Moćan bajs je naslov priče koja sledi, a koju objavljujemo kao samopodršku konkursu čiji je lajtmotiv bio ukraden bicikl. Kao povod smo uzeli prvi radni dan druga premijera i njegovu spektakularnu lovinu odnosno nalaženje jednog stranjskog bicikla koji je naš nevaljali sugrađanin otuđio. Za informaciju, konkurs nije imao učesnike, što je bilo i za očekivati. Uživajte u čitanju! 🙂
________________
Čulo se – zvrrrrrrrrrrrrr! – a ja poskočih polubunovan u krevetu od uzbunjujućeg zvona na ulaznim vratima stana. Taman smo Paja, moj mačor, i ja, njušili miris sveže ispečenih uštipaka koje je majka spremala za doručak. Mljac, sa domaćim pekmezom od kajsija. Moja majka je glasnije rekla, tačnije povikala:
– Ustaj, Petre jebivetre, da vidiš ko je na vratima!
Dovukao sam se do vrata kao prebijena mačka (Paja bi rekao da tačno zna na šta mislim, jer ga je komšijin mačak Gari dobro „okrpio“ juče kad su se potukli zbog dugodlake tufnaste Macojke), a na vratima Mihajlo, komšija, čiji je Gari mačor.
– Zdravo Pero! Znaš šta, nije neki fazon da se gledamo popreko zato što je Gari „udesio“ Paju.
Gledam ga i mislim, pa jeste, ovaj tvoj Gari kao da jede svaki dan po jedno celo pile, a moj Paja sitan, nema šta da ga vidiš, tek ušao u prvu mačorsku zrelost, naivan, pa ga je preveo žednog preko vode ovaj tvoj prevejani mangup od 4 godine. Smeškam se ja, kobajagi učtivo, a zavrnuo bih šiju i Mihajlu i Gariju. Ne baš bukvalno tako, ali baš sam besan zbog mog Paje.
– Jeste, Mihajlo, pa to je njihovo, mačori su, normalno je da se nekada i pobiju zbog ženke.
– To hoću i ja tebi da kažem, Pero. Važi onda? Mir, mir, mir niko nije kriv, ava, ava, ava, niko nije krava – i počinje da se smeje kao blesav. Nemamo ekipu da igramo žmurke, ali mogli bi da okrenemo đir na bajsevima.
Majka nam je spakovala uštipke da imamo za usput, otišli smo do podruma, tamo sam uzjahao moju poniku i prešli smo ulicu da Mihajlo uzme svoj bajs sa terase. Kakav on bajs ima! Ludilo totalno! Doneo mu ga je matori koji je neka budža sa jednog od službenih putovanja. Mogao je da menja i brzine na njemu i bio je onako „pravi“, sa velikim točkovima, ravnim volanom, sjajne metalik crne boje. Osećao sam se tako bezveze. Ja na ponici sa oljuštenom farbom, i iskrivljenim volanom; stalno mi pada lanac, a Mihajlo kao da upravlja svemirskim brodom. Počeo on malo da se pravi važan, pa me čika da se trkamo i to na otvorenom putu. Moja ponika i jeste tako propala od mojih vožnji na otvorenom putu kada sam prošle godine morao naglo da skrećem sa puta, da bih izbegao da me udari šleper. Tad sam se survao u jarak, odrao levu nogu i levu ruku i isprljao se kao dimničar. Ležao sam u tom jarku i razmišljao da sam stvarno budala i da sam dobro prošao. Malo sam odran, ali sam bar čitav i onako kao ranjenik na poluraspadnutom biciklu sam dojahao kući, a majka je pištala i vrištala kad me je ugledala i kao i svaka dobra majka previjala mi oderotine listom bokvice, posipala ih praškom za rane, pa mi je pravila limunade, pa šnenokle; baš sam izvoljevao kao paša.
– Nema šanse Mihajlo, obećao sam majci da više neću da se glupiram.
– Ma daj, Pero, jedan đir, i ne moramo da se trkamo, samo da vozimo po putu.
Što si dosadan, pomislio sam, ali mu to nisam rekao. Navalio, ’oće po putu, pa ’oće po putu da vozi bajs. Šta ima veze, vozio sam godinama po putu, to što me je zamalo zgazio šleper, pa nije, i nije šala, a što volim da vozim, a to što sam obećao majci da neću, a hoću…
– Ma idemo, Mihajlo, lagano. Da li si ti „terao“ ovo tvoje čudo tehnike po drumu?
– Ma kakvi, matori bi poludeo kada bi to video. A tek keva. Znaš koji su oni zečevi. Oni da mogu oni bi i kola vozili po trotoaru.
Do druma smo vozili neasfaltiranim putevima koji presecaju naselje. Za nama su jurili lokalni džukci. Stvarno, zašto kerovi uvek polude kad vide točkove? Šta ih toliko nervira? Nisam shvatio do sada. Usput nam je neka brkata baba gunđala, kao nevaspitani smo što smo podigli toliku prašinu pa je njen lepi jova, ostao tamo gde je i bio, samo manje lep, a više prašnjav. Jaoj, te babe kao da nemaju ništa pametnije nego da grde decu. Kao da nikada nisu bile deca. Malo po malo, ostavili smo za sobom i džukce i babu i uključili se u saobraćaj. Ne znam da li smo prešli nekoliko semafora, bio je zeleni talas, kad cvrc, odjednom se pali crveno svetlo, ja navik’o da ovoj mojoj poniki kočnice i ne rade baš najbolje pa malo kočim i nogama, a Mihajlo kao da je uzjahao vetar pa se zakucao u jedan zatamnjeni crni veliki auto. Sreća, ostao je čitav. Iz auta je izašao neki ćelavi i ćosavi grmalj, pa kad je progrmeo, lele, mislim da mi se asfalt pod nogama zatresao.
– Mali, pa jesi li ti ćorav da ne vidiš ovoliki džip? – i seva pogledom u Mihajla.
– Čiko, izvinite, nemojte da se ljutite, stvarno nije namerno. Ja sam danas prvi put vozio ovim putem.
– Dobro je, dečko, nemoj ništa da se plašiš. Nisam ja neki opasan lik, samo tako izgledam. Ali, momak, ovaj bicikl moram da ti uzmem da se naučiš pameti. Ti si meni ulubio zadnji deo kola, pa ti vidi.
– Nemojte čiko, grdiće me roditelji. Ovo je skup bicikl i tata mi ga je doneo iz inostranstva.
– Pali bre mali, neću ja da se ubeđujem sa jednim klincem.
I taj čovek je uzeo Mihajlov bicikl, ubacio ga u gepek, i strašno velikom brzinom odjurio. A taj zadnji deo kola, ma uopšte se nije ni ulubio. Mihajlo plače kao kiša. Ne zna kako će roditeljima da kaže šta se desilo, a i ne sme da im kaže da smo vozili po otvorenom putu. Pokunjio se sav i baš mi ga je bilo žao. Mogu da zamislim kako bi moji roditelji reagovali da sam ja na njegovom mestu. I padne meni na pamet da mi prijavimo ovog čiku. Nisam ni ja mutav, zapamtio sam registraciju. I nagovorim Mihajla da odemo u stanicu policije koja je u blizini. Prilazimo mi ulazu, kad izlazi neki naoružan policijac i kaže:
– Živo-zdravo momci, kojim dobrom?
– Dobar dan čiko – kaže Mihajlo – došli smo da prijavimo krađu bicikla.
Kad ovaj policajac poče da se smeje, ma što se smeje, a kad je pao na patos, pa krenuo da se uvija, da crkne od smeha. Čudno baš.
– Čiko, je l’ sve u redu sa vama? – upitam ja.
– Ma, kako nije, nego momci je l’ znate koji ste vi danas po redu koji dolazite sa istom pričom.
– A koji smo po redu? – mi onako uglas.
– Ček’ da vidim, pa uze neko tefterče, pa broji na prste… pa broji… – dvadeset i drugi… eto baš kad ’oćete da znate. Videli ste crni džip, iz džipa je izašao krupan čovek, on vam je uzeo bicikl…
– Da, da, tako je, kako znate da se baš tako desilo? – ushićeno će Mihajlo.
– Deco, pa zato što svi dolaze u stanicu da prijave baš tog čoveka u tom džipu.
– Ali, čiko, mi smo zapisali i registraciju – mudro ću ja.
– De, momak, da vidim. Aha, dobro – pa gleda u broj registracije… pa gleda u nas… i tako nekoliko puta.
– Čiko, hoćete da proverite tu registraciju? – opet se ja pravim pametan.
– Vidim da si bistar momak, kad to pitaš. Nego, momci, ’ajde da se mi nešto dogovorimo, ovo sve ste vi izmislili, dečije priče, je l’ tako?
– E pa nije tako, hoću moj bicikl nazad! – povika Mihajlo.
– Tvoj bicikl ne postoji, razumeš, i ovo se nije desilo – ponavlja policajac kao papagaj.
– Objasnite vi to mom tati, ima kožu da berem na šiljak zbog bicikla – reče Mihajlo.
– Ne brini ti ništa, znamo mi tvog tatu, sad ću ja da ga pozovem i mirna Bačka. Sve će biti u redu, ništa ti ne brini, dečko – sada već umirujućim glasom reče policajac. I bi tako.
* * *
Neke stvari mi ni dan danas nisu jasne. Znam šta se desilo. Znam da smo videli i taj veliki džip i tog grmalja i da je uzeo Mihajlov bicikl, a Mihajlo je ubrzo dobio motorčić i ništa od grdnje roditelja. Ja i dalje vozim poniku, a Paja je u međuvremenu izrastao u opasnu mačorčinu i na moju veliku radost „sredio“ je u jednoj tuči Garija. Sad je Paja glavni u kraju i lupa packe Gariju.
Aleksandra Perić 