Koliko Nekome znači istina koju sazna, a za kojom godinama traga, a ništa ne može da uradi da bi vratio vreme unazad i promenio tok događaja?
Postoji neoprostivo. Ne zavaravajte se da je drukčije. Postoji nezaborav.
Postoji Jedna Istina. Molim Boga da svako dođe do Jedne Istine za kojom traga, a u toj Jednoj Istini jedino su važna deca koja su ubijena ili ukradena i preprodana.
Zločini su počinjeni i počinioci su nekažnjeni.
Pomozi, dragi Bože, da Jedina Istina ugleda svetlo dana.
Sudi, Bože, svakome prema zasluzi, molim Ti se najpokornije.
Podrška svim roditeljima čija su deca nastradala i postradala.
Koliko košta ljudski život? Koliko košta ćutanje kad se ćutati ne sme? Koliko košta??? Dokle neljudi???
Po novosagrađenim betonjerkama iz prošloga veka, nafilovanim i u doba gradnje zarđalom armaturom, širio se miris lepka za tapete i smrad sintetike sivih itisona, dok su u stanovima plakale mnogobrojne prave i veštačke bebe.
To su bile bebe lutke, najčešće kupljene u Trstu. Imale su svoje benkice i pelenice. Kad ih prodrmusaš ili pritisneš dugmence (proradi im baterija), plaču, vrište, stalno trepću svojim staklenim plavim okama i ti im stavljaš cucle u usta ili malene plastične flaše s cuculjkom, da ih umiriš, nahraniš i napojiš. Ponekad ih i presvučeš jer su se upiškile i ukakile.
Tada se oko tebe sjati sve ženskoga pola i/ili roda od porodice, do zgrade i ulice u kojoj živiš, i pokazuju ti kako da držiš bebu, kako se beba uspavljuje, kako beba siki bez da stvarno siki i kako da je namestiš da podrigne.
Desi se i taj tren nemara – ispustiš bebu, jer ne znaš kako da je držiš, pošto je sve žene čereče kako najbolje umeju – da ti najbolje pokažu. Bebino telo plače, otkotrljala joj se glava ispod regala. Ti vrištiš od užasa, jer su ti rekli da je to tvoja beba i da moraš da bdiš nad njom.
Žene se domunđavaju, prave grimase, odmahuju glavom. Tvoja majka ustaje, portvišom se posluži da dokotrlja bebinu glavu ispred tvojih stopala, savija se, uzima bebinu glavu u ruke, spušta ti je u krilo i urla: „Pogledaj šta si uradila! Ubila si bebu!“ Komšinice znalački učvršćuju glavu i razdrmusane udove i teše majku kao što su njihove majke tešile njih: „Ne brini, dešava se, biće ona dobra majka jednog (lepog) dana, samo da se navežba još nekoliko puta.“
Ti urlaš od straha, od bola, od osećaja nametnute krivice, roniš krokodilske suze, osećaš istinsku tugu i niko, ama baš niko te ne zarezuje, a umele su da ti kažu da je to tvoja beba. Nisi ni tražila bebu a dobila si bebu.
Tad prvi put pomisliš da si loša majka. Deteubica. Usadi se u tebe crv sumnje. Nisi dobra. Ne valjaš. Ne valjaš. Ne valjaš. Upadneš u spremljenu zamku od mnogih zamki koje te čekaju – kad porastem biću dobra majka i neću da budem kao moja majka. Radiću sve suprotno.
Kad porasteš i postaneš lutka lepa, u stvari si postala ono što je društveni normativ – telo bez glave.
U nedelju,16. januara 2022. godine, iscimajte se i izađite na Referendum. Glasajte PROTIV PROMENE USTAVA. Zaokružite – NE.
Promena Ustava bi dala legitimitet korumpiranoj sudskoj vlasti da maltene svak’ svakog može da (nam) smešta i namešta kako mu se hoće; rođački, za keš, za dođeš-mi-dođem-ti.
Dakle, da, u Srbiji ništa novo, ali da to postane legitimno slovo zakona – NE! Da li smo stvarno toliko glupi da to dopustimo? Mislite na sve koji dolaze za nama. Ne na sebe i svoj uzak krug porodice i prijatelja. Razmišljajte da li ćemo kao narod postojati za 50 do 100 godina.
Magarčeni, namagarčeni ili ne, mi, narod, koji imamo snagu i moć a poklekli smo, jer nas dinstaju decenijama i ispiraju nam mozgove, IZAĐIMO NA CRTU plaćenicima i nameštenicima što nas za šaku sveopšteg jada, bede i nastupajuće gladi (kako se kojoj garnituri fukara naredi da deluju suprotno interesima naciona) preprodaju u roblje.
Iako svaki ishod glasanja može da se namontira, HAJDEMO, SVI ZAJEDNO, IDEMO U NEDELJU NA BIRAČKA MESTA I SVOJIM PLAVIM HEMIJSKIM OLOVKAMA ZAOKRUŽUJEMO – NE. Makar ispali i naivni. Moramo da se borimo za svoja prava. Bez izuzetka.
Sada kada su ukinuli cenzus i kada za održavanje referenduma i ishoda validnosti istog bukvalno može da odluči JEDAN GLAS, a gde je do skoro važilo da dve trećine upisanih u birački spisak mora da izađe da bi se referendum uopšte održao i smatrao validnim, BUDIMO SVI MI GLAS PO GLAS PO GLAS. !!!NE, NE I NE!!! Zaokružimo – NE!!!
Nije problem u Rio Tintu i ekologiji. To je dimna zavesa. Rio Tinto ordinira i rovari po Srbiji 20 godina unazad a što se tiče stanja vazduha, vode i zemlje… prvo i osnovno je da svako svoje smeće čisti za sobom i propisno odlaže, jer u suprotnom smo govna koja plivaju u sopstvenim govnima. Zar nije odavno – DOSTA?!?!
Vlastodršci nas perfidno navlače da izađemo i glasamo ZA promenu Ustava, ali ne govore nam ni zbog čega ni za šta zapravo glasamo.
Za sopstveno dobro odlučujemo SVI MI. ZAJEDNO! NEDELJA! ZAOKRUŽITE NE ili se izjasnite PROTIV PROMENE USTAVA, u zavisnosti od toga kako je formirano pitanje na glasačkom listiću. Obratite pažnju na to da način na koji je pitanje formirano isto može da vas navede da meljete na vodenicu vlastodržaca.
SVAKO DOBRO SVIMA OD BOGA!!!
P. S. Niti član, niti simpatizer kurvarluka i kurvarskih igara ikada bila, niti ću. Mrzim propagandu, protivim se lažima i poluistinama i borim se u svoj svojoj nemoći da nam životi ne prođu uludo.
Oduvek sam gotivila Mićka Dr Agoljuba Ljubičića, a još uvek se dobro drži matori. Mali crash, te time i potpuna neobjektivnost s moje strane. Od malih nogu i mladih dana ga volEm. Ove nove Pljiž vratolomije ne gledam. Već viđeno i prežvakano, ali sam gutala serijal „Pozovi M da ne bi on tebe“. Omiljena epizoda mi je bila sa inspektorom Blažom (bez kljunova) kad pričaju s tipom koji prodaje neki fensi prepotopski sanduk, pa se tokom razgovora ispostavi da je isti u zemlji sa se sve pokojnom babom unutra. Crnjak i ubitačno smejanje.
* * *
Okrenem danas telefonske brojeve nekoliko agencija za prometovanje nekretninama tj. uzimanje para prodavcu i kupcu po 2-3% od ugovorene cene, dakle 4-6% ukupno po transakciji. Puna pravna zaštita je floskula za naivne a ispiranje mozga kad ti agent priča o očiglednom da ti skrene pažnju od onoga što ne treba ni da uočiš ni da znaš; pa to je smejurija. Svaka budala može da bude agent za prodaju nekretnina, ali nije svaki agent za prodaju nekretnina budala, da se razumemo.
Neočekivano sam uletela u spiku s prekaljenim tj. premazanim ili narodski nemački rečeno hohštaplerom iz iste takve agencije, koji je sišao s planine sigurno pre nekoliko desetleća ali planina nije sišla s njega.
On mi je sve potanko objasnio.
Moje pitanje je bilo vezano za objašnjavanje termina – legalizacija u toku.
Naime, a potrudiću se da najpreciznije prenesem njegova objašnjenja, vlasnik zemljišta na kome je izgrađena zgrada je i investitor. On je lepo uzeo papir i olovku, izračunao i shvatio da mu se najviše isplati da zida „na divlje“ a posle će on to da legalizuje i tako. I sve je on to lepo prodavao kako kaže ovčar M. dok notari nisu 2018. prestali da overavaju Ugovore te sorte.
Objasni on meni kako ćemo mi da napravimo Interni Ugovor (koji overava sv. Petar, prim. aut.) i tu ću da mu dam pozajmicu (čitaj: isplatim mu ugovorenu cenu za stan), pa ćemo da stavimo rok u kome on treba da vrati pozajmicu, pa on neće da vrati pozajmicu, i onda ja ulazim u posed stana (verovatno i 20 drugih s kojima je na istom stanu pravio Interni Ugovor). Kažem mu ja da mi ništa nije jasno, jer me zanima da budem vlasnik 1/1 kad platim, a on mi uporno objašnjava da sam ja vlasnik kad uđem u posed. A notar, a overa Ugovora? Kaže mi da nisam ništa razumela, ali da će da mi objasni ponovo, a ja rekla da ne vredi, jer to ne razumem ali zato ću mužu sve da ispričam jer se on razume u to, pa ćemo mi posredniku hohštapleru da se javimo da pogledamo stan. Pošto je video da sam slabog znanja ponudio mi je – ako želim veći stan – može 60% od cene odmah, a ostalo pošten investitor može da sačeka kad legalizuje zgradu, tj. dok bude ispijao krasne koktele i ‘ladio muda na maldivskim beskrajno dugim plažama, pretpostavljam.
Inače, priča se vrti o kraju grada (Zvezdara) par ulica ispod Cvetkove pijace. DakleM, nije neka pri-pripizdina u pitanju, mada za moj pojam ovo je lokacijski niš’ posebno ali cene po kvm vaskrsavaju definitivno.
* * *
Ponavljam mnogo puta ponovljeno. Tržištem upravljaju dve sile – pohlepa i panika. I uvek neko gubi i uvek neko profitira. Just simple as that. Svako bira na kojoj će strani da bude. Na kretenske poteze ljude ne navede najčešće ništa drugo do sopstvena alavost. Stoga, pamet u glavu i još jednom da se podsetimo keve i korena ovih i sličnih pizdarija a to je Ponzijeva šema.
Koleginica blogerka Negoslava je htela tekst koji sam napisala pre 8 godina – Ignorisanje je odlika slabih – da podeli na FB grupi Blogovi. Međutim, kad je kliknula na FB dugme za šerovanje dobila je pretpostavljam isto što i ja, a to je:
Your message couldn’t be sent because it includes content that other people on Facebook have reported as abusive.“
Pretpostavljam da je drugi pasus ABUSIVE, (i ne isključujem da su još neki delovi teksta ABUSIVE = pogrdni, uvredljivi) stoga, evo ga još jednom drugi pasus.
Neznalica zna da je neznalica ali to vešto prikriva. Sve zavisi gde se nađe neznalica. Opasno je neznalice imati na visokim društvenim položajima. A tamo ih ima najviše. I tamo se oni međusobno podržavaju i održavaju. Verovatno vam je poznato da negativna selekcija ide dotle dok se baš slučajem ne dogodi da neko previdi da je neko sposobniji od njega i taj neko npr. dobije šansu za neki odgovoran posao. To može biti početak rušenja niza domina ignoranata. Zato oni koji su mudri (a društveno ambiciozni) moraju tu svoju mudrost da sakriju kao zmija noge dok ne poskidaju glave aždajama koje su im na putu. Znate, to je jedan od mojih snova, da ćemo uspeti da zaustavimo negativnu selekciju koja traje od kraja drugog svetskog rata. Polazna osnova je da neko ima volje da se bori sa aždajama, tj. isti taj pomenut mudar čovek jeste svestan da dok god su u većini, kidišu kao besne lisice. A to je zamka u kojoj se može biti laka lovina.
Ovo je moje lice:
Lic(emerj)a neznalica, kukavica i budala su pod maskama!
Nijedan tekst s mog bloga ne može da se podeli na FB. Dakle, adresa ovog bloga je blokirana u celosti.
Živeo karneval glupih i ograničenih s jakom autocenzurom kojima je BLOCK – keva!!
Za starije, čitavi timovi bolesnomislećih, ako uopšte mislećih, razvijaju implementacionu strategiju pod radnim nazivom „65+ šiju kerove za 100m“.
Dakle, 300m od prebivališta da se „prošetaju“, najviše pola sata. Genijalci smišljaju koji bi to vremenski raspon bio, u koje doba dana i kojim danima u nedelji.
Postoje predlozi (u stvari naredbe) i vapaji (šije narikače) vrhovnog poglavice, ja-ja-ja-i-ste, lošeg glumca koji nije ni za statistu, ali je svojom kuknjavom, pošto je ujedno i režiser, dodelio sebi glavnu ulogu u monodrami s primesama tragedije Pandemonska korona oko moje glave.
Stariji da budu poslušni, kao i do sada, da ne kažem manje-više uvek, i da rasparaju umoljčene džempere ili štogod od končanih materijala; da u kućnim uslovima premere dozvoljenu metražu. U milimetar.
Pre izlaska da vežu kanapče, vunicu (može i crvene boje zbog radi protiv uroka). Preporučljivo je da bude oko vrata, da bi osetili čvrstu granicu trenutka prelaska iz 300m u 301m i zaustavili se na vreme, s glavama na ramenima.
Ne zna se rešenje. Šta ako stariji masovnije izađu, razlete se ko muve bez glave, međusobno se upletu, uvežu, drastično opasno smanje propisanu udaljenost između dva homosapiensa. Ko će da razreši taj Gordijev čvor?!
Možda dr Kermit koji uskoro proslavlja svoj 65-ti rođendan i za koga se pokazalo da je nezamenljiv kad je zbog „napada“ na društvenim mrežama rešio da se povuče odnosno da tvrdi pazar, te ga je utvrdio i potvrdio, iznova rukopoložen vladajućom vrhuškom.
A vi, narode, nešto mlađi, mlađi i mladi, da se ne bunite, da ne bi posle bilo da niste dobro čuli, ono što vam je toliko puta ponovljeno: običan svet je uvek kriv za sve. U tor!
Ima tome i više od 40-tak leta a možda i vek ceo. U nepreglednim afričkim savanama nagi crni čovek naoružan lukom i strelom uputio se ranim jutrom u lov.
Lokalni šaman mu je prethodne noći kuvao lekovite travke i pojio ga, jer je ovaj spominjao da ga je jurio zeleni majmun. Poglavica sela je bio uveren da se otrovao oglodavši kosti posle lešinara.
AgAu je bio rešen da odstreli majmuna, odere ga i kožuh s krznom donese u selo kao dokaz da zeleni majmun postoji.
Međutim, nije znao da i zeleni vreba njega. Čovek nije stigao ni da se odbrani a majmun mu je prišao s leđa, oborio ga debelim šapama na zemlju i stisnuo svojom telesinom.
„Došao sam da te karam“, rekao mu je na američkom engleskom bez akcenta. „Ti ćeš biti jedini i jedinstveni čovek koji je imao odnos sa zelenim majmunom i tvoj je zadatak da nadalje što češće jebeš. Jebi čitavu Afriku. Što više. Tako su mi ovi iz administracije rekli da ti prenesem.“
„Neću da me jebe majmun!“, znao je AgAu pomalo engleski i stisnuo je anus tako da je ovaj mlatarao u prazno.
„Ama, opusti sfinkter čoveče, samo ću malo da ti ga stavim i gotovo.“
AgAu se porvao s napaljenim zelenim majmunom; priča se da je to bila borba na život i smrt, i ne zna se kako se sve tačno odigralo, ali i dan-danas se tvrdi da je zeleni majmun ispunio zadatak.
_________________
TVRDNJA: HIV virus je preneo zeleni majmun u Africi došavši u kontakt sa čovekom.
SBB kablovski operator obavestio je svoje korisnike da im želi pružiti dodatnoga gušta u neveselim vremenima. (O)Porukom su saopštili da su „otključali“ neke filmske kanale i omogućili pristup videoteci.
Upecam se da ću se nagledati filmova. Prvo Jokera ponovo, što sam ga vukla s neta, na „većem platnu“ od pametnoga telefona. Joker mi je favorit.
Sad, u eksponencijalnom rastu kolektivnog ludila ostaje ti da se smeješ ko lud na brašno (nema ga u svakoj radnji) iako i nije baš smešno. Kad ne lezi vraže, od objašnjenja šta se samo (ne) plaća, dođoh do stare istine – nema besplatnog ručka.
Pojačali su, dakle, pristup mega trešu, tj. Pinkovim kanalima i onima s oznakom XXX, a kao deliciju pripremili, naglašeno naročitom bojom glasa iz kol centra: „Zadruga live je otključana“.
Mi vas volimo
Mi vas volimo
Mi vas volimo
Mi vas…
Kući da sedite
65+
Koronu pivce za živce
Živi da dočekate
Izbore!
Svakoga dana je vanredno stanje
Iako je fakat vanredna situacija.
Od danas obnavljanje gradiva. Škola ima da se uči preko RTS-a.
Jedna od novijih mudrosti Nju Ejdžizma u gavrmentol fazonu je – uskraćujemo živote radi života. Te saka(ti)m.
O, ludog li čiče usred zime ciče,
Baš je naš’o kad će da viče.
„Ponovo mi je svega dosta“,
reče čika Kosta i skoči s mosta.
Srbija ti nema ledolomca,
Za ostarelog srcelomca.
Što skrhanoga uz druga vinjaka
Pravi od sebe nevidljivog junaka.
Je l neprikosnoveni rek’o
Gde i kad je mesto zborno?!
A ti čiča od vojske upamtio – voljno.
Ne se mre kad te ćeif roljn’o.
„Spašavamo te po koji put, matora budalo,
U kontigent polumrtvih sve je stalo“.
Oj, živote, čudna boljko,
Umal’ te pregazih voljko.
„Da l’ apstinirate, čika Kosta?“
„Od života često i nikada dosta“
„Da l’ absintujte, čika Kosta?“
„Za 5 glava, ja se iznova bacam s mosta“.
„Da vas zbrinemo, sve nam krcato,
U prihvatilištu za odrasle odrane,
Leži po pet šes’ njih uzduž i popreko u krevetu,
Bubaruse gamižu u kolonijama…“
„‘Ajd’ ti Kosta ponovo s mosta…
I da ne laješ da 5 somića ni za kera lutalicu nije dosta“.
Dragi gledaoci, kao što imate priliku i uživo da vidite, naš vremešni sugrađanin, pravovremenom brigom nadležnih organa uspešno je spašen sigurne smrti. Valja se i našaliti u sumornim trenucima, stoga zapratite i ispratite na lajvu kako je vrhovni poglavica izvojevao još jednu pobedu – danas u 20 časova na balkonu Starog dvora.
O đubretu se vodi računa i ono se reciklira. O čoveku se retko kad vodi računa, jer ljudi su zamenljivi. Upotrebiš čoveka, (od)baciš ga i kažeš: „Sledeći!“ Ko bi svu tu đubrad reciklirao?!
Đubre se pakuje u npr. kese ili ne pakuje, pa onda organske materije trule i smrde. Baca se u kontejner, ali leti i kroz prozore, naročito u višespratnicama u centru grada, a to je da se pokaže komšijama velesila lepog vaspitanja i elementarne pristojnosti.
Čovek, slično tome, pakuje svoje telo u krpe koje se zovu odevni predmeti. Slabo ko ide nag ulicom, jer bi ga momentalno poslali u ludnicu na višenedeljni boravak o trošku države. Golotinja se smatra skarednom iako smo svi goli došli na ovaj svet. Čovekove izlučevine, dakle đubre koje njegov organizam pravi, u vidu urina i izmeta mogu se naći na raznim mestima.
Čovek ne leti. Sve ređe i metafizički leti, jer je nemoguće leteti s potkresanim krilima.
Ukoliko se ljudsko telo nađe u kesi za đubre ili u kontejneru to obično ukazuje na krivična dela od kojih je za neka (mala) kazna doživotna robija.
Đubre se odlaže na legalne deponije i mi to plaćamo zanimljivom matematikom. Kad Gradska čistoća kupuje đubre od nas računa ga po metru kvadratnom nekretnine. Kad ga prodaje deponijama to čini zapreminski, tj. cena se računa po kubnom metru.
Divlje deponije su zgodna mesta kraj puteva u njivama gde pojedini bacaju šta im se hoće. Njima upravljaju vremenske prilike, te se sastojci raznose putem vetra, Sunce ih prži, padavine spiraju a zemlja ih upija i nosi u podzemne vodotokove itd.
Zemni ostaci čoveka u lošem ishodu odnosno u slučaju neprirodne smrti u celosti ili u delovima takođe završavaju na smetlištima. Zakonski određeno, ljudi se spaljuju, pepeo se lageruje ili prosipa gde država odredi ili se sahranjuju na mestima koje je država odredila da moraju tamo da završe i koja se zovu groblja. Smrt je biznis, jedan od profitabilnijih. Kao i upravljanje otpadom.
Čovek može da bude đubre ali đubre ne može da bude čovek. I to je prednost čoveka spram đubreta kao nepotrebnih stvari mada je tu i znak jednakosti, jer uključuje slobodnu volju, a ponekad i zdrav razum. Dakle, čovek bira da li je đubre ili nije odnosno da li ga odlikuje đubretarsko ponašanje ili se rukovodi nekim drugim humanijim pristupom i ponašanjem.
Čovek se ne stidi ako je đubre, jer u vremenima u kojima živimo, a to je zapravo od kad je sveta i veka, važi lako savladivo i usvojivo pravilo – ako si đubre, bolje te tretiraju i bolje prolaziš kroz život.
Mogućnost izbora je podsećanje da ćemo pre ili posle, osim onih koji već jesu, postati otpad, višak. Mnogima je retorika jaka kao kad se zaklinju u mrtvu ili živu kevu, koje se prevrću u grobu ili pak štucaju, ali ne zaboravimo da se jezik lako zaplete o sopstvena činjenja i nečinjenja.
Linija većeg otpora je uvek bila naporna i data je kao mogućnost za upotrebu samo onima koji mogu da istrpe i izdrže nedaće kojima ih obasipaju životne i druge okolnosti.
Biti ili ne biti đubre od čoveka, nije pitanje, već ishodište ka kojem putujemo svi, a izazovi i prepreke će da kažu i pokažu ko smo, kada, kako i zašto.
Aleksandra Perić 