Magnovenja picoustog

Moram da priznam da sam se mnogo trudila da odolim izazovu da ‘vake gluposti ne kačim ovde, ali ovo su stvarno biseri, nadam se jednog dana, i nepatvorene narodne umotvorine.

„Možda mi zatražimo da se džakovi istresu, da budu prebrojani kako treba, a ne onako kako hoće neko ko je izašao iz teretane i neko ko se sunča na Brionima“, istakao je Vučić.

Pa, šta, i Tito se sunčao na Brionima. U teretanu nije išao. U to vreme nije bilo teretana, a i mogu da se kladim da nije bio taj tip. Bar je pušio tompuse. To je bila gotiva. A džakovi? Čekaj, niste ih istresli još? Pa kako ste brojali glasove?

Na pitanje da li bi reforme koje planira mogao da spreči manji broj mandata naveo je da se treba „manuti matematike“ i da bi „sutra mogao da ima 190 mandata da hoće“.

Ja mu verujem, ali stvarno. Čudi me da nije istrgovao za veći broj mandata. Recimo, prava „pobeda“ na izborima bi bila bar dvotrećinska većina, odnosno 167 mandata. 190 mandata, pa to je 76% poslaničkih mesta. Malo li je? Ali, da, treba sanjati velike snove. Kao nekad Veliku Srbiju.

Oni koji su se žalili vama, a i vi njima, nisu podneli nijednu žalbu, sve vreme su lagali, znali su šta su radili u Bodrumu i Solunu i ovaj zna šta je radio kao stečajni upravnik. Danas je OEBS rekao da nikakve političke krađe nije bilo. To ćemo sada mi da proveravamo. Čudne stvari se se događale tokom noći, a mi nismo lagali“

Ne veruješ OEBS-u?! Ma, daj… Ti, čitaoče, kad uđeš u izvor citiranih delova teksta (što je navedeno na kraju posta), obrati pažnju da se glagol lagati ponavlja tri puta u članku. Razumeš? Tri puta ponovljena laž postaje istina.

Dodao je i da su se tokom noći događale “čudne posete“.

Ovo je već zbeg u mogući misticizam. Buaaaaaaaa… Osim ako to ipak nisu bili posetioci iz treće dimenzije. Ko će ga znati. Da je čudno, čudno je.

Ja ama baš ništa nisam slagao građane Srbije. Bolje da ne vladam nego da jedan glas ukradem, od sutra krećem da pišem program i da se pojavim sa ozbiljnim ekspozeom“, rekao je Vučić.

To, brate, samo pošteno. Samo opušteno. Čekaj, program?! Ozbiljni ekspoze?! A ovo sve do sada, nije bilo programa?! Nego, onako, radi(lo) se, vlada(lo) se ad hoc. Nisi napisao ekspoze?! Čoveče, a tol’ka bulažnjenja sve ove godine, tj. sve ove decenije?! Kapiram, svaki dan je izborna kampanja. Samo gistro.

Izvor: Vučić: Čudne stvari su se dešavale tokom noći

Mađar

Toliko smo se dobro skapirali da je to bio klasičan deja vu. Jedini problem je što se nikada nismo videli. Skoro da smo utanačili moj odlazak u Segedin i šetnje pored reke, a onda se desilo nešto neočekivano.

Taman sam se spremala da pohodim Zilahijev Ararat, kad je počela da me progoni sen njegovog mrtvog oca, seljaka i koljača tovljenih svinja. Sve je krenulo od detinjstva i učestalih svinjokolja, kada se njemu prolevanje krvi urezalo u mozak kao nepodnošljivo i neprihvatljivo. Pada u nesvest kada vidi krv i kada bi mu život visio o koncu izvisio bi, jer ne bi primio krv drugog čoveka. Oduvek sam znala da u mađarskoj krvi ima nečeg sumornog i krvoločnog. Čovek je, osim što je vegeterijanac, odlično objasnio kako i zašto je do toga došlo, mada me nikada nije uverio u to.

Ruku na srce, u međuvremenu je saznao da ima i Aspergerov sindrom, pa je i meni poslao test da se istestiram u kojoj meri odstupam od Gausove krive. Znam ja da odstupam, ali… Kaže, sve je to počelo u vožnji, kada je počeo da broji saobraćajne znakove i to ga je do te mere okupiralo da i nije bio prisutan u vožnji.

Elem, posmatrajući sebe, zaključila sam da me osim kuvanja i pisanja, vožnja izuzetno smiruje i da mi vraća koncentraciju, kao što nekome pomažu matematički zadaci koje sam nekada i sama praktikovala za koncentraciju. Koliko mi je poznato, ja samo kršim pravila, još uvek ne brojim, mada… merila sam rastojanje kupatilskih pločica i odstupanje od sredine i još ponešto nebulozno, tako da…

Šta je bilo indikativno ispočetka? Čovek je kao pseudonim uzeo ime i prezime mrtvog čoveka i to ne bilo kog čoveka, već jednog francuskog novinara koji je blisko bio povezan sa stradalništvom u II svetskom ratu, a što je bio njegov lični (ubio ga sentimentalan odnos) i profesionalni odgovor na dodvoravanje fašizmu, pa mu je suđeno i pogubljen je praktično iz intelektualnih, tj. apstraktnih razloga. Zlomisao u državi koja se uvek trtila da je zemlja „slobode, jednakosti i bratstva“ (fr. Liberté, égalité, fraternité).

Kad mi je poslao svoju fotografiju, prvo što sam pomislila je da me zeza. On, nizak, debeo sa smešnim brkovima, u nekoj štrokavoj majci sa pozamašnim stomakom. Podsetio me je na Rona Džeremija, a njegovi poštovaoci će odmah znati o kolikom stepenu seksepila govorim. A pogled, njegov pogled, baš je hiperlud. Ima u očima ono džeknikolovsko isijavanje iz istoimenog filma. Podjednako je i hiperinteligentan. To je ta tanka linija. Taj je na keca ispaljivao takve misli da sam se pitala iz kog/kojih Univerzuma to crpi. Ako su mi tada njegove ideje i delovale sumanuto, sada mi tako ne izgledaju. Uprošćeno, ultradesničarske teledirigovane marginalce nipošto ne treba potcenjivati. Oni će na kraju izroniti i pobediti kroz dovoljno harizmatičnog vođu. Pojedinac može da postavlja pitanja, ali ako nema odgovore na njih, naći će se oni koji će odgovoriti. Kako? To je drugo pitanje. Ako nije baš jasno, treba samo povući paralelu između, u vreme II svetskog rata, savremenog medija koji je koristio Gebels – radija i današnjeg najbrže mobilišućeg i najprotočnijeg – interneta. Najjednostavnije je stvoriti „jedinstvo“ grupice sličnomišljenika, pa čak i čitavog naroda postavljajući ih nasuprot isceniranoj krvožednosti neistomišljenika ili pripadnika drugog naroda. Biti deo nečeg šireg, većeg, osećati moć, to je ultimativno seksi, zar ne? Niske strasti ne mogu da odole tom porivu.

Zvao me je mačka i tu reč sam naučila da izgovorim pravilno produženo na mađarskom jeziku, za koji mislim da svakome ko ga nauči, a da mu nije maternji jezik, treba dodeliti bar nacionalnu penziju. Stvarno mi je bilo krivo što nisam „luđa“ i što se razočarao misleći da je našao nekoga ko je egal njemu. Ostao mi je u divnom sećanju. Stvarno je neponovljiv i jedinstven lik.

Predizborni bluz #3

Odugovlačila sam sa završetkom knjige ni o čemu. Izdavač me je, istina, strpljivo čekao. Ili je bar usrdno cupkao na jednoj nozi ili naizmenično na obe čekajući da mu novac, koji treba da mu uplatim, legne na račun. Tim novcem bi osim finansiranja izdavanja moje knjige, imao i za kafu za espreso aparat i kiselu vodu na mesečnom nivou. I za debeli žuti flomaster kojim podvlači mudre misli iz mog rukopisa. Dakle, sve misli. Besneo je što neću da odredim naslov knjizi. I baš pre pola sata me je pozvao i ljutito mi je rekao: „O kurčevom danu, o kurčevom danu!“ To je naslov mog novog romana i njegov konačan odgovor na mogućnost objavljivanja.

* * *

Ostalo je tek nekoliko dana do predizbornog muka i stoga me iz dana u dan sve više raduje radikalno trabunjanje sa moćnih razglasa iz kamiona uz – zdravo, živo – kako pozdravljaju prolaznike i kafanske obitavaoce. Šeki se umiljato smeška sa plakata a krajišničke pesme sam naučila napamet.

* * *

Pamflet nekog GG lika je pokisao i kao takav ušao u kuću. Namesto da završi u đubretu, taj papir je ostao da se suši na komodi i zalepio se ko dupe na nošu. To je sigurno znak da treba glasati za njega. Ni na papiru to ime ne mogu da izbacim iz kuće, a da ne oštetim polituru.

* * *

Naprdnjaci su mi dopremili brošuru upakovanu u one folije u koje se pakuju časopisi čiji sadržaj možeš da pregledaš tek po kupovini. A tada je već kasno.

* * *

Trebalo bi da dune jači vetar i da počisti plakate počupane sa bandera. Ljudi čak ni nasmejane političare ne koriste ni za šta. Nije ekološki arčiti toliki papir kad već ne možeš njime da pokupiš sva sranja.

* * *

Od Vodovoda sam dobila toliko nadahnuto pismo da sam pomislila da je to ljubavno pismo. Čak se i direktor ručno potpisao. Ne znam da li je dobar frajer ali kad bih znala da jeste odgovorila bih mu isto tako nadahnuto. Dopao mi se njegov liz. Jedino što nisam shvatila je da li iz te ljubavi može da se izrodi da ne plaćam utrošenu vodu i posle 24. aprila ove godine.

* * *

Znam da ništa ne znam i da taj čovek i ti ljudi – jahači naše apokalipse, koji god da su, su elementarna katastrofa koju običan smrtnik ne može ni da nasluti. Ili što bi rekli intervjuisani i dobro montirani kadrovi na pitanje:

„Šta očekujete posle izbora?“

„Nadam/o se da će biti bolje.“

P. S. Predizborni bluz

P. P. S. Predizborni bluz #2

Predizborni bluz #2

Imam dojam da ću u narednim danima da prikucam daske na prozore. Ne toliko zbog vampirističkih sklonosti zbog kojih bi mi i najslabiji sunčani zrak naudio, koliko zbog toga što mi baš puca da gledam nesrećnike koji prinose, raznose i odnose poklon-paketiće darovane im od vladajuće partije. Država je na kolenima i paketići su skromni – sirotinjski. Uglavnom, BUŠ program. Ipak važno je da ima i praška za veš koji pere i najtvrdokornije mrlje. Rado bih donirala Veniš (vanish).

* * *

U posete da idem u jeku, mrka kapa, i to proređujem. Po kućama se diže larma i jede se u proseku sarma. Ljudi realno posmatraju događaje, kao kroz neprovidno staklo (ono kroz koje su gledali totalno pomračenje Sunca). Proradio je lokalpatriotizam i naveliko se prede o tome ko je šta uradio za selo, opštinu, grad. Čik kaži da nećeš da glasaš. Budeš kurva, klimneš glavom dva puta, pošalješ ih u sebi u tri lepe i odeš, jer imaš neodložna posla. Jebe ti se za sve to.

* * *

Veoma sam bila dirnuta kada sam videla fotografiju predstavnika dve najveće partije u Sorabiji –  Picoustog i Njegovo Gistrosveštenstvo, ovaj… kako se ono zove… ne sećam se… zaboravila sam mu ime. Oprostite, možda vi znate. Sa osobitim uživanjem sam ispratila da je pre pet godina osveštao tržni centar u Nišu. To je bio dobar potez, pošto su to molitveni hramovi savremenog čoveka.

* * *

Možete da preslušate dosetke, poskočice, naskočice, uskočice, bisere i veoma korisne izjave u duhu vremena TAMO. Slikovit primer recitovanja priproste žene golih ramena sa zlatnim lančićem oko vrata počinje na 0:57:

„Ja sama sebe, ja sam sama sebe pronašla u ovoj priči. Ja nisam prišla stranci zbog motivacija svojih interesa. Ja nisam ni znala šta stranka nudi. Samo sam znala da bi želela da učestvujem u najjačoj političkoj stranci na prostorima današnje Srbije. Sama sam otišla u stranku, predala svoj si-vi, popričala sa Gocom i Biljom, te su me one i predstavile šefa moravičkog okruga, Stanimira Prelića, koji mi je lepo i jednostavno reko da ne treba da čita moj si-vi, već me pito hoću li ja aktivno da radim u stranci.“

* * *

Ako tražite posao odnosno ako već ne radite aktivno u stranci, najbolji primer nadahnuto i nadasve pismeno sastavljenog životopisa koji može da se nađe onlajn pročitajte ONDENAK. [+skrinšot]

Non-fiction

Ovih dana na naslovnoj strani najprodavanijeg dnevnog lista Gistro osvanula je vest da danas svako može da izda knjigu. U autobusima, u parkovima, na ulicama, po javnim kućama, svi su držali u rukama raširene te šarene novine, mahom sadržane od obnaženih fotografija i sočnih psovki – i upijali ih. U jutarnjem programu televizije Mrak gostovao je glasnogovornik najjače izdavačke kuće Raguna. Tom prilikom je do detalja objasnio neke stvari.

Oci države su dekretom naložili da se ima u narednih pet godina odobriti podsticaj svakome ko makar u memljivom podrumu poseduje štamparsku presu iz doba Gutenberga. To je zamišljeno delom kao zajam a delom kao samodoprinos. Država bi omogućila običnom smrtniku da kupi državne zapise centralne banke sa rokom dospeća od pet godina po stopi interesa od -50%. U praksi to bi značilo da se na svaki dinar dat državi gubi pola dinara u narednih pet godina. Što se ličnog učešća tiče to je prepušteno slobodnoj volji pojedinca da odluči koliko će da se otvori iz slamarice.

Izabrani predstavnici su dosledno sprovodili demokratski iskazanu volju naroda i nisu se mešali u teme koje će biti zastupljene u knjigama. Stvorili su se ogromni redovi ispred brokerskih kuća gde se narod tiskao da ovlasti svog brokera koji bi po nikad povoljnijim uslovima kupio za njih zapise trezora. Izdavačke kuće su bile zaposednute svakakvim svetom. Svi su želeli da se njihova pisana reč vidi. Svi su želeli nešto da poruče okruženju u kome žive. Svako je imao nešto da kaže i svako je mislio da je to što ima da kaže bogom dano. Bog tu nije nešto posebno učestvovao, osim što se tu i tamo pominjao u naslovima ili rečenicama, bogohulno i bogougodno. Češkao je svoju ogromnu bradu, pleo je pletenice od nje i mirno posmatrao svakolika bića, jer bogu je svako biće podjednako ljubljeno.

Već pomenuti predstavnik Ragune stidljivo je pomenuo, jer nije smeo da se suprotstavlja oruđu bezuslovne moći, da je poželjno da ljudi koji hoće da obelodane svoje reči treba da budu bar malo poznati drugim ljudima. Zatim se nevino nasmešio i jedva čujnim glasom prozborio da treba da budu malo više poznati širokim narodnim masama. Nije se mnogo osvrtao na to po čemu treba da budu poznati, tako da se stekao utisak da je bilo važno samo da su prepoznatljivi po bilo čemu.

Tako se sada uz svaku osnovnu životnu namirnicu ali i onu koja nije neophodna vezuje i proizvod koji može da mu bude zamena. Primera radi, hleb Sava pojavio se u novom ruhu. Dobio je papirnu kesu u koju je upakovan. Na policama prodavnica bile su kese na kojima su se nalazile osobe ženskog pola sa obimnim silikonskim poprsjima i blagotelećim pogledima. One nisu dobro znale padeže, pa čak ni maternji jezik, ali su se tako lepo pućile hijaluronski napunjenim usnicama. Njih je narod prepoznavao sa TV ekrana, iz rijailitija, kad su opštile intimno na opštu radost gledališta. Ti sadržaji su posebno osmišljeni radi obrazovanja i podizanja opšteg nivoa svesti. Toalet papiri u rolnama i listićima su bili bogato ukrašeni poezijom koja je odisala lepotom škrabotina iz bircuza i zatvorskih ćelija, gde je iz prve ruke, sa izvorišta života, prenesen osećaj prisnosti sa flajkom i čakijom.

Bilo je tu i šatro uglednijih likova iz polusveta novinarstva, voditeljstva i tih nekih grana koje je plebs znao od ranije gledajući iste te TV programe, pomalo crvene i pomalo bele. Oni su bili ubice tiraža i apanaža. Odrađivali su popularne teme koje imaju veze sa neproverenim glasinama o religiji, kojekakvim artefaktima sumnjivog porekla, tragičnim ljubavima iz pretprošlog, prošlog i ovog veka, te arhetipskom ženskom žudnjom za oduzimanjem sopstvenog života zbog neuzvraćene ljubavi. Doduše, upitno je bilo ko zapravo piše te knjige, jer je posao pisca iz senke bilo jedno od nevidljivih ali postojećih zanimanja.

Kako je jedna od osnovnih strategija marketinga – penetracija, bilo je primetno da je prodiranje u umove i srca čitalaštva uzelo maha, te je sve izgledalo kao starorimske orgije. „Narod je, izložen dubokom poniranju, postao vrlo oslobođen i veoma razuzdan, i činilo se da niko i ništa ne može da zaustavi kolektivno ludilo“, pisalo je velikim slovima na naslovnici današnjeg Gistra.

Trojka

Najjača scena o trojci je iz filma Balkanski špijun. Dakle, trojka je osnovna jedinica diverzantskih grupa. Uvek neko vreba. Uhodi. Postojale su i četničke crne trojke. Kao i ustaške. A to su baš neke crne priče, pa neću o tome.

Trojka ili trica je kad ubaciš na košarkaškom terenu sa udaljenosti od 6,25 metara koš koji vredi tri poena. Sećam se da je oniži Aleksandar Saša Đorđević bio sjajan u tome. Da zavali trojku u ključnim trenucima i da preokrene čitav tok utakmice.

Trojka su i Оtac i Sin i Sveti duh. No, ne bih se bavila svetim trojstvom detaljnije. O tome možete da pročitate više na ovom mestu.

Trojke su i kad žena rodi tri bebe u cugu. Češće se, međutim, trojke začinju vantelesnom oplodnjom.

Jedna od formacija trojki je ona u kojoj se pojavljuju mlađe muške i ženske osobe kada izađu negde u ludi provod. Naravno, svaka polno razdvojena grupica sedi za sebe. I svi se ludo zabavljaju drkajući svoje pametne telefone.

Postoji i bračna trojka odnosno bračni trougao. Mada, može se raditi i o višestraničnijem geometrijskom obliku. Bračni trougao je ponekad jednostrani a ponekad i podjednakostrani.

Trojka je i seks u troje. U različitim ili istim razmerama polova. Do pre neki dan nisam znala da sam viđena za trojku. Ispostavilo se da smo moja prijateljica i ja dobile nepristojnu ponudu, koja je bila izazvana količinom krvi u alkoholu jednog muškarca. Taj muškarac je bio toliko patetičan da je, kako je vreme odmicalo, praktično molio da dobije pičke/u. Žena je po svojoj prirodi majčinski nastrojena i bilo bi ljudski da pomogne muškarcu u nevolji i da mu da. Naročito ako ima humanitarnu crtu u svom karakteru. Nudio se da ide sa nama kući. Da l’ kod mene, da l’ kod nje, nebitno. Objašnjavao nam je da mnogo propuštamo (čovek ima iskustva), jer kako bi znale ako ne probamo. Posle je moglo da bude i tu negde, samo da bude. Odmah i bez odlaganja. Filmska scena je bila kada je obujmio moje ruke svojim rukama i skoro počeo da pada na kolena, po svaku cenu pokušavajući da mi uvali svoj broj telefona, da ga cimnem i da mi utrči, u slučaju da se ipak predomislim. Evo, još se predomišljam.

Trojka koja mi je po ukusu je gudački trio – violina, viola i violončelo.

Ono kad…

Ono kad dugo vremena ne gledaš u upaljeni TV i ne čitaš vesti, menja ti se percepcija. Ono kad izbegavaš razgovore o svakolikim budalaštinama i sklanjaš se od ljudi koji forsiraju glupost, isto se dešava. Kao što je nekada Oldos Haksli uzimao LSD da bi svoja iskustva pretočio u pisanu reč, sač ezVrata percepcije (The Doors of Perception). I tako se pomera opažanje. Od tih vrata je nastalo ime Morisonovog benda – The Doors. I onda skontaš da ne znaš ko je na drogama. Da li ti ili oni oko tebe?

Bila sam u emotivnoj zikri kada sam preksinoć slučajno, a šta je to pa slučajno, iščitala neke od horor naslova, dakle, dešavanja u vrlo maloj državi na brdovitom Balkanu. Novine sve, uključujući i nadasve intelektua(na)lnu Politiku, pišu o čoveku, i moram da naglasim Čoveku, jer to je najvažnije, koji je sebi oduzeo život. Neću sad da pričam o besmislu oduzimanja sopstvenog života. Molim vas, teško je, teško, morate da imate nekoga kome možete da kažete sve, sve bez zadrške, kad god nadolaze i preplavljuju crne misli. I knjige Viktora Frankla kao prvu samopomoć. Ja bih da pišem o samoubistvu zbog onih koji tek hvataju zalet, i to ozbiljno, ali nemam prilike da razgovaram sa ljudima koji sada lebde u etru, osim ako mi se ne nakače na auru, što se ponekad dešava.

Ušljivi podanički novinari i njihovi još gori mediokritetski urednici – vrhovnih gazda pušači, usuđuju se da objave u sklopu naslova i šta je čovek jeo u poslastičarnici pre nego što se ubio. A u samom tekstu u koliko komada su izneli njegovo telo i fotografije pride. Aloooooooooo, breeeeeeeeeeee?!??!?! Dokle više?!?!?!?!!? A komentari pojedinih? Pa to je da ti se srce zaledi debelim polarnim ledom kad pročitaš šta pojedinac može da napiše. Bez duše, bez ikakvih saosećanja, potpuno odvojen od sebe i od svake veze s mozgom. I šta tu uopšte ima da se komentariše. Šta?

Iz dana u dan, spopadaju me ljudi sa svojim teškim pričama, opasno sumornim mislima i nesagledivim dubinama duševnih provalija; sve nas je više na antidepresivima. Pola Srbije je na lekovima za smirenje. Nema nikakve razlike između anksiolitika (bendžosa i bromazepama) i droga  – poput heriona. Ali, zgutati tableticu je nekako fensi, a fiksanje i šmrkanje je baš klošarski, je li. Sem toga, prvo se dobija na lekarski recept, a drugo se kupuje od dilera, pitaj boga s čime smiksano.

Ko je živ? Ko je mrtav? Ko je ubijen? Ko je kome uterao? Ja želim da ti isteram zombije iz očiju. Zombije iz duše. Ugasi taj jebeni televizor. Ne seri da gledaš Parove, Velikog brata i svakakvog odvrata iz fenomenoloških pobuda. Ne seri. Počisti to smeće sa ekrana. Pritisni OFF. Iščupaj kabl iz zida. Baci televizor sa poslednjeg sprata solitera. Nemoj im dozvoliti da ti prilaze. Ne puštaj ih u sebe. Ne čitaj novine. Ne čitaj vesti. Ne „prati“ dešavanja. Ni na internetu. PRATI SEBE!!! IZNUTRA!!! OBOJI SE!!! OPLEMENI SE!!! SVESTI SE!!!

Razmatram ovih dana da prevedem u celosti knjigu Žak Elila – Propaganda: Formiranje ljudskih stavova (Jacques Ellul – Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes). Jer, BITNA je. Prevela sam tek nekoliko strana ovde, pre ihaj vremena. Knjiga nikada nije prevedena na srpski, a napisana je pre više od 50 godina. Od prevođenja nemam ništa, ni kintu, ni ne znam ti ni ja kakvu zadovoljštinu, jel de, ali recimo da neko to mora da uradi. Takođe, a indikativno je, pred svake izbore ljudi hoće da pročitaju knjigu Tehnika državnog udara od Malapartea, a nekoliko poglavlja je i na ovom blogu. Cela knjiga ne postoji onlajn iz vrlo jednostavnog razloga. Niko nije hteo da mi se pridruži u prekucavanju knjige, a meni se smučilo da to radim sama.

Sarajevo

Sarajevo je bilo glavni grad republike Bosne i Hercegovine u državi koja se zvala Socijalistička federativna republika Jugoslavija. Sarajevo je i dalje glavni grad, ali ta republika je sada država. Država Socijalistička federativna republika Jugoslavija se razvalila na sitne delove u krvi do kolena, u bratoubilačkom ratu, u potpunom sunovratu, u najdubljim tminama ljudskih bića, ostavljajući za sobom crnilo, mulj i uvek novu mogućnost da se zverstva ponove. Ovo tle je bomba sa izvučenim osiguračem. Minsko polje. Ukus krvi i zadah smrti, onome koji ih je okusio su teška droga, od koje se nikada neće odvići. Životi ljudi su prokockani, opustošeni, uništeni. Pre svega, ljudi su prodani, za šaku moneta i za strateške interese stranih država i njihovih igrača. Jer, šta će ti zemlja kad na njoj više nema ljudi?! I šta će ti zemlja u kojoj su svi ljudi ispod zemlje?!

ČOVEK PEVA POSLE RATA

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
i kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i bog, i čovek, i rov!
A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov; –
i nemam volje – il’ nemam snage – da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagib’o glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
Ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo Propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose –
ostalo vam na čast!

Dušan Vasiljev (1900-1924)

Sarajevo je mnogim ljudima bilo rodni grad. I svaki čovek ima svoju jedinstvenu životnu priču. Neki ljudi su ubijeni, neki su ubijali, mnogi su mučeni do smrti, silovani; rađala su se deca koja u sebi nose klicu mržnje; neki su pobegli u zemlje zapadne Evrope, neki u Srbiju, neki su ostali u Bosni i Hercegovini. Neki su se pomakli samo nekoliko desetina kilometara od Sarajeva, na Pale, koje je bilo srpski komandni ratni centar. Nekada je bilo izletište za Sarajlije. Jer, tu je Jahorina. Sada je to mesto mnogima nametnuti dom. Ima ljudi koji su se „snašli“. Ima ljudi koji su snađeni životom.

Znam čoveka koji je branio svoju porodicu i svoju kuću do poslednjeg metka i rikošeta. Nije je odbranio.To je bila iluzija. Ostali su živi, hvala Bogu, ali kuća im je oteta. Kao i mnogima. Osim onima koji su oteti od života. Vodio me je da vidim tu nekadašnju njegovu kuću, kuću koja se meni nekada davno prikazala u snovima, mučnim snovima, kada sam preko bosanskih vukojebina stigla do nje. Pala sam na kolena u to sarajevsko blato i ridala sam videvši tu izrešetanu kuću iz najstrašnijih snova. Kuća do kuće. I tu poneki ljudi žive. I u kućama su. I ne otvaraju vrata. I samo im se naziru obrisi lica iza zavesa. Ponegde se naziru i utvare. I sve je lepo u Sarajevu. I sve je moderno. Kao i svuda.

Ko smrti tj. mogućnosti stvarnog umiranja nije gledao u oči, taj ne zna šta je propustio. Ne zna da poštuje ni svoj ni tuđ život. I jedno sam ga molila, ne, nemoj, nemoj se više žrtvovati ni za koga i ni za šta. Hteo je da ode da deminira minska polja, jer posao visokog rizika donosi novac preko potreban za puko preživljavanje i rekao je: „Ako poginem, kad već nisam u ratu, moja porodica će biti materijalno obezbeđena!“ Eto, toliko vredi jedan ljudski život.

Predizborni bluz

Mala vam je plata. Kratak vam je fitilj. Želite veću platu. Ne smete da pitate za veću platu. Posao vam ionako visi o koncu. O tek neprekinutoj niti. Pojavljuje se dobra vila. Ne verujete svojim očima. Zar još ima vila? Imate mogućnost da zaželite a vila će da vam ispuni želju. Treba vam novac ko detetu zvečka. Razmišljate. Razmišljate. Razmišljate. Konačno uviđate. Tražićete povećanje polnog organa. Ni sam gospod bog ne može da utiče na povećanje plata u vašoj miloj domovini. Imaćete dugačak ud. Za utehu. Nastavićete da mlatite njime. Kao i do sada.

* * *

– Gospođice, gospođice, pa čekajte, nisam ja prostačina!

– Džukelo jedno napuderisana, ti ćeš mene da pitaš na koga ja svršavam? Na koga ti svršavaš?

–  Nemojte tako, ovo je ozbiljna predizborna kampanja Siguran glas – siguran posao.

–  To je onda sasvim druga stvar. Znate, ja svršavam na Aleksandra Vučića. Tako je seksi njegov usnobliz.

– I ja, lutko.

* * *

Mali vam je polni organ. Ostali ste bez fitilja. Želite veći polni organ. Ne možete ni da pojmite da je to moguće. Ionako vam uglavnom visi. Shvatate da od njega skoro ništa više ne zavisi. Pojavljuje se čarobnica. Ispuniće vam jednu želju. Šta želite? Dugo razmišljate. Dvoumite se. Želite da budete predsednik (vlade). Nikakav problem nije. Ponovo ćete biti predsednik (vlade). Kurac vam ionako ničemu ne služi. Nastavićete da mlatite njime. Kao i do sada.

* * *

Zemljo draga,

Što nesta’

Bez traga,

Gledam te

Sa strme litice;

Što ne ostavi mi

Makar ritice?

Kakav je ovo trip

Svaka fukara je VIP

Stranci trte

Pičke krte

Gratis crte

Sendviči se žvaću

I u Stalaću

I u Kaću

Prelep je vođa naš

Daj-šta-daš

Prelest je glas vaš

Napred Srbijo!

* * *

Želiš da te pomiluje božja ruka? Talasaj i glasaj za partiju Alibaba i 40 hajduka.

Tokom upotrebe: Na svakog hajduka što ga muči 100 muka i ne zna ko mu je desna ruka dođe 1000 puta više naslednika.

Posle upotrebe: Na svakog naslednika što ga muči 100 muka i ne zna koja mu je desna ruka dođe 1000 puta više hajduka.

Ono kad misliš da te je Amor…

Misliš da je ljubav to što ti se dešava u tvojoj glavi. I misliš se, o zašto, zašto, zašto se ON ne javlja, dragi Šekspire. I imaš nedovoljno zrelosti, bez obzira na godine. I nećeš da ga čekaš, a udavila bi se gajtanom telefona da nije 21.vek, jer ti je pri ruci. Otvoreno si mu izjavila ljubav. O, ti, ludo jedna, kršiš civilizacijske norme. Istina je da je iskrenost zastrašujuća. I kažeš, gradila si, mukotrpno, i izgradila most ljubavi. I šta sad? Mašeš mu sa druge strane obale. Šta se dešava kad te preplave osećanja? Beži(š), zeko, beži(š). I kažeš da ti je svejedno. Pa zašto onda to naglašavaš, ako je to tako. A zašto misliš da treba da ti se javi? Bez brige, kad-tad javiće ti se, ako ništa drugo, trebaće mu jemac. I tada će se pred tobom otvoriti lavirinti neslućenih mogućnosti zbog kojih on tebe ne zove. Opusti se i pročitaj ponešto što je moglo da utiče na to što ti se ne javlja, osim njegove nezainteresovanosti i toga da ima pametnijeg posla.

Bilo je jutro i bio je bunovan. Uputio se ka toaletu i podigao je dasku WC šolje. Izvukao je svoj veseli ud, a daska se nemilosrdno stropoštala na nj i raskošno ga rascepila, posred. Završio je na Urgentnom centru, sa udom Crnca; dakle, i prebojio ga je, a i dužinu je doradio. Ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao jedinstven slučaj. Medicinske sestre su se crvenele i kikotale u njegovom prisustvu. Bile su neobično pažljive prema njegovom i podupirale su mu ga nežno prilikom uriniranja. Obećao je da će svakoj da ga da čim zaceli – i to uvijenog u mašnicu od tila boje lila.

Dok se tuširao odao se bludnim maštarijama. Sa njim je pod tušem talentovana ribetina. Mlazevi vrelog tuša se prosipaju po njima, kapljice pršte u ritmu priljubljivanja uz vlažne pločice. Klize ritmično, kao da se trljaju o navošteni konop. Njegov uzavreli ritmično liže zidove njene sočne, sve do svoda.  Ona ga steže butinama i tera ga da pulsira do rasprsnuća. Stalno menja brzine i nikada ne izbacuje u ler. Onda mu se digao kao nikada pre u životu, i pošto je obdaren kao Marko Kraljević u pesmi, tresnuo ga je poput topuza – posred čela. Pao je u slatku nesvest, skršio se na pločice i završio je na traumatologiji. Tamo je ženski odnegovan kao i Urgentnom centru.

Skinuo je onu neku koja je uvek na ofingeru ne bi li se voleli strasno. Odjednom, oboma su se prijele palačinke. Kako je zajednička priprema obroka snažan afrodizijak, upustili su se u tu avanturu. On je nalivao testo u tiganj, i kad bi bila pečena jedna strana, znalački je polugotovu palačinku prevrtao u vazduhu. Ona sa vešalice se, međutim, odvažila da ga njega filuje preko reda, pa mu ga je namazala medom iiiiii… Krv mu je šiknula iz velike u malu glavu i nazad. Palačinka koja je lebdela u vazduhu nije pala u tiganj već se priljubila na njena leđa. Onda ga je ugrizla propisno. Sve posle toga je bilo dirljivo. On je nju mazao Šaljićevim melemom, a ona mu ga je celivala i zalivala povidon jodom. Nijedna avantura nije bez posledica. I toliko je malo nedostajalo da opet završi na prijemnom Urgentnog centra.

Moguće je da je osetio nepodnošljiv i trajan bol tamo dole, pa ga je to trajno omelo od daljih životnih aktivnosti. Ali nije nemoguće ni da su ga oteli vanzemaljci i da su pregovori za povratak potrajali. Stoga, verovatno će se vratiti na Zemlju oko 2222 godine, ali samo ako se već nije prebacio u višu dimenziju postojanja. Moglo je da se dogodi i da je shvatio da je homoseksualac i da je našao muža u zemlji lala. Mada, u Zapadnoj Evropi je mogao da postane i žigolo. Mogao je da se otisne i u manekenske vode i možda je postao nova muza Đorđa Armanija. Kako je to blizu Vatikana, moguće je da se zaredio, i moguće je da se pribojava da ne postane pedofil kao mnogi (katolički) sveštenici. Moguće je da je veliki humanista i da se potuca po afričkom svetu spašavajući živote onih od kojih je i dragi bog digao ruke, jer ne utiče na preraspodelu svetskog bogatstva. Sve je moguće. I ništa nije izvesno.

Ovo su vremena u kojima su muške (aktivne i davajuće) i ženske (pasivne i primajuće) sile i energije duboko uzdrmane i zbrkane. Ne zna se ko ga ima, a ko ga nema, pa ga svi imamo i svi ga nemamo. Kako je Gete rekao: Umri, ali budi. Ako si muško budi muško, ako si žensko budi žensko. Budi što jesi. Ili umri.

Samo pleši i ne primaj njegovu glavu na dar. Ostavi mu manevarski prostor da slobodno šeta po svojoj teritoriji. Da reči imaju ikakvog smisla kao što što nemaju, spajale bi. Češće, međutim, razdvajaju.