Vjačnaja pamjat

20180119_110435

Svako od vas dvojice je na svoj način „vozio“ svoju trku smrti.

Neka ti je večna slava Olivere Ivanoviću!

Bog sve vidi!!!

Advertisements

2018.

Говор тишине

Тишина је категорија која ми некада прија, а некада ме убија. Када помислим на тишину, помислим на смиреност и бескрај. Сада је тако, а раније нисам волела тишину. Пре ми се тишина чинила као казна за релативни недостатак свих звукова. Онда сам почела да је тако нему ослушкујем. Увидела сам да је комуникација кроз један од аспеката тишине – ћутање, један од врхунских, под претпоставком да није само ex silentio. То је оно када се погледамо и све смо рекли.

[Из Зборника Најкраће приче 2010, стр. 184, Алма, Београд, 2011.]


Текстови групе Архангел

Rabindranat Tagore: Četvrta bezimena

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo. Pokri ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me voliš, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje, ako ti kao boginja poklonim svoju milost, podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Rabindranat Tagore: Druge su žene uvek iste

I ja bejah jedna od mnogih koje se trude da ispunjuju svoje bedne domaće dužnosti.
Zašto izabra mene i otuđi me od svežeg skrovišta našeg običnog života?

Osveštana je ljubav koja se nije ispovedila. Ona sija kao dragi kamen u ognju skrivena srca. U svetlosti ljubopitljivoga dana gleda ona tužno i žalosno.

Ah, probio si koru moga srca i odvukao moju drhtavu ljubav na otvoreni trg i razorio zauvek senoviti kut u kome je ona skrivala svoje gnezdo .

Druge su žene uvek iste.
Ni jedna nije pogledala u dubinu svoga srca, ni jedna ne zna svoju sopstvenu tajnu.
Osmejkuju se lako i plaču, ćaskaju i rade. Svakoga dana posećuju hram, pale svoja kandila i donose vodu s reke.

Nadah se da će moja ljubav biti pošteđena od hladne sramote beskućnika, ali ti odvrati lice tvoje.

Da, tvoj put leži čist pred tobom, a meni si presekao svaki povratak i ostavio me potpuno nagu pred svetom, koji me gleda ukočenim očima, dan i noć.

Rabindranat Tagore: Čini mi se da sam te morao voleti…

Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je vekovima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka –
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.

Rabindranat Tagore: Treća bezimena

Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

Rabindranat Tagore: Druga bezimena

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Rabindranat Tagore: Prva bezimena

Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh: „Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: „Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Zaćutah trenutak, a zatim zapitah: „Jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh: „Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh: „I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…