О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

Izdvojeno

Станимир Трифуновић, који носи !Светлост!

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

…Две године касније, ствари не стоје боље, напротив. Имам потребу и дужност да нас све подсетим… …ЧЛАНАК

via О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

 Деца…

У прилог расправи о телесном кажњавању деце

Триптих о изопачењу вредносног амбијента и европској духовној индолентности

Advertisements

Još jednom osjetiti ono što će uskoro biti izgubljeno…

„With my voice, I am calling you“ [Jesus Alone ≈ Nick Cave]

O Umu i njegovim Igrama

NICK CAVE & BAD SEEDS: Push the Sky Away & Skeleton Tree

Nisam pasionirani obožavatelj Nick Cavea. Tim više ne mogu objasniti što se točno dogodilo i kako sam od sporadičnog slušanja njegovih balada (Into my arms, na primjer) u one sive, tmurne dane u kojima depresija dolazi ‘na svoje’, prešao na egzaltirano i gotovo svakodnevno preslušavanje njegova dva posljednja albuma (Push the Sky Away iz 2013 i Skeleton Tree iz 2016) i koncertnih snimki  – a pogotovo koncertne snimke iz Pariza koja se odnedavno vrti na YouTube-u, i koja, po nekom mom sudu, na najbolji način  – u odnosu na druge koncertne snimke dostupne na toj sveubitačnoj ‘aleksandrijskoj knjižnici novog doba’ – dočarava to nešto što me frenetično privlači ovom glazbeniku u posljednje vrijeme… Je li se izmijenio Cave ili ja?

Bilo kako bilo, u ovom trenutku dok pišem ovaj tekst, glazbu i tekstove Nicka…

View original post 1.626 more words

ŽITIJE JEDNOG CIRKUSANTA (priča)

Rečju – savršena!

GlasoviProzora

Za razliku od drugih duševnih bolnica Ludr nije na periferiji, već u samom centru grada. On nema rešetke, već visoke prozore od neprobojnog fotogrej stakla, tako da Ludrani sve vide, ali njih ne vidi niko i zbog vrste stakla njihov vapaj se ne čuje. Kad su Gospodina F sprovodili u Ludr nisu ga direktno poslali na dvanaesti sprat, već su ga vodili sprat po sprat, da ih obiđe, kao u javnim garažama da bi otišli sprat više neophodno je proći kroz postojeći. Doduše, na parkingu se to radi u potrazi za slobodnim mestom, dok u Ludru žele da vide reakciju pridošlice, ne pokazuje li možda izvesni afinitet ka određenom spratu ili, pak, strah.

 Hodnici Ludra su bili svojevrsni lavirint, po površini tako velik da je tretiran kao čvor ulica sa trgom. Osim soba, svaki sprat je imao i kancelarije lekara i medicinskih tehničara, kao i veliku dnevnu sobu sa TV…

View original post 5.032 more words

Oto Vajninger: POL I KARAKTER [Materinstvo i prostitucija – prvi deo]

Glavna zamerka koja će se učiniti dosadašnjem izlaganju odnosi se na opštu važnost rečenoga za sve žene. „To je, može biti, tačno za neke, a možda i za mnoge; ali ima i drugih…“

Prvobitno mi nije bila namera da ulazim u naročite oblike ženstvenosti. Žene se mogu posmatrati sa raznih gledišta i čovek svakako treba da se čuva toga da tvrdi da podjednako važi za sve žene uopšte ono što odgovara jednom krajnjem tipu, koji je doduše svugde dokažljiv, ali je često, usled prevlađivanja upravo suprotnoga tipa, potisnut do neprimetnoga. Žene je mogućno podelti na više načina, a ima i različitih ženskih karaktera – iako ovde reč karakter sme da se upotrebi samo u empiričkom smislu. Za sva karakterna svojstva muškarca postoje čudne analogije kod žene, koje često daju povod za amfibolije (docnije će biti reči o jednom interesantnom poređenju te vrste). Ali muškarčev karakter vazda ponire i u sferu inteligibilnoga, i tamo je snažno učvršćen. Iz čega opet postaje shvatljivije ranije napadno brkanje nauke o duši sa karakterologijom i zajedničnost njihovih sudbina. Karakterološke razlike među ženama nikada ne puštaju koren tako duboko u prazemljište da bi bile kadre da zadru u razvitak neke individualnosti. Pa možda nema nijednog ženskog svojstva koje u toku života, pod uticajem muške volje, ne bi moglo da preinačni, potisne, pa čak i uništi.

Kakve razlike mogu još da postoje između potpuno jednako mužanstvenih ili potpuno jednako ženstvenih jedinki – to sam pitanje dosada hotimice izbegavao. Nipošto ne zato što sam svođenjem psiholoških razlika na princip seksualnih međuoblika dobio više nego jedno uputstvo među hiljadama u toj najzamršenijoj oblasti. Već iz prostog razloga što bi svako ukrštanje sa nekim drugim principom, svako proširivanje linearnih posmatranja u površinsko remetilo ovaj prvi pokušaj temeljnog karakterološkog orijentisanja, koje nije htelo da se ograniči samo na iznalaženje temperamenata ili čulnih tipova.

Specijalna ženska karakterologija ostaje kao predmet posebnog izlaganja. Ali ni ovo delo nije pisano bez osvrtanja na individualne razlike među ženama, te mislim da sam na taj način izbegao grešku pogrešnog uopštavanja i da sam dosada tvrdio samo ono što bez razlike vredi na isti način i u istoj meri za sve slično ženstvene žene. Dosada je bilo reči samo o Ž sasvim opšte. Ali pošto će se mojim izlaganjima poglavito protivstaviti jedan tip među ženama, nužno je da već ovde iz mnoštva izdvojim jedan antipodni par.

Svemu ružnome i gadnome što sam prigovorio ženama suprotstaviće se žena kao majka, zbog čega ovo pitanje treba raspraviti. Ali niko ne može ni da pomisli da ga pronikne ako u isti mah ne uzme u obzir i majci suprotan pol, u kome je za ženu ostvarena dijametralno oprečna mogućnost. Jer samo na taj način tip majke jasno može da se ograniči, samo tako, nasuprot svim drugim, mogu oštro da se istaknu osobine majke.

f489e530c4f77f6fc2ac5364d9bbec4e-marc3ada-magdalena-l-art

The Dream of Maria Magdalena by Goshka Datzov via pinterest.com

Onaj majci polarno suprotan tip jeste bludnica. – Neminovnost baš ovoga suprotstavljanja nemogućno je dedukovati isto tako kao činjenicu da su muškarac i žena jedno drugom protivpoloženi. Kao što se potonje samo vidi a ne dokazuje, tako i prvo treba samo sagledati ili nastojati da se ponovo nađe u stvarnosti, pa saznati da li se lako uvršćuje u shemu. Još ću se osvrnuti na restrikcije koje valja izvršiti. Zasada neka se žene posmatraju kao da imaju nešto od ona dva tipa, jedanput više od jednoga, drugi put od drugoga: ti su tipovi majka i bludnica.

Ova bi se dihotomija krivo shvatila ako se ne bi razlikovala od popularnog suprotstavljanja. Često se kaže da je žena i majka i ljubavnica. Ja doduše nekako ne mogu da uvidim smisao i korist ove distinkcije. Treba li kvalitetom ljubavnice obeležiti stadijum koji neminovno prethodi materinstvu? No onda ne može da obeleži nikakvu trajno karakterološku svojstvenost. A šta zapravo pojam „ljubavnice“ drugo iskazuje o samoj ženi do da je ljubljena? Pridaje li joj, možda, neku bitnu oznaku, ili, naprotiv, čisto spoljašnju? Ljubljena može da bude i majka i bludnica. U krajnjem slučaju reč „ljubavnica“ treba da opiše jednu grupu žena koja se nalazi otprilike na sredini između ovde pomenutih polova, jedan međuoblik majke i bludnice. Ili se smatra da je potrebno izričito utvrditi da majka stoji u drugom odnosu prema ocu svoje dece nego prema samoj deci, te je utoliko ljubavnica ukoliko dopušta da bude ljubljena, tj. ukoliko se podaje zaljubljenome. No time nismo dobili ništa, jer to za obe, i majka i bludnica, u datom slučaju mogu da učine na formalno isti način. Pojam ljubavnice ne iskazuje baš ništa o kvalitetima bića koje je ljubljeno; što je prirodno, jer treba da obeleži samo prvi vremenski stadijum u životu jedne iste žene, kome kao drugi docnije sleduje materinstvo. Pošto je, dakle, stanje ljubavnice samo akcidentalno obeležje njene ličnosti, to je suprotstavljanje povrh toga sasvim nelogično, jer je materinstvo i nešto unutarnje i ne znači samo činjenicu da je jedna žena rodila. U čemu se sastoji ta dublja suština materinstva, stvarno je zadatak našeg ispitivanja.

Da su materinstvo i prostitucija polarno suprotni, veoma je verovatno već i po tome što dobra domaćica ima veći broj dece, a kokota samo malo, dok je ulična žena – sokačara u većini slučajeva uopšte neplodna. No valja upamtiti da u tip bludnice ne spada samo devojka koja se prodaje, nego u vrlo mnoge među takozvanim poštenim devojkama i udatim ženama; pa čak i one koje nikada ne prekrše brak, ne zato što nema zgodne prilike, već zato što same ne dopuštaju da dođe dotle. Neka se, dakle, niko ne sablazni zbog toga što se pojam bludnice, koji tek treba analizovati, upotrebljava u mnogo širem obimu, a ne jedino u onom koji obuhvata javnu ženu. Sokačara se razlikuje od viđenije kokote i otmenije hetere samo po apsolutnoj nesposobnosti za veće diferenciranje i potpunom nedostatku pamćenja, tako da joj je život samo niz satova i minuta, bez ikakve veze između dana i dana. Uostalom, i kada bi na svetu bili samo jedan muškarac i jedna žena, mogao bi da dođe do izražaja tip bludnice, pošto se ispoljava već i u specifično različitom ponašanju prema pojedinom muškarcu.

Već i sama činjenica manje plodnosti oslobodila bi me dužnosti da pobijam opšte mišljenje, koje jednu pojavu kao prostituciju, neminovno duboko zasnovanu u urođenoj prirodi nekog stvorenja, hoće da izvede iz nepovoljnih socijalnih prilika, iz nezaposlenosti mnogih žena, optužujući današnje društvo, čiji muški vlastodršci u svom ekonomskom egoizmu neudatim ženama toliko otežavaju mogućnost za ispravan život; ili se poziva na neženstvo, koje tobože takođe ima samo materijalnih razloga i traži prostituciju kao neminovnu dopunu. Ali ipak valja napomenuti: da prostituciju ne treba tražiti samo kod siromašnih sokačara; da se i imućne devojke katkada odriču svih koristi svog dobrog glasa, pretpostavljajući otvoreno faćkanje na ulici skrivenom ljubakanju – jer u pravu prostituciju spada ulica; da se mnoga mesta po radnjama, u knjigovodstvu, u poštanskoj, telegrafskoj i telefonskoj službi, gde god se zahteva čisto šablonski posao, najradije prepuštaju ženama, pošto je Ž mnogo manje diferencirana i baš zato bespotrebnija nego M. A kapitalizam je davno pre nauke prozreo da se žene, usled njihovog nižeg životnog standarda, mogu i gore plaćati. Uostalom, čak i mlada bludnica, pošto mora da plaća skupu kiriju, i nosi neobičnu odeću i izdržava sutenera, većinom teško sastavlja kraj s krajem. Kako je u njima duboko ukorenjena naklonost ka takvom načinu života, dokazuje česta pojava da se prostitutka, čak i ako se neko njome oženi, ponovo vraća svom ranijem zanatu. Osim toga prostitutke su iz nepoznatih, i očevidno urođenom konstitucijom uslovljenih razloga, često imune za mnoge konfekcije kojima većinom podležu „ispravne žene“. Konačno, prostitucija je postojala svagda, i nipošto nije relativno rasla sa tekovinama kapitalističke ere, već je spadala čak u verske ustanove izvesnih drevnih naroda, na primer Feničana.

5785bba90f5c781adf94888f504c1894

The Whore of Babylon by Fremont Thompson via pinterest.com

Prostitucija se, dakle, nikako ne može da smatra za nešto na šta je tek muškarac nagnao ženu. Svakako često muškarac nosi krivicu što poneka devojka mora da napusti službu i ostane bez hleba. Ali da se žena u takvom slučaju lati nečega kao što je prostitucija, mora da leži u njenoj prirodi. Ono što nije, ne može ni biti. Pravom muškarcu, koga materijalno još češće pogađa zla sudbina nego ženu i koji intenzivnije oseća siromaštvo nego žena, ipak je prostitucija tuđa. Muški bludnici (među kelnerima, frizerskim pomoćnicima itd.) uvek su poodmakli seksualni međuoblici. Sposobnost i nastrojenost za bludničenje nalazi se, prema tome, u ženi isto tako kao i sklonost ka materinstvu, organski, od rođenja.

Ovim, naravno, nije rečeno da svaka žena koja postane bludnica biva to isključivo iz unutrašnje potrebe. Možda u većini žena postoje obe mogućnosti, i majka i bludnica. Samo čedna devica – molim za izvinjenje, znam da sam bezobziran prema muškarcima – samo čedna devica ne postoji. U takvim kolebljivim slučajevima reč je samo o muškarcu koji je u svakom slučaju kadar da ženu svojom ličnošću načini majkom; ali ne tek snošajem, već samo jednokratnim pogledom. Šopenhauer je primetio da bi čovek, strogo uzevši, trebalo da smatra da mu život počinje od onog trenutka kada su se njegov otac i njegova majka zaljubili jedno u drugo. To nije tačno. Čovekovo rođenje moralo bi se, u idealnom slučaju, pomeriti u onaj trenutak kada žena prvi put sagleda njega, oca svog deteta, ili samo čuje njegov glas. Biološka i medicinska nauka, učenje o odgajivanju i ginekologija dakako, eto, već preko šezdeset godina skoro potpuno odbacuju pitanje „zaljubljivanja na prvi pogled“ ili „zagledanja“, pod uticajem Johanesa Milera, T. Bišofa i Čarlsa Darvina. U daljem ću pokušati da razvijem teoriju zagledanja. Ovde bih hteo da primetim samo toliko da možda ipak nije tako da ne postoji zagledanje, jer se ne slaže sa gledištem da samo semena ćelija i jaje potpomažu razvijanje nove jedinke. Već, naprotiv, postoji zagledanje, i nauka treba da nastoji da ga objasni, umesto što ga osporava kao prosto nemogućno, čineći se kao da bi u empriričkim stvarima ikada mogla da raspolaže tolikim iskustvom da sme da postavi takvo tvrđenje. U jednoj apriornoj disciplini, kao što je matematika, smem mirne duše reći da je isključeno da je na planeti Jupiter 2 X 2 = 5. Biologija zna samo za načela „uporedne opštosti“ (Kant). A ako ovde moram da se zauzmem za zagledanje i u njegovom poricanju vidim izvesnu ograničenost, ipak nipošto neću da tvrdim da od njega potiču sve, ili makar samo veliki deo takvih nakaznosti. Zasad je reč samo o mogućnosti uticanja na potomstvo bez snošaja sa majkom. Ovde se usuđujem da kažem sledeće: isto tako pouzdano kao Šopenahauer i Gete, pošto su u nauci o bojama jednomišljenici, po svoj prilici a priori imaju pravo, nasuprot svim fizičarima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, tako ni nešto što je Ibzenu („Gospođa s mora“) i Geteu („Izborno srodstvo“) istina nije pogrešno, uprkos stručnom mišljenju svih medicinskih fakulteta na svetu.

Muškarac, uostalom, od koga bi se moglo očekivati toliko snažno uticanje na ženu da njeno dete liči na njega i onda kada se nije razvilo iz njegovog semena, morao bi seksualno savršeno da je dopunjuje. Ako su, prema tome, takvi slučajevi samo veoma retki, to stoji da neverovatnosti sretanja tako savršenih komplemenata i ne sme da izazove prigovor protiv načelne mogućnosti takvih činjenica, kakve su prikazali Gete i Ibzen.

A hoće li žena sresti onoga muškarca koji je svojim pukim prisustvom čini majkom svoga deteta – to je stvar slučaja. Utoliko je za mnoge majke i prostitutke zacelo zamišljivo da je njihova sudbina mogla da bude i obratna. A s druge strane, ne samo što ima bezbrojnih primera da je žena i bez tog muškarca tip matere, nego isto tako nesumnjivo ima i slučajeva kada se pojavljuje taj čovek, pa ipak ni njegova pojava nije kadra da spreči njeno konačno, neopozivo odavanje prostituciji.

[Oto Vajninger: Pol i karakter; prevela Irma Šosberger; izdavač Geca Kon a. d., Beograd, 1938, str. 299-306]

 

August Strindberg: Žena kralja Lira

three_daughters_of_king_lear_by_gustav_pope

Three daughters of King Lear by Gustav Pope via crossref-it.info

U prvom činu izlazi sva sila zetova i kćeri; izlazi i tast, što mnogo traži; ali se ne javlja majka i niko ne spominje njeno ime. Ona je dakle mrtva! Ali je običaj da se kod porodičnih svečanosti u izvesno vreme spomenu i umrli. Ovde nema ni toga! Ne trpe se kćeri, sem Kordelije, i dvorska budala kaže za njih, kad ugleda Gonerilu: „Eto jednog izmeta!“

Nisam nikada voleo kralja Lira. On traži ljubav, iako je ljubav nešto što se daje: bez nagrade, bez zahvale. Dati da bi dobio natrag – to je kupovina; dati i ne tražiti uzdarja – to je ljubav: Istina, on poklanja jednom rukom celo svoje kraljevstvo, ali drugom uzima natrag mastan zalogaj, smeštajući se kod mladenaca sa pratnjom od stotinu ljudi. To je nerazumno od jednog tako starog čoveka i Gonerila ima pravo, kad se tuži na razbojnički život, što ga provodi stotina vitezova u njenom tek zasnovanom domu:

Držite ovde perjanika sto,
Raspuštenike, smele bludnike,
Te ovaj dvor naš, njima okužen
Ko krčma stoji: naslada i blud!
Moj časni dvorac čine lokandom
I svodištem[1]

Lir odgovara: Grom i pakao! i tvrdi da je sve to laž! Njegova je pratnja sastavljena samo od odabranih časnih ljudi. Da li je Gonerila lagala ili pregonila? Ili laže starac? Ja ne znam.

Gonerila traži da otpusti pedeset ljudi. Zbog toga je otac proklinje. Je li to pametno?

Kad Regana hoće da svede pratnju na pedeset ljudi, starac luduje i ide u šumu. I tu drži svoj dugački monolog; ali ovoga puta ne protiv dečje nezahvalnosti, protiv svojih kćeri, nego protiv žene uopšte. Eto žene Lirove! Odmah sam pomislio, jer nije imao nikakva povoda, da se bavi erotičkim životom svojih kćeri.

Kentauri su ti oni niže od pasa,
Ioako ozgo žene.
Do pojasa su bozi gospodari,
A dolje đavoli
Tu mrak je, pakô, ždrijelo, sumorno[2]

–   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –   –

Nema sumnje, u mozgu starčevom pojavile su se tamne uspomene; u ciničkim napadima kćeri na Edmunda vidi on njihovu majku, čije nasleđe moraju one da nose. U drugom činu, naime, jedno nejasno mesto, koje možda sadrži jednu od onih tajni, koje čovek nerado kazuje. Dolazi Regana i pozdravlja Lira:

Regana: Radujem se što vidim vašu visost.
Lir: Oh, Regano!
I ja mislim da se ti raduješ;
Zato imam uzrok, koji me goni,
Da, verujem tako da s’ raduješ!
Oh, Regano!
Ti kad s’ meni radovala ne bi
I grob tvoje prokleo bih majke
Nevernicu, što pokriva tamo.[3]

Regana laže, kad kaže da se raduje što vidi oca. Jer je malopre izjavila da će otputovati, ako dođe starac. Lir joj ne veruje i ostaje ironičan. Ali je inverzija u frazi tako smela, da ja mislim, da je podignula veo; ili nije uspela!

Jedno od toga dvoga!

Tvrđenje, da je Šekspir ženomrzac opovrgava ona lepa ocena u petom činu, kad Lir govori svojoj Kordeliji:

Lir: Za blagoslov kad mene zamoliš,
Poklečke ću te moliti, da mi prostiš,
I tako ćemo živjeti i moliti
I pjevati i pričati stare priče
I smijati se zlatnim leptirima.[4]

Dobro i zlo, koren u đubretu, a cvet na svetlosti. Najlepše nakalemljeno na Najružnije; neuspelo remek delo stvorenja: mrzi, kad voli, i voli kad mrzi – tako slika Šekspir ženu, sfinksu, čija se zagonetka ne može rešiti, jer je nerešena, ili ne postoji uopšte!

Ali ja osećam potrebu da zamislim ili izmislim, da je Kordelija lepo lice njene majke, koju je nadživela; zrnce čistog zlata u crnom škriljcu, koje je osamdesetogodišnji u svojoj mladosti zapazio sa svojim oštrim očima, izvadio, okovao i držao sakrivenim na svome srcu! Kako je inače mogao da vole Gonerilinu i Reganinu majku?

_______________________________

[1] Prevod A. Hadžića: Kralj Lir; Pančevo.

[2] Prevod dr M. Bogdanovića: Kralj Lear, Zagreb, 1919.

[3] Ibid.

[4] Ibid.

[August Strindberg: Knjiga ljubavi; preveo: Đorđe Pejanović; Izdavač: Partenon : Srpska književna zadruga, Beograd, 2009, str. 87-90]

 

Free Book to Read – „I Hate My Brother“, by Branislav Bojcic

Branislav Bojcic is a Serbian writer born in Belgrade on December 30, 1984. The first book titled „I hate my brother“ he wrote in 2017. The novel speaks about the war that took place in the early 1990s on the territory of the former Yugoslavia. After a phenomenal public reaction, the book was translated into English.

Color me in Cyanide and Cherry

Greetings, everyone! Get a read of a fabulous book by a writer and friend. It is free to download. I would appreciate it if you could spread the word around, so others can see it, download it and read it as well. You can get to the book by clicking on the cover. Enjoy!

Thank you up front and have a fabulous day!

And now, something about the book:

thumbnail_ebookcover

„This book maybe answers the question whether we can become a monster, or the monster already lies deep within us, waiting for the opportunity to come to the surface.

The action of this novel takes place in the region of ex-Yugoslavia as well as in the prison and in the court of The Hague Tribunal for war crimes.

The main character is Gvozden Mishic. He is courageous, honest, hard-working, and above all, a highly honourable man.

What happens when such…

View original post 134 more words

НИКО

Блистава и сјајна чаробница писане речи… обавезно прочитајте!

ГРАНА ОД ОБЛАКА

niko.jpg

Нико није ни сањао да ће носити такво име. Док је заспалим и уплаканим очима гледао своје родитеље како пред њим праве слатке гримасе и машу играчкама, мислио је само о томе како ће се звати. Оставили би га у кревецу и ни помишљали нису колико је непроспаваних сати имао док је чекао своје име.

“Зваће се Давид!”, узвикивао је отац.

“Не, па да га целог живота неко дави и гуши. Зваће се Алекса. Мој деда се тако звао, и сасвим је лепо прошао у животу.”

“Не, одбијам! Хоћу звучно и упечатљиво име за свог сина.”

“Ако наставиш да бираш, дете ће нам остати без имена. Већ две недеље га не ословљавамо, он је још увек нико. Или хоћеш да се тако и зове?”, згранула се мајка.

Нико је слушао тај мучан разговор о његовом имену, и већ су му сузе кренуле низ лице. Затим је почео гласно да плаче…

View original post 1.636 more words

Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [3]

head_in_the_clouds_by_wings_of_dust-d1k1q13

Head in the clouds by Wings of dust via deviantart.com

[1] [2]

3)
Duhovno oslobođenje čoveka.
Pobeda nad strahom i smrću.

Stvaralaštvo je oslobođenje od ropstva. Čovek je slobodan onda kada se nalazi u stanju stvaralačkog poleta. Stvaralaštvo uvodi u ekstazu magnovenja. Proizvodi stvaralaštva nalaze se u vremenu, sâm stvaralački akt nalazi se van vremena. Isto se tako i svaki herojski akt izvodi iz vremena. Herojski akt može da ne bude potčinjen nekakvom cilju i da bude ekstaza trenutka. Ali, čisti heroizam može da bude samo sablazan, gordost i samopotvrđenje. Tako je čisti heroizam shvatao Niče. Tako ga je shvatao Malro. Čovek može da proživljava različite oblike oslobađajuće ekstaze. Može da postoji ekstaza borbe, erotska ekstaza, može čak da postoji i ekstaza gneva u kojoj se čovek oseća sposobnim da uništi svet. Postoji ekstaza na sebe uzetog žrtvenog služenja, ekstaza krsta. To je hrišćanska ekstaza. Ekstaza je uvek izlazak iz stanja okovanosti i porobljenosti, izlazak u trenutak slobode. Ali, ekstaza pruža prividno oslobođenje i iznova još više porobljava čoveka. Postoje ekstaze koje ukidaju granice ličnosti i uranjaju ličnost u bezličnu kosmičku stihiju. Duhovna ekstaza se karakteriše time što se u njoj ne ruši, nego učvršćuje ličnost. Ličnost je obavezna da u ekstazi izlazi iz sebe, ali, izlazeći iz sebe, ostaje sa sobom. Podjednaka porobljenost je zaokupiranost sobom i rastvorenost u bezličnoj stihiji sveta. To je sablazan individualizma i, suprotno, sablazan kosmičkog i socijalnog kolektivizma. U duhovnom čovekovom oslobođenju je usmerenost ka slobodi, ka istini i ka ljubavi. Sloboda ne može da bude bespredmetna i prazna. Spoznajte istinu i istina će vas učiniti slobodnima. Ali, spoznanje istine pretpostavlja slobodu. Slobodno saznanje istine ne samo da nema cenu, nego je i nemogućno. Ali, i sloboda pretpostavlja postojanje, istine, smisla, Boga. Istina, smisao – oslobađaju. Oslobođenje vodi ka istini i smislu. Sloboda je obavezna da bude ljubavna i ljubav je slobodna. Samo spajanje slobode i ljubavi realizuje ličnost, slobodnu i stvaralačku ličnost. Isključivo utvrđivanje jednog načela uvek unosi unakaženje i ranjava ljudsku ličnost; svako od načela samo po sebi može da bude izvor sablazni i ropstva. Sloboda, lažno usmerena, može da bude izvor ropstva. U objektivaciji duha najviše privlači nižim i prilagođava mu se; u stvaralačkom ovaploćenju duha ono niže, materija sveta, podiže se i zbiva se promena svetske datosti.

Ljudsko saznanje je podvrgnuto različitim iluzijama u poimanju odnosa između ovog sveta, u kojem se čovek oseća porobljenim, i drugog sveta, od kojeg on očekuje oslobođenje. Čovek je tačka presecanja dvaju svetova. Jedna od iluzija sastoji se u poimanju razlike između dvaju svetova kao različitih supstancija. U stvarnosti, to je razlika po modusu postojanja. Čovek prelazi od ropstva na slobodu, od razdrobljenosti na celovitost, od bezličnosti na ličnost, od pasivnosti na stvaralaštvo, to jest prelazi se na duhovnost. Ovaj svet je svet objektivacije, determinizma, otuđenosti i neprijateljstva, zakona. „Onaj“ svet je svet duhovnosti, slobode, ljubavi, srodnosti. Druga iluzija saznanja sastoji se u tome što se odnosi između dvaju svetova poimaju kao apsolutna objektivisana transcendentnost. Pri tome, prelazak iz jednog sveta u drugi pasivno se iščekuje i čovekova aktivnost ne igra nikakvu ulogu. U stvari, onaj svet, svet duhovnosti, carstvo Božije ne samo da se očekuje, nego se i stvara ljudskim stvaralaštvom, to je stvaralačko preobražavanje sveta podvrgnuto bolesti objektivacije. To je duhovna revolucija. „Onaj“ svet ne može da bude stvoren ljudskim moćima, ali ne može da bude stvoren i bez stvaralačke čovekove aktivnosti. To nas dovodi do eshatološkog problema, do problema kraja istorije i, prema tome, čovekovog oslobođenja od ropstva istorije.

Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [2]

sablasni_kosac_za_klaviom_by_grozozo-d4trshh

via deviantart.net by Grozozo

[1]

2)
Duhovno oslobođenje čoveka.
Pobeda nad strahom i smrću.

Pobeda duha nad ropstvom je, pre svega, pobeda nad strahom, nad strahom od života i nad strahom od smrti. Kjerkegor (Kirkegard) vidi u strahu-užasu osnovni religijski fenomen i znak značajnosti unutrašnjeg života. Biblija veli da je načelo premudrosti strah Božiji. I, uz to, strah je ropstvo. Kako to složiti? U ovom svetu čovek oseća strah od života i strah od smrti. Ovaj je strah oslabljen i otupljen u carstvu svakodnevice. Organizacija svakodnevice stremi da stvori bezbednost, mada, svakako, ne može u potpunosti da prevlada opasnost života i smrti. Ali, uranjajući u carstvo svakodnevice, obuhvatajući je interesima, čovek odlazi od dubine i nespokojstva povezanog sa dubinom. Hajdeger tačno veli da das Man (čovek) otupljuje tragizam života. Ali, sve je protivrečno i dvojako. Svakodnevica otupljuje strahove, pod čijom vlašću čovek sve vreme živi, strahove povezane sa uslovima ovog sveta. U suštini, strah određuje veliki deo političkih stremljenja, on određuje i socijalizovane oblike religije. Briga koju je Hajdeger priznao pripadajućoj strukturi bića neizbežno prelazi u strah, u svakodnevni strah koji je nužno razlikovati od transcendentalnog straha. Postoj strah koji je usmeren naniže i strah koji je usmeren naviše. Strah od smrti i strah od života otupljuju se kretanjem naniže, ka svakodnevici, i on se pobeđuje kretanjem naviše, ka transcendentnom. Strah može da bude više stanje od lakomislenog zagnjurivanja u svakodnevicu. Ali strah, svaki strah, je ipak čovekovo ropstvo. Savršena ljubav isteruje strah. Neustrašivost je najviše stanje. Ropski strah ometa otkrivanje istine. Strah rađa laž. Čovek misli da će se zaštiti od opasnosti lažju; on na laži, a ne na istini, podiže carstvo svakodnevice. Svet objektivizacije je sav prožet lažju. Istina se, pak, razotkriva neustrašivošću. Spoznanje istine zahteva pobedu nad strahom, vrlinu neustrašivosti, nebojazan od opasnosti. Preživljen i prevladan, najviši strah može da postane izvor spoznanja. Ali, spoznanje istine dostiže se ne strahom, nego pobedom nad strahom. Strah od smrti jeste prevladani strah. On može da bude nizak, svakodnevni strah, a može da bude visok, transendentni strah. Ali, strah od smrti znači čovekovo ropstvo, ropstvo poznato svakome čoveku. Čovek robuje smrti. Pobeda nad strahom od smrti najveća je pobeda nad strahom uopšte. A eto, porazna je protivrečnost čovekova u odnosu prema strahu od smrti. Čovek se ne plaši samo svoje smrti, nego i smrti drugih ljudi. I pored toga, čovek se dosta lako odlučuje na ubistvo, kao da se ponajmanje boji smrti izazvane ubistvom koje je on učinio. To je problem zločina koji je uvek, ako ne aktualno, onda potencijalno ubistvo. Zločin je povezan sa ubistvom, ubistvo je povezano sa smrću. Ubistvo ne izvode samo banditi, ubistva se vrše organizovano, u ogromnim razmerama, od strane države, ljudi koji imaju vlast ili tek što su je osvojili. I, eto, u svim ovim ubistvima užas od smrti se pokazuje otupljenim i čak gotovo neprisutnim, mada bi užas od smrti morao biti dvojak: užas od smrti uopšte i užas od smrti kao rezultata izvršenog ubistva. Smrtna kazna prestaje da se doživljava kao ubistvo, smrt u ratu takođe, i više od toga: prestaje da se doživljava kao smrt koja izaziva užas. I to je posledica objektivizacije ljudskog postojanja. U svetu objekata sve su vrednosti izvitoperene. Čovek umesto da bude vaskrsitelj, pobednik smrti, postao je ubica, sejač smrti. I on ubija kako bi stvorio život u kojem će biti manje straha. Čovek ubija iz straha; u osnovi svakog ubistva, privatnog ili državnog, leže strah i ropstvo. Strah i ropstvo uvek imaju sudbonosne posledice. Ukoliko bi čoveku pošlo za rukom da pobedi ropski strah, onda bi prestao da ubija. Čovek iz straha od smrti seje smrt, iz osećanja ropstva želi da gospodari. Gospodarenje je uvek prisiljeno da ubija. Država uvek iskušava strah i zato je prisiljena da ubija. Ona ne želi da se bori sa smrću. Ljudi vlasti veoma nalikuju na gangstere.

Ne znam višu moralnu svest u odnosu prema smrti od svesti Nikolaja Fjodorovog. N. Fjodorov žali za smrću svakog bića i zahteva da čovek postane vaskrsitelj. Ali, žaljenje za smrću koje je postalo aktivno nije strah od smrti. Vaskrsitelj pobeđuje strah od smrti. Personalizam postavlja pitanje smrti i besmrtnosti uopšte, ne onako kao N. Fjodorov. Nikolaj Fjodorov je u pravu kada kaže da borba protiv smrti nije samo lični posao, nego svačija smrt postavlja pred mene zadatak. Pobeda ne samo nad strahom od smrti nego i nad samom smrću jeste realizacija ličnosti. Realizacija ličnosti je nemogućna u konačnom, ona pretpostavlja beskonačnost, to jest večnost. Individuum umire, isto kao što se rađa u procesu vrste, ali ličnost ne umire pošto se ne rađa u procesu vrste. Pobeda nad strahom od smrti je pobeda duhovne ličnosti nad biološkim individuumom. Ali, to ne znači odvajanje besmrtnog duhovnog načela od smrtnog ljudskog, nego preobražavanje celovitog čoveka. To nije evolucija, razvoj u naturalističkom smislu. Razvoj je rezultat prikraćenosti, nedostižnosti punoće, i on je potčinjen vlasti vremena, to je postavljanje u vreme, a ne stvaralaštvo koje pobeđuje vreme. Nedovoljnost, prikraćenost, nezadovoljstvo, težnja ka višem nosi dvojak karakter i jeste i više i niže čovekovo stanje. Bogatstvo može da bude lažna potpunost, lažno oslobođenje od ropstva. Prelazak od prikraćenosti na potpunost, od siromaštva na bogatstvo može da bude evolucija i spolja se čini evolucijom. Ali, iz ovoga je skriven dublji tok, tok stvaralaštva, tok slobode, koji se probija kroz determinaciju. Pobeda nad smrću ne može da bude evolucija, ne može da bude rezultat nužnosti, pobeda nad smrću je stvaralaštvo, zajedničko stvaralaštvo čoveka i Boga, rezultat slobode. Napetost i strasnost života vuku ka smrti i povezani su sa smrću. U kruženju prirodnog sveta život i smrt su neraskidivi. Napetost životne strasti sama po sebi vuče ka smrti zato što je ona sadržana u konačnom, ona ne izlazi u beskonačnost-večnost. Večni život se ne dostiže umrtvljivanjem i uništavanjem strasne napetosti života, nego njenim duhovnim preobražavanjem, ovladavanjem njene stvaralačke duhovne aktivnosti. Negiranje besmrtnosti je umor, odustajanje od aktivnosti.

[3]

Nikolaj Berđajev: O čovekovom ropstvu i slobodi [1]

cage-head

via weirdopedia.org

1)
Duhovno oslobođenje čoveka.
Pobeda nad strahom i smrću.

Čovek se nalazi u ropstvu, on često ne primećuje svoje ropstvo i ponekad ga voli. Ali, čovek isto tako stremi oslobođenju. Pogrešno bi bilo misliti da običan čovek voli slobodu. Još je pogrešnije misliti da je sloboda laka stvar. Sloboda je teška stvar. Lakše je ostati u ropstvu. Ljubav prema slobodi, težnja za oslobođenjem, jeste pokazatelj već nekakve čovekove visine, svedoči da čovek iznutra već prestaje da bude rob. U čoveku je duhovno načelo nezavisno od sveta i nedeterminisano svetom. Čovekovo oslobođenje nije potreba prirode, razuma ili društva, kako se često misli, nego duha. Čovek nije samo duh, on je složenog sastava, on je isto tako i životinja, isto tako i pojava materijalnog sveta, ali čovek je, takođe, i duh. Duh je sloboda, a sloboda je pobeda duha. Ali, pogrešno bi bilo misliti da čovekovo ropstvo dolazi uvek od vlasti životinjsko-materijalne čovekove strane. U samoj čovekovoj duhovnoj strani može biti teških oboljenja, može biti razdvajanja, može biti eskteriorizacije i samootuđenja duha, može biti gubitka slobode, može biti zarobljenosti duha. U ovom je sva složenost problema slobode čovekovog ropstva. Duh se eksteriorizuje, izbacuje i deluje na čoveka kao nužnost, i on se vraća sebi, unutra, to jest ka slobodi. Jednu stranu ovog duhovnog toka shvatio je Hegel, ali nije sve shvatio, nije shvatio možda najvažnije. Slobodan čovek dužan je da sebe ne oseća na periferiji sveta objekata, nego u središtu duhovnog sveta. Oslobođenje i jeste prebivanje u središtu a ne na periferiji, u realnoj subjektivnosti, a ne u idealnoj objektivnosti. Ali, duhovna koncentracija ka kojoj zovu sa poučavanja duhovnog života može biti dvojaka po svojim rezultatima. Ona daje duhovnu snagu i nezavisnost od mnoštva koje potresa čoveka. Ali, ona može da suzi svest i izazove opsednutost jednom idejom. Tada se duhovno oslobođenje preobražava u novi oblik sablazni i ropstva. To znaju ljudi koji idu duhovnim putem. Oslobođenje nikad ne pruža prosto bekstvo od realnosti ili odricanje realnosti. Duhovno oslobođenje je borba. Duh nije apstraktna ideja, nema univerzalije. Ne samo svaki čovek, nego i pas, kokoška, insekt su egzstencijalnije vrednosti od apstraktne ideje, od opšte-univerzalnog. Duhovno oslobođenje nije propraćeno prelaskom na apstrakciju, nego na konkretnost. O ovome svedoči i Jevanđelje. U ovome je personalizam Jevanđelja. Duhovno oslobođenje je pobeda nad vlašću tuđine. U tome je smisao ljubavi. Ali, čovek lako postaje rob ne primećujući to. On se oslobađa zato što je u njemu duhovno načelo, sposobnost da ne bude determinisan spolja. Ali, ljudska priroda je tako složena i tako je zamršeno čovekovo življenje da iz jednog ropstva on može da zapadne u drugo, da upadne u apstraktnu duhovnost, u determinišuću vlast opšte ideje. Duh je jedinstven, celovit i prisutan u svakom svom aktu. Ali, čovek nije duh, on samo ima duh, i zato je u najduhovnijim čovekovim postupcima mogućna rascepljenost, apstraktnost i preporod duha. Konačno oslobođenje mogućno je samo kroz vezu ljudskog duha sa duhom Božijim. Duhovno oslobođenje je uvek okretanje ka većoj dubini nego što je duhovno načelo u čoveku, obraćanje Bogu. Ali, i obraćanje Bogu može da bude poraženo bolešću i da se preobrati u idolopoklonstvo. Zbog toga je neophodno neprestano čišćenje. Bog može da deluje samo na slobodu, u slobodi i kroz slobodu. On ne deluje na nužnost, u nužnosti i kroz nužnost. On ne deluje u zakonima prirode i zakonima države. Zbot toga učenje o promisli i učenje o blagodati zahtevaju ponovno razmatranje; tradicionalna učenja nisu prihvatljiva.

Čovekovo duhovno oslobođenje jeste realizacija ličnosti u čoveku. To je dosezanje celovitosti. I, uz to, to je neprestana borba. Osnovno pitanje realizacije ličnosti nije pitanje pobede nad determinacijom materije. Takva je samo jedna strana. Osnovno pitanje je pitanje o celovitoj pobedi nad ropstvom. Svet je loš ne zato što je u njemu materija, nego zato što nije slobodan, što je porobljen. Težina materije je proizišla iz lažne usmerenosti duha. Osnovna suprotnost nije suprotnost duha i materije, nego slobode i ropstva. Duhovna pobeda nije samo pobeda nad elementarnom zavisnošću čoveka od materije. Još je teža pobeda nad lažnim iluzijama koje čoveka spuštaju u ropstvo ponajmanje spoznato. Zlo u ljudskom življenju pojavljuje se ne samo u otvorenom obliku, nego i u lažnom obliku dobra. Idoli kojima se čovek klanja primaju oblik dobra. Antihrist može da sablažnjava lažnom sličnošću sa Hristovim likom. Tako se to i zbiva u hrišćanskom svetu. Mnoge univerzalno-opšte, apstraktne ideje jesu zlo u uzvišenom obliku. O ovome se govori tokom čitave moje knjige. Nedovoljno je reći da je potrebno osloboditi se greha. Greh se ne javlja samo u primitivnom obliku i ne sablažnjava; mogućna je opsednutost idejom greha i sablažnjenost lažnom borbom protiv greha koji se svuda u životu vidi. Čoveka porobljava ne samo realni greh, nego i opsednutost idejom greha koji izjeda čitav život. To je jedna od ropskih izopačenosti duhovnog života. Ropstvo koje čovek oseća kao spoljašnje i omrznuto nasilje manje je strašno od ropstva koje čoveka sablažnjava i koje je on zavoleo. Demonski karakter zadobija sve relativno preobraženo u apsolutno, sve konačno preobraženo u beskonačno, sve profano preobraženo u svetu, sve ljudsko preobraženo u božansko. Demonski postaje odnos prema državi, prema civilizaciji, čak prema crkvi. Postoji crkva u egzistencijalnom smislu kao sabornost i postoje crkve kao objektivacije, kao socijalne institucije. Kada se crkva kao objektivacija i socijalna institucija priznaje svetom i nepogrešivom, onda započinje idolotvorenje i čovekovo ropstvo. To je izopačenje religijskog života i demonski elemenat unutar religijskog života. Ljudski život je obogaljen izmišljenim, preuveličanim, egzaltiranim strastima, religioznim, nacionalnim, socijalnim i ponižavajućim strahovima. Na tom tlu niče čovekovo porobljavanje. Čovek ovladava sposobnošću da ljubav prema Bogu i prema najvažnijoj ideji preobrati u najstrašnije ropstvo.

[2]