Prva pomoć

Bilo je pretoplo da bih izlazila iz kuće, pekla šake na vrelom gepeku, sve pokušavajući da izvučem paket prve pomoći iz kola, za svaki slučaj; da zavoji budu pri ruci ako se slučajno okliznem na oštricu noža, baš kod arterije ili vene. Nije moja baba bez razloga govorila da imam dva santimetra duži jezik nego što bi trebalo. Ona je imala bar još dva santimetra duži od mene. Flasteri bi mi dobrodošli odavno. Međutim, trebalo je da počnem sa redovnom upotrebom još u ranoj mladosti, dok ova jezičina nije uzela maha.

Postoje razne mogućnosti da se odboluje ljubav. Prvo, treba sebi priznati da si bolestan. Kako drugačije primeniti bilo kakvu kuru!? Dakle, spasenje duše je upitno sve dok se čovek ne susretne baš sa svakim svojim demonom koji je uvek raspoložen za po koju partiju u kojoj skoro uvek dobija. Uvek sam volela izazove. I avanture.

Tu je mogućnost besomučnog napijanja. To je prava stvar jer je u genetskom kodu našeg naroda. Dostupna je to droga, a i legalna je. Čak i ne previše skupa. Naravno, bolje je da sve neko drugi finansira, ali i kad nisu takve prilike uvek postoji veresija. Dakle, prepreka nema. Đavo je uvek žedan dobre kapljice. Ja sam ga dobro napojila da vidim koju igru hoće da igramo. Bio je to smrtonosan zagrljaj i ples. Zalepio je svoje usne za moje i šaptao mi je: „Još, sipaj još i još, ovo je tako dobro, pa mi nismo svesni ni ko smo, ni gde se nalazimo, ni šta radimo…“ Zaista je tako. Ponekad je i iskren.

Ove neke jače droge su skupe a i vrag će ga sam znati s čime ih miksuju ako nije za odabranu klijentelu, tako da sve dok nemam svoju plantažicu ne bih da budem pokusni kunić pohlepnih dilera. Da me bar radi trava, nego me ne radi uopšte, tako da i to otpada kao mogućnost. I odjednom vidim kako se izbor drastično sužava, baš se sužava sve do nekih tabletica. Ne vredi, nisam ja tabletoman. Hemija, pa to tek ne volim. Volim prirodne stvari.

Samoubistvo je stvarno toliko puta viđeno i nema više nikakvog smisla ponavljati nešto što su drugi odavno počinili. A i kad pomislim da bih morala jednog dana opet da se vratim u ovu dimenziju, to me beskrajno odbija. Ipak, ima tu nezaboravnih momenata, ako uzmemo u obzir načine pristupa i izvršenja. A tek oproštajna pisma. To može da bude prava umetnost. Doduše, čovek ne mora da se samoubije da bi pre toga napisao oproštajno pismo. Zar se mi svakoga dana ne opraštamo od nečega ili nekoga? A ipak retko kad to pribeležimo.

Tu su i lekoviti razgovori sa prijateljima. Moram reći da su retki oni koji mogu da saosete, pa sam im zahvalna na tome što saosećaju. Samo neka me ne teše da će sve jednoga dana proći. Pa naravno. Ali šta do tog jednog dana, zaboga?! Svi smo mi isto prošli. Jesmo. Al’ se nismo opametili zbog toga. Jer, lako bi bilo da je to pitanje pameti. Ja nisam pametna, zaista. A i tuga vam je ko kuga. Ko hoće da bude okužen?! Samo retki ludaci koji proživljavaju slična osećanja. Nismo mi baš toliko različiti i nismo baš toliko posebni, iako mislimo da jesmo. Tu su i poznanici. Oni tek imaju praktična rešenja. Klin se klinom izbija. Tako jednostavno. A ipak ni sami ne primenjuju izrečeno.

Kad utihnu svi i sve, čovek ostaje sam sa sobom.

Moguće je i prežderavanje i izgladnjivanje. Nijedno ni drugo nije baš preporučljivo. Iako je ovo drugo rentabilnije.

Fizički rad je uvek taj koji može da te povuče, da radiš neke poslove koji traže „trošenje“, ali tada osećaš da nemaš snage ni da se pomeriš. Ko stondirani narkoman. I uvek imaš izbor. Možeš i da buljiš u tačku na zidu i ta tačka, stvarna ili zamišljena, će imati tendenciju da postane ili ne postane neki drugi oblik ili prikaz. Stvar mašte. Ili halucinacije. Pa onda, ili nesanica, ili presanica. Opet lepota krajnosti.

Slušaš muziku, ljubavne pesme, još ti je grđe. Čitaš poeziju, ljubavnu, plačeš sve više.

Pa za šta da se uhvatiš a da i tebe to ščepa skroz?!

Vene Bogoslavov – Zbirka rešenih zadataka iz matematike 2

Ko nije probao ovako što, kao prvu pomoć, da rešava matematičke zadatke, baš u delikatnom trenu svoga bića, ne zna šta propušta.

Uzdravlje svima!

P. S. Zaboravila sam skoro ključnu stvar – knjige samopomoći. Naravno, odlične su, i to za zaradu onima koji su ih napisali.

Zavidim vs. Zadivim

U određenom trenutku neko je nekakav, neko čini nešto, neko ima nešto, neko je negde, neko je s nekim, a to sve neko i nešto u drugome namesto da izaziva divljenje, to izaziva zavist.

Dakle, ne – zavidim ti na tome, već zadivim se tobom. Divim ti se na tome. Ja se tebi divim, ti se meni diviš. Ako ja tebi zavidim i ti meni zavidiš. A zavist je bolest teška i zarazna. Razarujuća i proždiruća. Zavist je kao Levijatan. U zavisti čovek je nesvestan koliko zapravo očajava. Jedna uninija rađa drugu, jedna domina ruši čitav sled.

Divim ti se što si obdaren brojnim vrlinama. Divim se tvojim nedostacima jer baš oni mi pomažu da jasno vidim sve tvoje vrline. Divim ti se što u ovom trenutku činiš neke ugodne stvari i volela bih da sam sada sa tobom, da to radimo zajedno. Divim ti se što svakog jutra ustaješ u cik zore i služiš svetu. Divim ti se što noću radiš a tako ti je potreban noćni san. Divim ti se. Ne zavidim ti ni na čemu. Ne zavidim nikome. Divim se svakom čoveku koji istrajava u svakodnevnom životu i ima u umu i u srcu da je svaka radost, baš kao i svaka muka, prolazna. Sve je prolazno. Mi smo samo prolaznici. Divim se svakom čoveku koga srećem na svom putu. Divim se životu. Divim se prirodi i u njoj biljnom i životinjskom svetu. Divim se stvaralaštvu. Divim se Bogu.

A od dragog kolege prava dopuna 🙂 Hvala ti još jednom što si tu!

Magičar 21. juna 2017. u 22:20 reče:

Jedino što mi se čini da nisi spomenula je da je Ja (Ego) iluzija… premda najdraža od svih i da, barem u teroijskom smislu, zavist nema utemeljenja. Bog živi kroz nas. 🙂

Honey, je to sam tak’…

Metke u retke,
Šprih u stih,
Samo neka izbija u snažnom mlazu…
U životnom igrokazu i putokazu…

Jer, honey, je to sam tak’
Šta ako ti se i podigao tlak?!
Ukrcaj se u nezaustavljiv vlak,
Jer, honey, je to sam tak’.

Praćka je bumerang bez pokrića,
Šta će ti takva otkrića?
Ja sam tvoja vlažna zemlja,
Ja nisam glasnik podzemlja.

Metke u retke,
Šprih u stih,
Samo neka izbija u snažnom mlazu…
U životnom igrokazu i putokazu…

Posvećeno o. K.

Kako si mi Ti?

Kako je samo mila
Ruka kojom miluješ mi krila;
Kojom prosipaš zvezdani prah i
Divotnoga življenja dah.

Pamtim onu reč jednu,
Smešnu, dragu ali i vrednu,
Kad sebe si jednom životinjom nazvao,
U meni si simpatije izazvao.

Ti mi govori, kako si sad,
Kada nisi star a nisi ni mlad,
Kada sebi si potaman,
Kada u srcu si lepotan.

Pamtiš li onu reč jednu,
Smešnu, dragu ali i vrednu,
Kad sam ti brke s mišem uporedila,
U tebi sam simpatije zaredila.

Kako je samo mila
Ruka kojom milujem ti krila;
Kojom prosipam zvezdani prah i
Divotnoga življenja dah.

Posvećeno o. K.

Ljubim Tebe i Tebe Ljubim

DSCN1455

Dve trešnjice

Prijatelju moj, reči blage
Polučuju mirove drage…

Prijateljice moja, reči meke,
Svetlucaju zlatne leke…

Prijatelju moj, misli smirene
Nežnom srcu su otkrivene…

Prijateljice moja, misli nežne
Smirenom srcu su prilježne…

Prijatelju moj, u tebi se kupam,
U središte svetlosti stupam…

Prijateljice moja, u tebi se kupam,
U središte svetlosti stupam…

Prijatelju moj, dodir tvoj
Blagodat je i duši napoj…

Prijateljice moja, dodir tvoj
Blagodat je i duši napoj…

Prijatelju moj, iz mene isijavaš,
Bivam što jesi i bivaš…

Prijateljice moja, iz mene isijavaš,
Bivam što jesi i bivaš…

Posvećeno o. K.

Uđi…

Plitvice Lake


Plitvička jezera (sačuvano sa pinterest.com)

Odzvanja mi nemi huk,
Sa tvojih usana glasan muk…
Voda je prozračna i smaragadna.
Voda je duboka i gladna.

Daj mi svoju ruku belu,
Daj mi svoju tajnu vrelu,
Jer nismo na opelu,
Jer nismo u odelu!

Voda je protočna i čista,
Pod našim nogama blista.
Umorila se od bisernih suza reka,
Čeka ko što čekam te doveka.

U zrcalu beskraja svemira
Treperava duša te prebira.
Kradem pčelama slatki med,
Da sa srca sperem ti jed.

Voda je protočna i čista,
Pod našim nogama blista.
Umorila se od bisernih suza reka,
Čeka ko što čekam te doveka.

Uzimam smehe ljudima,
Uzimam moći čudima,
Darujem smehe ljudima,
Darujem moći srcu u grudima.

Odzvanja mi nemi huk,
Sa tvojih usana glasan muk…
Voda je prozračna i smaragadna,
Voda je duboka i gladna.

Posvećeno o. K.

ReVerse

Macan je nosio drvene gajbice. Ukrala sam mu osmeh i: „Evo, mala, završavam sa poslom“. Mala, da, to sam već čula. Od jednog koji je zaboravio i na dug i na drug. Dug oprostila pre neki dan. Druga zaboravila. I on mene. Drug se javio nakon što sam ovo napisala, pre nekoliko sati. Uopšte nije dobro. Dužan i ružan i pobegao u šumu pred potpuno rasprsnuće. Nažalost. Mala, to sam već čula od jedne koja mi je bila sestra. Sestru zaboravila. I ona mene. Nešto mi nije dobar sled. Da oprostim, da zaboravim. Da ne zaboravim. Da oprostim. Sad da vidim kako ću sa sestrom. Okej, da pokušam opet i da pojedem G ako moram. Ionako nije prvi put. Samo hrabro.

* * *

Oko 20 časova pale su. Komada 3. Rasule se. Snop nije ni postojao. Samo rastur. Jedan unosi razdor. Jer jedna je prva pala, a dve potom. U deliću sekunde.

Otišla je zmija šarka!
Da li je to bila varka?
Sad smo tim? – misli – Nojeva barka?

„Bože, daj mi razum i duševni spokoj, da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugog. Da bude volja Tvoja, a ne moja. Amin!“

* * *

U ogledalu vidim Al Paćina u filmu Insomnia. Poremećen ritam spavanja. Afektivna napetost. Pojačani alfa talasi. Nauka kaže: otvorena svesnost. Lekari, naravno, da je to poremećaj. Ujednačen šum vetra. Veštačke svežine. Iz klime. Zašto ne voliš tu poremećenu toplotu? Zašto ne voliš da ti zažareno sunce dubi mozak i sipa magmu u glavu? Zašto si u fazonu Kamijevog Stranca? Zar nisi i pre verovao/la da ima tu nečega – da je zlo pod suncem? Kao što je i Poaro primetio.

* * *

Zvone crkvena zvona. Ne dube mi mozak. Opet, nekako je stidljiv zvuk. Nije raskošan. Malo je i raštimovan. Videla sam popu pre nekoliko dana. U kafani. Sa dva pomoćnika. Svi su gistro intelekt. Nabacio cirka 20 kg žive vage. Živi ljudi, šta će, verovatno skupili pare od za daće. On ko rasan nerast, a pomoćnici ko Jehovini svedoci. I sve u rukavicama svilenim. Olajavaju parohiju, av, av, av. I ljudske slabosti. Sa „nebeskih“ visina. Smirenim glasovima. Sugestivnim.

* * *

Videla sam i onog macana što mi se pre sviđao. Gistro i ja njemu. Pitam se šta mi se sviđalo osim ideje da mi se sviđa. Mislim, ja sam njemu bila – kul. Hladna? U bukvalnom prevodu. U prenesenom smislu – postoji i naučna studija o tome. U kulturološkom, kad si kul onda si do jaja. Privlačan. Poželjan. On meni? Ne mogu to da strpam u jednu reč. Ili da. Hemija! Zbog konjunkcije (odlazeće) njegove Venere i Jupitera sa mojim Uranom. Legao mi je u sedmo polje. Blesak rastuće privlačnosti. A ni po čemu nije poseban, osim možda po najgrubljem testu koji mi je ikada iko pustio da bi se uverio u – šta? Ne, prijatelju, to nije bilo u redu. Nosio si rupu u srcu tada. Ogromnu. Bol ti je zadala druga mačka. A ti si bio vesnik bola i jada. Zato hvala ti zbog tog testa. Oduvao si samog sebe i meni dao mene. Ja sad duvam i vraćam tebi tebe. Zbog sebe, zbog tebe. Zbog tebe, zbog sebe.

Broj 2

Izašla sam iz kuće, u cik zore, u ponoć. Mesec je napola obasjavao put. Videla sam plastičan kanap nehajno obmotan u dva kruga na kapiji. Obeležje? Tipovanje? Fuckin’ magic!? Kakogod, očupala sam kanap, sujeverje, nema crvenog konca, nema noktiju i tome sl, zgužvala ga u šaku, bacila na raskrsnici, u polumraku, da to niko ne vidi. Nedaleko, saobraćajni panduri su trkeljisali plebs. Dva vozila. Macani su duvali u alko testere. Pljušti keš, pljušti keš, pljušti keš, poplava…

Na pumpi, biram sladoled. Nema sladoleda koji volim. Ne prave ga više. I onda kao biram između onog što ne biram. Uzmem komada dva. Sve na dva. Dvojina. Možda i dvojica? Dve. Mene. Mlada mačka sa oba zavrnuta uveta meni na Vi. Ja na ti. Samo opušteno. Za dva minuta, smejemo se obe. Grlato. Rekoh – sa’ vam ostavljam sve pare. Baš sve. Do daske. Šta ‘oćeš do soma dinara? Kažem – po tvom izboru, ti mi izaberi. Izabrala je za mene Wellness. Komada dva. Dobro je.

Na pumpi, macan, mlad, garagan, testerisao i cepao mi drva jesenas. Ni kešom ni govnjivom motkom ga nisam naterala da uđe u šaht i da vadi zemlju koju su krtice utrpale. Zabole me baš. Neka riju i dalje. Prekrstio ruke ispred sebe. Ne daje. Šatro uljudan. Pita me koliko sam spržila drva u sezoni. Kažem, dva metra samo, ostalo na dva invertera. Kaže mi da je promenio broj telefona. Vrlo bitan podatak, ali kome? Važi, važi, vidimo se… drugi put.

Ptica pevačica

Naravno da je Ljubav prema njemu i strast i žudnja. A kako drugačije? Naravno da nisam toliko i nikako uzvišena da sam ga samo duhovno-ljubavno doživljavala, gledala, ako sam išta i videla. To me je strefilo ko grom iz vedra neba. Koje crne norme, to za mene ne postoji. Koja crna ograničenja, to ne priznajem. Samo crni ogrtač = mantija. Prima mortem, vita posteriori!

O čemu bih uopšte imala da pišem da su moje strasti i žudnje zadovolj(ava)ene? I zar bih privukla tek tako celibat celibatom? Zato i nisam snela jaje. Moj pevac me jednostavno nije nagazio. A i jaka sam pa ja kokoška.

Šta bi bilo sa mnom, sa njim, Njemu naklonjenom, da sam počinila / da smo počinili delo? Ovako i dalje varam vrstu. Šta ću, kad nisam uspela da prevarim ni svoj ni njegov asketizam. U tome i jeste sva lepota.

U stvari i ne postojim. Ja sam nebiće. Živim u poricanju. Dakle, ipak bolje no u samozaboravu. I da crknem, al’ da budem.

!Ja samo želim da pevam!

Odrazi

Želela je da budemo bliske u tom trenutku. Nisam bila prisutna. Pričala je o merama i cenama. Nisam se uključivala. Suštinski nisam. Tobože sam izjavila svoju zainteresovanost. Nisam bila iskrena. Bila sam pristojna. Ljubazna. Lažna. Pozdravni osmeh mi nije bio lažan. Želela sam da odem. Nesklad.

Želeo je da budemo bliski u tom trenutku. Nije bio prisutan. Pričao je zapravo o glupostima. Nije se uključivao. Suštinski nije. Tobože je izjavio svoju zainteresovanost. Nije bio iskren. Bio je pristojan. Ljubazan. Lažan. Pozdravni osmeh mu nije bio lažan. Želeo ja da ode. Nesklad.

* * *

Bila je bezatmosferna atmosfera na inače toplom mestu. Bojala sam se koliko ih prepoznajem u tim trenucima. Kao i sebe. Sve je bilo nepostojeće. Lelujale su, nisu postojale, a bile su tu. Čak i ta njihova hrana nije imala nikakav ukus. Sve i da sam požvakala talasasti karton bilo bi isto. Ništa. Počelo je. Teško mi je da puštam. Teško mi je. Moram. Baš smo bile Jedno, baš takvo nikakvo Jedno.

Bila je bezatmosferna atmosfera na inače toplom mestu. Bojao se koliko ih prepoznaje u tim trenucima. Kao i sebe. Sve je bilo nepostojeće. Lelujali su, nisu postojali, a bili su tu. Čak i ta njihova hrana nije imala nikakav ukus. Sve i da je požvakao talasasti karton bilo bi isto. Ništa. Počelo je. Teško mu je da pušta. Teško mu je. Mora. Baš su bili Jedno, baš takvo nikakvo Jedno.

* * *

Rokao je tehno iz sve snage. Nisam ga čula. Ovoga puta nisam. Iako mi inače nimalo ne prija. Čujem, a ne čujem. Nije bilo ljudi. Bila sam sama. Nisam mogla da mešam energije. Sada puštam iz sebe. Boli. Jebeno boli. Devojka je bila ljubazna, hladna i neiskrena. Nije me gledala u oči. Naličje. Izvinila mi se što je pišala pre mene. Ja samo serem. Refleksija.

Rokao je tehno iz sve snage. Nije ga čuo. Ovoga puta nije. Iako mu inače nimalo ne prija. Čuje, a ne čuje. Nije bilo ljudi. Bio je sam. Nije mogao da meša energije. Sada pušta iz sebe. Boli. Jebeno boli. Mladić je bio ljubazan, hladan i neiskren. Nije ga gledao u oči. Naličje. Izvinio mu se što je pišao pre njega. On samo sere. Refleksija.

* * *

Pomilovala sam živog psa po glavi. Ušla sam u prodavnicu mrtvih stvari. Sve je bilo mrtvo. Čak i deca sa sivim balonima. Ljudi su hodali kako obično hodaju i izgledaju. Kao zombiji. Ni sama ne znam šta sam stavljala u korpu. Insekticid. Da ubijem mrtve stvari. I sve šareno a sivo. Senka ponovo.

Pomilovao je živog psa po glavi. Ušao je u prodavnicu mrtvih stvari. Sve je bilo mrtvo. Čak i deca sa sivim balonima. Ljudi su hodali kako obično hodaju i izgledaju. Kao zombiji. Ni sam ne zna šta je stavljao u korpu. Insekticid. Da ubije mrtve stvari. I sve šareno a sivo. Senka ponovo.

* * *

Opet se ugasila sijalica. Čupala sam korov iz bašte golim rukama. Nisam znala koliko je to zapravo jednostavno. Udri, do kraja, Plutone po Suncu, do potpunog raspada. Udri Urane na Urana. Poslednja šansa. Evo me, više se ne bojim. Kad boli neka boli. Jer, zbog Novih Početaka. Izlazak.

Opet se ugasila sijalica. Čupao je korov iz bašte golim rukama. Nije znao koliko je to zapravo jednostavno. Udri, do kraja, do potpunog raspada. Uran se približava. Poslednja šansa. Evo ga, više se ne boji. Kad boli neka boli. Jer, zbog Novih početaka. Izlazak.