suoče. Pre svega, sami sa sobom. Da ti nacrtam: pravom muškarcu nisu potrebni nikakvi statusni simboli da bi privukao ženu i zreo muškarac ne savatava žene na prvom sastanku kao zadnji očajnik. Misliš da je nadjebavanje intelektualnom nadmenošću tvoja sigurna luka? Da, ali samo kod žena sa mozgom za apotekarsku vagu, a takvih je sve manje. Ti ništa ne znaš o ženama. Ali, tebi žena i ne treba. Tebi treba neka da te tu i tamo zadovolji, onda kada tebi to treba, bez obaveza. Jednog dana, probudićeš se, star, a iza tebe neće ostati nijedna ljubavna ‘priča’. Samo praznina.“

* * *

– Ustani da te vidim!
– Šta da vidiš?
– Pa figuru!
– A to! Evo gledaj!
– Auuuuuuuu…
– I?
– Zavrtelo mi se u glavi!
– Brate, nije u glavi glavi,
Nego ispod pasa,
Gde mudra zmija
Ne talasa!
-E, žene, žene… kako im ugoditi?!

Po apotekama

Bila sam u državnoj apoteci da kupim državni losion za čišćenje lica. Jeste da je mladalački losion (aka Doroslovac), ali, za ‘vakav mladalački duh takav i priliči. Taman stignem na red (uvek neki smarači ispred mene) i obratim se bradatom čiki (nije bog) koji je upravo obgrlio isporuku Bromazepama (poznat kao jedna od mnogih sorti pilula za zombiranje smirenje na kome/kojima je bar pola Srbije). Krenem da recitujem, kad će on – farmaceut, ‘nakav ko pravi Bromazepamko, polustondiran, cementiranog facijalisa: „Kod koleginice!“ Zamašem repinom ljutitom, ko mačka, podignem levi brk u znak protesta: „Aham“ i obratim se koleginici: „Dajte mi dva ona vaša losiona“, pa se ona hvata za onaj neupakovan, pa dodah „u kartonskoj ambalaži“. Učipila sam se i sa tzv. karticom lojalnosti, da dobijem popust, jašta. Ona mi veselo saopšti cifru, smeška se i kaže: „Znate, bilo bi dobro da posle korišćenja losiona namažete neku kremu koja dobro hidrira lice.“ Pa je to isto ponovila, ali izmenjenim redom reči u rečenici. Pa je to isto ponovila, ali izmenjenim redom reči u rečenici. Auuuuu, pomislim, sad će da pokuša da mi uvali najskuplju kremu i ko iz topa odvalim: „Pa naravno, da ne mažem kremu, lice bi mi bilo ko sušeni bakalar.“ Nasmejala se profesionalno (bez osmeha) i rekla: „Pa da, da, dobro, ali vi ne znate kakvi mi sve ljudi dolaze, pa moram to da naglasim.“ O, dušebrižne li farma prodavačice!

*  *  *

Kad smo već kod „uvaljivanja“, nedavno, isto u državnoj apoteci, naletela sam na predusretljivu apotekarku koja me je posavetovala, bez da sam tražila ikakav savet, da oni imaju veoma dobre kreme za lice. I tu pomislim: „E nećeš da me daviš.“ I ispričam svoju tužnu priču: „Znate, kupila sam iz ove kolekcije i dnevnu i noćnu kremu, i antirid i…“ Gledam u ženu, ona sva ustreptala ko da ću da izvučem zlatnu medalju za kvalitet proizvoda „…nisam uopšte zadovoljna. Kreme mi zapušavaju bore pore na licu, pa sam ih batalila. Ali bilo mi je žao da ih bacim pa sad mažem pete i laktove sa njima.“ Tu me ona spremno dočeka: „Sigurno niste probali ove sa hijaluronskom kiselinom (prim. aut. a koštaju boga oca), inače to je prirodan sastojak kože, bla, bla, bla, eto sad ih prodajemo u paketu, pa imate popust na vezanu kupovinu i imate popust sa karticom lojalnosti.“ Nije da se nisam dočekala na noge i tu izletim: „Probala bih ja, nego nikako da mi neko ponudi probne uzorke.“ Cvrc. Al’ ih nema. Osim ako u to ne ubrajamo uzorke kremica uobičajene veličine pakovanja koje su neuredno natrpane na nekom klimavom stolu pored, i u koje svako kome padne na pamet uvlači svoje štrokave prste, probrlja, i to namaže ne znam ni ja gde. Sve se završilo na tome da ipak treba da probam. Bat of kors.

*  *  *

Ima u Beogradu jedna ulica u koju se ulazi iz Bulevara revolucije (komunistički naziv, a inače Bulevar kralja Aleksandra) koji je opet promenio ime i sad se prigodno zove Bulevar kralja Aleksandra Vučića (do sada nekrunisan ali nikad se ne zna). Kuma je dr Nada Macura. Oduvek sam se pitala na kojim drogama je ta žena (da znamo da to zaobilazimo), jer izaziva loše tripove i halucinacije. U toj ulici (od Bulevara) su dve apoteke (stara i nova) istog naziva, gde se roba prodaje sa značajnim popustima. Tu su uvek kilometarski redovi, kao da dele nešto džabe. Pošto su mi bile potrebne tri stvarčice, a uštedela bih nekih 150 dinara (pih!), odlučim, ne baš drage volje, da stanem u taj red. Osvrćem se oko sebe, svi naoružani spiskovima, kao kad pohrle u megamarkete da utucaju vreme i novac. Naravno, zvirkam šta piše na tim „čaršavima“ i pomislim, ma daj, ko se smara da stoji u ko nekad BUŠ (prim. aut. brašno, ulje šećer) redovima da bi kupio kafetin i tako neke pizdarije koje ne koštaju mnogo. Ali, ljudi stoje, uredno. Pomeraju se ko stvari na pokretnoj traci. Histerična atmosfera nalikuje onoj koja je viđena u berzanskim trejd rumovima. Kad stigneš na red (ihajjjjj) i priđeš šalteru, moraš da urlaš iz petnih žila da bi te apotekarka (a sve su mlade i seksi ko da ih je matori Hefner birao za duplerice) čula, jer svi urlaju oko tebe, pa stekneš utisak da si na nekoj pijaci. A i jesi.

Vreme

Stalno se ponavlja – stalno čujem tu jednu rečenicu, te dve reči – od mnogih ljudi – NEMAM VREMENA! Da li mi uopšte ne-imamo vreme? Da li vreme ima nas? Da li nas poseduje? „Hoću da budem gospodar svog vremena?“ Gospodar? Zar je sve vreme tvoje?

Kada i kako to ljudi (pro)cenjuju da za nešto jeste i da za nešto nije vreme? Sećam se, kada sam bila klinka, mnoga pitanja koja sam upućivala roditeljima su dobijala odgovor: „Nije sad vreme za to!“ Kako su oni to uopšte znali? Da li su znali? Zapravo, nisu znali i nisu umeli da mi odgovore. Mogli su tako da kažu, da sjašu sa pijedestala. Rekli su mi, u stvari: „Nemamo vremena za tebe!“ Da, tako je!

Sigurna sam da danas čujem isto to od drugih ljudi koji nemaju vremena. Ne zameram im. Samo želim da prvo pronađu vreme za sebe. Vreme koje mi je dato u ovom poretku nije samo moje vreme, već prilika za plodotvorna delovanja. Za dela. Dela, a ne (samo) reči! U skladu…

U samrtnome trenu, u nesvesnom stanju, kada stanu skazaljke ovozemaljskog časovnika, zasijaće poslednja funkcija moždanog talasa…

„Jesam li volela?“

„Jesam li bila voljena?“

„Jesam li gladne nahranila?“

I to je to.