Free Book to Read – „I Hate My Brother“, by Branislav Bojcic

Branislav Bojcic is a Serbian writer born in Belgrade on December 30, 1984. The first book titled „I hate my brother“ he wrote in 2017. The novel speaks about the war that took place in the early 1990s on the territory of the former Yugoslavia. After a phenomenal public reaction, the book was translated into English.

Color me in Cyanide and Cherry

Greetings, everyone! Get a read of a fabulous book by a writer and friend. It is free to download. I would appreciate it if you could spread the word around, so others can see it, download it and read it as well. You can get to the book by clicking on the cover. Enjoy!

Thank you up front and have a fabulous day!

And now, something about the book:

thumbnail_ebookcover

„This book maybe answers the question whether we can become a monster, or the monster already lies deep within us, waiting for the opportunity to come to the surface.

The action of this novel takes place in the region of ex-Yugoslavia as well as in the prison and in the court of The Hague Tribunal for war crimes.

The main character is Gvozden Mishic. He is courageous, honest, hard-working, and above all, a highly honourable man.

What happens when such…

View original post 134 more words

Advertisements

НИКО

Блистава и сјајна чаробница писане речи… обавезно прочитајте!

ГРАНА ОД ОБЛАКА

niko.jpg

Нико није ни сањао да ће носити такво име. Док је заспалим и уплаканим очима гледао своје родитеље како пред њим праве слатке гримасе и машу играчкама, мислио је само о томе како ће се звати. Оставили би га у кревецу и ни помишљали нису колико је непроспаваних сати имао док је чекао своје име.

“Зваће се Давид!”, узвикивао је отац.

“Не, па да га целог живота неко дави и гуши. Зваће се Алекса. Мој деда се тако звао, и сасвим је лепо прошао у животу.”

“Не, одбијам! Хоћу звучно и упечатљиво име за свог сина.”

“Ако наставиш да бираш, дете ће нам остати без имена. Већ две недеље га не ословљавамо, он је још увек нико. Или хоћеш да се тако и зове?”, згранула се мајка.

Нико је слушао тај мучан разговор о његовом имену, и већ су му сузе кренуле низ лице. Затим је почео гласно да плаче…

View original post 1.636 more words

Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [3]

head_in_the_clouds_by_wings_of_dust-d1k1q13

Head in the clouds by Wings of dust via deviantart.com

[1] [2]

3)
Duhovno oslobođenje čoveka.
Pobeda nad strahom i smrću.

Stvaralaštvo je oslobođenje od ropstva. Čovek je slobodan onda kada se nalazi u stanju stvaralačkog poleta. Stvaralaštvo uvodi u ekstazu magnovenja. Proizvodi stvaralaštva nalaze se u vremenu, sâm stvaralački akt nalazi se van vremena. Isto se tako i svaki herojski akt izvodi iz vremena. Herojski akt može da ne bude potčinjen nekakvom cilju i da bude ekstaza trenutka. Ali, čisti heroizam može da bude samo sablazan, gordost i samopotvrđenje. Tako je čisti heroizam shvatao Niče. Tako ga je shvatao Malro. Čovek može da proživljava različite oblike oslobađajuće ekstaze. Može da postoji ekstaza borbe, erotska ekstaza, može čak da postoji i ekstaza gneva u kojoj se čovek oseća sposobnim da uništi svet. Postoji ekstaza na sebe uzetog žrtvenog služenja, ekstaza krsta. To je hrišćanska ekstaza. Ekstaza je uvek izlazak iz stanja okovanosti i porobljenosti, izlazak u trenutak slobode. Ali, ekstaza pruža prividno oslobođenje i iznova još više porobljava čoveka. Postoje ekstaze koje ukidaju granice ličnosti i uranjaju ličnost u bezličnu kosmičku stihiju. Duhovna ekstaza se karakteriše time što se u njoj ne ruši, nego učvršćuje ličnost. Ličnost je obavezna da u ekstazi izlazi iz sebe, ali, izlazeći iz sebe, ostaje sa sobom. Podjednaka porobljenost je zaokupiranost sobom i rastvorenost u bezličnoj stihiji sveta. To je sablazan individualizma i, suprotno, sablazan kosmičkog i socijalnog kolektivizma. U duhovnom čovekovom oslobođenju je usmerenost ka slobodi, ka istini i ka ljubavi. Sloboda ne može da bude bespredmetna i prazna. Spoznajte istinu i istina će vas učiniti slobodnima. Ali, spoznanje istine pretpostavlja slobodu. Slobodno saznanje istine ne samo da nema cenu, nego je i nemogućno. Ali, i sloboda pretpostavlja postojanje, istine, smisla, Boga. Istina, smisao – oslobađaju. Oslobođenje vodi ka istini i smislu. Sloboda je obavezna da bude ljubavna i ljubav je slobodna. Samo spajanje slobode i ljubavi realizuje ličnost, slobodnu i stvaralačku ličnost. Isključivo utvrđivanje jednog načela uvek unosi unakaženje i ranjava ljudsku ličnost; svako od načela samo po sebi može da bude izvor sablazni i ropstva. Sloboda, lažno usmerena, može da bude izvor ropstva. U objektivaciji duha najviše privlači nižim i prilagođava mu se; u stvaralačkom ovaploćenju duha ono niže, materija sveta, podiže se i zbiva se promena svetske datosti.

Ljudsko saznanje je podvrgnuto različitim iluzijama u poimanju odnosa između ovog sveta, u kojem se čovek oseća porobljenim, i drugog sveta, od kojeg on očekuje oslobođenje. Čovek je tačka presecanja dvaju svetova. Jedna od iluzija sastoji se u poimanju razlike između dvaju svetova kao različitih supstancija. U stvarnosti, to je razlika po modusu postojanja. Čovek prelazi od ropstva na slobodu, od razdrobljenosti na celovitost, od bezličnosti na ličnost, od pasivnosti na stvaralaštvo, to jest prelazi se na duhovnost. Ovaj svet je svet objektivacije, determinizma, otuđenosti i neprijateljstva, zakona. „Onaj“ svet je svet duhovnosti, slobode, ljubavi, srodnosti. Druga iluzija saznanja sastoji se u tome što se odnosi između dvaju svetova poimaju kao apsolutna objektivisana transcendentnost. Pri tome, prelazak iz jednog sveta u drugi pasivno se iščekuje i čovekova aktivnost ne igra nikakvu ulogu. U stvari, onaj svet, svet duhovnosti, carstvo Božije ne samo da se očekuje, nego se i stvara ljudskim stvaralaštvom, to je stvaralačko preobražavanje sveta podvrgnuto bolesti objektivacije. To je duhovna revolucija. „Onaj“ svet ne može da bude stvoren ljudskim moćima, ali ne može da bude stvoren i bez stvaralačke čovekove aktivnosti. To nas dovodi do eshatološkog problema, do problema kraja istorije i, prema tome, čovekovog oslobođenja od ropstva istorije.

Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [2]

sablasni_kosac_za_klaviom_by_grozozo-d4trshh

via deviantart.net by Grozozo

[1]

2)
Duhovno oslobođenje čoveka.
Pobeda nad strahom i smrću.

Pobeda duha nad ropstvom je, pre svega, pobeda nad strahom, nad strahom od života i nad strahom od smrti. Kjerkegor (Kirkegard) vidi u strahu-užasu osnovni religijski fenomen i znak značajnosti unutrašnjeg života. Biblija veli da je načelo premudrosti strah Božiji. I, uz to, strah je ropstvo. Kako to složiti? U ovom svetu čovek oseća strah od života i strah od smrti. Ovaj je strah oslabljen i otupljen u carstvu svakodnevice. Organizacija svakodnevice stremi da stvori bezbednost, mada, svakako, ne može u potpunosti da prevlada opasnost života i smrti. Ali, uranjajući u carstvo svakodnevice, obuhvatajući je interesima, čovek odlazi od dubine i nespokojstva povezanog sa dubinom. Hajdeger tačno veli da das Man (čovek) otupljuje tragizam života. Ali, sve je protivrečno i dvojako. Svakodnevica otupljuje strahove, pod čijom vlašću čovek sve vreme živi, strahove povezane sa uslovima ovog sveta. U suštini, strah određuje veliki deo političkih stremljenja, on određuje i socijalizovane oblike religije. Briga koju je Hajdeger priznao pripadajućoj strukturi bića neizbežno prelazi u strah, u svakodnevni strah koji je nužno razlikovati od transcendentalnog straha. Postoj strah koji je usmeren naniže i strah koji je usmeren naviše. Strah od smrti i strah od života otupljuju se kretanjem naniže, ka svakodnevici, i on se pobeđuje kretanjem naviše, ka transcendentnom. Strah može da bude više stanje od lakomislenog zagnjurivanja u svakodnevicu. Ali strah, svaki strah, je ipak čovekovo ropstvo. Savršena ljubav isteruje strah. Neustrašivost je najviše stanje. Ropski strah ometa otkrivanje istine. Strah rađa laž. Čovek misli da će se zaštiti od opasnosti lažju; on na laži, a ne na istini, podiže carstvo svakodnevice. Svet objektivizacije je sav prožet lažju. Istina se, pak, razotkriva neustrašivošću. Spoznanje istine zahteva pobedu nad strahom, vrlinu neustrašivosti, nebojazan od opasnosti. Preživljen i prevladan, najviši strah može da postane izvor spoznanja. Ali, spoznanje istine dostiže se ne strahom, nego pobedom nad strahom. Strah od smrti jeste prevladani strah. On može da bude nizak, svakodnevni strah, a može da bude visok, transendentni strah. Ali, strah od smrti znači čovekovo ropstvo, ropstvo poznato svakome čoveku. Čovek robuje smrti. Pobeda nad strahom od smrti najveća je pobeda nad strahom uopšte. A eto, porazna je protivrečnost čovekova u odnosu prema strahu od smrti. Čovek se ne plaši samo svoje smrti, nego i smrti drugih ljudi. I pored toga, čovek se dosta lako odlučuje na ubistvo, kao da se ponajmanje boji smrti izazvane ubistvom koje je on učinio. To je problem zločina koji je uvek, ako ne aktualno, onda potencijalno ubistvo. Zločin je povezan sa ubistvom, ubistvo je povezano sa smrću. Ubistvo ne izvode samo banditi, ubistva se vrše organizovano, u ogromnim razmerama, od strane države, ljudi koji imaju vlast ili tek što su je osvojili. I, eto, u svim ovim ubistvima užas od smrti se pokazuje otupljenim i čak gotovo neprisutnim, mada bi užas od smrti morao biti dvojak: užas od smrti uopšte i užas od smrti kao rezultata izvršenog ubistva. Smrtna kazna prestaje da se doživljava kao ubistvo, smrt u ratu takođe, i više od toga: prestaje da se doživljava kao smrt koja izaziva užas. I to je posledica objektivizacije ljudskog postojanja. U svetu objekata sve su vrednosti izvitoperene. Čovek umesto da bude vaskrsitelj, pobednik smrti, postao je ubica, sejač smrti. I on ubija kako bi stvorio život u kojem će biti manje straha. Čovek ubija iz straha; u osnovi svakog ubistva, privatnog ili državnog, leže strah i ropstvo. Strah i ropstvo uvek imaju sudbonosne posledice. Ukoliko bi čoveku pošlo za rukom da pobedi ropski strah, onda bi prestao da ubija. Čovek iz straha od smrti seje smrt, iz osećanja ropstva želi da gospodari. Gospodarenje je uvek prisiljeno da ubija. Država uvek iskušava strah i zato je prisiljena da ubija. Ona ne želi da se bori sa smrću. Ljudi vlasti veoma nalikuju na gangstere.

Ne znam višu moralnu svest u odnosu prema smrti od svesti Nikolaja Fjodorovog. N. Fjodorov žali za smrću svakog bića i zahteva da čovek postane vaskrsitelj. Ali, žaljenje za smrću koje je postalo aktivno nije strah od smrti. Vaskrsitelj pobeđuje strah od smrti. Personalizam postavlja pitanje smrti i besmrtnosti uopšte, ne onako kao N. Fjodorov. Nikolaj Fjodorov je u pravu kada kaže da borba protiv smrti nije samo lični posao, nego svačija smrt postavlja pred mene zadatak. Pobeda ne samo nad strahom od smrti nego i nad samom smrću jeste realizacija ličnosti. Realizacija ličnosti je nemogućna u konačnom, ona pretpostavlja beskonačnost, to jest večnost. Individuum umire, isto kao što se rađa u procesu vrste, ali ličnost ne umire pošto se ne rađa u procesu vrste. Pobeda nad strahom od smrti je pobeda duhovne ličnosti nad biološkim individuumom. Ali, to ne znači odvajanje besmrtnog duhovnog načela od smrtnog ljudskog, nego preobražavanje celovitog čoveka. To nije evolucija, razvoj u naturalističkom smislu. Razvoj je rezultat prikraćenosti, nedostižnosti punoće, i on je potčinjen vlasti vremena, to je postavljanje u vreme, a ne stvaralaštvo koje pobeđuje vreme. Nedovoljnost, prikraćenost, nezadovoljstvo, težnja ka višem nosi dvojak karakter i jeste i više i niže čovekovo stanje. Bogatstvo može da bude lažna potpunost, lažno oslobođenje od ropstva. Prelazak od prikraćenosti na potpunost, od siromaštva na bogatstvo može da bude evolucija i spolja se čini evolucijom. Ali, iz ovoga je skriven dublji tok, tok stvaralaštva, tok slobode, koji se probija kroz determinaciju. Pobeda nad smrću ne može da bude evolucija, ne može da bude rezultat nužnosti, pobeda nad smrću je stvaralaštvo, zajedničko stvaralaštvo čoveka i Boga, rezultat slobode. Napetost i strasnost života vuku ka smrti i povezani su sa smrću. U kruženju prirodnog sveta život i smrt su neraskidivi. Napetost životne strasti sama po sebi vuče ka smrti zato što je ona sadržana u konačnom, ona ne izlazi u beskonačnost-večnost. Večni život se ne dostiže umrtvljivanjem i uništavanjem strasne napetosti života, nego njenim duhovnim preobražavanjem, ovladavanjem njene stvaralačke duhovne aktivnosti. Negiranje besmrtnosti je umor, odustajanje od aktivnosti.

[3]

Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [1]

cage-head

via weirdopedia.org

1)
Duhovno oslobođenje čoveka.
Pobeda nad strahom i smrću.

Čovek se nalazi u ropstvu, on često ne primećuje svoje ropstvo i ponekad ga voli. Ali, čovek isto tako stremi oslobođenju. Pogrešno bi bilo misliti da običan čovek voli slobodu. Još je pogrešnije misliti da je sloboda laka stvar. Sloboda je teška stvar. Lakše je ostati u ropstvu. Ljubav prema slobodi, težnja za oslobođenjem, jeste pokazatelj već nekakve čovekove visine, svedoči da čovek iznutra već prestaje da bude rob. U čoveku je duhovno načelo nezavisno od sveta i nedeterminisano svetom. Čovekovo oslobođenje nije potreba prirode, razuma ili društva, kako se često misli, nego duha. Čovek nije samo duh, on je složenog sastava, on je isto tako i životinja, isto tako i pojava materijalnog sveta, ali čovek je, takođe, i duh. Duh je sloboda, a sloboda je pobeda duha. Ali, pogrešno bi bilo misliti da čovekovo ropstvo dolazi uvek od vlasti životinjsko-materijalne čovekove strane. U samoj čovekovoj duhovnoj strani može biti teških oboljenja, može biti razdvajanja, može biti eskteriorizacije i samootuđenja duha, može biti gubitka slobode, može biti zarobljenosti duha. U ovom je sva složenost problema slobode čovekovog ropstva. Duh se eksteriorizuje, izbacuje i deluje na čoveka kao nužnost, i on se vraća sebi, unutra, to jest ka slobodi. Jednu stranu ovog duhovnog toka shvatio je Hegel, ali nije sve shvatio, nije shvatio možda najvažnije. Slobodan čovek dužan je da sebe ne oseća na periferiji sveta objekata, nego u središtu duhovnog sveta. Oslobođenje i jeste prebivanje u središtu a ne na periferiji, u realnoj subjektivnosti, a ne u idealnoj objektivnosti. Ali, duhovna koncentracija ka kojoj zovu sa poučavanja duhovnog života može biti dvojaka po svojim rezultatima. Ona daje duhovnu snagu i nezavisnost od mnoštva koje potresa čoveka. Ali, ona može da suzi svest i izazove opsednutost jednom idejom. Tada se duhovno oslobođenje preobražava u novi oblik sablazni i ropstva. To znaju ljudi koji idu duhovnim putem. Oslobođenje nikad ne pruža prosto bekstvo od realnosti ili odricanje realnosti. Duhovno oslobođenje je borba. Duh nije apstraktna ideja, nema univerzalije. Ne samo svaki čovek, nego i pas, kokoška, insekt su egzstencijalnije vrednosti od apstraktne ideje, od opšte-univerzalnog. Duhovno oslobođenje nije propraćeno prelaskom na apstrakciju, nego na konkretnost. O ovome svedoči i Jevanđelje. U ovome je personalizam Jevanđelja. Duhovno oslobođenje je pobeda nad vlašću tuđine. U tome je smisao ljubavi. Ali, čovek lako postaje rob ne primećujući to. On se oslobađa zato što je u njemu duhovno načelo, sposobnost da ne bude determinisan spolja. Ali, ljudska priroda je tako složena i tako je zamršeno čovekovo življenje da iz jednog ropstva on može da zapadne u drugo, da upadne u apstraktnu duhovnost, u determinišuću vlast opšte ideje. Duh je jedinstven, celovit i prisutan u svakom svom aktu. Ali, čovek nije duh, on samo ima duh, i zato je u najduhovnijim čovekovim postupcima mogućna rascepljenost, apstraktnost i preporod duha. Konačno oslobođenje mogućno je samo kroz vezu ljudskog duha sa duhom Božijim. Duhovno oslobođenje je uvek okretanje ka većoj dubini nego što je duhovno načelo u čoveku, obraćanje Bogu. Ali, i obraćanje Bogu može da bude poraženo bolešću i da se preobrati u idolopoklonstvo. Zbog toga je neophodno neprestano čišćenje. Bog može da deluje samo na slobodu, u slobodi i kroz slobodu. On ne deluje na nužnost, u nužnosti i kroz nužnost. On ne deluje u zakonima prirode i zakonima države. Zbot toga učenje o promisli i učenje o blagodati zahtevaju ponovno razmatranje; tradicionalna učenja nisu prihvatljiva.

Čovekovo duhovno oslobođenje jeste realizacija ličnosti u čoveku. To je dosezanje celovitosti. I, uz to, to je neprestana borba. Osnovno pitanje realizacije ličnosti nije pitanje pobede nad determinacijom materije. Takva je samo jedna strana. Osnovno pitanje je pitanje o celovitoj pobedi nad ropstvom. Svet je loš ne zato što je u njemu materija, nego zato što nije slobodan, što je porobljen. Težina materije je proizišla iz lažne usmerenosti duha. Osnovna suprotnost nije suprotnost duha i materije, nego slobode i ropstva. Duhovna pobeda nije samo pobeda nad elementarnom zavisnošću čoveka od materije. Još je teža pobeda nad lažnim iluzijama koje čoveka spuštaju u ropstvo ponajmanje spoznato. Zlo u ljudskom življenju pojavljuje se ne samo u otvorenom obliku, nego i u lažnom obliku dobra. Idoli kojima se čovek klanja primaju oblik dobra. Antihrist može da sablažnjava lažnom sličnošću sa Hristovim likom. Tako se to i zbiva u hrišćanskom svetu. Mnoge univerzalno-opšte, apstraktne ideje jesu zlo u uzvišenom obliku. O ovome se govori tokom čitave moje knjige. Nedovoljno je reći da je potrebno osloboditi se greha. Greh se ne javlja samo u primitivnom obliku i ne sablažnjava; mogućna je opsednutost idejom greha i sablažnjenost lažnom borbom protiv greha koji se svuda u životu vidi. Čoveka porobljava ne samo realni greh, nego i opsednutost idejom greha koji izjeda čitav život. To je jedna od ropskih izopačenosti duhovnog života. Ropstvo koje čovek oseća kao spoljašnje i omrznuto nasilje manje je strašno od ropstva koje čoveka sablažnjava i koje je on zavoleo. Demonski karakter zadobija sve relativno preobraženo u apsolutno, sve konačno preobraženo u beskonačno, sve profano preobraženo u svetu, sve ljudsko preobraženo u božansko. Demonski postaje odnos prema državi, prema civilizaciji, čak prema crkvi. Postoji crkva u egzistencijalnom smislu kao sabornost i postoje crkve kao objektivacije, kao socijalne institucije. Kada se crkva kao objektivacija i socijalna institucija priznaje svetom i nepogrešivom, onda započinje idolotvorenje i čovekovo ropstvo. To je izopačenje religijskog života i demonski elemenat unutar religijskog života. Ljudski život je obogaljen izmišljenim, preuveličanim, egzaltiranim strastima, religioznim, nacionalnim, socijalnim i ponižavajućim strahovima. Na tom tlu niče čovekovo porobljavanje. Čovek ovladava sposobnošću da ljubav prema Bogu i prema najvažnijoj ideji preobrati u najstrašnije ropstvo.

[2]

Милорад М. Петровић: Бог да прости

DSCN4463[1]

Пео сам се на све горе,
што их српска земља има,
љубио сам голе стене,
грлио се с каменима.

Ишао сам на све стране,
тужна лица, ногом смелом,
сваку стопу српске земље
квасио сам сузом врелом.

А кад дођох на Косово…
сташе сузе од жалости,
само усне шапутаху:
„Бог да прости, Бог да прости“!

Čil aut #10

Karmen:

„Ljubav je divlja ptica,
Koju niko ne može da pripitomi:
Uzalud je dozivate
Ako svojevoljno neće da dođe.
Ništa tu ne pomaže; ni molba ni pretnja:
Jedan govori, drugi ćuti;
Pa ipak ja više volim drugog;
On nije ništa rekao, ali mi se sviđa.
………………………………………………………………….
Ljubav je čedo boeme,
Za koje nema zakona“.

ry8gbm0n

Franc Kafka: Čigra

Jedan filozof motao se uvek tamo gde su se igrala deca. Čim bi video da neki od dečaka ima čigru, odmah bi se počeo prikradati. Čim bi se čigra zavrtela, filozof bi se odmah bacio na nju da je uhvati. Ništa ga se nije ticalo što deca vrište i pokušavaju da ga odvrate od svoje igračke; kada bi dočepao čigru dok se ona još vrti, bivao bi srećan, ali samo za trenutak, zatim bi je bacio na zemlju i otišao. Mislio je naime da saznanje svake sitnice, kao naprimer zakovitlane čigre, dostaje da bi se upoznalo ono što je opšte. Zato se nije bavio krupnim problemima, to bi mu izgledalo kao rasipništvo. Ako se stvarno upozna najmanja sitnica, sve će se saznati, zato se on bavio samo čigrom u pokretu. I uvek kada bi video pripreme za puštanje čigre, nadao se da će mu sada uspeti, a dok bi se čigra vrtela, jureći bez daha za njom nada bi mu se pretvarala u sigurnost; ali kada bi potom već držao glupi komad drveta u ruci, pozlilo bi mu, krik dece koji dotada nije čuo sada bi mu parao uši, gonio ga, i on bi se zavrteo kao čigra nespretno šibana bičem.

Preveo: Petar Vujičić

[IZVOR: POLJA.RS (.PDF)]

 

Jozef Gebels: Sada, narode, ustani, i neka oluja krene! (odlomak)

[Tekst govora na nemačkom jeziku i tekst govora na engleskom jeziku sa koga je priređen prevod]

Pozadina: Ovaj dugačak govor u Sportpalastu se smatra najčuvenijim Gebelsovim govorom. Održan je 18. februara 1943. pred ogromnom, ali pažljivo odabranom publikom u Berlinu. Staljingradska bitka je privedena kraju, i stvarna ozbiljnost rata je bila očigledna svima. Gebels je želeo da govorom stvori popularno oduševljenje za ratom, kao i da ubedi Hitlera da mu da veća ovlašćenja u vođenju ratne ekonomije.

***

Da bi istina bila jasna, međutim, moji nemački drugovi, želim da vam postavim niz pitanja. Želim da odgovorite na njih kako najbolje umete, prema svojoj savesti. Kad je moja publika navijala 30. januara, engleske novine su sledećeg dana objavile da je sve to propagandna predstava koja ne predstavlja stvarno mišljenje nemačkog naroda (Spontani uzvici „Fuj!“ „Laži!“ „Neka dođu ovde! Naučiće nešto drugo!“). Pozvao sam na današnji sastanak odabran nemački narod, u najboljem smislu te reči. (Ministrove reči bile su propraćene gromoglasnim pljeskom koji se pojačao kada je prišao prisutnim predstavnicima vojske.). Predamnom su redovi nemačkih vojnika ranjenih na istočnom frontu, bez nogu i ruku, ranjenih tela, oslepljeni, oni koji su pristigli sa medicinskim sestrama, muškarci u cvetu mladosti koji stoje na štakama. Među njima su pedesetorica koji nose Viteški krst sa hrastovim lišćem, svetli primeri naše borbe. Iza njih su radnici naoružanja iz berlinskih fabrika oklopnih vozila. Iza njih su partijski zvaničnici, vojnici sa prve borbene linije, doktori, naučnici, umetnici, inženjeri i arhitekte, učitelji, službenici i zaposleni iz kancelarija, ponosni predstavnici svake oblasti intelektualnog života koji čak i usred rata stvaraju čuda ljudske genijalnosti. U sportskoj dvorani (Sportpalast) vidim na hiljade nemačkih žena. Omladina je prisutna, kao i stariji. Nijedan stalež, nijedno zanimanje, niti uzrast nisu nepozvani. S pravom mogu da kažem da je ispred mene okupljen reprezentativan uzorak nemačkog stanovništva, i iz domovine i sa bojišta. Da li je to istina? Jeste ili nije? (Sportska dvorana doživljava nešto što je retko viđeno čak i na ovom starom borbenom okupljalištu nacionalsocijalizma. Mase skaču na noge. Uragan hiljada glasova povikuje – da. Učesnici doživljavaju doborovoljan narodni referendum i izražavanje volje.) Vi, moji slušaoci, u ovom trenutku predstavljate čitav narod. Želim da vam postavim deset pitanja na koja ćete da odgovorite za nemački narod širom sveta, a posebno neprijateljima, koji nas slušaju na radiju. (Samo uz poteškoće ministar može da se čuje. Gomila je na vrhuncu uzbuđenja. Pojedinačna pitanja su oštra poput žileta. Svaki pojedinac oseća kao da se njemu lično obraća. S punim učešćem i oduševljenjem, gomila odgovara na svako pitanje. Sportska dvorana odzvanja jednoglasnim povikom saglasnosti.)

Englezi tvrde da je nemački narod izgubio veru u pobedu.

Pitam vas: Da li verujete u Firera i nas u završnoj ukupnoj pobedi nemačkog naroda?

Pitam vas: Da li ste odlučili da sledite Firera kroz sito i rešeto do pobede, i da li ste spremni da prihvatite najteža lična opterećenja?

Drugo, Englezi kažu da je nemački narod umoran od borbe.

Pitam vas: Da li ste spremni da sledite Firera kao falangu domovine, koji stoji iza borbene vojske i da ratujete s divljim određenjem kroz sve sudbinske preokrete dok pobeda ne bude naša?

Treće: Englezi smatraju da nemački narod više nema želju da prihvati vladine rastuće zahteve za ratnim poslom.

Pitam vas: Da li ste vi i nemački narod spremni da radite, ako Hitler naredi, 10, 12 i ako je potrebno 14 sati dnevno i da date sve za pobedu?

Četvrto: Englezi tvrde da se nemački narod opire vladinim sveratnim merama. Ne želi ukupan rat, već predaju! (Uzvikuje: Nikad! Nikad! Nikad!)

Pitam vas: Da li želite sveukupni rat? Ukoliko je potrebno, želite li sveukupniji i potpuniji rat od bilo čega što do danas možemo da zamislimo?

Peto: Englezi smatraju da je nemački narod izgubio veru u Firera.

Pitam vas: Da li je vaše poverenje u Firera veće, odanije i nepokolebljivije nego ikada pre? Jeste li bezuslovno i potpuno spremni da ga sledite gde god ide i da uradite sve što je neophodno da bi ratovali do pobedonosnog kraja? (Gomila ustaje kao jedan čovek. Pokazuje jedinstveno oduševljenje. Hiljade glasova uglas viču: “Firer komanduje, mi sledimo!” Talasi povika živeo (Heil) prolamaju se dvoranom. Kao po zapovesti, zastave i barjaci su podignuti kao najviši izraz svetog trenutka u kome gomila odaje počast Fireru.)

Šesto, pitam vas: Jeste li od sada spremni da pružite svoju punu snagu na istočnom frontu sa potrebnim ljudstvom i naoružanjem kako bi smrtonosno oduvali boljševizam?

Sedmo, pitam vas: Primate li unapred svetu zakletvu da domovina čvrsto stoji iza njih, i da ćete da im pružite sve što im je potrebno da bi izvojevali pobedu?

Osmo, pitam vas: Da li, posebno vi žene, želite da vlada učini sve što može da podstakne nemačke žene da ulože sve svoje snage na poslu da bi podržale ratne napore, i da pustite muškarce u bitku kad god je to moguće, tako što će pomagati muškarcima u borbama?

Deveto, pitam vas: Odobravate li, ako je neophodno, najradikalnije mere protiv grupica besposličara i mešetara koji se pretvaraju da je usred rata mir i koriste potrebe naroda za svoje sebične namere? Slažete li se da oni koji ugroze ratne napore treba da ostanu bez glava na ramenima?

Deseto i poslednje, pitam vas: Slažete li se iznad svega da u ratu, prema polaznoj tački Nacionalsocijalističke partije, ista prava i obaveze treba da se primenjuju na svakoga, da domovina treba da snosi teško ratno breme zajedno, i da napori treba da se podele podjednako svuda i između bogatih i siromašnih?

Pitao sam vas; dali ste mi odgovore. Vi ste deo naroda, i vaši odgovori su odgovori nemačkog naroda. Rekli ste našim neprijateljima šta treba da čuju tako da neće imati nikakvih zabluda ili pogrešnih ideja.

Sada, isto kao i u prvim satima vladavine i tokom narednih deset godina, u čvrstoj vezi smo sa nemačkim narodom. Najmoćniji saveznik na zemlji, sam narod, stoji iza nas i rešen je da sledi Firera, gde god to vodilo. Prihvatiće najteže napore do pobede. Koja to sila na zemlji može da nas spreči u ostvarivanju cilja. Sada moramo da uspemo i uspećemo! Stojim pred vama ne samo kao vladin govornik, već i kao govornik naroda. Moji stari partijski prijatelji su oko mene, zagrnuti visokim narodnim i vladinim funkcijama. Partijski drug Šper (Speer) sedi kraj mene. Firer mu je poverio veliki zadatak da pokrene nemačku industriju naoružanja i da snabdeva bojište sa svim potrebnim oružjem. Partijski drug, dr Laj (Ley) sedi pored mene. Firer ga je zadužio da upravlja nemačkom radnom snagom, obrazujući ih i obučavajući ih za neumoran rad koji rat iziskuje. Osećamo duboku obavezu prema partijskom drugu Zaukelu (Sauckel), koga je Firer zadužio da dovodi stotine i hiljade radnika u Rajh (Reich) kako bi podržali nacionalnu ekonomiju, nešto što neprijatelj ne može da uradi. Sve vođe partije, vojske, i vlade, takođe nam se pridružuju.

Svi mi smo deca našeg naroda, skovani zajedno u ovom najkritičnijem času naše nacionalne istorije. Obećavamo vam, obećavamo vam ratište, obećavamo Fireru da ćemo zajedno da oblikujemo domovinu u snagu na koju Firer i njegovi ratnici mogu potpuno i slepo da se oslone.

Obavezujemo se da za pobedu učinimo sve što je potrebno u životu i poslu. Ispunićemo srca političkom strašću, sa stalnogorećom vatrom koja je plamtela tokom velikih partijskih i državnih bitki. Nikada u ovom ratu nećemo postati plen lažnog i licemernog objektivizma koji je je tokom istorije doneo nemačkom narodu toliko nesreća.

Kada je rat počeo, uprli smo poglede u sam narod. Ono što služi samoj borbi za život je dobro i mora biti podstaknuto. Ono što šteti borbi za život je loše i mora biti uklonjeno i izbačeno. Sa usplamtelim srcima i hladnih glava prevazići ćemo glavne probleme u ovoj ratnoj fazi. Mi smo na putu ka konačnoj pobedi. Ta pobeda počiva na našoj veri u Firera.

Ove večeri još jednom podsećam sav narod na obaveze. Firer očekuje od nas da uradimo ono što će baciti u zaborav sve što smo učinili u prošlosti. Ne želimo da ga izneverimo. Kao što smo ponosni na njega, i on treba da je ponosan na nas.

Veliki poremećaji i previranja narodnog života pokazuju ko su pravi muškarci i žene. Više nemamo pravo da govorimo o slabijem polu, jer oba pola pokazuju istu odlučnost i duhovnu snagu. Narod je spreman na bilo šta. Firer je naredio, i sledićemo ga. U času narodnog odraza i promatranja, čvrsto i nepokolebljivo smo uvereni u pobedu. Vidimo to ispred sebe, samo to treba da dostignemo. Moramo da odlučimo da sve podredimo tome. To je trenutna obaveza. Neka krilatica bude:

Sada, narode, ustani, i neka oluja krene!

(Poslednje reči ministra izgubile su se u beskrajnom gromoglasnom pljesku)