О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

Izdvojeno

Станимир Трифуновић, који носи !Светлост!

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

…Две године касније, ствари не стоје боље, напротив. Имам потребу и дужност да нас све подсетим… …ЧЛАНАК

via О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

 Деца…

У прилог расправи о телесном кажњавању деце

Триптих о изопачењу вредносног амбијента и европској духовној индолентности

Advertisements

Još jednom osjetiti ono što će uskoro biti izgubljeno…

„With my voice, I am calling you“ [Jesus Alone ≈ Nick Cave]

O Umu i njegovim Igrama

NICK CAVE & BAD SEEDS: Push the Sky Away & Skeleton Tree

Nisam pasionirani obožavatelj Nick Cavea. Tim više ne mogu objasniti što se točno dogodilo i kako sam od sporadičnog slušanja njegovih balada (Into my arms, na primjer) u one sive, tmurne dane u kojima depresija dolazi ‘na svoje’, prešao na egzaltirano i gotovo svakodnevno preslušavanje njegova dva posljednja albuma (Push the Sky Away iz 2013 i Skeleton Tree iz 2016) i koncertnih snimki  – a pogotovo koncertne snimke iz Pariza koja se odnedavno vrti na YouTube-u, i koja, po nekom mom sudu, na najbolji način  – u odnosu na druge koncertne snimke dostupne na toj sveubitačnoj ‘aleksandrijskoj knjižnici novog doba’ – dočarava to nešto što me frenetično privlači ovom glazbeniku u posljednje vrijeme… Je li se izmijenio Cave ili ja?

Bilo kako bilo, u ovom trenutku dok pišem ovaj tekst, glazbu i tekstove Nicka…

View original post 1.626 more words

ŽITIJE JEDNOG CIRKUSANTA (priča)

Rečju – savršena!

GlasoviProzora

Za razliku od drugih duševnih bolnica Ludr nije na periferiji, već u samom centru grada. On nema rešetke, već visoke prozore od neprobojnog fotogrej stakla, tako da Ludrani sve vide, ali njih ne vidi niko i zbog vrste stakla njihov vapaj se ne čuje. Kad su Gospodina F sprovodili u Ludr nisu ga direktno poslali na dvanaesti sprat, već su ga vodili sprat po sprat, da ih obiđe, kao u javnim garažama da bi otišli sprat više neophodno je proći kroz postojeći. Doduše, na parkingu se to radi u potrazi za slobodnim mestom, dok u Ludru žele da vide reakciju pridošlice, ne pokazuje li možda izvesni afinitet ka određenom spratu ili, pak, strah.

 Hodnici Ludra su bili svojevrsni lavirint, po površini tako velik da je tretiran kao čvor ulica sa trgom. Osim soba, svaki sprat je imao i kancelarije lekara i medicinskih tehničara, kao i veliku dnevnu sobu sa TV…

View original post 5.032 more words

Oto Vajninger: POL I KARAKTER [Materinstvo i prostitucija – prvi deo]

Glavna zamerka koja će se učiniti dosadašnjem izlaganju odnosi se na opštu važnost rečenoga za sve žene. „To je, može biti, tačno za neke, a možda i za mnoge; ali ima i drugih…“

Prvobitno mi nije bila namera da ulazim u naročite oblike ženstvenosti. Žene se mogu posmatrati sa raznih gledišta i čovek svakako treba da se čuva toga da tvrdi da podjednako važi za sve žene uopšte ono što odgovara jednom krajnjem tipu, koji je doduše svugde dokažljiv, ali je često, usled prevlađivanja upravo suprotnoga tipa, potisnut do neprimetnoga. Žene je mogućno podelti na više načina, a ima i različitih ženskih karaktera – iako ovde reč karakter sme da se upotrebi samo u empiričkom smislu. Za sva karakterna svojstva muškarca postoje čudne analogije kod žene, koje često daju povod za amfibolije (docnije će biti reči o jednom interesantnom poređenju te vrste). Ali muškarčev karakter vazda ponire i u sferu inteligibilnoga, i tamo je snažno učvršćen. Iz čega opet postaje shvatljivije ranije napadno brkanje nauke o duši sa karakterologijom i zajedničnost njihovih sudbina. Karakterološke razlike među ženama nikada ne puštaju koren tako duboko u prazemljište da bi bile kadre da zadru u razvitak neke individualnosti. Pa možda nema nijednog ženskog svojstva koje u toku života, pod uticajem muške volje, ne bi moglo da preinačni, potisne, pa čak i uništi.

Kakve razlike mogu još da postoje između potpuno jednako mužanstvenih ili potpuno jednako ženstvenih jedinki – to sam pitanje dosada hotimice izbegavao. Nipošto ne zato što sam svođenjem psiholoških razlika na princip seksualnih međuoblika dobio više nego jedno uputstvo među hiljadama u toj najzamršenijoj oblasti. Već iz prostog razloga što bi svako ukrštanje sa nekim drugim principom, svako proširivanje linearnih posmatranja u površinsko remetilo ovaj prvi pokušaj temeljnog karakterološkog orijentisanja, koje nije htelo da se ograniči samo na iznalaženje temperamenata ili čulnih tipova.

Specijalna ženska karakterologija ostaje kao predmet posebnog izlaganja. Ali ni ovo delo nije pisano bez osvrtanja na individualne razlike među ženama, te mislim da sam na taj način izbegao grešku pogrešnog uopštavanja i da sam dosada tvrdio samo ono što bez razlike vredi na isti način i u istoj meri za sve slično ženstvene žene. Dosada je bilo reči samo o Ž sasvim opšte. Ali pošto će se mojim izlaganjima poglavito protivstaviti jedan tip među ženama, nužno je da već ovde iz mnoštva izdvojim jedan antipodni par.

Svemu ružnome i gadnome što sam prigovorio ženama suprotstaviće se žena kao majka, zbog čega ovo pitanje treba raspraviti. Ali niko ne može ni da pomisli da ga pronikne ako u isti mah ne uzme u obzir i majci suprotan pol, u kome je za ženu ostvarena dijametralno oprečna mogućnost. Jer samo na taj način tip majke jasno može da se ograniči, samo tako, nasuprot svim drugim, mogu oštro da se istaknu osobine majke.

f489e530c4f77f6fc2ac5364d9bbec4e-marc3ada-magdalena-l-art

The Dream of Maria Magdalena by Goshka Datzov via pinterest.com

Onaj majci polarno suprotan tip jeste bludnica. – Neminovnost baš ovoga suprotstavljanja nemogućno je dedukovati isto tako kao činjenicu da su muškarac i žena jedno drugom protivpoloženi. Kao što se potonje samo vidi a ne dokazuje, tako i prvo treba samo sagledati ili nastojati da se ponovo nađe u stvarnosti, pa saznati da li se lako uvršćuje u shemu. Još ću se osvrnuti na restrikcije koje valja izvršiti. Zasada neka se žene posmatraju kao da imaju nešto od ona dva tipa, jedanput više od jednoga, drugi put od drugoga: ti su tipovi majka i bludnica.

Ova bi se dihotomija krivo shvatila ako se ne bi razlikovala od popularnog suprotstavljanja. Često se kaže da je žena i majka i ljubavnica. Ja doduše nekako ne mogu da uvidim smisao i korist ove distinkcije. Treba li kvalitetom ljubavnice obeležiti stadijum koji neminovno prethodi materinstvu? No onda ne može da obeleži nikakvu trajno karakterološku svojstvenost. A šta zapravo pojam „ljubavnice“ drugo iskazuje o samoj ženi do da je ljubljena? Pridaje li joj, možda, neku bitnu oznaku, ili, naprotiv, čisto spoljašnju? Ljubljena može da bude i majka i bludnica. U krajnjem slučaju reč „ljubavnica“ treba da opiše jednu grupu žena koja se nalazi otprilike na sredini između ovde pomenutih polova, jedan međuoblik majke i bludnice. Ili se smatra da je potrebno izričito utvrditi da majka stoji u drugom odnosu prema ocu svoje dece nego prema samoj deci, te je utoliko ljubavnica ukoliko dopušta da bude ljubljena, tj. ukoliko se podaje zaljubljenome. No time nismo dobili ništa, jer to za obe, i majka i bludnica, u datom slučaju mogu da učine na formalno isti način. Pojam ljubavnice ne iskazuje baš ništa o kvalitetima bića koje je ljubljeno; što je prirodno, jer treba da obeleži samo prvi vremenski stadijum u životu jedne iste žene, kome kao drugi docnije sleduje materinstvo. Pošto je, dakle, stanje ljubavnice samo akcidentalno obeležje njene ličnosti, to je suprotstavljanje povrh toga sasvim nelogično, jer je materinstvo i nešto unutarnje i ne znači samo činjenicu da je jedna žena rodila. U čemu se sastoji ta dublja suština materinstva, stvarno je zadatak našeg ispitivanja.

Da su materinstvo i prostitucija polarno suprotni, veoma je verovatno već i po tome što dobra domaćica ima veći broj dece, a kokota samo malo, dok je ulična žena – sokačara u većini slučajeva uopšte neplodna. No valja upamtiti da u tip bludnice ne spada samo devojka koja se prodaje, nego u vrlo mnoge među takozvanim poštenim devojkama i udatim ženama; pa čak i one koje nikada ne prekrše brak, ne zato što nema zgodne prilike, već zato što same ne dopuštaju da dođe dotle. Neka se, dakle, niko ne sablazni zbog toga što se pojam bludnice, koji tek treba analizovati, upotrebljava u mnogo širem obimu, a ne jedino u onom koji obuhvata javnu ženu. Sokačara se razlikuje od viđenije kokote i otmenije hetere samo po apsolutnoj nesposobnosti za veće diferenciranje i potpunom nedostatku pamćenja, tako da joj je život samo niz satova i minuta, bez ikakve veze između dana i dana. Uostalom, i kada bi na svetu bili samo jedan muškarac i jedna žena, mogao bi da dođe do izražaja tip bludnice, pošto se ispoljava već i u specifično različitom ponašanju prema pojedinom muškarcu.

Već i sama činjenica manje plodnosti oslobodila bi me dužnosti da pobijam opšte mišljenje, koje jednu pojavu kao prostituciju, neminovno duboko zasnovanu u urođenoj prirodi nekog stvorenja, hoće da izvede iz nepovoljnih socijalnih prilika, iz nezaposlenosti mnogih žena, optužujući današnje društvo, čiji muški vlastodršci u svom ekonomskom egoizmu neudatim ženama toliko otežavaju mogućnost za ispravan život; ili se poziva na neženstvo, koje tobože takođe ima samo materijalnih razloga i traži prostituciju kao neminovnu dopunu. Ali ipak valja napomenuti: da prostituciju ne treba tražiti samo kod siromašnih sokačara; da se i imućne devojke katkada odriču svih koristi svog dobrog glasa, pretpostavljajući otvoreno faćkanje na ulici skrivenom ljubakanju – jer u pravu prostituciju spada ulica; da se mnoga mesta po radnjama, u knjigovodstvu, u poštanskoj, telegrafskoj i telefonskoj službi, gde god se zahteva čisto šablonski posao, najradije prepuštaju ženama, pošto je Ž mnogo manje diferencirana i baš zato bespotrebnija nego M. A kapitalizam je davno pre nauke prozreo da se žene, usled njihovog nižeg životnog standarda, mogu i gore plaćati. Uostalom, čak i mlada bludnica, pošto mora da plaća skupu kiriju, i nosi neobičnu odeću i izdržava sutenera, većinom teško sastavlja kraj s krajem. Kako je u njima duboko ukorenjena naklonost ka takvom načinu života, dokazuje česta pojava da se prostitutka, čak i ako se neko njome oženi, ponovo vraća svom ranijem zanatu. Osim toga prostitutke su iz nepoznatih, i očevidno urođenom konstitucijom uslovljenih razloga, često imune za mnoge konfekcije kojima većinom podležu „ispravne žene“. Konačno, prostitucija je postojala svagda, i nipošto nije relativno rasla sa tekovinama kapitalističke ere, već je spadala čak u verske ustanove izvesnih drevnih naroda, na primer Feničana.

5785bba90f5c781adf94888f504c1894

The Whore of Babylon by Fremont Thompson via pinterest.com

Prostitucija se, dakle, nikako ne može da smatra za nešto na šta je tek muškarac nagnao ženu. Svakako često muškarac nosi krivicu što poneka devojka mora da napusti službu i ostane bez hleba. Ali da se žena u takvom slučaju lati nečega kao što je prostitucija, mora da leži u njenoj prirodi. Ono što nije, ne može ni biti. Pravom muškarcu, koga materijalno još češće pogađa zla sudbina nego ženu i koji intenzivnije oseća siromaštvo nego žena, ipak je prostitucija tuđa. Muški bludnici (među kelnerima, frizerskim pomoćnicima itd.) uvek su poodmakli seksualni međuoblici. Sposobnost i nastrojenost za bludničenje nalazi se, prema tome, u ženi isto tako kao i sklonost ka materinstvu, organski, od rođenja.

Ovim, naravno, nije rečeno da svaka žena koja postane bludnica biva to isključivo iz unutrašnje potrebe. Možda u većini žena postoje obe mogućnosti, i majka i bludnica. Samo čedna devica – molim za izvinjenje, znam da sam bezobziran prema muškarcima – samo čedna devica ne postoji. U takvim kolebljivim slučajevima reč je samo o muškarcu koji je u svakom slučaju kadar da ženu svojom ličnošću načini majkom; ali ne tek snošajem, već samo jednokratnim pogledom. Šopenhauer je primetio da bi čovek, strogo uzevši, trebalo da smatra da mu život počinje od onog trenutka kada su se njegov otac i njegova majka zaljubili jedno u drugo. To nije tačno. Čovekovo rođenje moralo bi se, u idealnom slučaju, pomeriti u onaj trenutak kada žena prvi put sagleda njega, oca svog deteta, ili samo čuje njegov glas. Biološka i medicinska nauka, učenje o odgajivanju i ginekologija dakako, eto, već preko šezdeset godina skoro potpuno odbacuju pitanje „zaljubljivanja na prvi pogled“ ili „zagledanja“, pod uticajem Johanesa Milera, T. Bišofa i Čarlsa Darvina. U daljem ću pokušati da razvijem teoriju zagledanja. Ovde bih hteo da primetim samo toliko da možda ipak nije tako da ne postoji zagledanje, jer se ne slaže sa gledištem da samo semena ćelija i jaje potpomažu razvijanje nove jedinke. Već, naprotiv, postoji zagledanje, i nauka treba da nastoji da ga objasni, umesto što ga osporava kao prosto nemogućno, čineći se kao da bi u empriričkim stvarima ikada mogla da raspolaže tolikim iskustvom da sme da postavi takvo tvrđenje. U jednoj apriornoj disciplini, kao što je matematika, smem mirne duše reći da je isključeno da je na planeti Jupiter 2 X 2 = 5. Biologija zna samo za načela „uporedne opštosti“ (Kant). A ako ovde moram da se zauzmem za zagledanje i u njegovom poricanju vidim izvesnu ograničenost, ipak nipošto neću da tvrdim da od njega potiču sve, ili makar samo veliki deo takvih nakaznosti. Zasad je reč samo o mogućnosti uticanja na potomstvo bez snošaja sa majkom. Ovde se usuđujem da kažem sledeće: isto tako pouzdano kao Šopenahauer i Gete, pošto su u nauci o bojama jednomišljenici, po svoj prilici a priori imaju pravo, nasuprot svim fizičarima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, tako ni nešto što je Ibzenu („Gospođa s mora“) i Geteu („Izborno srodstvo“) istina nije pogrešno, uprkos stručnom mišljenju svih medicinskih fakulteta na svetu.

Muškarac, uostalom, od koga bi se moglo očekivati toliko snažno uticanje na ženu da njeno dete liči na njega i onda kada se nije razvilo iz njegovog semena, morao bi seksualno savršeno da je dopunjuje. Ako su, prema tome, takvi slučajevi samo veoma retki, to stoji da neverovatnosti sretanja tako savršenih komplemenata i ne sme da izazove prigovor protiv načelne mogućnosti takvih činjenica, kakve su prikazali Gete i Ibzen.

A hoće li žena sresti onoga muškarca koji je svojim pukim prisustvom čini majkom svoga deteta – to je stvar slučaja. Utoliko je za mnoge majke i prostitutke zacelo zamišljivo da je njihova sudbina mogla da bude i obratna. A s druge strane, ne samo što ima bezbrojnih primera da je žena i bez tog muškarca tip matere, nego isto tako nesumnjivo ima i slučajeva kada se pojavljuje taj čovek, pa ipak ni njegova pojava nije kadra da spreči njeno konačno, neopozivo odavanje prostituciji.

[Oto Vajninger: Pol i karakter; prevela Irma Šosberger; izdavač Geca Kon a. d., Beograd, 1938, str. 299-306]

 

August Strindberg: Žena kralja Lira

three_daughters_of_king_lear_by_gustav_pope

Three daughters of King Lear by Gustav Pope via crossref-it.info

U prvom činu izlazi sva sila zetova i kćeri; izlazi i tast, što mnogo traži; ali se ne javlja majka i niko ne spominje njeno ime. Ona je dakle mrtva! Ali je običaj da se kod porodičnih svečanosti u izvesno vreme spomenu i umrli. Ovde nema ni toga! Ne trpe se kćeri, sem Kordelije, i dvorska budala kaže za njih, kad ugleda Gonerilu: „Eto jednog izmeta!“

Nisam nikada voleo kralja Lira. On traži ljubav, iako je ljubav nešto što se daje: bez nagrade, bez zahvale. Dati da bi dobio natrag – to je kupovina; dati i ne tražiti uzdarja – to je ljubav: Istina, on poklanja jednom rukom celo svoje kraljevstvo, ali drugom uzima natrag mastan zalogaj, smeštajući se kod mladenaca sa pratnjom od stotinu ljudi. To je nerazumno od jednog tako starog čoveka i Gonerila ima pravo, kad se tuži na razbojnički život, što ga provodi stotina vitezova u njenom tek zasnovanom domu:

Držite ovde perjanika sto,
Raspuštenike, smele bludnike,
Te ovaj dvor naš, njima okužen
Ko krčma stoji: naslada i blud!
Moj časni dvorac čine lokandom
I svodištem[1]

Lir odgovara: Grom i pakao! i tvrdi da je sve to laž! Njegova je pratnja sastavljena samo od odabranih časnih ljudi. Da li je Gonerila lagala ili pregonila? Ili laže starac? Ja ne znam.

Gonerila traži da otpusti pedeset ljudi. Zbog toga je otac proklinje. Je li to pametno?

Kad Regana hoće da svede pratnju na pedeset ljudi, starac luduje i ide u šumu. I tu drži svoj dugački monolog; ali ovoga puta ne protiv dečje nezahvalnosti, protiv svojih kćeri, nego protiv žene uopšte. Eto žene Lirove! Odmah sam pomislio, jer nije imao nikakva povoda, da se bavi erotičkim životom svojih kćeri.

Kentauri su ti oni niže od pasa,
Ioako ozgo žene.
Do pojasa su bozi gospodari,
A dolje đavoli
Tu mrak je, pakô, ždrijelo, sumorno[2]

–   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –

Nema sumnje, u mozgu starčevom pojavile su se tamne uspomene; u ciničkim napadima kćeri na Edmunda vidi on njihovu majku, čije nasleđe moraju one da nose. U drugom činu, naime, jedno nejasno mesto, koje možda sadrži jednu od onih tajni, koje čovek nerado kazuje. Dolazi Regana i pozdravlja Lira:

Regana: Radujem se što vidim vašu visost.
Lir: Oh, Regano!
I ja mislim da se ti raduješ;
Zato imam uzrok, koji me goni,
Da, verujem tako da s’ raduješ!
Oh, Regano!
Ti kad s’ meni radovala ne bi
I grob tvoje prokleo bih majke
Nevernicu, što pokriva tamo.[3]

Regana laže, kad kaže da se raduje što vidi oca. Jer je malopre izjavila da će otputovati, ako dođe starac. Lir joj ne veruje i ostaje ironičan. Ali je inverzija u frazi tako smela, da ja mislim, da je podignula veo; ili nije uspela!

Jedno od toga dvoga!

Tvrđenje, da je Šekspir ženomrzac opovrgava ona lepa ocena u petom činu, kad Lir govori svojoj Kordeliji:

Lir: Za blagoslov kad mene zamoliš,
Poklečke ću te moliti, da mi prostiš,
I tako ćemo živjeti i moliti
I pjevati i pričati stare priče
I smijati se zlatnim leptirima.[4]

Dobro i zlo, koren u đubretu, a cvet na svetlosti. Najlepše nakalemljeno na Najružnije; neuspelo remek delo stvorenja: mrzi, kad voli, i voli kad mrzi – tako slika Šekspir ženu, sfinksu, čija se zagonetka ne može rešiti, jer je nerešena, ili ne postoji uopšte!

Ali ja osećam potrebu da zamislim ili izmislim, da je Kordelija lepo lice njene majke, koju je nadživela; zrnce čistog zlata u crnom škriljcu, koje je osamdesetogodišnji u svojoj mladosti zapazio sa svojim oštrim očima, izvadio, okovao i držao sakrivenim na svome srcu! Kako je inače mogao da vole Gonerilinu i Reganinu majku?

_______________________________

[1] Prevod A. Hadžića: Kralj Lir; Pančevo.

[2] Prevod dr M. Bogdanovića: Kralj Lear, Zagreb, 1919.

[3] Ibid.

[4] Ibid.

[August Strindberg: Knjiga ljubavi; preveo: Đorđe Pejanović; Izdavač: Partenon : Srpska književna zadruga, Beograd, 2009, str. 87-90]

 

Ћошак

Уподобљавање

Знаш ли да сам још увек наиван?
Да желим тако!
Да верујем у неки дубљи однос од колеге
Или пролазног пријатељства,
Да се не задовољавам мрвицама
И не живим за протоколе и форме,
Нити одмеравања и законске прописе.
Пљујем на то!
Мени је сваки човек пречи.
Јер волим!
Јер заиста мислим тако!
Нити ме саплићу многе речи
Или трапавост нечијих исхитрености.
И веруј, увек се упецам на исти начин
Толико је одвратно да дивно је!
Хоћеш ли да знаш како?
Прво се положим у темељ међу оне које срећем често,
Дајем им себе као и они себи мене узајамно,
Мада у реду, некад закину на кантару,
И онда делује да је све у реду
Чак и када мало запалимо барут.
А онда се догоди неки преседан
Ватра се мало више запече
И деси се чудо отуђења напрасно.
Одједном ме више не познају
Одједном нема размене,
Саплели се на неки мој…

View original post 53 more words

„Трезвеноумље“

15. март 2005.

Односи пре брака?

Питање:
Поштовани оци, ако се сложим да је секс пре брака блуд, опет је данас тешко, ако неко студира, онда је бар до 22. године завистан од родитеља, а брак, бар по мом мишљењу, подразумева и материјалну независност, значи, треба да се са дечком 5 година само држим за руке, што је можда подвиг, али је јако тешко а није баш ни здраво. Значи, на момка не смем да помислим до краја студија? Или треба да уђемо у брак а да нас родитељи и даље издржавају? Даље, знам да црква не подржава планирање породице, али како може зена да има посао и неку каријеру и, рецимо, седморо деце? У реду двоје, па и троје, али ја волим и да радим, волела бих да имам децу, и чему ове моје студије, ако то знање нећу употребити на послу? Пуно поздрава и извините ако су питања непријатна, ово ме већ дуже времена мучи.
D.

Одговор:
Драги…? Што се не бисте сложили да је данас секс пре брака грешка („блуд“ – заблуда у својој одлуци) ? Има ли било шта да то може да оспори – камо среће? ! Бог је замислио човека пре свега бестрасног и светог, и његов полни живот требало је да буде свет, те потреба само за рађањем, јер он тада није имао нужност да упражњава секс ради „уживања“. Уживања у чему – у блату? У психи ондашњег бесмртног човека полни акт је био бесмислен, јер није са собом носио страст, тако да му не би било јасно зашто то мора да ради а да не планира нови живот, који је опет из предела Божјих. Такво преживљавање уопште није постојало, али постојала је светиња људске личности и заједничког живота, где се тело физички није малтретирало нити скрнавило мењањем партнера („потражњом праве љубави“) , које, по правилу, са собом носи психофизичке последице на нас цео живот. Бог је чувао крајњу интимност за човека (па и после пада) , и није дозволио инвазију тела људи који нису планирани да буду део тог једног тела – светиње Тајне брака. Бог жели да ничим не умрљамо праву љубав у светом браку. Наравно, Он то жели – а ми мудрујемо преко Његових жеља. После сазнања да је човек постао го, његов Творац уређује норму правилног живота – Закон, и ми треба да га у послушању поштујемо. Мени уопште није јасно зашто је данашњи факултет мерило успешног живота, или пак гарант доброг а пре свега правилног живљења? Ми смо нација са великим степеном „образованости“ (читај: размажености) , која у свом свом гордом сазнању није способна да креира економију, а још мање способна да се врати на економију наших природних потенцијала („на опипљиво“) , а што је најжалосније и апсурдно, то је да ти „образовани“ људи илузорно живе у великим материјалним ишчекивањима да ће их неко са стране економски спасти (да им се просто да) . Неко други треба да дође и поправи све наше проблеме – која гордост и лењост; које нехришћанско схватање живота, а најмање професионално које треба да пружи једна реална образованост? Села нам изумиру због каузално повезаних проблема. Млади остављају земљу, и на њу гледају са презиром (и на своја села) , и јуре у градове не питајући за цену, а цена је: понизно нуђење, наметање и лутање у немаштини; сналажење у проституцији; удаје из економских разлога а не љубави, и то све за собом носи психофизичке последице и разочарања која се касније лече алкохолом и наркоманијом и тако се завршава у хедонизму. Младом мушкарцу је још теже, јер иако постоји жеља да се организује на опипљивим економским потенцијалима које наша средина ван градова пружа, има врло мале шансе да се ожени и развије стабилну породицу, тако и унутрашњи мир, који му је потребан за даљи успех у свом раду. Не сумњам ни за један трен да данашња Српкиња са својим схватањима успесног живота (тесан једнособан или двособон стан, али у граду) носи велику одговорност за то што духовно, економски и као нација изумиремо. За девојку ван градова то је животни циљ и „каријера“ – мало крова над главом и асфалта. Зар није Господ решио ту Васу дилему? Ако погледате свештену историју рода људског – Свето Писмо, видећете да је Господ знао за тај Ваш проблем, па је благоустановио да се сексуално зреле личности венчавају када им је време („здраво време“) , и девојка од 20 година у свим културама сматрана је за баба-девојку (скоро до јуче) , а за мушкарца прва половина двадестих за уседеоца. Данас ће свако рећи, па то је нездраво, а Ви само што поменусте да је „нездраво“ да дечка држите за руке до 22 (или 26 ако буде лошији ученик) . Зашто тако „рано“? – зато што је већ тешко да се уздржава, јер и св. ап. Павле саветује да је боље да се женимо него да се успаљујемо. То је оно што Бог жели од нас, а друго је шта ми очекујемо и како планирамо овај прекратки живот. Сексуална револуција и феминистички покрети су постепено самоубиство, али њихове последице се откривају касно. У психи како деце тако и родитеља „факултет“ је покушај стварања будућег раја на земљи људским планирањем (мистична реч „каријера“) којег никада бити неће, него, напротив, ствара се пакао. И ово Ваше питање садржи неке примесе ада – огорченост, безнађе, љутњу на Бога и на Његову установљену норму нашег живота; страдања у мукама од уздржавања, или блудодејствовања али са осудом савести – то је тај немир који подрива насу душу. Велика су очекивања од овог земаљског живота, и зато постоје огромна улагања, у која многи улажу и своје душе да ли би како створили добру „каријеру“. Добар живот је на овој суровој земљи релативан појам, како код богатих тако и код сиромашних, где код сиромашнијих (смиренијих) постоји мирнији живот, јер су мања ишчекивања у већој израженој благодарности Богу, док код богатијих већа су очекивања а мања благодарност Богу, јер се увек тражи више, и више, и ти људи никада нису задовољни. О томе сведоче велика ломљења, тј. самоубиства, и психијатријске терапије чији су клијенти најбогатији овога света, зато што су и поред свега тога што имају и даље несрећни у овом животу без смисла. Смисао живота је да испуњавамо вољу Божију, да се волимо и у љубави све градимо, а пре свега да схватимо да је ово све пролазно и да не треба такве огромне жртве да се улазу у смртно и трулежно. Ваша младост и љубав су прескупе жртве за ту апстрактну реч „каријера“. Факултет? Ко вам са њим гарантује материјално (каријеру) било где на овој земаљској кугли? Начин размишљања у овом питању мени говори да пишете у „домаћим“ условима живота, јер у земљама Запада „студирање“ не значи пасивно битисање (а посебно оно вечито студирање) , него млади људи од прве године својих студија почињу са самоиздржавањем, и није мали број оних који већ оснивају породицу. Поред студија студирају и навику да раде, и нема те социјалне државе која ће да им „гарантује“ посао, него ће га они сами тражити и колико су способни и наћи. Дакле, ко вам гарантује посао, стан, паре после факултета – да би се ви венчали и законски родили децу, тј. били независни од родитеља? Нико. Онај ко до 24. године зависи од родитеља, док његови вршњаци у неким земљама већ имају изграђену радну личност и поштовање према зарађеном, тај се никада неће научити да се самоиздржава и увек ће да виси о врату својих родитеља, које по природи богоодступности све мање и мање поштује. Чиме оправдавате ваше схаватање да ваши родитељи треба да вас издржавају у 22, а богме много чешће и у каснијим годинама? То је тај синдром социјал-комунизма који је остао у психи несрећних православних Словена (наравно, то је и био план да нам униште светињу живота у Цркви) . Времена су тешка а долазе још тежа, и ако једини „живи факултет“ остане пасиван – Српска црква, и не ухвати се у коштац са овим огромним проблемима, ми смо пропали у сваком погледу. Црква није организација („канонолог“) која тумачи каноне а свештеници њени „правници“, да говоре то ваља а то не ваља; него она још од малих ногу припрема човека да он изгради свој правилни однос према школи, послу, љубави, породици… 50 г. она је била одсустна из душа ваших генерација (кроз ваше родитеље) и није реално да одједном разумете њену мисију а да се не љутите на њу (и наше свештенство од тога страда) . Њена мисија је стихијско утицање и образовање на „поновном рађању човека“ (оно што је Господ рекао Никодиму) да поштовањем Божјих закона изгради овоземаљску срећу са таквим високим степеном разумевања овог живота, да ће се човек лакше снаћи у било којој невољи, у светом сазнању да та срећа тек почиње у суживоту са Богом, у Његовом царству славе, мира – тога што највише недостаје у овим нашим душама. Момка за руку и у цркву по Благослов Божији, и са мало вере све ће Он то лепо да уреди. Желећи вам тај мир и сва друга блага од Господа, Ваш о.Љубо

__________________________________
Moj коментар, наравно, никада објављен на поменутом сајту.

U vilajetima

Неколико пута сам прочитала одговор о. Љубa на питање о односима пре брака. Мучно је и жалосно видети да када се млада особа обрати свештеном лицу да би добила подршку и савет, добије заправо најгоре могуће пљување у пакету са гео и локал политичким освртима. А о женомрзачком ставу који недвосмислено избија, то је тек прича за себе. Да ли сте ви свесни своје одговорности када упућујете овакве „савете“? Да ли знате шта значи пастирство и која је улога пастира? И да вас питам, мислим на све вас који сте побегли са села и ухлебили се у СПЦ, зашто се не вратите и не обрађујете своје запарложене њиве? Шта би ви хтели, да се вратимо сви у средњи век, у доба мрачњаштва? Или да само жене вратите у средњи век, кад су биле спаљиване на ломачи. Мисија цркве је испирање мозга и наметање догме. Суштина догме је иста, па спроводили је политичари или црква. Црква нема никакве везе са изворним хришћанством, а упитно је колико људи у СПЦ који су овоземаљска администрација има везе са вером у Бога. Поштовани оци, после оваквих савета, ако неко не мисли својом главом, може отприлике да изврши самоубиство. СПЦ прво да очисти своје редове од екумениста, блудника, алкохоличара, наркомана и педофила, па онда тако „умивена“ нека преузме и пастирску улогу. Објавите ово ако смете. Свако добро од Господа.

U vrtlozima

Pogledao je prema nebu i viknuo: „Siđite dole ako smete, serem vam se u bombe i rakete!“ Dok je, tonući u more dosade, nestrpljivo očekivao da se nešto dogodi, učinilo mu se da su svi satovi stali i da se ti njihovi sitni mehanizmi više nikada neće pokrenuti. Iako nije imao nikakav osećaj za ritam u glavi su mu dobovali šamanski bubnjevi. Zaklao je još jednu istinu, da ne bi zaklali njega – to mu je uvek prolazilo, pa zašto ne bi i sad?

S prezirom u očima je obratio pažnju na par nasmešenih dečaka u kratkim pantalonama, koji su kraj njega proleteli na biciklima, jer njemu nijedna vožnja nikada nije pošla za rukom. Dok mu je pljuvačka kvasila nepca, skupljala se u uglovima usana i lagano slivala niz bradu, zverski izgladneo potpojasni „vuk“ je odmeravao dvonožne plenove.

„Smrt religiji“, ponavljao je kao mantru, dok su ga ognjem svoje vere slali bogu na istinu. Stajao je ispred ogledala i recitovao Preverovu „Ljubav“, osetivši se poput ateiste koji izgovara „očenaš“. Ponekad bi mu se učinilo da u zenicama drugih vidi sebe, međutim, iznenadio se kada je saznao da živi među slepim ljudima, koje su oni koji navodno vide nazivali slepcima, iako je sasvim moguće da su mislili na same sebe. Dao je život da bi spasio milione, a čovečanstvo mu je uzvratilo bolom u predelu prepona.

S radošću se prisetio svih suza prolivenih u ranoj mladosti i reči koje mu je upućivao pijani otac, svaki put nakon što bi ga dobro izdevetao – „Nikad muškarca od tebe, mlakonjo!“ Hodajući žurno, odmakao je tek nekoliko desetina metara od kuće, osvrnuo se za sobom, a za njim je ostalo samo jedno veliko ništa. Pušio je cigaretu, pridržavajući je palcem i kažiprstom, i čitao umrlice sa neskrivenim zadovoljstvom što je još uvek tu. Na pamet mu je pala Marija, njegova šesta i najveća ljubav, i tek tada mu je bilo žao što je sve njene fotografije pocepao, nakon što ga je ona ostavila, otišavši sa jednim kamiondžijom u inostranstvo.

Na žurci, koju je organizovao povodom svog tridesetog rođendana, u život mu je ponovo ušetala Ona koja je pre deset godina bila nedostižni san njegovih vlažnih misli. Sahranio je poznanika iz nehata, a potom ga vratio u život pri slučajnom susretu, presrećan što je imao pogrešnu informaciju. Poverovao bi joj na reč, ali ona je uvek samo ćutala.

Mnogo ljudi mu je govorilo da je obična lenčuga koja nikada ništa neće postići u životu, ali to ga nije uzrujalo, jer nije primetio da je iko ikad išta postigao u životu. „Nedostaješ mi, nadam se da me čekaš i da ovo ne činim uzalud“, rekao je tiho i sa tužnim osmejkom na licu, a zatim zakoračio u mrak. Dvadesetak puta na dan je prao ruke, jer se uvek i svuda predstavljao kao čistunac, iako je znalo proći i po desetak dana da se ne okupa. Svakodnevno je u Miletovoj mesari dobijao kožure za svog najvernijeg prijatelja Reksa, koji mu je iz zahvalnosti lizao lice, ruke i noge, što mu je puno značilo, jer život na ulici ne stvara priliku ni da se okupa ko Čovek.

„Rečeno mi je da je ovo dobar film“, vikao je dok su ga redari, umrljani hranom koju je bacio na njih, izbacivali iz bioskopa. Pritisnut brigama, potpuno je smetnuo s uma da već dobrano kasni na trku puževa, kojom je arbitrirao svakog trećeg petka u mesecu. Sv. Petar ga je svake noći posećivao u snovima i dosađivao mu je sa svojim „kako na nebesi tako i na zemlji“, te je odlučio da se spase i izvukao je osigurač iz kašikare.

Morao je na brzinu da utoli glad, pa je par režnjeva čajne kobasice umočio u ledeni čaj i halapljivo ih strpao u usta. Voleo je seks sa prostitutkama i upoznavajući ih spoznao je da je najbolje oženiti onu koja je pretovarila kilometre preko „one stvari“, jer će takva umeti da vrednuje sigurnost i bezbrižnost toplog doma. „Marš napolje“, viknuo je kamiondžija, izbacujući čudnovatog stopera iz vozila, besan što je, zahvaljujući umornim očima (ili nečemu o čemu se plašio da razmišlja), u transvestitu video dobru ribu.

Bio je ubeđen da su već svi primetili kako su mu misli odlutale, pa se svojski trudio da svoje izgubljene misli skrene na pravi put. Drugi su ga žalili jer se često osamljivao i zlurado komentarisali da je jadničak koji nema ni kučeta ni mačeta, a on je sve vreme znao da njihove praznine ne mogu da ispune nikakva carstva; ni životinjska, ni ovozemaljska, ni nebeska.

Autori: Aleksandra Perić, Aleksandar Vojinović i Nebojša Čandić

Free Book to Read – „I Hate My Brother“, by Branislav Bojcic

Branislav Bojcic is a Serbian writer born in Belgrade on December 30, 1984. The first book titled „I hate my brother“ he wrote in 2017. The novel speaks about the war that took place in the early 1990s on the territory of the former Yugoslavia. After a phenomenal public reaction, the book was translated into English.

Color me in Cyanide and Cherry

Greetings, everyone! Get a read of a fabulous book by a writer and friend. It is free to download. I would appreciate it if you could spread the word around, so others can see it, download it and read it as well. You can get to the book by clicking on the cover. Enjoy!

Thank you up front and have a fabulous day!

And now, something about the book:

thumbnail_ebookcover

„This book maybe answers the question whether we can become a monster, or the monster already lies deep within us, waiting for the opportunity to come to the surface.

The action of this novel takes place in the region of ex-Yugoslavia as well as in the prison and in the court of The Hague Tribunal for war crimes.

The main character is Gvozden Mishic. He is courageous, honest, hard-working, and above all, a highly honourable man.

What happens when such…

View original post 134 more words

НИКО

Блистава и сјајна чаробница писане речи… обавезно прочитајте!

ГРАНА ОД ОБЛАКА

niko.jpg

Нико није ни сањао да ће носити такво име. Док је заспалим и уплаканим очима гледао своје родитеље како пред њим праве слатке гримасе и машу играчкама, мислио је само о томе како ће се звати. Оставили би га у кревецу и ни помишљали нису колико је непроспаваних сати имао док је чекао своје име.

“Зваће се Давид!”, узвикивао је отац.

“Не, па да га целог живота неко дави и гуши. Зваће се Алекса. Мој деда се тако звао, и сасвим је лепо прошао у животу.”

“Не, одбијам! Хоћу звучно и упечатљиво име за свог сина.”

“Ако наставиш да бираш, дете ће нам остати без имена. Већ две недеље га не ословљавамо, он је још увек нико. Или хоћеш да се тако и зове?”, згранула се мајка.

Нико је слушао тај мучан разговор о његовом имену, и већ су му сузе кренуле низ лице. Затим је почео гласно да плаче…

View original post 1.636 more words