Franc Kafka: Čigra

Jedan filozof motao se uvek tamo gde su se igrala deca. Čim bi video da neki od dečaka ima čigru, odmah bi se počeo prikradati. Čim bi se čigra zavrtela, filozof bi se odmah bacio na nju da je uhvati. Ništa ga se nije ticalo što deca vrište i pokušavaju da ga odvrate od svoje igračke; kada bi dočepao čigru dok se ona još vrti, bivao bi srećan, ali samo za trenutak, zatim bi je bacio na zemlju i otišao. Mislio je naime da saznanje svake sitnice, kao naprimer zakovitlane čigre, dostaje da bi se upoznalo ono što je opšte. Zato se nije bavio krupnim problemima, to bi mu izgledalo kao rasipništvo. Ako se stvarno upozna najmanja sitnica, sve će se saznati, zato se on bavio samo čigrom u pokretu. I uvek kada bi video pripreme za puštanje čigre, nadao se da će mu sada uspeti, a dok bi se čigra vrtela, jureći bez daha za njom nada bi mu se pretvarala u sigurnost; ali kada bi potom već držao glupi komad drveta u ruci, pozlilo bi mu, krik dece koji dotada nije čuo sada bi mu parao uši, gonio ga, i on bi se zavrteo kao čigra nespretno šibana bičem.

Preveo: Petar Vujičić

[IZVOR: POLJA.RS (.PDF)]

 

Jozef Gebels: Sada, narode, ustani, i neka oluja krene! (odlomak)

[Tekst govora na nemačkom jeziku i tekst govora na engleskom jeziku sa koga je priređen prevod]

Pozadina: Ovaj dugačak govor u Sportpalastu se smatra najčuvenijim Gebelsovim govorom. Održan je 18. februara 1943. pred ogromnom, ali pažljivo odabranom publikom u Berlinu. Staljingradska bitka je privedena kraju, i stvarna ozbiljnost rata je bila očigledna svima. Gebels je želeo da govorom stvori popularno oduševljenje za ratom, kao i da ubedi Hitlera da mu da veća ovlašćenja u vođenju ratne ekonomije.

***

Da bi istina bila jasna, međutim, moji nemački drugovi, želim da vam postavim niz pitanja. Želim da odgovorite na njih kako najbolje umete, prema svojoj savesti. Kad je moja publika navijala 30. januara, engleske novine su sledećeg dana objavile da je sve to propagandna predstava koja ne predstavlja stvarno mišljenje nemačkog naroda (Spontani uzvici „Fuj!“ „Laži!“ „Neka dođu ovde! Naučiće nešto drugo!“). Pozvao sam na današnji sastanak odabran nemački narod, u najboljem smislu te reči. (Ministrove reči bile su propraćene gromoglasnim pljeskom koji se pojačao kada je prišao prisutnim predstavnicima vojske.). Predamnom su redovi nemačkih vojnika ranjenih na istočnom frontu, bez nogu i ruku, ranjenih tela, oslepljeni, oni koji su pristigli sa medinskim sestrama, muškarci u cvetu mladosti koji stoje na štakama. Među njima su pedesetorica koji nose Viteški krst sa hrastovim lišćem, svetli primeri naše borbe. Iza njih su radnici naoružanja iz berlinskih fabrika oklopnih vozila. Iza njih su partijski zvaničnici, vojnici sa prve borbene linije, doktori, naučnici, umetnici, inženjeri i arhitekte, učitelji, službenici i zaposleni iz kancelarija, ponosni predstavnici svake oblasti intelektualnog života koji čak i usred rata stvaraju čuda ljudske genijalnosti. U sportskoj dvorani (Sportpalast) vidim na hiljade nemačkih žena. Omladina je prisutna, kao i stariji. Nijedan stalež, nijedno zanimanje, niti uzrast nisu nepozvani. S pravom mogu da kažem da je ispred mene okupljen reprezentativan uzorak nemačkog stanovništva, i iz domovine i sa bojišta. Da li je to istina? Jeste ili nije? (Sportska dvorana doživljava nešto što je retko viđeno čak i na ovom starom borbenom okupljalištu nacionalsocijalizma. Mase skaču na noge. Uragan hiljada glasova povikuje – da. Učesnici doživljavaju doborovoljan narodni referendum i izražavanje volje.) Vi, moji slušaoci, u ovom trenutku predstavljate čitav narod. Želim da vam postavim deset pitanja na koja ćete da odgovorite za nemački narod širom sveta, a posebno neprijateljima, koji nas slušaju na radiju. (Samo uz poteškoće ministar može da se čuje. Gomila je na vrhuncu uzbuđenja. Pojedinačna pitanja su oštra poput žileta. Svaki pojedinac oseća kao da se njemu lično obraća. S punim učešćem i oduševljenjem, gomila odgovara na svako pitanje. Sportska dvorana odzvanja jednoglasnim povikom saglasnosti.)

Englezi tvrde da je nemački narod izgubio veru u pobedu.

Pitam vas: Da li verujete u Firera i nas u završnoj ukupnoj pobedi nemačkog naroda?

Pitam vas: Da li ste odlučili da sledite Firera kroz sito i rešeto do pobede, i da li ste spremni da prihvatite najteža lična opterećenja?

Drugo, Englezi kažu da je nemački narod umoran od borbe.

Pitam vas: Da li ste spremni da sledite Firera kao falangu domovine, koji stoji iza borbene vojske i da ratujete s divljim određenjem kroz sve sudbinske preokrete dok pobeda ne bude naša?

Treće: Englezi smatraju da nemački narod više nema želju da prihvati vladine rastuće zahteve za ratnim poslom.

Pitam vas: Da li ste vi i nemački narod spremni da radite, ako Hitler naredi, 10, 12 i ako je potrebno 14 sati dnevno i da date sve za pobedu?

Četvrto: Englezi tvrde da se nemački narod opire vladinim sveratnim merama. Ne želi ukupan rat, već predaju! (Uzvikuje: Nikad! Nikad! Nikad!)

Pitam vas: Da li želite sveukupni rat? Ukoliko je potrebno, želite li sveukupniji i potpuniji rat od bilo čega što do danas možemo da zamislimo?

Peto: Englezi smatraju da je nemački narod izgubio veru u Firera.

Pitam vas: Da li je vaše poverenje u Firera veće, odanije i nepokolebljivije nego ikada pre? Jeste li bezuslovno i potpuno spremni da ga sledite gde god ide i da uradite sve što je neophodno da bi ratovali do pobedonosnog kraja? (Gomila ustaje kao jedan čovek. Pokazuje jedinstveno oduševljenje. Hiljade glasova uglas viču: “Firer komanduje, mi sledimo!” Talasi povika živeo (Heil) prolamaju se dvoranom. Kao po zapovesti, zastave i barjaci su podignuti kao najviši izraz svetog trenutka u kome gomila odaje počast Fireru.)

Šesto, pitam vas: Jeste li od sada spremni da pružite svoju punu snagu na istočnom frontu sa potrebnim ljudstvom i naoružanjem kako bi smrtonosno oduvali boljševizam?

Sedmo, pitam vas: Primate li unapred svetu zakletvu da domovina čvrsto stoji iza njih, i da ćete da im pružite sve što im je potrebno da bi izvojevali pobedu?

Osmo, pitam vas: Da li, posebno vi žene, želite da vlada učini sve što može da podstakne nemačke žene da ulože sve svoje snage na poslu da bi podržale ratne napore, i da pustite muškarce u bitku kad god je to moguće, tako što će pomagati muškarcima u borbama?

Deveto, pitam vas: Odobravate li, ako je neophodno, najradikalnije mere protiv grupica besposličara i mešetara koji se pretvaraju da je usred rata mir i koriste potrebe naroda za svoje sebične namere? Slažete li se da oni koji ugroze ratne napore treba da ostanu bez glava na ramenima?

Deseto i poslednje, pitam vas: Slažete li se iznad svega da u ratu, prema polaznoj tački Nacionalsocijalističke partije, ista prava i obaveze treba da se primenjuju na svakoga, da domovina treba da snosi teško ratno breme zajedno, i da napori treba da se podele podjednako svuda i između bogatih i siromašnih?

Pitao sam vas; dali ste mi odgovore. Vi ste deo naroda, i vaši odgovori su odgovori nemačkog naroda. Rekli ste našim neprijateljima šta treba da čuju tako da neće imati nikakvih zabluda ili pogrešnih ideja.

Sada, isto kao i u prvim satima vladavine i tokom narednih deset godina, u čvrstoj vezi smo sa nemačkim narodom. Najmoćniji saveznik na zemlji, sam narod, stoji iza nas i rešen je da sledi Firera, gde god to vodilo. Prihvatiće najteže napore do pobede. Koja to sila na zemlji može da nas spreči u ostvarivanju cilja. Sada moramo da uspemo i uspećemo! Stojim pred vama ne samo kao vladin govornik, već i kao govornik naroda. Moji stari partijski prijatelji su oko mene, zagrnuti visokim narodnim i vladinim funkcijama. Partijski drug Šper (Speer) sedi kraj mene. Firer mu je poverio veliki zadatak da pokrene nemačku industriju naoružanja i da snabdeva bojište sa svim potrebnim oružjem. Partijski drug, dr Laj (Ley) sedi pored mene. Firer ga je zadužio da upravlja nemačkom radnom snagom, obrazujući ih i obučavajući ih za neumoran rad koji rat iziskuje. Osećamo duboku obavezu prema partijskom drugu Zaukelu (Sauckel), koga je Firer zadužio da dovodi stotine i hiljade radnika u Rajh (Reich) kako bi podržali nacionalnu ekonomiju, nešto što neprijatelj ne može da uradi. Sve vođe partije, vojske, i vlade, takođe nam se pridružuju.

Svi mi smo deca našeg naroda, skovani zajedno u ovom najkritičnijem času naše nacionalne istorije. Obećavamo vam, obećavamo vam ratište, obećavamo Fireru da ćemo zajedno da oblikujemo domovinu u snagu na koju Firer i njegovi ratnici mogu potpuno i slepo da se oslone.

Obavezujemo se da za pobedu učinimo sve što je potrebno u životu i poslu. Ispunićemo srca političkom strašću, sa stalnogorećom vatrom koja je plamtela tokom velikih partijskih i državnih bitki. Nikada u ovom ratu nećemo postati plen lažnog i licemernog objektivizma koji je je tokom istorije doneo nemačkom narodu toliko nesreća.

Kada je rat počeo, uprli smo poglede u sam narod. Ono što služi samoj borbi za život je dobro i mora biti podstaknuto. Ono što šteti borbi za život je loše i mora biti uklonjeno i izbačeno. Sa usplamtelim srcima i hladnih glava prevazići ćemo glavne probleme u ovoj ratnoj fazi. Mi smo na putu ka konačnoj pobedi. Ta pobeda počiva na našoj veri u Firera.

Ove večeri još jednom podsećam sav narod na obaveze. Firer očekuje od nas da uradimo ono što će baciti u zaborav sve što smo učinili u prošlosti. Ne želimo da ga izneverimo. Kao što smo ponosni na njega, i on treba da je ponosan na nas.

Veliki poremećaji i previranja narodnog života pokazuju ko su pravi muškarci i žene. Više nemamo pravo da govorimo o slabijem polu, jer oba pola pokazuju istu odlučnost i duhovnu snagu. Narod je spreman na bilo šta. Firer je naredio, i sledićemo ga. U času narodnog odraza i promatranja, čvrsto i nepokolebljivo smo uvereni u pobedu. Vidimo to ispred sebe, samo to treba da dostignemo. Moramo da odlučimo da sve podredimo tome. To je trenutna obaveza. Neka krilatica bude:

Sada, narode, ustani, i neka oluja krene!

(Poslednje reči ministra izgubile su se u beskrajnom gromoglasnom pljesku)

Žak Elil: Propaganda (vertikalna i horizontalna propaganda)

VERTIKALNA I HORIZONTALNA PROPAGANDA

[prevod odlomka iz knjige na engleskom (Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes), str. 79-84]

Klasična propaganda, kako je pojedinac zamišlja, je vertikalna propaganda – u smislu da ju je stvorio vođa, tehničko lice, politički ili verski starešina koji nastupa sa nadmoćne pozicije svog autoriteta i teži da utiče na podčinjene gomile. Takva propaganda dolazi s vrha. Smišljena je u skrivenim dubinama političkih enklava; služi se svim tehničkim postupcima centralizovane masovne komunikacije; obuhvata brojne pojedince, ali oni koji je sprovode su izvan. Podsetimo se razlike, koju je prethodno pomenuo Lasvel (Laswell), između direktne i efektne propagande, mada su obe oblici vertikalne propagande.

Jedna osobina vertikalne propagande je da onaj koji je izložen propagandi ostaje usamljen čak i kada je deo gomile. Povici oduševljenja ili mržnje, iako delovi povika gomile, ne vode ga u komunikaciju sa drugima; njegovi uzvici su samo odgovor vođi. Konačno, ovakva vrsta propagande zahteva posmatrački stav onih kojima je upućena. Oni su zgrabljeni, izmanipulisani, posvećeni; oni doživljavaju ono što se od njih traži da dožive; stvarno se pretvaraju u objekte. Razmotrimo, primera radi, kvazi-hipnotičko stanje onih koji su na sastancima izloženi propagandi. Tamo je pojedinac depersonalizovan; njegove odluke više nisu njegove već one koje predlaže vođa, nametnute stečenim automatizmom. Kada govorimo da je to posmatrački stav, ne smatramo da ne učestvuje onaj koji je izložen propagandi; naprotiv, on postupa energično i strasno. Međutim, kako ćemo da zapazimo, njegovi postupci nisu njegovi, iako veruje da jesu. Naročito, osmišljeno je i ustanovljeno mimo njega, propagator deluje kroz njega, što ga smanjuje do nivoa pasivnog oruđa. On je mehanizovan, nadvladan, dakle – pasivan. Ovo je utoliko više jer je često uronjen u masu izloženih propagandi u kojima gubi svoju individualnost i postaje jedan element među ostalima, neodvojiv od gomile i nezamisliv bez nje.

U svakom slučaju, vertikalna propaganda je daleko najraširenija – da li Hitlerova ili Staljinova, ili francuske vlade od 1950. godine, odnosno SAD-a. To je u nekom smislu najlakše napraviti, ali njeno neposredno delovanje je izuzetno prolazno i mora da se obnavlja stalno. To je pre svega korisno za agitacionu propagandu.

Horizontalna propaganda je mnogo novijeg datuma. Poznata nam je u dva oblika: kineska propaganda i grupna dinamika u međuljudskim odnosima. Prvopomenuta je politička propaganda; druga je društvena propaganda; obe su propagande integracije. Njihove osobenosti su iste, iako je to začuđujuće kada uzmemo u obzir njihovo potpuno različito poreklo – u smislu, istraživačkim načinima, i uglovima posmatranja.

Ova perspektiva može da se nazove horizontalnom, jer je stvorena unutar grupe (ne sa vrha), gde su, u osnovi, svi pojedinci jednaki i gde nema vođe. Pojedinac ostvaruje kontakte sa drugima sa kojima je na istom nivou, a ne sa vođom, stoga takva propaganda uvek zahteva „svesnu odanost“. Njen sadržaj je predstavljen u poučnom maniru i upućen inteligenciji. Vođa, propagator, je tu kao neka vrsta animatora ili vođe rasprave; ponekad su njegovo prisustvo i identitet nepoznanica – npr. „pisac iz senke“ u pojedinim američkim grupama, ili „policijska uhoda“ u kineskim grupama. Lična privrženost njegovoj grupi je „svesna“ zato što je svestan toga i prepoznaje to, ali konačno i prisilna, jer je uhvaćen u dijalektiku, a u grupi ga to nepogrešivo vodi ovakvoj privrženosti. Takođe, njegova odanost je „intelektualna“, jer svoja uverenja može da izrazi jasno i razumno, ali to nije iskreno, jer informacije, podaci, rasuđivanje koje ga je navelo da se prikloni grupi, su namerno falsifikovani kako bi ga tamo odveli.

Najupečatljivije obeležje horizontalne propagande je mala grupa. Pojedinac aktivno učestvuje u životu ove grupe, u iskrenom i živom dijalogu. U Kini se pomno vodi računa da svaki član govori, da se izrazi, da iznese svoje mišljenje. Samo kada govori pojedinac postepeno otkriva svoja uverenja (koja odgovaraju uverenjima grupe), postaje neopozivo uključen, i pomaže drugima da uobličavaju svoja mišljenja (koja su istovetna). Svaki pojedinac pomaže da se obrazuje grupno mišljenje, ali grupa pomaže svakom pojedincu da pronađe ispravan pravac. Jer, čudno, to je uvek ispravan pravac, očekivano rešenje, „odgovarajuća“ uverenja, koja su najzad otkrivena. Svi učesnici su smešteni na jednakoj osnovi, sastanci su prisni, rasprava je nezvanična, i vođa ne predsedava. Napredak je usporen; mora da bude mnogo sastanaka, na svakom se pretresaju događaji sa prethodnog sastanka, kako bi moglo da se razmeni zajedničko iskustvo. Da se proizvede „dobrovoljna“ a ne mehanička odanost, da se stvori rešenje koje je pojedinac „pronašao“ a ne da je nametnuto odozgo, zaista je veoma napredan postupak, daleko više uspešan i obavezujuć u odnosu na mehaničke radnje vertikalne propagande. Kad je pojedinac mehanizovan, njime se može lako upravljati. Međutim, kada se pojedinac nalazi na položaju gde ima očiglednu slobodu izbora a ipak se dobija od njega ono što se očekuje, lukavije je i opasnije.

Vertikalnoj propagandi su potrebna ogromna oruđa medija masovne komunikacije; horizontalnoj propagandi je potrebna ogromna organizacija ljudi. Svaki pojedinac mora da bude ubačen u grupu, ukoliko je moguće u nekoliko grupa približnih delovanja. Grupe moraju da budu istovrsne, specijalizovane, i male: petnaest do dvadeset je najpovoljnija brojka da bi se dozvolilo aktivno učestvovanje po svakoj osobi. Grupa mora da obuhvati pojedince istog pola, obrazovanja, uzrasta i iz istog okruženja. Tada i najveći razdor među pojedincima može da se sredi i da se uklone svi činioci koji mogu da odvuku pažnju, rascepe motivaciju i spreče uspostavljanje pravilnog pravca.

Stoga, potrebno je mnogo grupa (ima ih na milione u Kini), kao i mnogo vođa grupe. To je glavni zadatak. Jer ako, prema Maovom obrascu, „svako mora da bude propagator za sve“, podjednako je tačno da moraju da postoje posrednici između vlasti i svake grupe. Takvi ljudi moraju da budu nepokolebljivi, sjedinjeni sa grupom, i moraju da vrše ustaljen i trajan uticaj. Moraju da budu članovi integrisanog političkog tela, u ovom slučaju Komunističke partije.

Ovoj vrsti propagande potrebna su dva uslova: pre svega, nedostatak kontakta između grupa. Član male grupe ne sme da pripada drugim grupama, gde bi bio izložen drugim uticajima; što bi mu omogućilo da se ponovo pronađe, i s tim, snagu da se odupre. Zbog toga su kineski komunisti navaljivali da razbiju tradicionalne grupe, kao što je porodica. Lična i raznovrsna grupa (različitog uzrasta, pola i zanimanja), porodica je ogromna prepreka takvoj propagandi. U Kini, gde je porodica i dalje bila veoma snažna, morala je da bude razbijena. Problem je veoma različit u Sjedinjenim državama i u zapadnim društvima; tamo su društvene strukture prilično rastegljive i uništene, kako ne bi bilo prepreka. Nije neophodo da se rasturi porodica da bi grupa bila pokretljiva i potpuno delotvorna; porodica je ionako rasturena. Više nema moć da razvije pojedinca; više nije mesto gde se pojedinac izgrađuje i ima svoje korene. Prostor je čist za uticaj malih grupa.

Drugi uslov za horizontalnu propagandu je istovetnost između propagande i obrazovanja. Mala grupa je središte celokupnog običajnog, intelektualnog, psihološkog i građanskog obrazovanja (informacija, dokumentacija, katehizacija), ali je najpre politička grupa, i sve što radi je povezano s politikom. Tamo obrazovanje nema smisla osim u odnosu sa politikom. Ovo je podjednako tačno za američke grupe, iako izgleda suprotno. Ovde pojam politike mora da se uzme u svom najširem smislu. Maovo političko obrazovanje je na stepenu katehizma koje je najdelotvornije u malim grupama. Pojedinci se podučavaju kako je to biti član komunističkog društva; i iako je bukvalan činilac (pravila koja se uče, koja su osnovna načela marksističkog komunizma) važan, propagator nastoji pre svega da navikne članove grupe na naročito novo ponašanje, da usadi verovanje u ljudsku vrstu koju propagator želi da stvori, da stavi svoje članove u dodir sa stvarnošću putem grupnog iskustva. U ovom smislu obrazovanje je veoma celovito, sa potpunim izjednačavanjem između onoga što je naučeno „intelektualno“ i šta se „proživelo“ iskustveno.

Očito, nijedno političko „uputstvo“ nije moguće u američkim grupama. Svim Amerikancima su poznata velika načela i demokratske ustanove. A ipak ove grupe jesu političke: njihovo obrazovanje je posebno demokratsko – da tako kažemo, pojedinci su naučeni kako da budu preduzimljivi i kako da se ponašaju kao članovi demokratije. To je zaista građansko obrazovanje, temeljno obrazovanje upućeno celom čoveku.

Te grupe su sredstva obrazovanja, ali takvo obrazovanje je samo jedan od činilaca propagande usmereno na sticanje privrženosti društvu, njegovim načelima, njegovom ideologijom, i njegovim mitovima – i ponašanju koje vlasti zahtevaju. Male grupe su odabrano mesto za ovo preduzmljivo ponašanje i državno ustrojstvo koje upražnjava horizontalnu propagandu ne može da dozvoli nijedan drugi način ili obrazac poučavanja i obrazovanja sem ovog. Već smo opazili da važnost ovih malih grupa zahteva uništavanje drugih grupa, kao što je porodica. Sada moramo da shvatimo da obrazovanje pruženo u malim političkim grupama zahteva ili nestanak visokoškolskog obrazovanja ili njegovo utapanje u sistem.

U Čoveku organizacije (The Organization Man), Vilijam Ejč Vajt (William H. Whyte) jasno prikazuje način na koji američke škole postaju sve više i više prost mehanizam za prilagođavanje mladih američkom društvu. Što se tiče kineske škole, to je samo sistem propagande koji se tereti za katehizovanje dece dok ih opismenjava.

Prema tome, veoma je zahtevno stvoriti horizontalnu propagandu (posebno što traži toliko učitelja), ali je izuzetno delotvorno kroz svoje pedantno opkoljavanje svih, putem plodonosnog učešća prisutnih i putem njihovih javnih izjava o odanosti. To je, naročito, sistem koji izgleda kao da se savršeno podudara sa društvima jednakosti tvrdeći da se zasniva na volji naroda i sebe naziva demokratskim: svaka grupa je sastavljena od ljudi koji su slični, a jedinka čak može da uobliči volje takve grupe. Ali sve ovo je na kraju mnogo strožije i celokupnije od eksplozivne propagande. Zahvaljujući sistemu, Mao je uspeo u prelaženju od subverzivne propagande do integracione propagande.

Johan Volfgang fon Gete: Blažena čežnja

Mudri samo smiju znati,
Mnogost umah ruglo budi;
Životnom ću hvalu dati
Što za plamom smrti žudi.

Hladnih noći ljubav uđe,
Ti gdje tvoriš da te stvori;
Spopada te čuvstvo tuđe,
Kada tiha svijeća gori.

Obavijen većma nisi
Ti u tmine zasjenjenju;
Žudnjom novom trgnut ti si
K uzvišenom sjedinjenju.

Nisi od daljine trudan,
Leteć’ stižeš, pogonjen;
I na koncu svjetla žudan,
Leptir ti si spepeljen.

Sve dok nemaš ovo bar:
Umri, ali budi! –
Tmuran gost si, pozemljar
Na toj tamnoj grudi.

Johan Volfgang fon Gete: Faust

POSVETA

Priđoste opet, lelujna stvorenja,
kao pred davni mutni pogled moj.
Da vam sad čvrsta dam uobličenja?
Zar još sam srcem sklon zabludi toj?
Vi navirete svud iz isparenja
i magle – lepo! vaš nek vlada roj!
Kako mi dušu mladićki potresa
čarobni dašak oko vaših lesa!

Vi donosite slike vedrih dana
mnoge su drage seni usred vas;
javlja se, kô iz zamrlih predanja,
ljubavi i drugarstva prvi čas;
pominje zbrku životnih putanja
obnovljenoga bola žalan glas
i dobre duše koje, prevarene
od kobi zle, uminuše pre mene.

Buduće pesme oni čuti neće
kojima nekad svoje prve slah;
rasu se krug što ljubazno saleće,
utihnu onaj prvi odjek, ah!
Moj bol sad mnoštvo neznano presreće
od koga me je i kad pljeska strah,
a što sam negde pesmom razgaljivô
ko zna kud luta, ako je još živo.

Čežnja me, već zaboravljena, goni
tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad,
kao da s harfe Eolove zvoni
pesma i šapće polujasan jad,
ježim se, suza za suzom se roni,
strogo se srce sve razneži sad;
što imam, to se u daljini skriva;
što nestade, za mene stvarnost biva.

[JOHAN VOLFGANG GETE: FAUST, DEO 1. IZDAVAČ: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD, 1980; PREVEO BRANIMIR ŽIVOJINOVIĆ]

 

Nikola Tesla o ženama

Borba žene za ravnopravnost završiće se novim poretkom u odnosu na pol, u kome će žene biti nadmoćnije. Savremena žena, koja već sad u čisto površnim pojavama predstavlja napredak svog pola, samo je spoljašnji znak nečeg dubljeg i moćnijeg što sazreva u nedrima ljudskog roda.

Žena neće istaći svoje pravo na jednakost, a docnije i svoju nadmoćnost, time što će podržavati čoveka u plitkom fizičkom smislu, već time što će probuditi svoj um.

Ali ženski um je već pokazao sposobnost za sve ljudske duhovne tekovine i postignuća, i kako nova pokoljenja budu dolazila, tako će se i ta sposobnost razvijati; prosečna žena biće isto tako dobro obrazovana kao i prosečan muškarac, a potom i bolje, jer uspavane moći njenog duha biće podstaknute na rad, koji će biti utoliko veći ukoliko su one vekovima mirovale. Žena se neće obazirati na ono što je bilo, i zaprepastiće civilizaciju svojim napretkom.

Međutim, sticanje novih polja poduhvata za ženu, njihova postepena uzurpiranja vodećih mesta zamagliće i na kraju izbrisati žensku senzibilnost, ugušiće materinski instint, tako da će brak i materinstvo prestati da postoje, a ljudska će se civilizacija približiti savršenoj civilizaciji pčela.

(1925. godina)

[IVAN NASTOVIĆ: ARHETIPSKI SVET NIKOLE TESLE, IZDAVAČ: PROMETEJ NOVI SAD, 2010, STR. 97]

 

Seren Kjerkegor: Dnevnik zavodnika

(…) 3. lipnja

Još uvijek nisam načisto sa svojom taktikom; stoga ne poduzimam ni najmanji manevar, nego prolazim tiho i što neprimjetnije pored nje; tako čine vojnici kada leže u zasjedi; bacaju se na tlo i prislone uho na zemlju, da bi čuli i najmanji šum.

Za nju i ne postojim; ne možda zato, što me previđa, ne, mi imamo negativan, tj. imamo nikakav odnos.

U romanu se običava pisati: “Vidjeti je i ljubiti je, bilo je jedno.”

Da, kad ne bi bilo u ljubavi dijalektike! Što znaju romani o ljubavi! Prikazati stvar tako lakom nije ništa drugo do prijevara.

Kad porazmislim o svemu, što danas o njoj znam, i potom se sjetim prvog dojma, koji sam o njoj bio stekao, tada nalazim, da je taj prvi dojam samo neznatno modificiran. Čak su i te male izmjene kako u njenu, tako i u moju korist. Nisam bio računao, da je toliko samotna. Neka ljupkost, koja bi izdržala čak i najstrožu kritiku, zapela mi je onda za oko. No ljupkost je prolazna stvar, ona nestaje kao jučerašnje pred današnjim. Stignemo li jednom dotle, da nas život sili na razmišljanje o životu, onda je gotovo sa ljupkošću. Cordelia je upućena u životnu borbu, a da o tome nije razmišljala: to je dragocjeno otkriće.

Kad bih samo znao, kako djeluju njeni osjećaji. Zaljubljena svakako još nije bila, za to jamči lak i nesmetan polet njene duše; još manje mogu vjerovati, da je jedna od onih teoretski iskusnih djevojaka, koje su već od rana navikle na pomisao, da idu ruku pod ruku sa ljubljenim muškarcem. Njena se duša hrani ambrozijom ideala; pa ni vizije zbilje ne gone je iz njenog carstva sanja. No vjerujem, da sam otkrio, kako joj pred očima ne lebdi slika neke junakinje iz ljubavnog romana, već prije lik Jeanne d’Arc.

Sada se radi samo o tome, da li je toliko ženstvena, da je njena ženstvenost reflektirajuća, ili se treba ograničiti na to da se jednostavno prihvati kao lijepa i ljupka; da li se smije jače napeti luk. Naći čistu ženstvenost nije baš mala stvar, no da bi sve to postalo zanimljivo, morao bi se smjeti staviti na kocku čak i changement. Najpametnije bi bilo pribaviti joj nekog kavalira, koji bi u svim oblicima uznastojao oko nje. Praznovjerje je, da to djevojkama može štetiti. Dakako, da je bolje kod tih nježnih biljčica, čija se snaga utroši na jedan jedini cvat, da su svježe i da još nikada nisu čule za ljubav. Ali Cordelia nije jedna od tih, ona može kod takvog ljubakanja samo dobiti, i ja ću joj, ako još nema nekog kavalira, sa zadovoljstvom jednoga priskrbiti. Dakako, da to ne smije biti nekakav gizdelin, inače je sav trud besmislen, to mora biti neki upotrebljiv mlad čovjek, najbolje je da bude dopadljiv — jedino malo presitnog formata za njenu strast. On neće uza se vezati njenu pažnju, i njegova ljubav će joj se pričiniti bljutavom. Konačno će, kad bude uspoređivala zbilju s onim, za šta se smatra pozvanom, posumnjati u vlastiti realitet. Reći će: ako je ljubav takva, onda nije vrijedno ljubiti. Tako će postati ponosna, a to je čini zanimljivom — na njoj sve zrači u blistavu sjaju; istovremeno se, međutim, približava svome padu i time postaje još zanimljivijom.

Moj idući zadatak je, dakle, da steknem pregled nad njenim krugom poznanika, da bih vidio, da li već postoji ljubavnik. Dok o tome nisam potpuno načistu ne mogu joj — a da ne stavim sve na kocku — priskrbiti drugoga. Dva takmaca — pa koliko god svak sam za sebe bio bezopasan — djeluju rivalstvom. Kao prvo moramo, dakle, saznati da li možda jedan već nije u zasjedi. Ne čini se vjerojatnim, da bi netko prodro u njeno samostansko prebivalište, ali ona ipak izlazi, i pri tom je mogao netko da joj postane zanimljiv.

Strategija, po kojoj moram da vojujem, je ova: ona mora biti dovedena uvijek u zanimljive situacije. Samo na bojištu zanimljivosti može se ratovati; taj trik treba iskoristiti do krajnjih granica. Ukoliko nisam slijep sve je u njoj udešeno za ono, što ja od nje želim, štaviše, ona i ne traži ništa drugo. Uvijek treba najprije uhodarenjem saznati, što neka žena može da pruži i što prema tome očekuje, da će dobiti. Sve moje pustolovine imale su svoj realitet, obrazovale su jednu epohu mojeg života, jednu fazu u mom razvoju, koja je točno odudarala od prethodne; katkada sam radi toga bio štošta i naučio. Radi neke djevojke naučio sam plesati; neka mala plesačica dovela me do toga, da sam poboljšao svoju francusku konverzaciju. Tada sam još bio nespretan i išao sam, kao i ostali, na tržnicu, na kojoj čovjek uvijek biva oguljen; danas više cijenim prigodne kupovine.

Moguće je, da je svoje zanimanje iscrpla na nekoj drugoj strani; povučen život, koji vodi, dopušta takve pretpostavke. Želim, dakle, ono zanimljivo učiniti ponovno prihvatljivim za nju i u tu svrhu ću, umjesto poetskog, izabrati prozaično. Mora se osjećati odgurnutom, to će izazvati njenu pažljivost. Najprije će rezoniranjem i ironijom, pomoću apsolutno neutralnog, pomoću duha, biti stavljena van borbe njena ženstvenost. Tako će, u vlastitim očima lišena ženstvenosti, dospjeti u za nju nepoznato stanje, te će se morati meni povjeriti — ne kao ljubavniku, već još uvijek potpuno neutralno. Tada će se probuditi žena, morat će se izmamiti iz njena brloga i nategnuti do skrajnje elastičnosti — a naposljetku će izigrati ćudoredne norme. Njih će skršiti i tada će se ono žensko u njoj vinuti do skoro nadnaravne visine — tada će biti moja, žena i duša. (…)

[SEREN KJERKEGOR: DNEVNIK ZAVODNIKA, IZDAVAČ: BIGZ BEOGRAD 1975 , STR. 42-45]

Meša Selimović: Tišine

(…) Zvuči ubjedljivo, a ipak sam nezadovoljan. Uzdržao sam se da je ne upitam kako me vidi, kakvo je njeno mišljenje o meni. Maloprije sam bio siguran da sam joj potreban i da će to reći ne štedeći ponos. Mislio sam da sam nadmoćniji. A sâm sam želio da čujem bilo šta o sebi, lijepo ili ružno, povoljno ili nepovoljno, ali sam to želio s bijesom, gotovo s mržnjom, osjećajući da mi se izmakla, da nisam za nju neophodnost.

Neću da joj kažem, neću da kažem, žao mi je, boli me, želio sam da me prizna kao jedinu svoju mogućnost. Ne iz sujete, već iz potrebe, koja za mene mnogo znači, sve znači, da budem bezuslovno prihvaćen na ovom prelasku u život koji se još ne pokazuje, u kojem ću biti potvrđen, ili odbačen. Kažem: odbačen, a ne vjerujem u to, uznemiren sam samo da li ću uspjeti da budem dovoljno prisutan. I kako ću preodoljeti ovaj krug praznine što počinjem da osjećam oko sebe. Zato sam želio da stane uza me, hvatao sam se za nju, gurao je da pobijedi oklijevanje, činila mi se dovoljno sigurna da me podrži. Ali bilo je važno da to učini sama, od svoje volje, ne bi vrijedilo ako bih je nagovorio. Nisam računao na njen ponos. Iznenadila me njena samosvjesnost, njena nadmoćna hladnoća, njeno potpuno vladanje sobom. Suviše je jaka, i isključiva, kao i ja, samo ne žuri da to pokaže, tiha je i uporna, uvjerena da će biti onako kako ona hoće. Njen otpor nije pobuna, već strpljivo zauzimanje položaja, ne za trenutak, već za dugo vrijeme. Možda bi najbolje bilo da je na tom zauzetom položaju ostavim samu, jer odjednom želim da što prije odem, ne volim poraze, ali kažem neočekivano:

– Hoćemo li se vidjeti?

– Da.

– Doći ću na večeru.  U osam.

– Kao i sinoć?

– Dobro, kriv sam, izvinjavam se, zašto insistiraš toliko?

– Šalim se.

Oprašta, ali upozorava. Može da razumije, ali pamti. Računa s mojim slabostima, smatrajući da će ih svesti na snošljivu mjeru. Ne tjera stvar do kraja, ne pušta ništa iz ruku, nadmoćno popustljiva, nadmoćna bez mjere, popustljiva s mjerom. Ne podnosim taj odnos, tu strpljivost koja se smiješi, kao djetetu, ponižava me, stavlja me u neravnopravan položaj.

– Sad stvarno moram da idem.

– Idi.

– Jesi li ljut?

– Ne.

Ponovo mi se približava.

Stojimo jedno prema drugome, lice u lice. Znam taj kratki trenutak ćutanja, zbunjenost obostrane želje i naglu odlučnost koja rješava nelagodnost ispunjavajući nas snagom našeg vlastitog osjećanja. Ali sad sam hladan, mirno ispitujem crte njenog lica, malo umorne, njen osmijeh, pomalo namješten, vidim njenu mrsku sigurnost, ne znam više da li je lijepa ili nije, nije mi važno, strana mi je tako nepokorena, nepovoljno je komentarišem u sebi, a podešavam da mi izraz bude mek, da je pogled vidi željno, glumim napregnutu uznemirenost i tobožnju zbunjenost. Hoću da izgledam drukčije nego maloprije, da je oslobodim ograda. Ali, ona je neranjiva: ili zapaža igru, ili joj je svejedno. Uhvatio sam je za mišice, naglo, grubo, htio sam da joj nanesem bol, da je povrijedim i uvrijedim, da je naljutim. Pa i to ne uspijevam. Bez trzaja, bez negodovanja, lako se oslobodila moga neprijatnog stiska, čak joj je i osmijeh ostao na usnama.

– Onda u osam – rekla je mirno.

Ne znam šta je to, prijateljski poziv, ruganje, ili ona igra svoju igru kojom hoće da mi nametne svoj način, svoje zahtjeve.

Neću nasjesti, ali me uznemiruje. (…)

[MEŠA SELIMOVIĆ: TIŠINE, IZDAVAČI: BIGZ BEOGRAD i SVJETLOST SARAJEVO 1990 , str. 75-78]

Non-fiction

Ovih dana na naslovnoj strani najprodavanijeg dnevnog lista Gistro osvanula je vest da danas svako može da izda knjigu. U autobusima, u parkovima, na ulicama, po javnim kućama, svi su držali u rukama raširene te šarene novine, mahom sadržane od obnaženih fotografija i sočnih psovki – i upijali ih. U jutarnjem programu televizije Mrak gostovao je glasnogovornik najjače izdavačke kuće Raguna. Tom prilikom je do detalja objasnio neke stvari.

Oci države su dekretom naložili da se ima u narednih pet godina odobriti podsticaj svakome ko makar u memljivom podrumu poseduje štamparsku presu iz doba Gutenberga. To je zamišljeno delom kao zajam a delom kao samodoprinos. Država bi omogućila običnom smrtniku da kupi državne zapise centralne banke sa rokom dospeća od pet godina po stopi interesa od -50%. U praksi to bi značilo da se na svaki dinar dat državi gubi pola dinara u narednih pet godina. Što se ličnog učešća tiče to je prepušteno slobodnoj volji pojedinca da odluči koliko će da se otvori iz slamarice.

Izabrani predstavnici su dosledno sprovodili demokratski iskazanu volju naroda i nisu se mešali u teme koje će biti zastupljene u knjigama. Stvorili su se ogromni redovi ispred brokerskih kuća gde se narod tiskao da ovlasti svog brokera koji bi po nikad povoljnijim uslovima kupio za njih zapise trezora. Izdavačke kuće su bile zaposednute svakakvim svetom. Svi su želeli da se njihova pisana reč vidi. Svi su želeli nešto da poruče okruženju u kome žive. Svako je imao nešto da kaže i svako je mislio da je to što ima da kaže bogom dano. Bog tu nije nešto posebno učestvovao, osim što se tu i tamo pominjao u naslovima ili rečenicama, bogohulno i bogougodno. Češkao je svoju ogromnu bradu, pleo je pletenice od nje i mirno posmatrao svakolika bića, jer bogu je svako biće podjednako ljubljeno.

Već pomenuti predstavnik Ragune stidljivo je pomenuo, jer nije smeo da se suprotstavlja oruđu bezuslovne moći, da je poželjno da ljudi koji hoće da obelodane svoje reči treba da budu bar malo poznati drugim ljudima. Zatim se nevino nasmešio i jedva čujnim glasom prozborio da treba da budu malo više poznati širokim narodnim masama. Nije se mnogo osvrtao na to po čemu treba da budu poznati, tako da se stekao utisak da je bilo važno samo da su prepoznatljivi po bilo čemu.

Tako se sada uz svaku osnovnu životnu namirnicu ali i onu koja nije neophodna vezuje i proizvod koji može da mu bude zamena. Primera radi, hleb Sava pojavio se u novom ruhu. Dobio je papirnu kesu u koju je upakovan. Na policama prodavnica bile su kese na kojima su se nalazile osobe ženskog pola sa obimnim silikonskim poprsjima i blagotelećim pogledima. One nisu dobro znale padeže, pa čak ni maternji jezik, ali su se tako lepo pućile hijaluronski napunjenim usnicama. Njih je narod prepoznavao sa TV ekrana, iz rijailitija, kad su opštile intimno na opštu radost gledališta. Ti sadržaji su posebno osmišljeni radi obrazovanja i podizanja opšteg nivoa svesti. Toalet papiri u rolnama i listićima su bili bogato ukrašeni poezijom koja je odisala lepotom škrabotina iz bircuza i zatvorskih ćelija, gde je iz prve ruke, sa izvorišta života, prenesen osećaj prisnosti sa flajkom i čakijom.

Bilo je tu i šatro uglednijih likova iz polusveta novinarstva, voditeljstva i tih nekih grana koje je plebs znao od ranije gledajući iste te TV programe, pomalo crvene i pomalo bele. Oni su bili ubice tiraža i apanaža. Odrađivali su popularne teme koje imaju veze sa neproverenim glasinama o religiji, kojekakvim artefaktima sumnjivog porekla, tragičnim ljubavima iz pretprošlog, prošlog i ovog veka, te arhetipskom ženskom žudnjom za oduzimanjem sopstvenog života zbog neuzvraćene ljubavi. Doduše, upitno je bilo ko zapravo piše te knjige, jer je posao pisca iz senke bilo jedno od nevidljivih ali postojećih zanimanja.

Kako je jedna od osnovnih strategija marketinga – penetracija, bilo je primetno da je prodiranje u umove i srca čitalaštva uzelo maha, te je sve izgledalo kao starorimske orgije. „Narod je, izložen dubokom poniranju, postao vrlo oslobođen i veoma razuzdan, i činilo se da niko i ništa ne može da zaustavi kolektivno ludilo“, pisalo je velikim slovima na naslovnici današnjeg Gistra.

Hulio Kortasar: Priča bez naravoučenija

Jedan čovek prodavao je povike i parole, i posao mu je išao dobro, iako su se mnogi cenkali i tražili popust. Čovek je skoro uvek popuštao, i tako je uspevao da proda mnogo povika uličnim prodavačima, izvestan broj uzdaha koje su kupile gospođe rentijerke, kao i reči za lozinke, slogane, uvodnike i kalambure.
Najzad, saznavši da je kucuo čas, čovek je zamolio da bude primljen kod tirančića svoje zemlje, koji je ličio na sve svoje kolege, i koji ga je primio, okružen generalima, sekretarima i šoljama kafe.
— Došao sam da vam prodam vaše poslednje reči — reče čovek — One su vrlo bitne, jer nećete uspeti da ih nađete u pravi čas, a međutim biće potrebno da ih izgovorite u poslednjem trenutku, da biste napravili zaokružen osvrt na jednu istorijsku sudbinu.
— Prevedi šta kaže — naredi tirančić svom tumaču.
— Govorio je, argentinski, Ekscelencijo.
— Argentinski? A zašto ga nisam razumeo?
— Razumeli ste vi vrlo dobro — reče čovek. Ponavljam, da sam došao da vam prodam vaše poslednje reči.
Tirančić, kao što je to običaj u sličnim prilikama, i savladavajući se da ne zadrhti, naredi da uhapse čoveka i zatvore ga u posebnu ćeliju, kakve vlada uvek ima na raspolaganju.
— Šteta — reče čovek dok su ga odvodili. Kad kucne čas vi ćete zaista poželeti da izgovorite svoje poslednje reči, a trebalo bi da ih kažete kako bi napravili zaokružen osvrt na jednu istorijsku sudbinu. Hteo sam samo da vam prodam ono što ćete poželeti da kažete, bez ikakve podvale. Ali, pošto ne prihvatate ponudu, kad dođe trenutak da one siđu sa vaših usana po prvi put i prirodno, vi nećete umeti da ih izgovorite.
— Zašto ne bih mogao, ako su to reči koje moram želeti da kažem? — upita tirančić, koji je već uzeo drugu šolju kafe.
— Zato što vam strah neće dozvoliti — reče čovek tužno — Imaćete konopac oko vrata, bićete samo u košulji i tresti se od straha i hladnoće, zubi će vam cvokotati i nećete moži da izgovorite ni reč. Krvnik i saradnici mu, među kojima će se naći i poneki od ove gospode, sačekaće iz pristojnosti par minuta, ali kada iz vaših usta izađe prvi jecaj isprekidan štucavicom i molbama za oprost (jer to ćete ipak uspeti da izgovorite) izgubiće strpljenje i obesiti vas.
Veoma ozlojeđeni saradnici, a naročito generali, orkužiše tirančića i zamoliše da se ovaj čovek odmah strelja. Ali tirančić ih odgurnu, bled kao smrt, i zatvori se sa čovekom da otkupi svoje poslednje reči.
U međuvremenu, generali i sekretari, jako povređeni ovakvim tretmanom, pripremiše pobunu i sledećeg jutra uhvatiše tirančića dok je jeo grožđe u svojoj omiljenoj senici. Ubiše ga dok je jeo, jednim hicem, da ne bi uspeo da izgovori svoje poslednje reči. Zatim pohitaše da traže čoveka koji se izgubio iz vladinih prostorija, i ne prođe mnogo a njega nađoše kako šeta tržnicom i prodaje najave vašarskim akrobatima. Strpaše ga u zatvorska kola, odneše u tvrđavu i zlostavljaše da bi otkrio koje bi mogle biti poslednje tirančićeve reči. Ne mogavši da mu iznude priznanje, ubiše ga udarcima nogu.
Ulični prodavači koji su bili kupili uzvike nastavili su da ih uzvikuju na uglovima, a jedan od tih uzvika kasnije je poslužio kao parola za kontrarevoluciju koja je likvidirala generale i sekretare. Neki su pred smrt nejasno pomislili da je sve to bio u stvari jedan glupi lanac nejasnoća i da su se reči i uzvici mogli samo prodavati, ali ne i kupiti, iako izgleda neshvatljivo. I dok su svi trunuli, i tirančić i čovek i generali i sekretari, uzvici su s vremena na vreme odzvanjali na uličnim trgovima.

[Hulio Kortasar: Priručnik za pevanje i plakanje, izdavač DIGP „Prosveta“, Niš, 2001., str. 56-58. Prevela sa španskog Mirjana Božin]