Nepca

Rekla je: „Svrbe me nepca, dajte mi nešto da se rešim tog svraba?“

„Želite li nešto prirodno?“

„Prirodno? Možda? Samo da nema bosiljka, alergična sam na njega. Davi me i kruti mi se jezik od njega, ni reč da progovorim ne mogu!“

„Onda – hemija – nešto što će brzo i efikasno da deluje?!“

„Samo da je brzo, ne mogu više da trpim ovo.“

* * *

„Nema razloga za brigu. Mali je izuzetno inteligentan ali jednostavno neće da govori. Kao da mu je zapela kost u grlu još od Riba. Možda da ga date na pevanje. Njegova ‘mutavost’ je psihogenog karaktera.“

* * *

Polegao ju je leđima na krevet, zadigao spavaćicu, raširio joj noge, raskopčao kaiš na pantalonama, svukao duge gaće skupa sa pantalonama do kolena, legao preko nje i svojim povazda raketno spremnim ušao u nju bez pitanja i odobrenja.

„Sad ti pravim sina“, tako se odlučno muški salio u nju te večeri brzinom kojom meteor udara u Zemlju i rasipa semena meteorita.

„Ćutiš, kao što si uvek ćutala, kao da krešem kamen, a ne ženu od krvi od mesa. Ni uzdaha, ni glasa od tebe.“

* * *

Ugaoni kamen temeljac zajedničkog doma pustio je suze, i napravio poplavu, iako su stari govorili da su tada lile teške kiše i da to ne znači da su to suze Božje, već da to može biti ko zna šta, nama nesaznatljivo.

* * *

„Nije trebalo da idete po vračarama i da uzimate zapis od hodže, ne valja se to. Ne valja. I da malog uspavljujete rakijom. Pobogu ženo, zar vam je toliko smetao plač deteta?”

* * *

„Šta da ti kažem kad sve znaš, mila moja… ”, sletelo joj je sa usana, kao kakvo obraćanje prijateljici s kojom bi ispijala kafe od ranog jutra, a klečala je i celivala ikonu Majke Božje.

„Bogorodice Majko, neka progovori, neka kaže bilo šta, samo neka progovori!“

* * *

„Nemam šta da kažem!“, je sve što je ikada rekao.

* * *

Toma je bio kralj kafane, kraljica je bila Silvana, a unuče je Nirvana – zlatnim sprejom je bilo ispisano na zidu naherenog kućerka kraj koga je na recku naiskap „ljuštio” unučiće vinjaka.

Advertisements

Gore-dole

Dečko u belom odelu s ljubičastom kapicom na glavi propustio ih je u kutiju sa ogledalima.

„Želite li gore ili dole?“,  s mekoćom prigušivača na snajperu je prozborio.

„Uvek smo za… Draga, za šta smo? Za gore? Ili ćemo dole?“, pomerao je lutak svoju glavu gore-dole.

„Ni gore, ni dole, ta pogledaj kakve su mu odore?!“, mrmljala je tako nešto ili slično tome neka Ona koja je držala konce u rukama.

„Gospodari su za?“, glas je bio za oktavu tiši od nečujnog.

„Ja, mislim ti, mislim on, mislim ona, mislim ono, mislim vi, mislim oni – mi – gospodari!#?#!“, staklene okice lutka zablesnuše beživotnim sjajem.

„To smo mi. Svi mi. Zar nismo odveć i gore i dole? U ovim ogledalima, ogledalima, ogledalima, vidim Tvoje likove!“, zblanuto se vrtela po kutiji i posmatrala sve Njegove likove.

Proživljena gola voda i odsanjana odevena sloboda stvarnost beše ili iluzija tek?

Tog dana

Razbio je i razbistrio strahovanja. Tuge se ne nose pod zastavom – moram sve da izdržim. Nikoga nije briga za bradu koju puštaš. Ni za tvoju crninu.

* * *

„Imam svoj mali, super skockan stančić. Imam svoju kuću, veliku. Spolja neuglednu, iznutra dovršenu“, gestikulirala je rukama oreole.

„Puštam ga da vidim šta će sledeće da kaže!“, vajkala se.

„Potpuno sam slobodna!“, glas je bio povisilica i trzalica.

„Niko mi ne treba!“, odjekivalo je u nečijim ušima. Ušima?

* * *

Koga je uveravala u to? U publici je bila jedna, druga, treća znatiželjno upijajuća poznanica-žrtva, dovoljno mlađa da popase ideju samodovoljnosti. One su širom otvorenih očiju gledale u spomenik koji je govorio za života. Jesu li se i one pitale u sebi – kada ćemo se osloboditi jarma dvojine i biti samostalne i slobodne žene?!

* * *

Gospođica-gospođa-baba-devojka je dosledno zapostavljala sebe. Izreke su bile načitane, citati su bili besprekorni, međutim, sudovi su bili pogrešni, jer je svaka izgovorena misao dospela iz slepe ulice uma.

* * *

Posmatrao sam je, slušao pažljivo, i kad je jedva dolazila do daha i kad bi ostajala bez daha, sve ubeđujući me u ispravnost i svemoć svojih uverenja.

Možda je trebalo da zatvorim i oči i uši, jer usne su mi odveć zapečaćene, ali ne, intuicija mi nije dala mira da je ne podstaknem da iskaže svoju istinu.

Istina nije da njen donji veš košta više od njegovog polovnog Mercedesa. Uostalom, i da jeste, taj veš je trebalo svući s nje. Strgnuti ga. Sad. Bilo gde. Pod otvorenim nebom. Na zemlji. Na zadnjem sedištu. Na zidu ili podu haustora. U nekom bednom hotelu. Na ogradi terase na 11 spratu.

Pročitao sam joj jedan stih iz Biblije i zarekao se sebi da je neću objašnjavati.

„Znala sam i sa 12 godina sve to“, vrištala je.

* * *

Na obali mora, vetar je šibao i povijao, ljuljao tela do veličanstvenog treska koji je očajanje razbio o šiljatu stenu.

 

Momenat obrta

Fizika kaže da je intenzitet momenta sile proizvod sile i najkraćeg rastojanja od ose rotacije. Tako i samo tako.

Momenat ćutanja je srazmeran kulturološki prihvaćenoj minutaži ćutanja. Pomen. Minut. Tek toliko. Najčešće. U nekim okolnostima nešto duže. Promenljivo. Uvek.

Ne smeta ti što si izvrnut (na) (na)opako. U tromom stanju. Nisi se izvrnuo da ne bi ostao, već da bi opstao. Ne-delja je prošlost. Bitan je zamajac. Polet koji stvaraš između bića i nebića.

Koga i čime hraniš?

Puca ko zrelo puce.

Igra.

Čigra.

Pozvanje

Mogao si jednostavno da je pitaš: „Šta ti hoćeš od mene?“

Zalio si se kamenom ćutnjom i žalio si se glasnom tišinom.

Hteo si da te i ona „poljubi“, kao što su te sve pre nje „poljubile“. Ona nije htela da ti da tu potvrdu.

Obećao si sebi, grdnošću strasnog dželata, da ćeš da se boriš protiv. Za šta si se borio?

Verovao si da ne možeš da izgubiš ono što nikada nisi imao. Ili jesi?

Bila je besna. Nije ti dala to zadovoljstvo, jer tvoj svet je nesagledivo širok u odnosu na tesnac u koji si se skrio i utamničio.

I kada su te prvi put videli i oni su tada pomislili: „O, moj Bože, kako je stigao dokle je stigao?“

Zvone zvona…

Imaš svoje pozvanje.

Jedne oči

Ostali su gradovi daleki, i neka su. Ostale su Senke. Nije više pitanje da li će opet Neko doći? To su sećanja. Bleda sećanja. Bile su žice od čelika koje ostavljaju krvave tragove. To su bili ništa drugo do rovovi od mulja u kalja. I ljudi koji love i ljudi spremni na lov. Ulovljeni. Niko ih pitao nije. Ni oni sebe nisu pitali. Ostao je smrad leševa. Ostali su gradovi daleki, i neka su.

Iznad neba kruže ptice, ogromne moćne ptice. Krila raskriljuju. Krilima natkriljuju.

Biva onaj ko ume da podnese. Biva onaj ko je kadar da izdrži.

Sunce sija. Negde ponegde. Negde stalno. Sačuvajmo šta se sačuvati može.

Oči sa neba se smeše. Oči sa neba teše. Oči sa neba vole Tebe.

Danas, na Svetog Alimpija. Hvala, Oče Bože. Hvala, Zemaljski Oče.

 

Koprena

Nije došla nepozvana. Niti je slučajno navlačila zavese. Tada ona, sada ti. „Duni u staklo, tako, polako, da osetiš kako dah izlazi iz tebe. Sada vidiš tananu izmaglicu kroz koju nazireš obrise.“ Izmaglica se razleže. Prskaš staklo sredstvom koje u sebi ima alkohol. Svojim dahom? Alkohol razbrisuje mrlje. Jezikom glačaš površinu. Blic sjaj vraća blesak. Oči su okrenute unutra. Vidiš, a ne vidiš. Ne vidiš, a vidiš.

157c8e4e82e5eacc71e38db84a8093681

Symbolizing „cry me a river“ via pinterest.com

Popeo si se na vrh sveta. Put do vrha bio je dug, trnovit, krivudav. Za tebe savladiv. Ruke si širio beskrajnim plavo-beličastim prostranstvima. Sunce je snažno obasjavalo. Do slepila. Gledao si kao hipnotisan u Sunce. Mrak ti je pao na oči. Oko tebe nije bilo nikoga i ničega. Ko će sa tobom da uživa u tvojoj radosti? U tvojoj pobedi?

* * *

 skitara0404 8. decembra 2017. u 11:49 reče:
„Nikad nemoj sam na vrh sveta. Povedi nekog.“

___

I ostaše negde daleko – ljudi, nevidljivi, u podnožju… i ostade on na vrhu sa zastavicom zabodenom u srcu.

___

skitara0404 8. decembra 2017. u 12:03 reče:
„Ajmo ovako: I gore, na vrhu sveta pronađoše vatru. A oni od dole, čudeći se čudu, pohrliše ka toj svetlosti. I svako povede nekoga na tom mukotrpnom putu. I stvoriše gore na vrhu sveta jedan bolji svet.
P. S. Živeli su u kolibama i uveče sedeli uz tu veliku vatru koja ih je grejala deleći između sebe sve što su svojim mukotrpnim radom stvorili.“

___

Čim je ustao hladno i nezainteresovano i „pružio“ joj ruku, videla je njegovo lice, zategnuto, gordo, i oči zgasle, i znala je šta se zbiva u njemu.

„I reče: ko ima uši da čuje neka čuje.“ Jevanđelje po Marku 4,9

 

Rešavanje situacija #1 – objašnjenje

Od srca se zahvaljujem svim ljudima na dosadašnjoj međusobnoj razmeni razmišljanja! Naravno, prostor za komentarisanje je nadalje otvoren, i tamo i ovde. 🙂

______________________________

Sa frizerkom kod koje dolazim više od godinu i po dana unazad sam se dogovorila da dođem u određeno vreme na frizuru (šta god to bilo, šišanje, farbanje, feniranje, nebitno). Stigla sam na vreme, vrata su zaključana i nigde nikoga nema. Nigde ni poruke. Ni čuvene cedulje „dolazim za 5 minuta“. 😉 Imam taj broj telefona (imam i vizit kartu), je l’ tako, jer on stoji na vratima, ali iz drugih razloga (kao što sam napisala), a ne da bi ona strčala odnekud na nečiji poziv.

Prvo što sam pomislila je – nešto joj je iskrslo i morala je hitno da izađe.

Drugo što sam pomislila – šta god da je, ima moj broj telefona i mogla je da me pozove i da mi to javi, jer ne postoji nikakav razlog zbog koga bih je čekala. Jer, ja za to vreme mogu da uradim i nešto drugo, naravno, ukoliko mi je predočeno vreme čekanja prihvatljivo.

Treće – osetila sam da ću se osetiti loše ukoliko prihvatim da čekam, a ne preduzmem ništa. Isto tako nije mi prihvatljivo da se okrenem i odem a ne dobijem nikakvo objašnjenje.

Četvrto – pozvala sam je na njen broj mobilnog telefona. Razgovor je trajao 12 sekundi. Dakle, teško da obe strane za to vreme mogu išta da iskažu. Rekla je: „Ej, ćao, ja sam za 5 minuta tu. Morala sam da istrčim nešto. Vidimo se.“ Rekla sam: „Onda se za 5 minuta vidimo.“

Peto – prošlo je tih 5 minuta. Dogovorila sam se sama sa sobom da ću da je sačekam do ukupno akademskih 15 minuta kašnjenja. Iz mog ugla gledanja, druga šansa.

 

Šesto – Prošlo je 15 minuta. Smatram da nemam razloga da ponovo podižem slušalicu i da je zovem. Ovoga puta smatram da je, baš kao i prvog, a ovog drugog tim više, jer je rekla da će da dođe za 5 minuta, a nije, za mene prihvatljivo da joj pošaljem SMS poruku: „Otišla sam. Prošlo je 15 minuta. To je maksimum vremena koje čekam. No hard feelings. Vidimo se nekom drugom prilikom.“

Sedmo – Nešto kasnije stiže njen SMS da je morala zbog ćerke da izađe i da je stigla i da se izvinjava i da me pozdravlja.

Osmo – Prihvatila sam izvinjenje i uzvratila joj pozdrav, ali to nije značilo da ću da dođem, jer je ona stigla posle skoro pola sata, a sem toga i dalje mislim da je njena obaveza bila da me obavesti o kašnjenju.

Deveto – U trenutku prijema njenog SMS-a ja sam bila na vratima drugog frizerskog salona, gde sam bila odbijena uz objašnjenje da se dolasci kod njih zakazuju i da ne mogu da me prime. Zaimljivo je da nije bilo čak ni ponude da mi npr. zakažu u nekom drugom terminu, bez obzira što bih ja to najverovatnije u tom trenutku ljubazno odbila, jer sam rešila da pronađem salon gde ću da završim ono što sam namerila.

Deseto – U četvrtom frizerskom salonu, upoznajem novu frizerku sa istim pitanjem na vratima: „Zdravo, da li sada imaš vremena da me ofarbaš i isfeniraš?“ Kaže: „Da, imam vremena. Da li ti imaš vremena da sačekaš pola sata dok završim frizuru ovoj ženi?“ Rekla sam: „Da, imam vremena da sačekam pola sata“, sela i prelistala Ikein katalog. Tako je i bilo, posle pola sata krenula je s poslom. Štaviše, prezadovoljna sam njenim radom i njenim ponašanjem iz koga zrači skromnost, toplina i prirodnost.

Možemo da kažemo da je situacija banalna. Ah, jaka stvar, frizer, ima ih koliko hoćeš. Da, tačno.

Međutim, ovde sam, koliko vično ili ne, vešto ili ne, pokušala da objasnim svoje reakcije i poteze zbog kojih sam se, radi svojih odluka, osetila dobro.

______________________________

Nikada nisam volela nikoga da čekam, ukoliko ne dobijem blagovremeno objašnjenje i izvinjenje. Štaviše, stav mi je otprilike – možeš da se ne javiš samo ako si mrtav/a. Kada sam bila mlađa, bila sam čak i vrlo bezobrazna, dotle da pojedinim ljudima nisam ni otvorila vrata od svoje kuće, jer to što sam ja u kući, a ti dolaziš u moju kuću, ne znači da ti daje pravo da bez ikakvog objašnjenja dođeš dva sata posle ugovorenog vremena. Isto to bih i uradila ako se nalazim sa nekim na ulici. Takvi potezi su usledili uz moja prethodna objašnjenja šta je za mene prihvatljivo a šta nije u nekim takvim situacijama. Ja nisam dužna da čekam ljude kojima je manir ponašanja da ne poštuju tuđe vreme.

Veoma me ljuti kad pošaljem ljudima poruku ili pismo i kada mi oni ne odgovore. Ne nalazim im nikakva opravdanja, osim da to tumačim kao nevaspitanost. Ranije sam bila jako ljuta zbog toga, to doživljala lično i bes usmeravala protiv sebe i jela sam se zbog toga. Danas, u zavisnosti koliko mi je neko bitan, pokušam da iskažem svoje stavove, zašto za mene nešto nije okej odnosno kako se osećam zbog toga. Jer, nije okej, dok nije okej za obe strane. Okej za obe strane znači – međusobno uvažavanje. Ukoliko „vidim“ da me neko ne čuje ili ne želi da me čuje, smatram da je ispravna odluka za mene da odustanem od daljih pokušaja da doprem do nekoga. Ne može se za sve i od svakoga dobiti objašnjenje. Uostalom, objašnjenja tražim u sebi glede svojih reakcija.

Kada su u pitanju bliski emotivni odnosi to me najviše pogađa. Ono što je najvažnije je da baš ovakva kakva sam, nekim ljudima se sviđam i vole me, a nekima se uopšte ne sviđam i ne vole me, ili su ravnodušni. Ono zbog čega sam godinama hramljala je bila želja da budem prihvaćena. Zašto? Jer, vučem duboke frustracije iz detinjstva što me moj otac nije uvažavao, nije privatio i nije voleo ili jeste na način koji je samo njemu bio objašnjiv, ali za mene neprihvatljiv. Mnogo vremena sam potrošila pokušavajući da doprem do svog oca i nisam uspela. On je sada mrtav. Modalitet takvih pokušaja se kasnije prelio na međuljudske odnose, a naročito na muško-ženske odnose.

Da bih naučila kako da odbijanja pretvorim u sopstvenu snagu, a ne u dalju patnju i jad – što me tamo neko neće i ne vidi kako sam ja „sjajna, bajna i divna“, dovodila sam sebe upravo u takve situacije da budem odbijena i da se naučim da to prihvatim. Šta da naučim? Da niko na ovom svetu ne određuje moju vrednost osim mene same.

Ono što sam naučila je da sam još iz detinjstva odgajila pasivno-agresivan stil ponašanja koji meni ne prija i koji me guši. Umela sam i umem da uzvratim žestoko – a to je onda defanzivna agresija. Tada ne biram ni sredstva ni cilj. Bacam u Gehenu. Verovatno je da može drugačije, a i poželjno. Međutim, postoji za mene jedna situacija koja je diskutabilna – granice tvoje slobode prestaju tamo gde rušiš granice moje slobode i obrnuto. Ta Gehena je sada donekle modifikovana, ali bez pokušaja da isteram ono što je moja istina i moja borba za moja prava – ne odustajem, sve dotle dok smatram da imam za šta da se borim. Sada govorim o situacijama kada smatram da neko ugrožava moja ljudska prava, a pri tom ne haje ni za šta osim za svoje – može mi se jer mi se može da se ponašam tako.

Nikad nije kasno da čovek pokuša u svakoj situaciji da se zauzme za sebe bez izuzetka, na način kojim ukazuje poštovanje i sebi i drugom. To ne znači da će druga strana to da čuje ili da prihvati. Ali, druga strana nije ta koja gradi ili ruši samopouzdanje. To je na čoveku samom. Na samopoštovanju i na samovrednovanju.

Isto tako, svi ljudi koje u životu srećemo, srećemo ih da bi nas nečemu naučili. Verovatno i mi njih. Da li ćemo lekcije da prihvatimo ili ne, na nama je. Sve lekcije se ponavljaju dok ih ne savladamo. Svaki susret sa drugim je susret sa sobom, u stvari. Mi smo ogledalo jedni drugima.

Konačno, nisu mi potrebni drugi da ne bih bila sama. Svako je uvek sam, u stvari. Drugi su potrebni jer smo svi mi jedno. Jedna duša, atomizirana na milijardu čestica.

Od inata nema goreg zanata… ili?

Išla sam u peti razred osnovne škole. Moja tadašnja profesorka iz srpskohrvatskog jezika je „skrenula pažnju“ mojoj razrednoj da bi bilo dobro da pozove moju majku i da joj saopšti da sam inertna za srpskohrvatski jezik i da se nikada ne javljam na času (ne podižem dva šliht prstića), te da ona nije zadovoljna takvim mojim nezainteresovanim ponašanjem. Razredna je to blagoglagoljivo saopštila mojoj majci na „otvorenim vratima“ i rekla joj je da porazgovara sa mnom o mom eventualnom „uključivanju“ u nastavu prepodobne profesorke. Kad se mami vratila doma, rekla mi je šta je rekla.

Osećala sam se kao da svi stalno upiru prstom u mene samo zato što ne želim da budem deo nečega što mi se ne sviđa. Što ne želim da: „Profesorka, profesorka, je l’ mogu ja, je l’ mogu ja…“ „Hajde ti, Marko, pa ćeš onda ti Marija… kako ste samo aktivni… ugledajte se na njih i vi ostali!“

Rekla sam: „Mama, raspisali su konkurs na nivou petog razreda za najbolji sastav na srpskohrvatskom jeziku…“

„Odlučila si, Caco, da se takmičiš?“

„Ne, mama, ja ću da napišem pobednički sastav!“

„Maco, ali ako je sve to tačno, da tebe ne zanima…“

Mama?#!%!?

„Dobro, dobro, Caco, hajde da vidimo i to čudo!“

Napisala sam sastav i blagovremeno ga predala komisiji. U sastavu komisije nije bila dotična profesorka. Ja sam i dalje nezainteresovano sedela na njenim časovima. Nakon nekoliko nedelja, na školskom razglasu, na času iz srpskohrvatskog jezika, pročitali su moje ime. Da, ja sam napisala najbolji sastav! Pogled profesorke iz srpskohrvatskog jezika je vredeo – milijardu dolara. A tek izraz lica. Istina, drugi profesori su bili začuđeni kako to da devojčica koja ima ocenu 3 može da napiše takav sastav. Ja sam i dalje nezainteresovano sedela na njenim časovima.

Zahvalna sam profesorki iz srpskohrvatskog jezika što me je u pravom smislu te reči izazvala da pokažem ono što zaista umem. Na pobedu sam išla iz inata njoj. Mislim da je najodvratnije što jedan profesor sebi može da dozvoli je da ocene deli na osnovu ličnih simpatija i antipatija. Nekoj deci je to vrlo moguće u njima samima zgadilo i ubilo ono što su najviše volela.

Tada, sa 11 godina, naučila sam vrednu životnu lekciju – niko ne mora da veruje u moje sposobnosti za nešto, najvažnije je da ja verujem u sebe.

_________________________

Podrška Tebi, draga Zoko, moćna i snažna, da je sva vaseljena s Tobom!

 

Prva pomoć

Bilo je pretoplo da bih izlazila iz kuće, pekla šake na vrelom gepeku, sve pokušavajući da izvučem paket prve pomoći iz kola, za svaki slučaj; da zavoji budu pri ruci ako se slučajno okliznem na oštricu noža, baš kod arterije ili vene. Nije moja baba bez razloga govorila da imam dva santimetra duži jezik nego što bi trebalo. Ona je imala bar još dva santimetra duži od mene. Flasteri bi mi dobrodošli odavno. Međutim, trebalo je da počnem sa redovnom upotrebom još u ranoj mladosti, dok ova jezičina nije uzela maha.

Postoje razne mogućnosti da se odboluje ljubav. Prvo, treba sebi priznati da si bolestan. Kako drugačije primeniti bilo kakvu kuru!? Dakle, spasenje duše je upitno sve dok se čovek ne susretne baš sa svakim svojim demonom koji je uvek raspoložen za po koju partiju u kojoj skoro uvek dobija. Uvek sam volela izazove. I avanture.

Tu je mogućnost besomučnog napijanja. To je prava stvar jer je u genetskom kodu našeg naroda. Dostupna je to droga, a i legalna je. Čak i ne previše skupa. Naravno, bolje je da sve neko drugi finansira, ali i kad nisu takve prilike uvek postoji veresija. Dakle, prepreka nema. Đavo je uvek žedan dobre kapljice. Ja sam ga dobro napojila da vidim koju igru hoće da igramo. Bio je to smrtonosan zagrljaj i ples. Zalepio je svoje usne za moje i šaptao mi je: „Još, sipaj još i još, ovo je tako dobro, pa mi nismo svesni ni ko smo, ni gde se nalazimo, ni šta radimo…“ Zaista je tako. Ponekad je i iskren.

Ove neke jače droge su skupe a i vrag će ga sam znati s čime ih miksuju ako nije za odabranu klijentelu, tako da sve dok nemam svoju plantažicu ne bih da budem pokusni kunić pohlepnih dilera. Da me bar radi trava, nego me ne radi uopšte, tako da i to otpada kao mogućnost. I odjednom vidim kako se izbor drastično sužava, baš se sužava sve do nekih tabletica. Ne vredi, nisam ja tabletoman. Hemija, pa to tek ne volim. Volim prirodne stvari.

Samoubistvo je stvarno toliko puta viđeno i nema više nikakvog smisla ponavljati nešto što su drugi odavno počinili. A i kad pomislim da bih morala jednog dana opet da se vratim u ovu dimenziju, to me beskrajno odbija. Ipak, ima tu nezaboravnih momenata, ako uzmemo u obzir načine pristupa i izvršenja. A tek oproštajna pisma. To može da bude prava umetnost. Doduše, čovek ne mora da se samoubije da bi pre toga napisao oproštajno pismo. Zar se mi svakoga dana ne opraštamo od nečega ili nekoga? A ipak retko kad to pribeležimo.

Tu su i lekoviti razgovori sa prijateljima. Moram reći da su retki oni koji mogu da saosete, pa sam im zahvalna na tome što saosećaju. Samo neka me ne teše da će sve jednoga dana proći. Pa naravno. Ali šta do tog jednog dana, zaboga?! Svi smo mi isto prošli. Jesmo. Al’ se nismo opametili zbog toga. Jer, lako bi bilo da je to pitanje pameti. Ja nisam pametna, zaista. A i tuga vam je ko kuga. Ko hoće da bude okužen?! Samo retki ludaci koji proživljavaju slična osećanja. Nismo mi baš toliko različiti i nismo baš toliko posebni, iako mislimo da jesmo. Tu su i poznanici. Oni tek imaju praktična rešenja. Klin se klinom izbija. Tako jednostavno. A ipak ni sami ne primenjuju izrečeno.

Kad utihnu svi i sve, čovek ostaje sam sa sobom.

Moguće je i prežderavanje i izgladnjivanje. Nijedno ni drugo nije baš preporučljivo. Iako je ovo drugo rentabilnije.

Fizički rad je uvek taj koji može da te povuče, da radiš neke poslove koji traže „trošenje“, ali tada osećaš da nemaš snage ni da se pomeriš. Ko stondirani narkoman. I uvek imaš izbor. Možeš i da buljiš u tačku na zidu i ta tačka, stvarna ili zamišljena, će imati tendenciju da postane ili ne postane neki drugi oblik ili prikaz. Stvar mašte. Ili halucinacije. Pa onda, ili nesanica, ili presanica. Opet lepota krajnosti.

Slušaš muziku, ljubavne pesme, još ti je grđe. Čitaš poeziju, ljubavnu, plačeš sve više.

Pa za šta da se uhvatiš a da i tebe to ščepa skroz?!

Vene Bogoslavov – Zbirka rešenih zadataka iz matematike 2

Ko nije probao ovako što, kao prvu pomoć, da rešava matematičke zadatke, baš u delikatnom trenu svoga bića, ne zna šta propušta.

Uzdravlje svima!

P. S. Zaboravila sam skoro ključnu stvar – knjige samopomoći. Naravno, odlične su, i to za zaradu onima koji su ih napisali.