„Трезвеноумље“

15. март 2005.

Односи пре брака?

Питање:
Поштовани оци, ако се сложим да је секс пре брака блуд, опет је данас тешко, ако неко студира, онда је бар до 22. године завистан од родитеља, а брак, бар по мом мишљењу, подразумева и материјалну независност, значи, треба да се са дечком 5 година само држим за руке, што је можда подвиг, али је јако тешко а није баш ни здраво. Значи, на момка не смем да помислим до краја студија? Или треба да уђемо у брак а да нас родитељи и даље издржавају? Даље, знам да црква не подржава планирање породице, али како може зена да има посао и неку каријеру и, рецимо, седморо деце? У реду двоје, па и троје, али ја волим и да радим, волела бих да имам децу, и чему ове моје студије, ако то знање нећу употребити на послу? Пуно поздрава и извините ако су питања непријатна, ово ме већ дуже времена мучи.
D.

Одговор:
Драги…? Што се не бисте сложили да је данас секс пре брака грешка („блуд“ – заблуда у својој одлуци) ? Има ли било шта да то може да оспори – камо среће? ! Бог је замислио човека пре свега бестрасног и светог, и његов полни живот требало је да буде свет, те потреба само за рађањем, јер он тада није имао нужност да упражњава секс ради „уживања“. Уживања у чему – у блату? У психи ондашњег бесмртног човека полни акт је био бесмислен, јер није са собом носио страст, тако да му не би било јасно зашто то мора да ради а да не планира нови живот, који је опет из предела Божјих. Такво преживљавање уопште није постојало, али постојала је светиња људске личности и заједничког живота, где се тело физички није малтретирало нити скрнавило мењањем партнера („потражњом праве љубави“) , које, по правилу, са собом носи психофизичке последице на нас цео живот. Бог је чувао крајњу интимност за човека (па и после пада) , и није дозволио инвазију тела људи који нису планирани да буду део тог једног тела – светиње Тајне брака. Бог жели да ничим не умрљамо праву љубав у светом браку. Наравно, Он то жели – а ми мудрујемо преко Његових жеља. После сазнања да је човек постао го, његов Творац уређује норму правилног живота – Закон, и ми треба да га у послушању поштујемо. Мени уопште није јасно зашто је данашњи факултет мерило успешног живота, или пак гарант доброг а пре свега правилног живљења? Ми смо нација са великим степеном „образованости“ (читај: размажености) , која у свом свом гордом сазнању није способна да креира економију, а још мање способна да се врати на економију наших природних потенцијала („на опипљиво“) , а што је најжалосније и апсурдно, то је да ти „образовани“ људи илузорно живе у великим материјалним ишчекивањима да ће их неко са стране економски спасти (да им се просто да) . Неко други треба да дође и поправи све наше проблеме – која гордост и лењост; које нехришћанско схватање живота, а најмање професионално које треба да пружи једна реална образованост? Села нам изумиру због каузално повезаних проблема. Млади остављају земљу, и на њу гледају са презиром (и на своја села) , и јуре у градове не питајући за цену, а цена је: понизно нуђење, наметање и лутање у немаштини; сналажење у проституцији; удаје из економских разлога а не љубави, и то све за собом носи психофизичке последице и разочарања која се касније лече алкохолом и наркоманијом и тако се завршава у хедонизму. Младом мушкарцу је још теже, јер иако постоји жеља да се организује на опипљивим економским потенцијалима које наша средина ван градова пружа, има врло мале шансе да се ожени и развије стабилну породицу, тако и унутрашњи мир, који му је потребан за даљи успех у свом раду. Не сумњам ни за један трен да данашња Српкиња са својим схватањима успесног живота (тесан једнособан или двособон стан, али у граду) носи велику одговорност за то што духовно, економски и као нација изумиремо. За девојку ван градова то је животни циљ и „каријера“ – мало крова над главом и асфалта. Зар није Господ решио ту Васу дилему? Ако погледате свештену историју рода људског – Свето Писмо, видећете да је Господ знао за тај Ваш проблем, па је благоустановио да се сексуално зреле личности венчавају када им је време („здраво време“) , и девојка од 20 година у свим културама сматрана је за баба-девојку (скоро до јуче) , а за мушкарца прва половина двадестих за уседеоца. Данас ће свако рећи, па то је нездраво, а Ви само што поменусте да је „нездраво“ да дечка држите за руке до 22 (или 26 ако буде лошији ученик) . Зашто тако „рано“? – зато што је већ тешко да се уздржава, јер и св. ап. Павле саветује да је боље да се женимо него да се успаљујемо. То је оно што Бог жели од нас, а друго је шта ми очекујемо и како планирамо овај прекратки живот. Сексуална револуција и феминистички покрети су постепено самоубиство, али њихове последице се откривају касно. У психи како деце тако и родитеља „факултет“ је покушај стварања будућег раја на земљи људским планирањем (мистична реч „каријера“) којег никада бити неће, него, напротив, ствара се пакао. И ово Ваше питање садржи неке примесе ада – огорченост, безнађе, љутњу на Бога и на Његову установљену норму нашег живота; страдања у мукама од уздржавања, или блудодејствовања али са осудом савести – то је тај немир који подрива насу душу. Велика су очекивања од овог земаљског живота, и зато постоје огромна улагања, у која многи улажу и своје душе да ли би како створили добру „каријеру“. Добар живот је на овој суровој земљи релативан појам, како код богатих тако и код сиромашних, где код сиромашнијих (смиренијих) постоји мирнији живот, јер су мања ишчекивања у већој израженој благодарности Богу, док код богатијих већа су очекивања а мања благодарност Богу, јер се увек тражи више, и више, и ти људи никада нису задовољни. О томе сведоче велика ломљења, тј. самоубиства, и психијатријске терапије чији су клијенти најбогатији овога света, зато што су и поред свега тога што имају и даље несрећни у овом животу без смисла. Смисао живота је да испуњавамо вољу Божију, да се волимо и у љубави све градимо, а пре свега да схватимо да је ово све пролазно и да не треба такве огромне жртве да се улазу у смртно и трулежно. Ваша младост и љубав су прескупе жртве за ту апстрактну реч „каријера“. Факултет? Ко вам са њим гарантује материјално (каријеру) било где на овој земаљској кугли? Начин размишљања у овом питању мени говори да пишете у „домаћим“ условима живота, јер у земљама Запада „студирање“ не значи пасивно битисање (а посебно оно вечито студирање) , него млади људи од прве године својих студија почињу са самоиздржавањем, и није мали број оних који већ оснивају породицу. Поред студија студирају и навику да раде, и нема те социјалне државе која ће да им „гарантује“ посао, него ће га они сами тражити и колико су способни и наћи. Дакле, ко вам гарантује посао, стан, паре после факултета – да би се ви венчали и законски родили децу, тј. били независни од родитеља? Нико. Онај ко до 24. године зависи од родитеља, док његови вршњаци у неким земљама већ имају изграђену радну личност и поштовање према зарађеном, тај се никада неће научити да се самоиздржава и увек ће да виси о врату својих родитеља, које по природи богоодступности све мање и мање поштује. Чиме оправдавате ваше схаватање да ваши родитељи треба да вас издржавају у 22, а богме много чешће и у каснијим годинама? То је тај синдром социјал-комунизма који је остао у психи несрећних православних Словена (наравно, то је и био план да нам униште светињу живота у Цркви) . Времена су тешка а долазе још тежа, и ако једини „живи факултет“ остане пасиван – Српска црква, и не ухвати се у коштац са овим огромним проблемима, ми смо пропали у сваком погледу. Црква није организација („канонолог“) која тумачи каноне а свештеници њени „правници“, да говоре то ваља а то не ваља; него она још од малих ногу припрема човека да он изгради свој правилни однос према школи, послу, љубави, породици… 50 г. она је била одсустна из душа ваших генерација (кроз ваше родитеље) и није реално да одједном разумете њену мисију а да се не љутите на њу (и наше свештенство од тога страда) . Њена мисија је стихијско утицање и образовање на „поновном рађању човека“ (оно што је Господ рекао Никодиму) да поштовањем Божјих закона изгради овоземаљску срећу са таквим високим степеном разумевања овог живота, да ће се човек лакше снаћи у било којој невољи, у светом сазнању да та срећа тек почиње у суживоту са Богом, у Његовом царству славе, мира – тога што највише недостаје у овим нашим душама. Момка за руку и у цркву по Благослов Божији, и са мало вере све ће Он то лепо да уреди. Желећи вам тај мир и сва друга блага од Господа, Ваш о.Љубо

__________________________________
Moj коментар, наравно, никада објављен на поменутом сајту.

U vilajetima

Неколико пута сам прочитала одговор о. Љубa на питање о односима пре брака. Мучно је и жалосно видети да када се млада особа обрати свештеном лицу да би добила подршку и савет, добије заправо најгоре могуће пљување у пакету са гео и локал политичким освртима. А о женомрзачком ставу који недвосмислено избија, то је тек прича за себе. Да ли сте ви свесни своје одговорности када упућујете овакве „савете“? Да ли знате шта значи пастирство и која је улога пастира? И да вас питам, мислим на све вас који сте побегли са села и ухлебили се у СПЦ, зашто се не вратите и не обрађујете своје запарложене њиве? Шта би ви хтели, да се вратимо сви у средњи век, у доба мрачњаштва? Или да само жене вратите у средњи век, кад су биле спаљиване на ломачи. Мисија цркве је испирање мозга и наметање догме. Суштина догме је иста, па спроводили је политичари или црква. Црква нема никакве везе са изворним хришћанством, а упитно је колико људи у СПЦ који су овоземаљска администрација има везе са вером у Бога. Поштовани оци, после оваквих савета, ако неко не мисли својом главом, може отприлике да изврши самоубиство. СПЦ прво да очисти своје редове од екумениста, блудника, алкохоличара, наркомана и педофила, па онда тако „умивена“ нека преузме и пастирску улогу. Објавите ово ако смете. Свако добро од Господа.

Advertisements

H2O performans

Osmislila sam ekološko, nehumano i efikasno sredstvo za trajno rešavanje problema sa zunzarama.

Ukoliko smatrate da vam je tako nešto potrebno molim vas da razmotrite mogućnost donacija.

Sva potrebna i detaljna uputstva za uplatu dobićete na mejl adresu.

Vaše malo i vas mnogo, značiće mi premnogo.

Svaka daščica biće potpisana mojim cenjenim imenom, a ako čekić (kao i srp) nemate u kući, snađite se sami.

__________________________

Nadahnuće: Marina Abramović odustala od projekta, donatore zanima gde je njihov novac

„Inače, donatorima je obećan potpisan CD set u kojem Marina Abramović demonstrira kako da popijete čašu vode.

‘Trebalo je da dobijem potpisanu kopiju Marininih metoda u zamenu za 200 dolara donacije 2013. godine. I dalje čekam’, kaže jedan od donatora.“

7 korisnih saveta za žene o zavođenju muškaraca

Čim se muškarac približio zabranjenoj teritoriji on je već zaveden. Već je položio svoje oružje. Problem je što žene to ne vide, ne žele da vide, prave se da ne vide. One tek tada očekuju fantazmagorije svojih Animusa.

„Volela bih da naš prvi sastanak bude kao iz bajke!“ Ne zna se tačno iz koje bajke, ali se prećutno podrazumeva da je u pitanju do sad neviđena romantika. Sve dok su žene tvrdopazarne princeze, dotle, prema sopstvenim zabludama, imaju vrednost.

„Volela bih da se više potrudi oko mene!“ Više od čega? Kada je poređenje u pitanju, mora da postoji osnova. Više od prethodnog? Kog prethodnog? Kako on da zna šta je na meniju? Pravi lovac lovi iz nužde, a ne iz hira. Ovaj drugi je sakupljač trofeja.

„Volela bih da me osvoji!“ Žene smatraju sebe tvrđavama. Utvrđenjima. Nepokretnim objektima. Svakako neosvojivim tvrđavama. U stvari, čim on krene u osvajački pohod one podignu pokretni most i on, siroma’, upadne u reku punu krokodila.

„Volela bih da mi pokaže da mu je stalo do mene!“ Kako to da pokaže? On je tu. Zar to nije dovoljno? Naravno da nije. On mora da bude dvorska luda i da zabavlja kraljicu.

„Volela bih da me tretira kao kraljicu!“ Pojedini očevi su govorili, baš kao što pojedini i nisu govorili svojim kćerima da su kraljice i kao takve zaslužuju kraljevski tretman. Pročitaj prethodni pasus. Digresivno, ovo još uvek nije ponovo monarhija, ako žene žele da budu odistinske kraljice. Valja proraditi na mogućnostima u važećim monarhijama. Veća verovatnoća je da Isus Hrist drugi put umre za sve nas, mada je upitno da bi sad pristao i prvi put.

„Volela bih da mi uvek bude veran!“ Potrebno je uzeti i udomiti psa, to je nasigurnije. Pas neće razočarati svoje gospodarice. Baš kao ni one njega. Voleće ih bezuslovno. Življenjem sa psom žene odmah dobijaju i sinove od nekoliko godina do kraja psećeg ili ljudskog života. Uvek postoji i mogućnost perverzija, ali nećemo sad o tome. Samo čedno.

„Volela bih da shvati da mi je potrebno i vreme za sebe!“ Što se onda žene postavljaju kao da su centar svemira? Kada bi središte kosmosa bila vagina, muškarcima stvarno ne bi bilo spasa. 😉

Magnovenja picoustog

Moram da priznam da sam se mnogo trudila da odolim izazovu da ‘vake gluposti ne kačim ovde, ali ovo su stvarno biseri, nadam se jednog dana, i nepatvorene narodne umotvorine.

„Možda mi zatražimo da se džakovi istresu, da budu prebrojani kako treba, a ne onako kako hoće neko ko je izašao iz teretane i neko ko se sunča na Brionima“, istakao je Vučić.

Pa, šta, i Tito se sunčao na Brionima. U teretanu nije išao. U to vreme nije bilo teretana, a i mogu da se kladim da nije bio taj tip. Bar je pušio tompuse. To je bila gotiva. A džakovi? Čekaj, niste ih istresli još? Pa kako ste brojali glasove?

Na pitanje da li bi reforme koje planira mogao da spreči manji broj mandata naveo je da se treba „manuti matematike“ i da bi „sutra mogao da ima 190 mandata da hoće“.

Ja mu verujem, ali stvarno. Čudi me da nije istrgovao za veći broj mandata. Recimo, prava „pobeda“ na izborima bi bila bar dvotrećinska većina, odnosno 167 mandata. 190 mandata, pa to je 76% poslaničkih mesta. Malo li je? Ali, da, treba sanjati velike snove. Kao nekad Veliku Srbiju.

Oni koji su se žalili vama, a i vi njima, nisu podneli nijednu žalbu, sve vreme su lagali, znali su šta su radili u Bodrumu i Solunu i ovaj zna šta je radio kao stečajni upravnik. Danas je OEBS rekao da nikakve političke krađe nije bilo. To ćemo sada mi da proveravamo. Čudne stvari se se događale tokom noći, a mi nismo lagali“

Ne veruješ OEBS-u?! Ma, daj… Ti, čitaoče, kad uđeš u izvor citiranih delova teksta (što je navedeno na kraju posta), obrati pažnju da se glagol lagati ponavlja tri puta u članku. Razumeš? Tri puta ponovljena laž postaje istina.

Dodao je i da su se tokom noći događale “čudne posete“.

Ovo je već zbeg u mogući misticizam. Buaaaaaaaa… Osim ako to ipak nisu bili posetioci iz treće dimenzije. Ko će ga znati. Da je čudno, čudno je.

Ja ama baš ništa nisam slagao građane Srbije. Bolje da ne vladam nego da jedan glas ukradem, od sutra krećem da pišem program i da se pojavim sa ozbiljnim ekspozeom“, rekao je Vučić.

To, brate, samo pošteno. Samo opušteno. Čekaj, program?! Ozbiljni ekspoze?! A ovo sve do sada, nije bilo programa?! Nego, onako, radi(lo) se, vlada(lo) se ad hoc. Nisi napisao ekspoze?! Čoveče, a tol’ka bulažnjenja sve ove godine, tj. sve ove decenije?! Kapiram, svaki dan je izborna kampanja. Samo gistro.

Izvor: Vučić: Čudne stvari su se dešavale tokom noći

Mađar

Toliko smo se dobro skapirali da je to bio klasičan deja vu. Jedini problem je što se nikada nismo videli. Skoro da smo utanačili moj odlazak u Segedin i šetnje pored reke, a onda se desilo nešto neočekivano.

Taman sam se spremala da pohodim Zilahijev Ararat, kad je počela da me progoni sen njegovog mrtvog oca, seljaka i koljača tovljenih svinja. Sve je krenulo od detinjstva i učestalih svinjokolja, kada se njemu prolevanje krvi urezalo u mozak kao nepodnošljivo i neprihvatljivo. Pada u nesvest kada vidi krv i kada bi mu život visio o koncu izvisio bi, jer ne bi primio krv drugog čoveka. Oduvek sam znala da u mađarskoj krvi ima nečeg sumornog i krvoločnog. Čovek je, osim što je vegeterijanac, odlično objasnio kako i zašto je do toga došlo, mada me nikada nije uverio u to.

Ruku na srce, u međuvremenu je saznao da ima i Aspergerov sindrom, pa je i meni poslao test da se istestiram u kojoj meri odstupam od Gausove krive. Znam ja da odstupam, ali… Kaže, sve je to počelo u vožnji, kada je počeo da broji saobraćajne znakove i to ga je do te mere okupiralo da i nije bio prisutan u vožnji.

Elem, posmatrajući sebe, zaključila sam da me osim kuvanja i pisanja, vožnja izuzetno smiruje i da mi vraća koncentraciju, kao što nekome pomažu matematički zadaci koje sam nekada i sama praktikovala za koncentraciju. Koliko mi je poznato, ja samo kršim pravila, još uvek ne brojim, mada… merila sam rastojanje kupatilskih pločica i odstupanje od sredine i još ponešto nebulozno, tako da…

Šta je bilo indikativno ispočetka? Čovek je kao pseudonim uzeo ime i prezime mrtvog čoveka i to ne bilo kog čoveka, već jednog francuskog novinara koji je blisko bio povezan sa stradalništvom u II svetskom ratu, a što je bio njegov lični (ubio ga sentimentalan odnos) i profesionalni odgovor na dodvoravanje fašizmu, pa mu je suđeno i pogubljen je praktično iz intelektualnih, tj. apstraktnih razloga. Zlomisao u državi koja se uvek trtila da je zemlja „slobode, jednakosti i bratstva“ (fr. Liberté, égalité, fraternité).

Kad mi je poslao svoju fotografiju, prvo što sam pomislila je da me zeza. On, nizak, debeo sa smešnim brkovima, u nekoj štrokavoj majci sa pozamašnim stomakom. Podsetio me je na Rona Džeremija, a njegovi poštovaoci će odmah znati o kolikom stepenu seksepila govorim. A pogled, njegov pogled, baš je hiperlud. Ima u očima ono džeknikolovsko isijavanje iz istoimenog filma. Podjednako je i hiperinteligentan. To je ta tanka linija. Taj je na keca ispaljivao takve misli da sam se pitala iz kog/kojih Univerzuma to crpi. Ako su mi tada njegove ideje i delovale sumanuto, sada mi tako ne izgledaju. Uprošćeno, ultradesničarske teledirigovane marginalce nipošto ne treba potcenjivati. Oni će na kraju izroniti i pobediti kroz dovoljno harizmatičnog vođu. Pojedinac može da postavlja pitanja, ali ako nema odgovore na njih, naći će se oni koji će odgovoriti. Kako? To je drugo pitanje. Ako nije baš jasno, treba samo povući paralelu između, u vreme II svetskog rata, savremenog medija koji je koristio Gebels – radija i današnjeg najbrže mobilišućeg i najprotočnijeg – interneta. Najjednostavnije je stvoriti „jedinstvo“ grupice sličnomišljenika, pa čak i čitavog naroda postavljajući ih nasuprot isceniranoj krvožednosti neistomišljenika ili pripadnika drugog naroda. Biti deo nečeg šireg, većeg, osećati moć, to je ultimativno seksi, zar ne? Niske strasti ne mogu da odole tom porivu.

Zvao me je mačka i tu reč sam naučila da izgovorim pravilno produženo na mađarskom jeziku, za koji mislim da svakome ko ga nauči, a da mu nije maternji jezik, treba dodeliti bar nacionalnu penziju. Stvarno mi je bilo krivo što nisam „luđa“ i što se razočarao misleći da je našao nekoga ko je egal njemu. Ostao mi je u divnom sećanju. Stvarno je neponovljiv i jedinstven lik.

Predizborni bluz #3

Odugovlačila sam sa završetkom knjige ni o čemu. Izdavač me je, istina, strpljivo čekao. Ili je bar usrdno cupkao na jednoj nozi ili naizmenično na obe čekajući da mu novac, koji treba da mu uplatim, legne na račun. Tim novcem bi osim finansiranja izdavanja moje knjige, imao i za kafu za espreso aparat i kiselu vodu na mesečnom nivou. I za debeli žuti flomaster kojim podvlači mudre misli iz mog rukopisa. Dakle, sve misli. Besneo je što neću da odredim naslov knjizi. I baš pre pola sata me je pozvao i ljutito mi je rekao: „O kurčevom danu, o kurčevom danu!“ To je naslov mog novog romana i njegov konačan odgovor na mogućnost objavljivanja.

* * *

Ostalo je tek nekoliko dana do predizbornog muka i stoga me iz dana u dan sve više raduje radikalno trabunjanje sa moćnih razglasa iz kamiona uz – zdravo, živo – kako pozdravljaju prolaznike i kafanske obitavaoce. Šeki se umiljato smeška sa plakata a krajišničke pesme sam naučila napamet.

* * *

Pamflet nekog GG lika je pokisao i kao takav ušao u kuću. Namesto da završi u đubretu, taj papir je ostao da se suši na komodi i zalepio se ko dupe na nošu. To je sigurno znak da treba glasati za njega. Ni na papiru to ime ne mogu da izbacim iz kuće, a da ne oštetim polituru.

* * *

Naprdnjaci su mi dopremili brošuru upakovanu u one folije u koje se pakuju časopisi čiji sadržaj možeš da pregledaš tek po kupovini. A tada je već kasno.

* * *

Trebalo bi da dune jači vetar i da počisti plakate počupane sa bandera. Ljudi čak ni nasmejane političare ne koriste ni za šta. Nije ekološki arčiti toliki papir kad već ne možeš njime da pokupiš sva sranja.

* * *

Od Vodovoda sam dobila toliko nadahnuto pismo da sam pomislila da je to ljubavno pismo. Čak se i direktor ručno potpisao. Ne znam da li je dobar frajer ali kad bih znala da jeste odgovorila bih mu isto tako nadahnuto. Dopao mi se njegov liz. Jedino što nisam shvatila je da li iz te ljubavi može da se izrodi da ne plaćam utrošenu vodu i posle 24. aprila ove godine.

* * *

Znam da ništa ne znam i da taj čovek i ti ljudi – jahači naše apokalipse, koji god da su, su elementarna katastrofa koju običan smrtnik ne može ni da nasluti. Ili što bi rekli intervjuisani i dobro montirani kadrovi na pitanje:

„Šta očekujete posle izbora?“

„Nadam/o se da će biti bolje.“

P. S. Predizborni bluz

P. P. S. Predizborni bluz #2

Predizborni bluz #2

Imam dojam da ću u narednim danima da prikucam daske na prozore. Ne toliko zbog vampirističkih sklonosti zbog kojih bi mi i najslabiji sunčani zrak naudio, koliko zbog toga što mi baš puca da gledam nesrećnike koji prinose, raznose i odnose poklon-paketiće darovane im od vladajuće partije. Država je na kolenima i paketići su skromni – sirotinjski. Uglavnom, BUŠ program. Ipak važno je da ima i praška za veš koji pere i najtvrdokornije mrlje. Rado bih donirala Veniš (vanish).

* * *

U posete da idem u jeku, mrka kapa, i to proređujem. Po kućama se diže larma i jede se u proseku sarma. Ljudi realno posmatraju događaje, kao kroz neprovidno staklo (ono kroz koje su gledali totalno pomračenje Sunca). Proradio je lokalpatriotizam i naveliko se prede o tome ko je šta uradio za selo, opštinu, grad. Čik kaži da nećeš da glasaš. Budeš kurva, klimneš glavom dva puta, pošalješ ih u sebi u tri lepe i odeš, jer imaš neodložna posla. Jebe ti se za sve to.

* * *

Veoma sam bila dirnuta kada sam videla fotografiju predstavnika dve najveće partije u Sorabiji –  Picoustog i Njegovo Gistrosveštenstvo, ovaj… kako se ono zove… ne sećam se… zaboravila sam mu ime. Oprostite, možda vi znate. Sa osobitim uživanjem sam ispratila da je pre pet godina osveštao tržni centar u Nišu. To je bio dobar potez, pošto su to molitveni hramovi savremenog čoveka.

* * *

Možete da preslušate dosetke, poskočice, naskočice, uskočice, bisere i veoma korisne izjave u duhu vremena TAMO. Slikovit primer recitovanja priproste žene golih ramena sa zlatnim lančićem oko vrata počinje na 0:57:

„Ja sama sebe, ja sam sama sebe pronašla u ovoj priči. Ja nisam prišla stranci zbog motivacija svojih interesa. Ja nisam ni znala šta stranka nudi. Samo sam znala da bi želela da učestvujem u najjačoj političkoj stranci na prostorima današnje Srbije. Sama sam otišla u stranku, predala svoj si-vi, popričala sa Gocom i Biljom, te su me one i predstavile šefa moravičkog okruga, Stanimira Prelića, koji mi je lepo i jednostavno reko da ne treba da čita moj si-vi, već me pito hoću li ja aktivno da radim u stranci.“

* * *

Ako tražite posao odnosno ako već ne radite aktivno u stranci, najbolji primer nadahnuto i nadasve pismeno sastavljenog životopisa koji može da se nađe onlajn pročitajte ONDENAK. [+skrinšot]

Non-fiction

Ovih dana na naslovnoj strani najprodavanijeg dnevnog lista Gistro osvanula je vest da danas svako može da izda knjigu. U autobusima, u parkovima, na ulicama, po javnim kućama, svi su držali u rukama raširene te šarene novine, mahom sadržane od obnaženih fotografija i sočnih psovki – i upijali ih. U jutarnjem programu televizije Mrak gostovao je glasnogovornik najjače izdavačke kuće Raguna. Tom prilikom je do detalja objasnio neke stvari.

Oci države su dekretom naložili da se ima u narednih pet godina odobriti podsticaj svakome ko makar u memljivom podrumu poseduje štamparsku presu iz doba Gutenberga. To je zamišljeno delom kao zajam a delom kao samodoprinos. Država bi omogućila običnom smrtniku da kupi državne zapise centralne banke sa rokom dospeća od pet godina po stopi interesa od -50%. U praksi to bi značilo da se na svaki dinar dat državi gubi pola dinara u narednih pet godina. Što se ličnog učešća tiče to je prepušteno slobodnoj volji pojedinca da odluči koliko će da se otvori iz slamarice.

Izabrani predstavnici su dosledno sprovodili demokratski iskazanu volju naroda i nisu se mešali u teme koje će biti zastupljene u knjigama. Stvorili su se ogromni redovi ispred brokerskih kuća gde se narod tiskao da ovlasti svog brokera koji bi po nikad povoljnijim uslovima kupio za njih zapise trezora. Izdavačke kuće su bile zaposednute svakakvim svetom. Svi su želeli da se njihova pisana reč vidi. Svi su želeli nešto da poruče okruženju u kome žive. Svako je imao nešto da kaže i svako je mislio da je to što ima da kaže bogom dano. Bog tu nije nešto posebno učestvovao, osim što se tu i tamo pominjao u naslovima ili rečenicama, bogohulno i bogougodno. Češkao je svoju ogromnu bradu, pleo je pletenice od nje i mirno posmatrao svakolika bića, jer bogu je svako biće podjednako ljubljeno.

Već pomenuti predstavnik Ragune stidljivo je pomenuo, jer nije smeo da se suprotstavlja oruđu bezuslovne moći, da je poželjno da ljudi koji hoće da obelodane svoje reči treba da budu bar malo poznati drugim ljudima. Zatim se nevino nasmešio i jedva čujnim glasom prozborio da treba da budu malo više poznati širokim narodnim masama. Nije se mnogo osvrtao na to po čemu treba da budu poznati, tako da se stekao utisak da je bilo važno samo da su prepoznatljivi po bilo čemu.

Tako se sada uz svaku osnovnu životnu namirnicu ali i onu koja nije neophodna vezuje i proizvod koji može da mu bude zamena. Primera radi, hleb Sava pojavio se u novom ruhu. Dobio je papirnu kesu u koju je upakovan. Na policama prodavnica bile su kese na kojima su se nalazile osobe ženskog pola sa obimnim silikonskim poprsjima i blagotelećim pogledima. One nisu dobro znale padeže, pa čak ni maternji jezik, ali su se tako lepo pućile hijaluronski napunjenim usnicama. Njih je narod prepoznavao sa TV ekrana, iz rijailitija, kad su opštile intimno na opštu radost gledališta. Ti sadržaji su posebno osmišljeni radi obrazovanja i podizanja opšteg nivoa svesti. Toalet papiri u rolnama i listićima su bili bogato ukrašeni poezijom koja je odisala lepotom škrabotina iz bircuza i zatvorskih ćelija, gde je iz prve ruke, sa izvorišta života, prenesen osećaj prisnosti sa flajkom i čakijom.

Bilo je tu i šatro uglednijih likova iz polusveta novinarstva, voditeljstva i tih nekih grana koje je plebs znao od ranije gledajući iste te TV programe, pomalo crvene i pomalo bele. Oni su bili ubice tiraža i apanaža. Odrađivali su popularne teme koje imaju veze sa neproverenim glasinama o religiji, kojekakvim artefaktima sumnjivog porekla, tragičnim ljubavima iz pretprošlog, prošlog i ovog veka, te arhetipskom ženskom žudnjom za oduzimanjem sopstvenog života zbog neuzvraćene ljubavi. Doduše, upitno je bilo ko zapravo piše te knjige, jer je posao pisca iz senke bilo jedno od nevidljivih ali postojećih zanimanja.

Kako je jedna od osnovnih strategija marketinga – penetracija, bilo je primetno da je prodiranje u umove i srca čitalaštva uzelo maha, te je sve izgledalo kao starorimske orgije. „Narod je, izložen dubokom poniranju, postao vrlo oslobođen i veoma razuzdan, i činilo se da niko i ništa ne može da zaustavi kolektivno ludilo“, pisalo je velikim slovima na naslovnici današnjeg Gistra.

Trojka

Najjača scena o trojci je iz filma Balkanski špijun. Dakle, trojka je osnovna jedinica diverzantskih grupa. Uvek neko vreba. Uhodi. Postojale su i četničke crne trojke. Kao i ustaške. A to su baš neke crne priče, pa neću o tome.

Trojka ili trica je kad ubaciš na košarkaškom terenu sa udaljenosti od 6,25 metara koš koji vredi tri poena. Sećam se da je oniži Aleksandar Saša Đorđević bio sjajan u tome. Da zavali trojku u ključnim trenucima i da preokrene čitav tok utakmice.

Trojka su i Оtac i Sin i Sveti duh. No, ne bih se bavila svetim trojstvom detaljnije. O tome možete da pročitate više na ovom mestu.

Trojke su i kad žena rodi tri bebe u cugu. Češće se, međutim, trojke začinju vantelesnom oplodnjom.

Jedna od formacija trojki je ona u kojoj se pojavljuju mlađe muške i ženske osobe kada izađu negde u ludi provod. Naravno, svaka polno razdvojena grupica sedi za sebe. I svi se ludo zabavljaju drkajući svoje pametne telefone.

Postoji i bračna trojka odnosno bračni trougao. Mada, može se raditi i o višestraničnijem geometrijskom obliku. Bračni trougao je ponekad jednostrani a ponekad i podjednakostrani.

Trojka je i seks u troje. U različitim ili istim razmerama polova. Do pre neki dan nisam znala da sam viđena za trojku. Ispostavilo se da smo moja prijateljica i ja dobile nepristojnu ponudu, koja je bila izazvana količinom krvi u alkoholu jednog muškarca. Taj muškarac je bio toliko patetičan da je, kako je vreme odmicalo, praktično molio da dobije pičke/u. Žena je po svojoj prirodi majčinski nastrojena i bilo bi ljudski da pomogne muškarcu u nevolji i da mu da. Naročito ako ima humanitarnu crtu u svom karakteru. Nudio se da ide sa nama kući. Da l’ kod mene, da l’ kod nje, nebitno. Objašnjavao nam je da mnogo propuštamo (čovek ima iskustva), jer kako bi znale ako ne probamo. Posle je moglo da bude i tu negde, samo da bude. Odmah i bez odlaganja. Filmska scena je bila kada je obujmio moje ruke svojim rukama i skoro počeo da pada na kolena, po svaku cenu pokušavajući da mi uvali svoj broj telefona, da ga cimnem i da mi utrči, u slučaju da se ipak predomislim. Evo, još se predomišljam.

Trojka koja mi je po ukusu je gudački trio – violina, viola i violončelo.

Ono kad…

Ono kad dugo vremena ne gledaš u upaljeni TV i ne čitaš vesti, menja ti se percepcija. Ono kad izbegavaš razgovore o svakolikim budalaštinama i sklanjaš se od ljudi koji forsiraju glupost, isto se dešava. Kao što je nekada Oldos Haksli uzimao LSD da bi svoja iskustva pretočio u pisanu reč, sač ezVrata percepcije (The Doors of Perception). I tako se pomera opažanje. Od tih vrata je nastalo ime Morisonovog benda – The Doors. I onda skontaš da ne znaš ko je na drogama. Da li ti ili oni oko tebe?

Bila sam u emotivnoj zikri kada sam preksinoć slučajno, a šta je to pa slučajno, iščitala neke od horor naslova, dakle, dešavanja u vrlo maloj državi na brdovitom Balkanu. Novine sve, uključujući i nadasve intelektua(na)lnu Politiku, pišu o čoveku, i moram da naglasim Čoveku, jer to je najvažnije, koji je sebi oduzeo život. Neću sad da pričam o besmislu oduzimanja sopstvenog života. Molim vas, teško je, teško, morate da imate nekoga kome možete da kažete sve, sve bez zadrške, kad god nadolaze i preplavljuju crne misli. I knjige Viktora Frankla kao prvu samopomoć. Ja bih da pišem o samoubistvu zbog onih koji tek hvataju zalet, i to ozbiljno, ali nemam prilike da razgovaram sa ljudima koji sada lebde u etru, osim ako mi se ne nakače na auru, što se ponekad dešava.

Ušljivi podanički novinari i njihovi još gori mediokritetski urednici – vrhovnih gazda pušači, usuđuju se da objave u sklopu naslova i šta je čovek jeo u poslastičarnici pre nego što se ubio. A u samom tekstu u koliko komada su izneli njegovo telo i fotografije pride. Aloooooooooo, breeeeeeeeeeee?!??!?! Dokle više?!?!?!?!!? A komentari pojedinih? Pa to je da ti se srce zaledi debelim polarnim ledom kad pročitaš šta pojedinac može da napiše. Bez duše, bez ikakvih saosećanja, potpuno odvojen od sebe i od svake veze s mozgom. I šta tu uopšte ima da se komentariše. Šta?

Iz dana u dan, spopadaju me ljudi sa svojim teškim pričama, opasno sumornim mislima i nesagledivim dubinama duševnih provalija; sve nas je više na antidepresivima. Pola Srbije je na lekovima za smirenje. Nema nikakve razlike između anksiolitika (bendžosa i bromazepama) i droga  – poput heriona. Ali, zgutati tableticu je nekako fensi, a fiksanje i šmrkanje je baš klošarski, je li. Sem toga, prvo se dobija na lekarski recept, a drugo se kupuje od dilera, pitaj boga s čime smiksano.

Ko je živ? Ko je mrtav? Ko je ubijen? Ko je kome uterao? Ja želim da ti isteram zombije iz očiju. Zombije iz duše. Ugasi taj jebeni televizor. Ne seri da gledaš Parove, Velikog brata i svakakvog odvrata iz fenomenoloških pobuda. Ne seri. Počisti to smeće sa ekrana. Pritisni OFF. Iščupaj kabl iz zida. Baci televizor sa poslednjeg sprata solitera. Nemoj im dozvoliti da ti prilaze. Ne puštaj ih u sebe. Ne čitaj novine. Ne čitaj vesti. Ne „prati“ dešavanja. Ni na internetu. PRATI SEBE!!! IZNUTRA!!! OBOJI SE!!! OPLEMENI SE!!! SVESTI SE!!!

Razmatram ovih dana da prevedem u celosti knjigu Žak Elila – Propaganda: Formiranje ljudskih stavova (Jacques Ellul – Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes). Jer, BITNA je. Prevela sam tek nekoliko strana ovde, pre ihaj vremena. Knjiga nikada nije prevedena na srpski, a napisana je pre više od 50 godina. Od prevođenja nemam ništa, ni kintu, ni ne znam ti ni ja kakvu zadovoljštinu, jel de, ali recimo da neko to mora da uradi. Takođe, a indikativno je, pred svake izbore ljudi hoće da pročitaju knjigu Tehnika državnog udara od Malapartea, a nekoliko poglavlja je i na ovom blogu. Cela knjiga ne postoji onlajn iz vrlo jednostavnog razloga. Niko nije hteo da mi se pridruži u prekucavanju knjige, a meni se smučilo da to radim sama.