Otvoreno sam agresivna. Ne krijem to. Potrudim se da razvalim premudre prevaspitače koji me prihvataju, uz ALI. Ali, Muhameda Alija poslušajte.
Budite otvoreni kao i ja i kad dobijete niske udarce uzvratite nokdaunom. To je najdelotvornije. Nisam imuna. Nasuprot. Alergična sam na zloupotrebu poverenja i reagujem baš tako lepo kao što sam napisala. Jednostavno, ima ljudi koji ne znaju gde im je mesto i ti im fino pokažeš. Onda se oni ljute. To je u redu. Međutim, kad se mora prsa u prsa, onda se kukavice povlače, jer oni zadaju udarce ali ne znaju da ih prime.
Volim da budem pametna glupača. To savetujem i drugim ženama. U redu je da je žena pametna za sebe. Spram drugih, zavisi. Izvagati bitnost i korisnost prikazivanja mentalnog arsenala. Ne objašnjavati. Korisno je uraditi neočekivano. Šah-mat je dobar ishod. Zaista to volim. Važno je pobediti. Učešće se podrazumeva.
Baba na pijaci, pre neki dan, pozvala me je naredbodavno, nakon što sam potvrdno odgovorila da poznajem „sveto pismo“, da dođem sad u subotu u kafanu, da l’ je rekla da se zove Raj, Pakao, Krug, Duša, tako nešto, u Boleču. Tamo oni hvale Isusa i čekaju ga da ponovo dođe. Verujem sto nasto da bih videla i Isusa i sve apostole i serafime i anđele, odmah pošto zakucam dno od litre flajke šljive. To mu nekako ide ruku pod ruku, tj. iz ruke u ruku, u ruci sa rukom, ovaj mukom. Muk.
Kažu da je doručak najvažniji. Verovatno. Ne znam. Mojoj babi ništa nije falilo što nije doručkovala. Često sam sita svega, pa preskočim pokoji obrok, pa i dan, mislim dane, ako mi je ćeif.
Znam da mi je bila pusta želja. Kao u pustinji u kojoj nema oaze. Uskoro ću da ućutim. Kad bi se zezali. Možda postanem razumna, šta znam, i to je moguće. I nije moguće.
Ne znam koje začine tj. priloge ljudi koriste kad prave sendviče, a vidim da ih dobro rade i da su se navikli. Dakle, još uvek im je dobro. Nije im dovoljno loše. Zlo mi je zbog toga.
Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961)
Branko Miljković
Mirisao bi na poljsko cveće Da polja je preteklo Tek toliko da vlati trave Pomiluju ti stopala u blatu. Uguravši te u reku podzemlja Soli su izjele očinji vid u Crne kristale praznih jama Mrtav, blistav i sjajan Goreo si svojim rečima Predskazanim Slutio si da neće te ojačati Da ubiće te – svet Kome si darovao najtananije Rajeve i paklove duše. Nekad je izreći previše Jednako odlasku bez pozdrava. Tanušne grane prekrivene injem Teško bi opstale i pod jatom ptica. Ne veruj onima koji još dišu a Istinu skrivaju desetlećima. Svet ne zaslužuje pohvale I onaj onda, i ovaj sada Jedino što promenio je – ruho. Uho je ostalo gluvo Na očima su povezi Na usnama je muk. Što čujem je ništa, Što vidim je laž. Što izgovorim vetar odnese. Nadam se – tamo – da postoji Svet koji sudi prema zasluzi. Pričaj mi o tome Kad studen iščili, ako iščili i Kad prvi pupoljak iz krvi iznikne. Sećaš li se mirisa poljskog cveća?
Od ove godine se suzdržite od toga da mi pišete šta želite u svakoj narednoj godini. Šta ste uradili od onoga što sam vam omogućio u ovoj godini, a da su bile vaše plemenite želje? Ovi od vas što imaju odžake, nisu ih ni očistili od gareži i smole da mogu da prođem kroz njih a da ne izađem odande kao rudar iz okna. Neki drugi čak nisu ni prepoznali darove koje sam im pružao. Zvonio sam na vaša vrata, vi ste se šunjali do njih na vrhovima prstiju i zvirili na pola otkrivenog poklopca od špijunke, misleći da vas ne vidim. Niste me prepoznali. O takozvanim slučajnim susretima na raznoraznim mestima i u raznoraznim situacijama da i ne govorim.
O glupostima koje ste mi pisali i tražili od mene da budem vaš frizer, baštovan, šofer, automehaničar, kućna pomoćnica, pedikir, manikir, kućni ljubimac, poslastičar, nutricionista, kondicioni trener, popravljač ocena i kućnih uređaja (spisak je za roman), to nije ni vredno pomena, ali ipak, ono na šta sami možete da utičete, i tu ste se slabo potrudili.
Uglavnom, i od vas nešto zavisi – od vaše slobodne volje.
Osvrnite se oko sebe. Pogledajte u sebe i sebe. Pogledajte u druge i druge. Činite nešto smisleno. Činite sve s ljubavlju. Igrajte se. Činite sitne ludosti samo vama znane. Ne mislim da bacate Molotovljeve koktele i da postavljate plastične eksplozive, kao vid poremećene zabave poremećenih međuljudskih odnosa. Ne kradite komšijama pošiljke iz sandučića. Ne oštećujte tuđu imovinu. Za promenu, prestanite da bacate petarde, naročito na datume sopstvenih slava i na Božić, baš kao i u dane koji jeftino kupuju i prodaju nacionalnu svest kada pojedinci ili grupe zauzimaju određene pozicije na sportskim takmičenjima. Oružje u ruke se ne uzima da bi se obeležili izrazito radosni događaji, poput venčanja ili rođenja deteta. Ne znate gde može da završi metak ili rikošet. Posle nema posle.
Činite sebi i drugima ugodne sitnice, jer samo sitnice život znače. Setite se jedni drugih. Nahranite gladne. Setite se drugih i kada vas zaborave. Zaboravite one koji nisu vredni sećanja. Ne brojite ni poraze, ni pobede, jer poraženi su pobednici, a pobednici su poraženi, setite se. Oprostite onima koji nisu znali šta rade, ali to ne zaboravite. Kada nekog morate da prežalite, prvo prežalite sebe. Borite se za, a ne protiv, kada morate da se borite. Budite spremni na svaki ishod. Ne očekujte ništa. Učinite šta je do vas. Ne uzimajte ni sebe ni druge zdravo za gotovo. Ne zaboravite da ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. To su obično predrasude koje mnogi od vas nazivaju iskustvom. Ne budite lažno pristojni – licemerni. Ne može na dobro da izađe: „u lice ti se smeškam, a svilen gajtan na svilenom jastuku ti spremam.“ Ne likujte nad tugom i boli drugih, i radujte se radostima drugih. Ne dajte obećanja koja niste kadri da ispunite. Ako je tako, onda ćutite, ni reč. Ne govorite ono što ne mislite. Govorite kada imate šta da kažete. Budite pristojni. Poštujte sebe i druge. Na svoje dostojanstvo nikome ne dajte. Na dostojanstvo drugog ne napadajte. Ne brkajte pojmove ega i dostojanstva. Ne budite proklete pizde. Budite ljudi. Lako je u dobru dobar biti, ali šta kad dobro nije?!
Ne ugrožavajte mir i slobodu drugog, jer mir i sloboda vaša će ugrožena biti. Živeti slobodno je najveća odgovornost. Živeti u miru je vaš izbor.
Naučite da komunicirate. Naučite da prvo čujete sebe, ako niste, jer tek tada ćete čuti i druge. Prestanite sa lažnim opravdanjima i opravdanjima uopšte. Nije u tome šta niste, već šta jeste. Preuzmite odgovornost za svoj život i svoje postupke, a odgovornost za tuđe živote i postupke prepustite drugima, osim ako nisu maloumni, maloletni ili u stanju da nisu da odlučuju u svoje ime i za svoj račun.
Prestanite da nazivate druženjima susrete koji nisu ništa drugo do beskrajni monolozi. Naučite šta je dijalog. I kada se u nečemu slažete sa nekim, i kada se u nečemu ne slažete sa nekim. Kada sednete sa prijateljem telefon ostavite u torbi. Kada on govori, vi slušate njega, kada vi govorite, on sluša vas. Gledajte se u oči. Viđajte se i bivajte sa ljudima koji nose svetlost. Potrudite se da i vi rasvetljavate svoje mrakove. To je svakodnevna borba. Svaki dan je i pad i let. Svaki dan je rođenje i smrt.
Vaša opravdanja zašto nešto niste uradili u ovoj godini, a što ćete „sigurno“ uraditi u sledećoj, pričajte nekom drugom odnosno pričajte to sebi.
Ne zanima me, ni ko ste, ni šta ste, ni odakle dolazite, ništa me ne zanima. I sve me zanima. Za mene ste svi isti. Ne pišite mi. I ne tražite.
Aman, ljudi, dajte, i pokažite zahvalnost!
Volim vas sve!!! Pamet u glavu i s ljubavlju u srcu! Amin!
Ljubi vas vaš „Deda Mraz“
P. S. I uvek se sećajte smrti! Nikad (a to je jedino nikad) ne znate kad glavni režiser – svira – kraj!
Gordana, mila moja majčice, anđele moj, ti koja si zaslužila više nego iko na ovom svetu, tako mi Boga, da budeš srećna i voljena dobila si kurac krasni do oči čarne izbiješ. Lepotice moja, imala si glas anđela i imali si isti takav lik. Dušu plemenitu, rečju. Tebi tada, u poslednjim mesecima tvog života, zaklela sam se da neću da odem i da ubijem tvoje školske drugove. Jebem li vam svima mrtve majke što ste moju majku silovali na maturskoj večeri 1965. godine u Topčideru. Šesta Beogradska gimnazija. Ne praštam vam, stoko. Prokleti da ste. I verujem da jeste. Samo ljubav moje majke i njena preklinjanja su me sprečila da vam glave ne raznesem sačmaricama. A smislila sam savršene zločine. Ne biste umrli ni lako ni polako, tako mi Boga. Tako mi Boga i tako mi Satane koji me je proganjao danima i noćima. Kad znaš za zločin znaš i za kaznu. Tri meseca pre smrti moja majka mi se ispovedila. Ko zna zašto?! U to vreme sam se švrćkala noćom sa jednim potpuno marginalnim likom, a ona je u svojoj glavi pomislila da meni može da se desi nešto loše. Pedeset godina ćutanja. Da li iko može da pojmi koliki je to bol?! Anđele moj, ljubavi moja, ja znam, znam šta ti hoćeš za mene. Hoćeš da budem srećna. Ali, pojam moje sreće i tvoje sreće su različiti oduvek bili. Mi smo bile dva tela i jedna duša. Uvek i zanavek. Karmička veza. Da sam rodila ćerku, to bi bila ti, mila moja Gordana, a možda bi se zvala i Dragana kako su predlagali na tvom krštenju. Da li me sada išta sprečava da vas ne pobijem govna jedna? Samo reč koju sam dala svojoj sada već mrtvoj majci. Ništa drugo.
A tebi, oče, gde si bio ti, kada moja majka nije smela da ti saopšti šta joj se desilo tada, jer joj ti ne bi verovao?! Gde si bio oče, kada je moja majka abortirala sina, tog sina koga si oduvek želeo. Gde si bio oče kad je moja majka godinama sanjala vašeg mrtvog sina i mog mrtvog brata. Sada mrtav traži oprost od Boga što si dobio kćerku, jer te je boleo kurac za sina, jer si slušao svoju ludu majku – sada nije vreme za to. A hteo si sina i nikada me nisi prihvatio što sam žensko. Sada mrtav traži oprost od Boga što si hteo da me ubiješ onda kada sam rekla da neću da ćutim kada si udario moju majku pesnicom u glavu. Imala sam 12 godina, seronjo jedan, a trebalo je da mi budeš otac i da me (za)štitiš od svih i od svega, a prvo od sebe samog. Tvoja ćerka uvek i zanavek govori, jer si joj govorio: „Ti, mala, ima da govoriš kada kokoške prde!“ Sada mrtav traži oprost što tvoja ćerka toliko liči na tebe. Isto toliko koliko liči na svoju majku. E, sada je vreme za sve!!! Ja nikada nisam ćutala, to dobro znaš. Ali, druga stvar je što ti nisi hteo da čuješ. Sada traži oprost od Boga. Ja sam ti odavno oprostila, jer nisi znao šta radiš. Hvala ti, oče, što si mi dao svoju krv 07.01.1974. kada sam mogla da umrem od one nefiziološke žutice. A+. Nikad niste bili kompatibilni. Ona bez rezus faktora, ti sa, a ja kao i ti.
Napisala: Aleksandra Perić rođena Đurkić, od majke Gordane Simić i oca Miomira Đurkića, tako mi Boga.
I tada sam prebivala na Srpskoj Svetoj Gori. I prebivaću ponovo. Fruška Gora. Manastir Grgeteg. Tamo. Sve što je bilo – jeste i biće biće. Svako svoje (pro)nosi. Ne pitaj za razloge.
* * *
Dva jedrenjaka stoje na odmorištu. Dodirnuti su Razvanim. Spremaju se na daleke pute. Jedan na Istok. Jedan na Zapad. Spojiće se ponovo u Tački iz koje su pošli i kojoj se vraćaju.
* * *
Divlja mačka je optočena rascvalim glavicama latica crvenih ruža. Sijaju tri sunca. Najveće sunce zrači zlatne zrake. Žena zna. Odmah. Znala sam čim sam tebe ugledala. I to da bi se ti, dragi moj, posejao u mene. Iz prve. U hologramu vremena.
Ko ti je sada kriv što si pevao dok si jeo i prizivao ludu ženu? Ko? Što nisi plakao? Što suze si gutao? Što oči se prevrtao unutra? Što jezik si svezao u čvor? Što kandže si uvlačio? Izašao si iz rama slike, one slike, da, one slike, poslednje… Svetlost je obasjavala planetu zemlju, kontinente, države i gradove, do najmračnijeg kutka.
* * *
Savetovali su te, o da, mnogi i mnogo su te savetovali. Najviše oni koji ništa nisu znali o tebi. Ali svima njima je to bilo zabavno, baš zabavno i pokazno. O koncu. Na koncu. Bio si tako simpatičan lutak, baš lutak, mali lutak ko oblutak. Bio si dečak i zaljubio si se u devojčicu. Rekli su ti da ona više nije devojčica. Možda ni ti nisi dečak. I da njoj ne treba dečak. Njoj treba muškarac. Pravi muškarac. Šta je to? Ko je to? Pravi muškarac, ahahahahahahaha. Ti ne znaš šta to znači? Muškarac samo misli da zna kako nešto da uradi i kako nešto da izvrši. Muškarcu je neophodna žena. Muškarac mora da sluša i čuje ženu. Ali ne, muškarac ima automatski program samoisključivanja kad žena otvori usta.
Rekli su: „Da, naići će, zavolećeš je, pustićeš je da se smeje tvojim glupostima i da rida na tvojim grudima.“ Grudima? Rekli su u tvojim grudima je rupa. Crna rupa. Ti si gutač života i sejač smrti. Mrtav si odavno. Ti opet pobeđuješ. Pobeđuješ, dokazuješ, pobeđuješ, dokazuješ, pobeđuješ, dokazuješ. Pobeđuješ, jer si duboko ranjen. I ti gubiš, gubiš, gubiš jer ranjavaš. Ozdraviti znači prethodno biti bolestan od nečega. Od čega? Od neuzvraćenih ljubavi, možda? Uopšte uzev od – neljubavi. Isceliti, isceliti, iceliti. To je prava reč. Isceljenje.
Žene plaču, žene ridaju. Puštaju svoje urlike. Teče kosmička krv. Vrišti vaseljena. Suze su neoprostive muškarcima. Tako su im rekli očevi. Tako su im rekle i majke koje plaču i koje ridaju. Vi morate biti jaki. Oni nose kost u grlu. Era Riba se završava. Vreme je prelaska vode. Ispraznili smo krčage. Zaglavljeni su nam meci u glavama. Idemo u vazduh. Era Vodolije.
Rekla je: „Svrbe me nepca, dajte mi nešto da se rešim tog svraba?“
„Želite li nešto prirodno?“
„Prirodno? Možda? Samo da nema bosiljka, alergična sam na njega. Davi me i kruti mi se jezik od njega, ni reč da progovorim ne mogu!“
„Onda – hemija – nešto što će brzo i efikasno da deluje?!“
„Samo da je brzo, ne mogu više da trpim ovo.“
* * *
„Nema razloga za brigu. Mali je izuzetno inteligentan ali jednostavno neće da govori. Kao da mu je zapela kost u grlu još od Riba. Možda da ga date na pevanje. Njegova ‘mutavost’ je psihogenog karaktera.“
* * *
Polegao ju je leđima na krevet, zadigao spavaćicu, raširio joj noge, raskopčao kaiš na pantalonama, svukao duge gaće skupa sa pantalonama do kolena, legao preko nje i svojim povazda raketno spremnim ušao u nju bez pitanja i odobrenja.
„Sad ti pravim sina“, tako se odlučno muški salio u nju te večeri brzinom kojom meteor udara u Zemlju i rasipa semena meteorita.
„Ćutiš, kao što si uvek ćutala, kao da krešem kamen, a ne ženu od krvi od mesa. Ni uzdaha, ni glasa od tebe.“
* * *
Ugaoni kamen temeljac zajedničkog doma pustio je suze, i napravio poplavu, iako su stari govorili da su tada lile teške kiše i da to ne znači da su to suze Božje, već da to može biti ko zna šta, nama nesaznatljivo.
* * *
„Nije trebalo da idete po vračarama i da uzimate zapis od hodže, ne valja se to. Ne valja. I da malog uspavljujete rakijom. Pobogu ženo, zar vam je toliko smetao plač deteta?”
* * *
„Šta da ti kažem kad sve znaš, mila moja… ”, sletelo joj je sa usana, kao kakvo obraćanje prijateljici s kojom bi ispijala kafe od ranog jutra, a klečala je i celivala ikonu Majke Božje.
„Bogorodice Majko, neka progovori, neka kaže bilo šta, samo neka progovori!“
* * *
„Nemam šta da kažem!“, je sve što je ikada rekao.
* * *
Toma je bio kralj kafane, kraljica je bila Silvana, a unuče je Nirvana – zlatnim sprejom je bilo ispisano na zidu naherenog kućerka kraj koga je na recku naiskap „ljuštio” unučiće vinjaka.
Aleksandra Perić 