Pustoš

9e0ca5c8478977b1451051a204163d8d

via pinterest.com

Zvezda obzorja nemirno luta,
Žrvlju utege gvozdenim stiskom,
Svetionik je pusti kamenolom
U stegama zdrobljenih duša.

Slepilo je vančulno postojanje,
U mraku trazi senke ne b(r)oje.
Sve(sno)st je privid prostranstva,
Pustahija ukotvljava prolaznosti.

Razmetljivci nesagledno korove
Bašte tananih cvetova srca.
Žile post(oj)anja gaze nevidom,
Krvave ih rečima spomena.

Nastranost

Kažu,
Da ono što te ne ubije
To te ojača.
Nisam sigurna
U to.
Nisam sigurna
Ni u šta.

Busala sam se
Da mogu da podnesem
Patnju
Bol
Očaj.

Nije da ne mogu.
Nije ni da mogu.

Ponovna
Prepoznavanja
Ne donose
Utehu.
Samo
Podsećanja.

Pustila sam
Da isteku
Reči
Iz mene.

Presušila sam
Kao letnji potok.

Taj potok
Mogu samo
Suzama
Da ispunim.

Možda je to
Dobro.
I one će
Da presahnu.

Da sam ćutala
Ugušila bih se.
Gušim se
Ionako.

Nestaje mi
Životni dah.

Ćutanje je
Jedno
Tišina je
Drugo.

Tišina
Da
Ćutanje
Ne.

Iskrenost je
Poslednje
Utočište
Očajnika.

Laž je
Potrebna
Da se približim
Svetu.

Ja to ne želim.

Kupam se
U bunaru
Sopstvenih želja,
Dok ne presuši.

Kad to stupi
Skočiću na žicu,
Nebodljikavu,
Odleteću.

Kad se napevam
I naletim
Vraćam se
Sebi.

Do tada
Uživam u besmislu
Sopstvenih
Izbora.

Ja to želim.

Red vožnje

Kad otvorim oči oko 10 uri
Mislim na te u vatrenoj buri.

Oko 11 ne da mi se da se maknem,
Po ramenima sebe prstićima taknem.

Skoro već je podne, sunce u zenitu,
Maštam da sam na ostrvu Kritu.

Opa, 1 već je, plivam i dalje,
Kasnim na sastanak kod švalje.

U 2 sata tačno uzela mi meru,
Sve po šnitu i po bedekeru.

Već je 3, vreme je za jelo,
Salata – Carevo novo opelo.

U 4 i nešto pijem kafu prvu,
Na stolnjaku sam utepala muvu.

U 5 baš za čaj je vreme
Otmeno samo i bez trileme.

Oko 6 kolačič u usta mi skoči,
Guša ga hoće, a savest malo koči.

Kad pre isteče dan, još malo pa 7,
Tu je Harli, tu je Dejvidson, sedam.

Do 8 đirove uveliko izvrtih,
Na putu skoro da je bilo mrtvih.

9 je vreme za laganu šetnju,
U kraju izazivam opštu pometnju.

U 10 je za počinak posve rano,
Tek tad se budim, ali dobrano.

11 je trenutak kad nadahnuće dođe,
Kako brzo dođe, još brže i prođe.

U ponoć tačno izgubila sam štiklu,
Od prinčeva proso, nijedan u vinklu.

1 je po noći, gle, nešto me zaskoči.
To nadahnuće nenajavljeno kroči.

Do 2 tu su predjelo i konfete,
Presavih na četvrt šarene salvete.

U 3 tačno sedamo za stol bez čavla,
Prizivamo ljubavne duhove sa Konavla.

Do 4 ispričasmo se onoliko i više,
Javiše se svi redom, i progovoriše.

5 beše, sročih pesmuljak nebitan,
Važno je da ide u korak sitan.

6 ujutru već je, zora oči trlja,
Na papiru je mastiljava mrlja.

Oko 7 sati, neko bi da svrati,
Svet uvek budno svakog prati.

U 8 shvatih možda je pogrešno
Što ne rekoh skoro ništa grešno.

Premišljala sam se, pa do 9,
Da li da razmestim krevet.

Kad otvorim oči oko 10 uri
Mislim na te u vatrenoj buri.

Izdajnici

Došlo vreme da niko vremena nema.
Šta ćemo činiti kad nevreme stupi?
Kažu živimo u navodnom miru.
Šta ako se sutra ponovo zarati?

Šta ako nikad ratova prestalo nije?
Da ti srce junaka ko u zeca bije,
Nema junaštva do da se setiš bližnjeg,
Pre no što puščana zrna ispale.

Jesi l’ čuo čojstvo što je?
Čitao se Gorski vijenac biće?
Muči, ništa shvatio, ništa prihvatio.
A ni u hlad seni čovečinjenja.

Ležaćemo ujedinjeni ka građa
U masovnoj grobnici truležnoj.
Niko nama nije kriv do nas samih.
Neprijatelj bije u grudima „junaka“.

Došlo vreme da niko vremena nema.
Šta ćemo činiti kad nevreme stupi?
Kažu živimo u navodnom miru.
Šta ako se sutra ponovo zarati?

Kad umrem

Kad umrem
Spalite me na lomači.
Neka me niko ne čuva.
Prospite moj prah
Po Dunavu plavom.

Neka ne bude košave,
Ni kiše.
Neka bude dan,
Sunčan dan.
Miran dan.

Pre poslednjeg leta
Pepela mog
Oslušnite ptica poj,
Uočite pčela roj,
To je života kroj.

Pomilujte ogledalo reke,
Dlanom oslušnite disanje večno,
Sastavite me sa njom.

I onda…
Pustite me da otplovim!

Lom(i)lica

Rekoste da sve vam je jasno.
Želju svoju namećete drsko,
Želji mojoj sve to je mrsko.
Čula sam to posve tiho glasno.

Uvredljivo je moje nepristajanje,
Užasna je moja doslednost,
Paklena je moja budnost,
Nezahvalno je moje neodustajanje.

Ne lomim vašu nedostajuću volju,
Odvaljujem maske od cementa,
Sve do prvopostajućeg elementa.
U velikom riziku izazivam zlovolju.

Spasenje

Samo navalite vremenski putnici,
Ukrcajte se brzo u Novu barku,
U parovima i svako svakome majku.
Ne zaboravite ni kerušu Lajku.

Hronos odbrojava sekunde do krvoprolića,
Nazdravimo, zalijmo posve prazna bića!
Plešimo u grdnom mraku rodoskrvnuća,
Sunitimo i uškropimo nejač do porinuća.

Kreme od abortiranih placenti ćapajte,
Zviznite hijaluronsku injekciju u dupe i usne,
Naprstak botoksa u bore izdajice rokajte;
Orošavajte faluse i vagine da se čuje kad pljusne!

Teško je pomerati noge optočene olovnim kuglama;
Ne brinite, sa vama je gospodar svakog roba;
Uspeli ste, krljajte se u ispraznim floskulama.
Vi sad slobodno birajte mesto svog groba!

Klopka

Ono što je
Moglo da se
Prećuti,
Izrekla sam.

Ono što je
Moglo da se
Iskaže,
Oćutala sam.

Mislila sam,
Ako sad,
Ako sutra umrem
A nisam rekla.

Mislila sam,
Ako sad,
Ako sutra umrem
A oćutala sam.

Ništa
Nisam
Mislila.

Ništa
Nisam
Rekla.

Милорад М. Петровић: Бог да прости

DSCN4463[1]

Пео сам се на све горе,
што их српска земља има,
љубио сам голе стене,
грлио се с каменима.

Ишао сам на све стране,
тужна лица, ногом смелом,
сваку стопу српске земље
квасио сам сузом врелом.

А кад дођох на Косово…
сташе сузе од жалости,
само усне шапутаху:
„Бог да прости, Бог да прости“!