Neke se pičke rađaju naopake.
Do oca li je?
Do majke li je?
Kali Yuga je.
Osećam po koži
Disanje beščasnika
Ribarenje duša
Burgijanje pretkomora
Bušenje komora
Sodoma i Gomora
Pretvori je u „stub soli“.
Zaustavi je.
Skloni mi je s puta.
Skloni mi svaku pizdu s puta, jer
Sve ću da ih rastrgnem
Da sastaviti ih ni Merlin ne može.
U klopku klopci klopka.
Preskačem.
Ne pratim.
Neke se pičke rađaju naopake.
Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961)
Mirisao bi na poljsko cveće
Da polja je preteklo
Tek toliko da vlati trave
Pomiluju ti stopala u blatu.
Uguravši te u reku podzemlja
Soli su izjele očinji vid u
Crne kristale praznih jama
Mrtav, blistav i sjajan
Goreo si svojim rečima
Predskazanim
Slutio si da neće te ojačati
Da ubiće te – svet
Kome si darovao najtananije
Rajeve i paklove duše.
Nekad je izreći previše
Jednako odlasku bez pozdrava.
Tanušne grane prekrivene injem
Teško bi opstale i pod jatom ptica.
Ne veruj onima koji još dišu a
Istinu skrivaju desetlećima.
Svet ne zaslužuje pohvale
I onaj onda, i ovaj sada
Jedino što promenio je – ruho.
Uho je ostalo gluvo
Na očima su povezi
Na usnama je muk.
Što čujem je ništa,
Što vidim je laž.
Što izgovorim vetar odnese.
Nadam se – tamo – da postoji
Svet koji sudi prema zasluzi.
Pričaj mi o tome
Kad studen iščili, ako iščili i
Kad prvi pupoljak iz krvi iznikne.
Sećaš li se mirisa poljskog cveća?
Prostačina je to.
Sabijao je pod jezikom vulgarnosti
Ko dete šećernu vunu
Lepljiv od znoja
Lažljiv i blagoglagoljiv.
Pali se na crne brežuljke
Tamnoputih žena
Slobodnih
Dostupnih
Platežno darivanih.
Mislio je – drukčija sam.
Bela sam
Prijemčiva na „žvaku“.
Život je da se živi
Među vrelim butinama
Gde Amazon kiši i
Šume su vlažne.
Tu je hteo da proboravi.
Prikrada se kroz mrak
Ko mačor otežalih testisa
Pogledom užarenog uglja
Spreman da odbaci kaiš
Bade mantila i
Japanke s kamenih peta
Te da pokaže mi
Šta je to prava stvar
Bez pitanja
Zanima li me njegova stvar.
Sa pitanjem
Koliko ih je bilo do sada.
Prostačina je to.
Lažem.
Patetišem.
Kukumavčim.
Ne vraća/š mi se.
Stavila je tačku
Na mesto mog zareza.
Kažu da dok ne izgubiš
Voljenu
Ne znaš da si voleo.
Znam
Da znam
Šta pokazao nisam.
Mislio sam
Da je trebalo da zna
Kao i mnogi što misle
Da drugi su tu da
Misli nam čitaju.
Ljutim se što to
Nije umela.
Postavljam pitanja.
Odgovori mi neće pomoći.
„Zaslužuje/š boljeg!“
Jeftina misao u glavi
Čoveka koji ne prihvata
Odgovornost.
U mojoj glavi.
Slušao sam korake
Odlazeće
Ovog puta stvarne
Naspram svih izjava:
„Zaista ću otići.“
Mislio sam da je
Šala.
Nije trebalo to da
Govori.
Na neki način
Pripremila me je.
„Idi kad ti ne valja/m!“
Najčešća je moja mantra.
Vajkam se
Radi onoga što
Nisam učinio
Za nju.
Podrazumevao sam je.
Bunila se.
Ismevao sam njenu
Preosetljivost.
Govorio sam… uh…
Sam vrag zna
Kako mi je uposlio
Jezik.
Štikla
U mojoj glavi
Bila bi melem.
Utihnuće puka prolaznost
Obale će se spojiti
Vode ispiti
Poslednju kap
Iscediti
Prigrliće
Sasušenost
Zemlja će ućutati
Pucati i pucati
Brazde će postati useci
Useci biće rovovi
Što hrane se
Svežom krvlju
Tek stasalih čeda
U pupoljcima
Ovekovečenih.
Crni kvadrat
Na beloj pozadini
Kazimira Maljeviča
Bela pozadina
Oko crnog kvadrata
Progutala je
Mogućnost izlaska.
Koliko vrištanja se ne čuje?
Histerija je zamenila govor
Govor je zamenio muk
Muk je bezglasan krik
Očitovan u očima
Anesteziranog jezika
Koji zna da je tu i sve vidi
Ali ne može da prozbori
Ništa.
Ubija nas ćutanje
Nemojmo ćutati!!!
Progutaće nas tama
Posrnulih duša
Poslušnika i doušnika
Koji ne mare ni za koga
Koji nam svetove ruše
Pravo na život oduzimaju
Dostojanstvima se našim
Ko frizbijem dobacuju
Zgaziti!
Zgaditi!
Zavaditi!
Degenerici i idioti
Zlomislima navigiraju
Protivrečnostima sluđuju.
Ne, ne i ne!
Ne plašite se obični ljudi,
Jer mali ljudi uvek ostaju mali.
Svrbi nebeska kapa,
Mozak besomučno ključa,
U tami, ni makro, ni mikro luča;
Dira rute zagubljena mapa.U glavi je zbrke čorba,
Dobuju pomahnitali bubnjevi,
Svi su na nišanu, na cevi,
Ničeg, baš ničeg, stoga borba.Na mraznim polovima srca,
Sužnji što sužnjima svoje pravite, Zveketom lanaca život slavite,
Lednik crni u žilama grca.Kraljice i kraljevi nečastivog table,
Zemaljski pioni skrnavog veka,
Jeste l’ čovek kad sretnete čoveka?
Alatke nema da oštrine zaoble!
Daj mi nešto što je oporo
Da trgne me iz ludosti
Slatkih, malih stvari
Koje nosim u porama.
Iseci tepih na komade
Napravi mi papučice meke,
Kad već ga nisi prostr’o,
Kad već nisi se poleg’o.
Daj mi žuči da ispijam
Na pehare, na hektolitre.
Zašto da se smejem
Kad ti zračiš tugu?!
Ja crvena, a ti žut
Ne znaš ni svoj put.
Po ko zna koji put
Deliš mi lekcije.
Gde si ih samo pokupio?
U kolektivnom nesvesnom
Jada ovoga našeg naroda?
U kolektivnom porodičnom?
Biiiiiiiip, jezik za zube!
U porodicu drugog ne diraj
Makar ona bila i krvnik i dželat.
Ženo bez pameti,
Budi hepi što mužjak
Ima mozga napretek
Da udeli ti koju sivu ćelijicu.
Ovo mora da je tamnica
Zakićena blještavilom;
Zaslepljujuće je zlato
Od koga je kavez sačinjen.
Pevaj ptico, rugalico,
Pevaš u stvari o sebi!
Rastresao je crepove
Nošen saharskim peskom
Iskidao je rastinje
Iscrtao je pustinje
Nije doneo ni jednu ružu
Kamila ga je pljunula
Tri puta
Kraj Keopsove piramide
Prekrstila ga je
U fundamentalistu.
Spreman je za pomračenje
Za koji dan.
Nagaravio je staklo
I ćumurom brkove,
Uredio se za ražanj
Polio se tamnim pivom
Legao ispod sača
Istopio karantinsko salo
Preobrazio se u predjelo
Pretvorio se u čvarke
Topao, krckav i slasan
Izgubio se u lavirintima
Utroba nadirućih nadzornih
Organa bez organona
Mlatišibajućih šaka ko lopata
Što kad sastave, rastave
Da ne sastavi ni viša sila
Jer sila bradatog ne moli.
I ne voli.
Ne daj se čuti
Ćuti, samo ćuti.
Od bistre vode
Sećanja boli glava
Mulj se naslagao
Ko aluvijalna ravan.
Mutikaše su zapržile čorbu.
Ti kusaj, ako nisi sit svega
Od ovoga i onoga
Od kad i do kad.
Glad će zaigrati
Ko ciganska mečka
I ispred tvoje kuće
Rastresenih crepova.
Nahvatala mi se mahovina po čelu
U jazbini doma do mojega
Delom luda od prirode darovana
Većim udelom od represije
Izbeglih iz ludačkih košulja
Merim okcem vazdušne puške
Uzorne tapšatelje, povinovane
Veštački izazvanim emocijama
Za stvarno percipirane privilegije
U preraspodeli budućeg čerupanja
Kad zaborav zgazi naduvane priče
Kad šok stvarnosti udari sinapse.
Babe i dede u pomrčini sede i broje sede
Sprčeni u jazbinama, čekaju
Ma’nitog da svirne u pištaljku,
Oni izlete iz svojih pećina
by etsy.com
Ko slepi koronarni miševi
Popišaju se u glasačke kutije
Ko što luksuzno tretirani kerovi
Imaju voljno u vreme zabrana
Te seru i pišaju u stilu svojih gazda.
Ne zna se ko je radosniji
Ja l kerovi, ja l vlasnici tuđih života
Što se samoprozivaju ljubiteljima istih.
Milostinja stiže u mesecu maju.
Deda Mraz je promenio raspored.
Svi smo ponovo deca i posve radosni, šta drugo?!
Da smo pri čistoj svesti
Ne bi pristali na klanje.
Dobro, možda samo na šišanje.
Dželat je zakonom samoovlašćen
Da naše živote svede na nesvodljivo.
Žrtva je ponovo prihvatila višedecenijsku glavnu rolu.
Opajala sam moždane barijere.
Vredna sam sebi i ne slušam.
Nahvatala ti se mahovina po čelu?!
via gifer.com
Udaljenost da se drži
Zacrtana
Najmanje dva metra
Poput propisno odmerenih
Zasada
Od kojih
Neki neće
Neki hoće
Da procvetaju
U krasne pupoljke.
U redovima
Ima korova.
Korov guši
Rascvetavanje.
Važnije
Na kraju
Korov uguši
Samog sebe.
Udaljenost da se drži.
Aleksandra Perić 
