Pogibeljno

Ja sam Srbija!
Bez hijalurona u usnama!
Bez suvišnih drama.

On je Amerikanac,
On je stranac!
On je Rus,
On je šlus!

Spustio je šapu.
Dopustila da je spusti.
Strategija.
Gledaj mapu,
Pitaj seljaka!
Nije bez razloga.

Ni on nema vremena!
Nastupi su zakazani
U lokalnim kafanama.
Rola njegova glavna,
Moja usputna.

Uvela sam poput cveta,
Što se ne maši dleta,
Usred čitavog sveta.

Ako imaš neke planove?
Nemam planove!
Možemo kod mene,
Ne moramo kod mene,
Može kafa, sok, opušteno,
Drugarski.
Paorski,
Njivu da mi pooreš!

Ma pusti seljaka,
Pusti mape,
Ja sam moderan navigator
Savremen snagator.

Nemoj da gubiš vreme,
Samo ciljano,
Niže,
Ispod radara,
Da, da, sve si bliže.

Obuci odelo lovca,
Sledeći put,
Stavi mi rogove,
Prošetaj me po kraju,
Da vide, da znaju.

Ja sam Srbija!
Bez hijalurona u usnama!
Bez suvišnih drama.

Ne čuvaj se psa, čuvaj se gazdarice! Gazdarica ujeda!

Lajk Mi ez Aj lajk Ju

Bože, daj mi hiljadu i jedan lajk,
I vazdušnog đona patike najk,
Da se vinem u b(l)ogovska neba.
To je sve što meni treba.

Rado ću vas šerovati,
Morate mi verovati.
Moja reč je lepršava nota,
Sve dok je pristojna svota.

Dođem ja tebi i dođeš ti meni,
Malo zaneseni, malo sneni.
Samo se mašite čvrste valute,
Điha, điha, sve četiri krute.

Ja ću tebi lutkarsku mimiku,
Ti meni prijateljsku kritiku.
Ale, ale, alea iacta est,
Ti ćeš biti glavna vest.

Trajaćeš do skromnog tiraža
Na koji ti je otišla sva apanaža.
Nije to što objavljuje svaka šuša,
Već što je ljudima prazna duša.

Bože, daj mi hijadu i jedan lajk,
I vazdušnog đona patike najk,
Da se vinem u b(l)ogovska neba.
To je sve što meni treba.

Lovina

Pričajte o kuli od karata,
Orkanski prozračujete mi um,
Niti naslućujem smutni naum.
Vozajte me svuda, do Eufrata.

Blažena sva sam pogledom bludnim;
Ukotvite se kraj moje delte,
Ničice poležem na afekte.
Gutajte me apetitom žudnim.

Divim se mogućnostima ulića;
Gde stadoše hektolitri silni,
Iskapiše taj glas vaš umilni.
Zlobni zbore da je to zbog pića.

U čeljustima mogla sam pirovati.
Vi biste me momački gostili,
Mi bismo zajedno žalostili.
Grubosti neću aminovati.

Od magle guste ne vidim vaš lik.
Stvarni li ste ili utvara teška?
Misliste li da sam kobna greška?
Zar od vas da pamtim samo urlik?!

Gromada

„Ovi današnji stihoklepci su umišljeni i nezahvalni. Naprosto mi dođe da spalim sve ove rukopise“, šištao je urednik izdanja Nove pesničke gromade.

„Gospodine Fransoa, pošla bih kući, ako se vi slažete“, slegnutih ramena i pognute glave tiho je prozborila sekretarica.

„Naravno, Mari, možda sam vas i previše zadržao. Doduše tek je ponoć, a vi ste moja desna ruka i moj oslonac. Trebalo je pročitati sve te kvaziumetničke budalaštine i napraviti uži izbor. Lektorisati njihovu nepismenost i glupost. Bog će vam platiti za sve, dobra moja. Bog! Ta mi smo samo njegove privremene sluge“, pobedonosno je kliktao Fransoa poput Napolena, pompezno nazdravljući nevidljivoj publici uz sedmu čašu konjaka iz doba pre francuske revolucije i kubansku cigaru koju mu je, prema sopstvenim tvrdnjama, Fidel lično darovao.

„Hvala vam, gospodine, vrlo ste ljubazni. No, ipak, Bog iako je prisutan svuda pa i u malim stvarima, ne može da mi plati račun u piljarnici“, skrušeno je govorila Mari.

„Mari, malodušnost je odvratna osobina. Zar mislite da mi je lako“, već iskolačenih i zakrvavljenih očiju, „da usred ove gomile papirčina, koji me guše, jedem jastoga u sosu od belih tartufa! Zar da mi presedne svaki zalogaj zbog vaše kuknjave! Stidite se! Nema hleba, pa šta? Jedite kolače. Pametna je bila Marija Antoaneta. Marš iz kancelarije!“

Mari je bila žena pogrešnog kova, vaspitana da se ne suprotstavlja, da se ne zauzima za sebe, da trpi, ali krik stomaka je bio glasniji od svake loše ukorenjene navike ponešene iz ne baš lepog detinjstva. Ključala su joj creva ko iskeženi Fransoovi vampirski zubi koji joj sisaju krv bezmalo dva desetleća. Omamljena malokrvnošću i glađu, konačno je zaurlala:

„Ta vi ste kreten, obični kreten, gospodine Fransoa. Vi ste matoro sebično đubre!“, po prvi put je naglas čula snagu svojih osećanja, davno odbačena Mari.

„Mari, nisam očekivao tako nešto od vas. Zar niste to mogli lepo da mi saopštite? Čemu tako grube reči“, najednom se pripitomio urednik.

„Dosta je bilo, Fransoa. Dosta! Služim vašim hirovima, vašim bolesnim remiscencijama na nikad ostvareno pesništvo. Je l’ vam ceo svet kriv što nemate talenta i što pljujete po svima i po svakome? Je l’ vam čitava planeta smeta? Sve vam smeta, Fransoa. Pogledajte se na šta ličite. Ta vas nijedna žena ne bi dotakla ni motkom od dva metra. Svi ti vaši albino beluški kavijari i kojekakve otmene poslastice sa svih strana sveta, jeste li nahranili nešto više od svoje pozadine?“, Mari je grmela po prvi put u svom životu.

„Mari, dobra moja Mari, ni vi me ne volite“, zavapio je Fransoa. „Mislio sam da se lepo slažemo i da smo idealan tim, baš kao što je i moja upokojena majka verovala u to. Setite se samo njenih roze puslica u providnim japanskim salvetama koje sam svakog ponedeljka donosio na posao. Ne idite, Mari, ne idite, promeniću se. Postaću drugi čovek“, ridao je i klečao Fransoa na jednom kolenu, i grčevito stezao Mari za ruku.

„Gadite mi se, Fransoa. Gadite mi se. Vi, bezosećajni čoveče. Gadite mi se!“, istrgla je svoju ruku iz njegove. „Poklanjam vam pesmu jednu, dragi Fransoa. Pamtite me po pesmi ovoj…“

Ljubi ga majka

Hvala praznini na odstojanju,
Sazdanoj o tuzi i bolu!
Il’ crkni, il’ služi svetu!
Truleži ljubav je u postojanju.

Dobro si dužebrišni prokletniče?
Dobro si slepi i prvoglupi?
Dobro si ograničeni i tupi?
Dobro si prinudni ratniče?

Gde si odraslo mamino zlato?
Progviri ispod majčine suknje,
Preseci pupčanu vrpcu,
Obmotala ti se oko vrata!

Zavitlaj dvoseklom sekirom,
Odrubi sebi glupu glavu,
Ispeci je u maminom tiganju,
Podari mi je na panju!

Statua

Kada uđete u restoran želja,
Bez pitanja, vi me poručite,
Baš po vašim merama,
Baš po vašim neverama.

Ja biću ljupka i slatka,
Ko srna što je lovac goni.
Ja biću naivna i krotka,
Ko ribica što je ribar roni.

Vi me nagizdajte besmislom,
Darivajte me rečima šupljim,
Katancima mi zatvorite usta,
Od najglupljeg budite gluplji!

Vi me svedite na objekat,
Ta toliko ste me proganjali!
Ne propustite poslednju priliku,
Isklešite me po sopstvenom liku!

Heliocentrici

UVOD
 Seni stradalničke rasplinjavaju
 Junake skromne svesnosti.
 Udavite se u beslovesnosti!
 Duha paloga sobom objašnjavaju.

Života neživog živite surogaćenje,
Zatočenici u nedoraslost glupu,
Ponavljači besmisla u crnu rupu,
Pohitajte na svesno povraćenje.

Posvemu ostajte jaki i snažni,
U odbacivanju sebe kroz drugog,
Ubivajte u sebi Boga ubogog,
Bivajte nadalje samo sebi važni.

Impotentnog falusa obožavaoci,
Ljubitelji lika i dela svoga,
Sve vam je to do roga.
Semena postanite darodavci!

Mrena

Svrbi nebeska kapa,
Mozak besomučno ključa,
U tami, ni makro, ni mikro luča;
Dira rute zagubljena mapa.

U glavi je zbrke čorba,
Dobuju pomahnitali bubnjevi,
Svi su na nišanu, na cevi,
Ničeg, baš ničeg, stoga borba.

Na mraznim polovima srca,
Sužnji što sužnjima svoje pravite,
Zveketom lanaca život slavite,
Lednik crni u žilama grca.

Kraljice i kraljevi nečastivog table,
Zemaljski pioni skrnavog veka,
Jeste l’ čovek kad sretnete čoveka?
Alatke nema da oštrine zaoble!

„Potaman“

Gorke pilule grebu
Prstohvate (samo)smaknuća.
Kakva je unutrašnja kuća?
Bivaš na sopstvenom pogrebu!

Sliva se žudnje pale sok,
Žeđ napojila se krvlju,
Na slamčicu omamljen crvlju,
Gaziš kroz crveni potok.

Korpu si spremio za berbu,
Plodove čemerne prebiraš,
Neuman se presabiraš,
Razapeo si se smrti prozebu.

Stremim

Vrtoglavice sna muče čase,
Lažne kovačice sure sreće,
Za pokoj palim bele sveće,
Nebesko carstvo uzda se.

Slutnje svrhe stremljenja,
Odbijaju lovorove vence,
Vode na blistave zdence,
Kupaju suze uzemljenja.

Drhtim svetlošću zalivena,
Neodvojena likom omame.
Peku žarevne pomame,
Belinom sam razlivena.

Vaseljena u pupku drema,
Zlatasti zrak rastvara svlak,
Stupam u večnosti brak,
U naručju bezvremenog trema.

Kapetane…

Bio jedan kapetan broda,
Malo čudan, malo lud,
Vozio je posvud!

Kapetane, kapetane,
Hoćemo li malo stati?
Hoćemo s obale pogledati!

Putnici se pobuniše,
Nevaljali kapetan doda gas:
„Dobro je to za sve vas!

Širim jedra još više,
Ko neće sa mnom, neka skače,
Što vas vaše misli tlače!“

O, ti ludi kapetane,
Ti nas sve vrtiš u krug,
Ti se praviš da si naš drug!

Ko si, ko si ti kapetane?
Ko si ti, da ti nama kažeš?
Ti hoćeš nas da smažeš!

A mi smo tebe gladni,
Bez tebe smo jadni.
Kapetane živote, dadni!