(Ni)sam

Sedeo sam u bašti pokraj ulice…
U senkama polusvelih krošnji,
Iza razbokorenih izdanaka
Skrivao sam
Napustelu kosu pod šeširom.
Nisam te video.
Nisam hteo da te vidim,
Iako sam te video.
Hodala si drugom stranom ulice.
Druga strana ulice je
Uvek druga.
Strana je strana.
Sedeo sam sam,
Čekao sam nekoga.
Nisam čekao nikoga.
Tebe svakako nisam čekao.
Čekao sam da
Smrt dođe po mene.
Toliko toga sam učinio
Da joj se približim.
I dalje činim.
Možda ću živeti dugo?
Možda dug život nije nagrada?
Možda je kazna?
Tebe se ne sećam,
Ne želim da te se sećam!
Sedeo sam u bašti pokraj ulice…

Advertisements

Ništa, ništa, ništa

81d6c6c8fc88b5725b1a9904e05dbf6a

Od tebe ništa primiti neću,
Vrpce prepusti svelom drveću,
Obesi o klin plamen i sveću,
Vrati se izbledelom proleću.

Reči govore, ne čine ništa
Grlo je dom presahlih suvišta,
Predvorje đavoljeg igrališta,
Hodnik zabludelih ishodišta.

Crni turmalin oko vrata nosim,
Crni oniks prstima prebiram,
Crnom odećom svetu prkosim,
Zacrnjenima planove abortiram.

Bacam novčić u fontanu želja…
Sačuvaj me Bože pokrovitelja!
Sačuvaj me Bože izbavitelja!
Sačuvaj me Bože krotitelja!

Mi, mali…

DSCN1449
Posadili smo na desetine krhkih stabala,
Na stotine miomirisnih ruža.
Revnosno smo zalivali
Svoje drveće i svoje cveće.

Nismo čekali milost
Prolećne i jesenje kiše,
Niti bilo kakav vremenski usud.
Svakoga dana, kap po kap po kap…

Odrastali smo
Mi mali,
Malo veći,
Kao i naše drveće.

Redovno smo okresivali
Ruže somotastih latica,
Da rastu
Bujnije i raskošnije.

Pentrali smo se ko majmunčići
Po drveću divlje šljive,
Grickali kisele nedozrele plodove,
Isisavali slast iz bagremovih cvetića.

Brali smo cvetove lipe,
Sušili ih za čaj.
Čupkali latice belih rada,
voli me-ne voli me-voli me-ne voli me-voli me-ne voli me-voli me…

Imala sam najboljeg druga,
I on je imao mene.
Mnogo lepo smo se slagali.
Mi mali smo postali „veliki“.

Iz sna…

hlebnoe-pole-1980

via daler.ru

Kapljice kiše sitno i tiho plešu
Uporno spirajući nečistoće
Zavučene u najskrivenijim delićima srca;
Mijući blagotvorno titraje drhtave.

Krmeljivo oko je stvorilo biser
Sna snevanog iz noći u noć.
Jutro belo podiže u nebo telo,
Plavetnilom boji nedosanjani san.

„Kad on stane u polja zlatna,
Opasan tek strukom ljubičica,
Zagrnut povetarcem i suncem,
Tad u meni blesak miline zaigra.

Usne više nisu ravnice bez vijuga,
Na krajevima se savijaju naviše.
On ralom crta tragove na zemlji,
On pogledom brazdi bore smejalice.

Drznuo se da pogled spusti
Na proplanke grudi od rose i bilja,
U zemlju gledam, oči ne zatvaram,
Trepavice se igraju i poskakuju.

Vatra je u meni, al’ stid mi ne da
Da u oči ga pogledam bez treptaja.
Ruke me kazuju, ka njemu lete,
Noge kao da nisu moje.

Pritrčava hitrošću neviđenom
Da prihvati telo mi oslabljeno.
U zagrljaj mu se prepuštam, kao u beskraj,
Na leđima mu prstima ispisujem …

’Izađi iz sna, otelotvori se!’“

Pesma pesmi

DSCN4303

Pesma može da bude naputak,
Može da se skrije u naprstak.

Da te rečju razgali i bodri,
Da te uzvikom smrvi i modri.

Kad od pesme praviš čedo čupavo
Ponašaš se svršeno i glupavo.

Pesma nije ni odelo ni telo.
Ako jeste, spremaš se za opelo.

Do juče je disala u gnezdu,
Od nje si skovao svetlucavu zvezdu.

Podaren joj je štapić čarobni,
Pesma se otrgla u zagrljaj kobni.

Kako to da se pesma svaka
Uplaši od mračnoga mraka?

Kako to da se pesma svaka
Uplaši od svetla zraka?

Gde se pesme uz muke porađaju
Tu se stvarni susreti događaju.

Možda je zapev pesme mio i čio,
Ko se i radi čega u nju skrio?

Niko

shadow20monsters

Shadow Monsters via moma.org

Bilom tmurnih nenagoveštenih dana
Osvetljavao sam treptaj nadolazeće tmine.
U snu, koračao sam hrabro i lako,
U žitnim poljima jecajima parao Nebo.

Hulio sam i na tebe, i na sebe i na Boga.
Jesam li Ti ikada bio drag, drag ko sam vrag?

Končići prolaznosti pleli su uske staze
Nevažnog postojanja i plitkog disanja.
Okrznut, okrnjen, dopola, nesavršen.
Bio sam niko, bio sam nigde i bio sam ništa.

Pustoš

9e0ca5c8478977b1451051a204163d8d

via pinterest.com

Zvezda obzorja nemirno luta,
Žrvlju utege gvozdenim stiskom,
Svetionik je pusti kamenolom
U stegama zdrobljenih duša.

Slepilo je vančulno postojanje,
U mraku trazi senke ne b(r)oje.
Sve(sno)st je privid prostranstva,
Pustahija ukotvljava prolaznosti.

Razmetljivci nesagledno korove
Bašte tananih cvetova srca.
Žile post(oj)anja gaze nevidom,
Krvave ih rečima spomena.

Nastranost

Kažu,
Da ono što te ne ubije
To te ojača.
Nisam sigurna
U to.
Nisam sigurna
Ni u šta.

Busala sam se
Da mogu da podnesem
Patnju
Bol
Očaj.

Nije da ne mogu.
Nije ni da mogu.

Ponovna
Prepoznavanja
Ne donose
Utehu.
Samo
Podsećanja.

Pustila sam
Da isteku
Reči
Iz mene.

Presušila sam
Kao letnji potok.

Taj potok
Mogu samo
Suzama
Da ispunim.

Možda je to
Dobro.
I one će
Da presahnu.

Da sam ćutala
Ugušila bih se.
Gušim se
Ionako.

Nestaje mi
Životni dah.

Ćutanje je
Jedno
Tišina je
Drugo.

Tišina
Da
Ćutanje
Ne.

Iskrenost je
Poslednje
Utočište
Očajnika.

Laž je
Potrebna
Da se približim
Svetu.

Ja to ne želim.

Kupam se
U bunaru
Sopstvenih želja,
Dok ne presuši.

Kad to stupi
Skočiću na žicu,
Nebodljikavu,
Odleteću.

Kad se napevam
I naletim
Vraćam se
Sebi.

Do tada
Uživam u besmislu
Sopstvenih
Izbora.

Ja to želim.

Red vožnje

Kad otvorim oči oko 10 uri
Mislim na te u vatrenoj buri.

Oko 11 ne da mi se da se maknem,
Po ramenima sebe prstićima taknem.

Skoro već je podne, sunce u zenitu,
Maštam da sam na ostrvu Kritu.

Opa, 1 već je, plivam i dalje,
Kasnim na sastanak kod švalje.

U 2 sata tačno uzela mi meru,
Sve po šnitu i po bedekeru.

Već je 3, vreme je za jelo,
Salata – Carevo novo opelo.

U 4 i nešto pijem kafu prvu,
Na stolnjaku sam utepala muvu.

U 5 baš za čaj je vreme
Otmeno samo i bez trileme.

Oko 6 kolačič u usta mi skoči,
Guša ga hoće, a savest malo koči.

Kad pre isteče dan, još malo pa 7,
Tu je Harli, tu je Dejvidson, sedam.

Do 8 đirove uveliko izvrtih,
Na putu skoro da je bilo mrtvih.

9 je vreme za laganu šetnju,
U kraju izazivam opštu pometnju.

U 10 je za počinak posve rano,
Tek tad se budim, ali dobrano.

11 je trenutak kad nadahnuće dođe,
Kako brzo dođe, još brže i prođe.

U ponoć tačno izgubila sam štiklu,
Od prinčeva proso, nijedan u vinklu.

1 je po noći, gle, nešto me zaskoči.
To nadahnuće nenajavljeno kroči.

Do 2 tu su predjelo i konfete,
Presavih na četvrt šarene salvete.

U 3 tačno sedamo za stol bez čavla,
Prizivamo ljubavne duhove sa Konavla.

Do 4 ispričasmo se onoliko i više,
Javiše se svi redom, i progovoriše.

5 beše, sročih pesmuljak nebitan,
Važno je da ide u korak sitan.

6 ujutru već je, zora oči trlja,
Na papiru je mastiljava mrlja.

Oko 7 sati, neko bi da svrati,
Svet uvek budno svakog prati.

U 8 shvatih možda je pogrešno
Što ne rekoh skoro ništa grešno.

Premišljala sam se, pa do 9,
Da li da razmestim krevet.

Kad otvorim oči oko 10 uri
Mislim na te u vatrenoj buri.