Čil aut #11

Advertisements

Pismo „Deda Mraza“

Od ove godine se suzdržite od toga da mi pišete šta želite u svakoj narednoj godini. Šta ste uradili od onoga što sam vam omogućio u ovoj godini, a da su bile vaše plemenite želje? Ovi od vas što imaju odžake, nisu ih ni očistili od gareži i smole da mogu da prođem kroz njih a da ne izađem odande kao rudar iz okna. Neki drugi čak nisu ni prepoznali darove koje sam im pružao. Zvonio sam na vaša vrata, vi ste se šunjali do njih na vrhovima prstiju i zvirili na pola otkrivenog poklopca od špijunke, misleći da vas ne vidim. Niste me prepoznali. O takozvanim slučajnim susretima na raznoraznim mestima i u raznoraznim situacijama da i ne govorim.

O glupostima koje ste mi pisali i tražili od mene da budem vaš frizer, baštovan, šofer, automehaničar, kućna pomoćnica, pedikir, manikir, kućni ljubimac, poslastičar, nutricionista, kondicioni trener, popravljač ocena i kućnih uređaja (spisak je za roman), to nije ni vredno pomena, ali ipak, ono na šta sami možete da utičete, i tu ste se slabo potrudili.

Uglavnom, i od vas nešto zavisi – od vaše slobodne volje.

Osvrnite se oko sebe. Pogledajte u sebe i sebe. Pogledajte u druge i druge. Činite nešto smisleno. Činite sve s ljubavlju. Igrajte se. Činite sitne ludosti samo vama znane. Ne mislim da bacate Molotovljeve koktele i da postavljate plastične eksplozive, kao vid poremećene zabave poremećenih međuljudskih odnosa. Ne kradite komšijama pošiljke iz sandučića. Ne oštećujte tuđu imovinu. Za promenu, prestanite da bacate petarde, naročito na datume sopstvenih slava i na Božić, baš kao i u dane koji jeftino kupuju i prodaju nacionalnu svest kada pojedinci ili grupe zauzimaju određene pozicije na sportskim takmičenjima. Oružje u ruke se ne uzima da bi se obeležili izrazito radosni događaji, poput venčanja ili rođenja deteta. Ne znate gde može da završi metak ili rikošet. Posle nema posle.

Činite sebi i drugima ugodne sitnice, jer samo sitnice život znače. Setite se jedni drugih. Nahranite gladne. Setite se drugih i kada vas zaborave. Zaboravite one koji nisu vredni sećanja. Ne brojite ni poraze, ni pobede, jer poraženi su pobednici, a pobednici su poraženi, setite se. Oprostite onima koji nisu znali šta rade, ali to ne zaboravite. Kada nekog morate da prežalite, prvo prežalite sebe. Borite se za, a ne protiv, kada morate da se borite. Budite spremni na svaki ishod. Ne očekujte ništa. Učinite šta je do vas. Ne uzimajte ni sebe ni druge zdravo za gotovo. Ne zaboravite da ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. To su obično predrasude koje mnogi od vas nazivaju iskustvom. Ne budite lažno pristojni – licemerni. Ne može na dobro da izađe: „u lice ti se smeškam, a svilen gajtan na svilenom jastuku ti spremam.“ Ne likujte nad tugom i boli drugih, i radujte se radostima drugih. Ne dajte obećanja koja niste kadri da ispunite. Ako je tako, onda ćutite, ni reč. Ne govorite ono što ne mislite. Govorite kada imate šta da kažete. Budite pristojni. Poštujte sebe i druge. Na svoje dostojanstvo nikome ne dajte. Na dostojanstvo drugog ne napadajte. Ne brkajte pojmove ega i dostojanstva. Ne budite proklete pizde. Budite ljudi. Lako je u dobru dobar biti, ali šta kad dobro nije?!

Ne ugrožavajte mir i slobodu drugog, jer mir i sloboda vaša će ugrožena biti. Živeti slobodno je najveća odgovornost. Živeti u miru je vaš izbor.

Naučite da komunicirate. Naučite da prvo čujete sebe, ako niste, jer tek tada ćete čuti i druge. Prestanite sa lažnim opravdanjima i opravdanjima uopšte. Nije u tome šta niste, već šta jeste. Preuzmite odgovornost za svoj život i svoje postupke, a odgovornost za tuđe živote i postupke prepustite drugima, osim ako nisu maloumni, maloletni ili u stanju da nisu da odlučuju u svoje ime i za svoj račun.

Prestanite da nazivate druženjima susrete koji nisu ništa drugo do beskrajni monolozi. Naučite šta je dijalog. I kada se u nečemu slažete sa nekim, i kada se u nečemu ne slažete sa nekim. Kada sednete sa prijateljem telefon ostavite u torbi. Kada on govori, vi slušate njega, kada vi govorite, on sluša vas. Gledajte se u oči. Viđajte se i bivajte sa ljudima koji nose svetlost. Potrudite se da i vi rasvetljavate svoje mrakove. To je svakodnevna borba. Svaki dan je i pad i let. Svaki dan je rođenje i smrt.

Vaša opravdanja zašto nešto niste uradili u ovoj godini, a što ćete „sigurno“ uraditi u sledećoj, pričajte nekom drugom odnosno pričajte to sebi.

Ne zanima me, ni ko ste, ni šta ste, ni odakle dolazite, ništa me ne zanima. I sve me zanima. Za mene ste svi isti. Ne pišite mi. I ne tražite.

Aman, ljudi, dajte, i pokažite zahvalnost!

Volim vas sve!!! Pamet u glavu i s ljubavlju u srcu! Amin!

Ljubi vas vaš „Deda Mraz“

P. S. I uvek se sećajte smrti! Nikad (a to je jedino nikad) ne znate kad glavni režiser – svira – kraj!

Kome raj, kome pakao

Gordana, mila moja majčice, anđele moj, ti koja si zaslužila više nego iko na ovom svetu, tako mi Boga, da budeš srećna i voljena dobila si kurac krasni do oči čarne izbiješ. Lepotice moja, imala si glas anđela i imali si isti takav lik. Dušu plemenitu, rečju. Tebi tada, u poslednjim mesecima tvog života, zaklela sam se da neću da odem i da ubijem tvoje školske drugove. Jebem li vam svima mrtve majke što ste moju majku silovali na maturskoj večeri 1965. godine u Topčideru. Šesta Beogradska gimnazija. Ne praštam vam, stoko. Prokleti da ste. I verujem da jeste. Samo ljubav moje majke i njena preklinjanja su me sprečila da vam glave ne raznesem sačmaricama. A smislila sam savršene zločine. Ne biste umrli ni lako ni polako, tako mi Boga. Tako mi Boga i tako mi Satane koji me je proganjao danima i noćima. Kad znaš za zločin znaš i za kaznu. Tri meseca pre smrti moja majka mi se ispovedila. Ko zna zašto?! U to vreme sam se švrćkala noćom sa jednim potpuno marginalnim likom, a ona je u svojoj glavi pomislila da meni može da se desi nešto loše. Pedeset godina ćutanja. Da li iko može da pojmi koliki je to bol?! Anđele moj, ljubavi moja, ja znam, znam šta ti hoćeš za mene. Hoćeš da budem srećna. Ali, pojam moje sreće i tvoje sreće su različiti oduvek bili. Mi smo bile dva tela i jedna duša. Uvek i zanavek. Karmička veza. Da sam rodila ćerku, to bi bila ti, mila moja Gordana, a možda bi se zvala i Dragana kako su predlagali na tvom krštenju. Da li me sada išta sprečava da vas ne pobijem govna jedna? Samo reč koju sam dala svojoj sada već mrtvoj majci. Ništa drugo.

A tebi, oče, gde si bio ti, kada moja majka nije smela da ti saopšti šta joj se desilo tada, jer joj ti ne bi verovao?! Gde si bio oče, kada je moja majka abortirala sina, tog sina koga si oduvek želeo. Gde si bio oče kad je moja majka godinama sanjala vašeg mrtvog sina i mog mrtvog brata. Sada mrtav traži oprost od Boga što si dobio kćerku, jer te je boleo kurac za sina, jer si slušao svoju ludu majku – sada nije vreme za to. A hteo si sina i nikada me nisi prihvatio što sam žensko. Sada mrtav traži oprost od Boga što si hteo da me ubiješ onda kada sam rekla da neću da ćutim kada si udario moju majku pesnicom u glavu. Imala sam 12 godina, seronjo jedan, a trebalo je da mi budeš otac i da me (za)štitiš od svih i od svega, a prvo od sebe samog. Tvoja ćerka uvek i zanavek govori, jer si joj govorio: „Ti, mala, ima da govoriš kada kokoške prde!“ Sada mrtav traži oprost što tvoja ćerka toliko liči na tebe. Isto toliko koliko liči na svoju majku. E, sada je vreme za sve!!! Ja nikada nisam ćutala, to dobro znaš. Ali, druga stvar je što ti nisi hteo da čuješ. Sada traži oprost od Boga. Ja sam ti odavno oprostila, jer nisi znao šta radiš. Hvala ti, oče, što si mi dao svoju krv 07.01.1974. kada sam mogla da umrem od one nefiziološke žutice. A+. Nikad niste bili kompatibilni. Ona bez rezus faktora, ti sa, a ja kao i ti.

Napisala: Aleksandra Perić rođena Đurkić, od majke Gordane Simić i oca Miomira Đurkića, tako mi Boga.

Razvan

I tada sam prebivala na Srpskoj Svetoj Gori. I prebivaću ponovo. Fruška Gora. Manastir Grgeteg. Tamo. Sve što je bilo – jeste i biće biće. Svako svoje (pro)nosi. Ne pitaj za razloge.

* * *

Dva jedrenjaka stoje na odmorištu. Dodirnuti su Razvanim. Spremaju se na daleke pute. Jedan na Istok. Jedan na Zapad. Spojiće se ponovo u Tački iz koje su pošli i kojoj se vraćaju.

* * *

Divlja mačka je optočena rascvalim glavicama latica crvenih ruža. Sijaju tri sunca. Najveće sunce zrači zlatne zrake. Žena zna. Odmah. Znala sam čim sam tebe ugledala. I to da bi ti se ti, dragi moj, posejao u mene. Iz prve. U hologramu vremena.

Isceljenje

Ko ti je sada kriv što si pevao dok si jeo i prizivao ludu ženu? Ko? Što nisi plakao? Što suze si gutao? Što oči se prevrtao unutra? Što jezik si svezao u čvor? Što kandže si uvlačio? Izašao si iz rama slike, one slike, da, one slike, poslednje… Svetlost je obasjavala planetu zemlju, kontinente, države i gradove, do najmračnijeg kutka.

* * *

Savetovali su te, o da, mnogi i mnogo su te savetovali. Najviše oni koji ništa nisu znali o tebi. Ali svima njima je to bilo zabavno, baš zabavno i pokazno. O koncu. Na koncu. Bio si tako simpatičan lutak, baš lutak, mali lutak ko oblutak. Bio si dečak i zaljubio si se u devojčicu. Rekli su ti da ona više nije devojčica. Možda ni ti nisi dečak. I da njoj ne treba dečak. Njoj treba muškarac. Pravi muškarac. Šta je to? Ko je to? Pravi muškarac, ahahahahahahaha. Ti ne znaš šta to znači? Muškarac samo misli da zna kako nešto da uradi i kako nešto da izvrši. Muškarcu je neophodna žena. Muškarac mora da sluša i čuje ženu. Ali ne, muškarac ima automatski program samoisključivanja kad žena otvori usta.

Rekli su: „Da, naići će, zavolećeš je, pustićeš je da se smeje tvojim glupostima i da rida na tvojim grudima.“ Grudima? Rekli su u tvojim grudima je rupa. Crna rupa. Ti si gutač života i sejač smrti. Mrtav si odavno. Ti opet pobeđuješ. Pobeđuješ, dokazuješ, pobeđuješ, dokazuješ, pobeđuješ, dokazuješ. Pobeđuješ, jer si duboko ranjen. I ti gubiš, gubiš, gubiš jer ranjavaš. Ozdraviti znači prethodno biti bolestan od nečega. Od čega? Od neuzvraćenih ljubavi, možda? Uopšte uzev od – neljubavi. Isceliti, isceliti, iceliti. To je prava reč. Isceljenje.

Žene plaču, žene ridaju. Puštaju svoje urlike. Teče kosmička krv. Vrišti vaseljena. Suze su neoprostive muškarcima. Tako su im rekli očevi. Tako su im rekle i majke koje plaču i koje ridaju. Vi morate biti jaki. Oni nose kost u grlu. Era Riba se završava. Vreme je prelaska vode. Ispraznili smo krčage. Zaglavljeni su nam meci u glavama. Idemo u vazduh. Era Vodolije.

Hronos odbrojava poslednje trenutke…

Zar ga ne spoznajete?

Nepca

Rekla je: „Svrbe me nepca, dajte mi nešto da se rešim tog svraba?“

„Želite li nešto prirodno?“

„Prirodno? Možda? Samo da nema bosiljka, alergična sam na njega. Davi me i kruti mi se jezik od njega, ni reč da progovorim ne mogu!“

„Onda – hemija – nešto što će brzo i efikasno da deluje?!“

„Samo da je brzo, ne mogu više da trpim ovo.“

* * *

„Nema razloga za brigu. Mali je izuzetno inteligentan ali jednostavno neće da govori. Kao da mu je zapela kost u grlu još od Riba. Možda da ga date na pevanje. Njegova ‘mutavost’ je psihogenog karaktera.“

* * *

Polegao ju je leđima na krevet, zadigao spavaćicu, raširio joj noge, raskopčao kaiš na pantalonama, svukao duge gaće skupa sa pantalonama do kolena, legao preko nje i svojim povazda raketno spremnim ušao u nju bez pitanja i odobrenja.

„Sad ti pravim sina“, tako se odlučno muški salio u nju te večeri brzinom kojom meteor udara u Zemlju i rasipa semena meteorita.

„Ćutiš, kao što si uvek ćutala, kao da krešem kamen, a ne ženu od krvi od mesa. Ni uzdaha, ni glasa od tebe.“

* * *

Ugaoni kamen temeljac zajedničkog doma pustio je suze, i napravio poplavu, iako su stari govorili da su tada lile teške kiše i da to ne znači da su to suze Božje, već da to može biti ko zna šta, nama nesaznatljivo.

* * *

„Nije trebalo da idete po vračarama i da uzimate zapis od hodže, ne valja se to. Ne valja. I da malog uspavljujete rakijom. Pobogu ženo, zar vam je toliko smetao plač deteta?”

* * *

„Šta da ti kažem kad sve znaš, mila moja… ”, sletelo joj je sa usana, kao kakvo obraćanje prijateljici s kojom bi ispijala kafe od ranog jutra, a klečala je i celivala ikonu Majke Božje.

„Bogorodice Majko, neka progovori, neka kaže bilo šta, samo neka progovori!“

* * *

„Nemam šta da kažem!“, je sve što je ikada rekao.

* * *

Toma je bio kralj kafane, kraljica je bila Silvana, a unuče je Nirvana – zlatnim sprejom je bilo ispisano na zidu naherenog kućerka kraj koga je na recku naiskap „ljuštio” unučiće vinjaka.

Gore-dole

Dečko u belom odelu s ljubičastom kapicom na glavi propustio ih je u kutiju sa ogledalima.

„Želite li gore ili dole?“,  s mekoćom prigušivača na snajperu je prozborio.

„Uvek smo za… Draga, za šta smo? Za gore? Ili ćemo dole?“, pomerao je lutak svoju glavu gore-dole.

„Ni gore, ni dole, ta pogledaj kakve su mu odore?!“, mrmljala je tako nešto ili slično tome neka Ona koja je držala konce u rukama.

„Gospodari su za?“, glas je bio za oktavu tiši od nečujnog.

„Ja, mislim ti, mislim on, mislim ona, mislim ono, mislim vi, mislim oni – mi – gospodari!#?#!“, staklene okice lutka zablesnuše beživotnim sjajem.

„To smo mi. Svi mi. Zar nismo odveć i gore i dole? U ovim ogledalima, ogledalima, ogledalima, vidim Tvoje likove!“, zblanuto se vrtela po kutiji i posmatrala sve Njegove likove.

Proživljena gola voda i odsanjana odevena sloboda stvarnost beše ili iluzija tek?

Tog dana

Razbio je i razbistrio strahovanja. Tuge se ne nose pod zastavom – moram sve da izdržim. Nikoga nije briga za bradu koju puštaš. Ni za tvoju crninu.

* * *

„Imam svoj mali, super skockan stančić. Imam svoju kuću, veliku. Spolja neuglednu, iznutra dovršenu“, gestikulirala je rukama oreole.

„Puštam ga da vidim šta će sledeće da kaže!“, vajkala se.

„Potpuno sam slobodna!“, glas je bio povisilica i trzalica.

„Niko mi ne treba!“, odjekivalo je u nečijim ušima. Ušima?

* * *

Koga je uveravala u to? U publici je bila jedna, druga, treća znatiželjno upijajuća poznanica-žrtva, dovoljno mlađa da popase ideju samodovoljnosti. One su širom otvorenih očiju gledale u spomenik koji je govorio za života. Jesu li se i one pitale u sebi – kada ćemo se osloboditi jarma dvojine i biti samostalne i slobodne žene?!

* * *

Gospođica-gospođa-baba-devojka je dosledno zapostavljala sebe. Izreke su bile načitane, citati su bili besprekorni, međutim, sudovi su bili pogrešni, jer je svaka izgovorena misao dospela iz slepe ulice uma.

* * *

Posmatrao sam je, slušao pažljivo, i kad je jedva dolazila do daha i kad bi ostajala bez daha, sve ubeđujući me u ispravnost i svemoć svojih uverenja.

Možda je trebalo da zatvorim i oči i uši, jer usne su mi odveć zapečaćene, ali ne, intuicija mi nije dala mira da je ne podstaknem da iskaže svoju istinu.

Istina nije da njen donji veš košta više od njegovog polovnog Mercedesa. Uostalom, i da jeste, taj veš je trebalo svući s nje. Strgnuti ga. Sad. Bilo gde. Pod otvorenim nebom. Na zemlji. Na zadnjem sedištu. Na zidu ili podu haustora. U nekom bednom hotelu. Na ogradi terase na 11 spratu.

Pročitao sam joj jedan stih iz Biblije i zarekao se sebi da je neću objašnjavati.

„Znala sam i sa 12 godina sve to“, vrištala je.

* * *

Na obali mora, vetar je šibao i povijao, ljuljao tela do veličanstvenog treska koji je očajanje razbio o šiljatu stenu.

 

Momenat obrta

Fizika kaže da je intenzitet momenta sile proizvod sile i najkraćeg rastojanja od ose rotacije. Tako i samo tako.

Momenat ćutanja je srazmeran kulturološki prihvaćenoj minutaži ćutanja. Pomen. Minut. Tek toliko. Najčešće. U nekim okolnostima nešto duže. Promenljivo. Uvek.

Ne smeta ti što si izvrnut (na) (na)opako. U tromom stanju. Nisi se izvrnuo da ne bi ostao, već da bi opstao. Ne-delja je prošlost. Bitan je zamajac. Polet koji stvaraš između bića i nebića.

Koga i čime hraniš?

Puca ko zrelo puce.

Igra.

Čigra.

Pozvanje

Mogao si jednostavno da je pitaš: „Šta ti hoćeš od mene?“

Zalio si se kamenom ćutnjom i žalio si se glasnom tišinom.

Hteo si da te i ona „poljubi“, kao što su te sve pre nje „poljubile“. Ona nije htela da ti da tu potvrdu.

Obećao si sebi, grdnošću strasnog dželata, da ćeš da se boriš protiv. Za šta si se borio?

Verovao si da ne možeš da izgubiš ono što nikada nisi imao. Ili jesi?

Bila je besna. Nije ti dala to zadovoljstvo, jer tvoj svet je nesagledivo širok u odnosu na tesnac u koji si se skrio i utamničio.

I kada su te prvi put videli i oni su tada pomislili: „O, moj Bože, kako je stigao dokle je stigao?“

Zvone zvona…

Imaš svoje pozvanje.