Jozef Gebels: Sada, narode, ustani, i neka oluja krene! (odlomak)

[Tekst govora na nemačkom jeziku i tekst govora na engleskom jeziku sa koga je priređen prevod]

Pozadina: Ovaj dugačak govor u Sportpalastu se smatra najčuvenijim Gebelsovim govorom. Održan je 18. februara 1943. pred ogromnom, ali pažljivo odabranom publikom u Berlinu. Staljingradska bitka je privedena kraju, i stvarna ozbiljnost rata je bila očigledna svima. Gebels je želeo da govorom stvori popularno oduševljenje za ratom, kao i da ubedi Hitlera da mu da veća ovlašćenja u vođenju ratne ekonomije.

***

Da bi istina bila jasna, međutim, moji nemački drugovi, želim da vam postavim niz pitanja. Želim da odgovorite na njih kako najbolje umete, prema svojoj savesti. Kad je moja publika navijala 30. januara, engleske novine su sledećeg dana objavile da je sve to propagandna predstava koja ne predstavlja stvarno mišljenje nemačkog naroda (Spontani uzvici „Fuj!“ „Laži!“ „Neka dođu ovde! Naučiće nešto drugo!“). Pozvao sam na današnji sastanak odabran nemački narod, u najboljem smislu te reči. (Ministrove reči bile su propraćene gromoglasnim pljeskom koji se pojačao kada je prišao prisutnim predstavnicima vojske.). Predamnom su redovi nemačkih vojnika ranjenih na istočnom frontu, bez nogu i ruku, ranjenih tela, oslepljeni, oni koji su pristigli sa medicinskim sestrama, muškarci u cvetu mladosti koji stoje na štakama. Među njima su pedesetorica koji nose Viteški krst sa hrastovim lišćem, svetli primeri naše borbe. Iza njih su radnici naoružanja iz berlinskih fabrika oklopnih vozila. Iza njih su partijski zvaničnici, vojnici sa prve borbene linije, doktori, naučnici, umetnici, inženjeri i arhitekte, učitelji, službenici i zaposleni iz kancelarija, ponosni predstavnici svake oblasti intelektualnog života koji čak i usred rata stvaraju čuda ljudske genijalnosti. U sportskoj dvorani (Sportpalast) vidim na hiljade nemačkih žena. Omladina je prisutna, kao i stariji. Nijedan stalež, nijedno zanimanje, niti uzrast nisu nepozvani. S pravom mogu da kažem da je ispred mene okupljen reprezentativan uzorak nemačkog stanovništva, i iz domovine i sa bojišta. Da li je to istina? Jeste ili nije? (Sportska dvorana doživljava nešto što je retko viđeno čak i na ovom starom borbenom okupljalištu nacionalsocijalizma. Mase skaču na noge. Uragan hiljada glasova povikuje – da. Učesnici doživljavaju doborovoljan narodni referendum i izražavanje volje.) Vi, moji slušaoci, u ovom trenutku predstavljate čitav narod. Želim da vam postavim deset pitanja na koja ćete da odgovorite za nemački narod širom sveta, a posebno neprijateljima, koji nas slušaju na radiju. (Samo uz poteškoće ministar može da se čuje. Gomila je na vrhuncu uzbuđenja. Pojedinačna pitanja su oštra poput žileta. Svaki pojedinac oseća kao da se njemu lično obraća. S punim učešćem i oduševljenjem, gomila odgovara na svako pitanje. Sportska dvorana odzvanja jednoglasnim povikom saglasnosti.)

Englezi tvrde da je nemački narod izgubio veru u pobedu.

Pitam vas: Da li verujete u Firera i nas u završnoj ukupnoj pobedi nemačkog naroda?

Pitam vas: Da li ste odlučili da sledite Firera kroz sito i rešeto do pobede, i da li ste spremni da prihvatite najteža lična opterećenja?

Drugo, Englezi kažu da je nemački narod umoran od borbe.

Pitam vas: Da li ste spremni da sledite Firera kao falangu domovine, koji stoji iza borbene vojske i da ratujete s divljim određenjem kroz sve sudbinske preokrete dok pobeda ne bude naša?

Treće: Englezi smatraju da nemački narod više nema želju da prihvati vladine rastuće zahteve za ratnim poslom.

Pitam vas: Da li ste vi i nemački narod spremni da radite, ako Hitler naredi, 10, 12 i ako je potrebno 14 sati dnevno i da date sve za pobedu?

Četvrto: Englezi tvrde da se nemački narod opire vladinim sveratnim merama. Ne želi ukupan rat, već predaju! (Uzvikuje: Nikad! Nikad! Nikad!)

Pitam vas: Da li želite sveukupni rat? Ukoliko je potrebno, želite li sveukupniji i potpuniji rat od bilo čega što do danas možemo da zamislimo?

Peto: Englezi smatraju da je nemački narod izgubio veru u Firera.

Pitam vas: Da li je vaše poverenje u Firera veće, odanije i nepokolebljivije nego ikada pre? Jeste li bezuslovno i potpuno spremni da ga sledite gde god ide i da uradite sve što je neophodno da bi ratovali do pobedonosnog kraja? (Gomila ustaje kao jedan čovek. Pokazuje jedinstveno oduševljenje. Hiljade glasova uglas viču: “Firer komanduje, mi sledimo!” Talasi povika živeo (Heil) prolamaju se dvoranom. Kao po zapovesti, zastave i barjaci su podignuti kao najviši izraz svetog trenutka u kome gomila odaje počast Fireru.)

Šesto, pitam vas: Jeste li od sada spremni da pružite svoju punu snagu na istočnom frontu sa potrebnim ljudstvom i naoružanjem kako bi smrtonosno oduvali boljševizam?

Sedmo, pitam vas: Primate li unapred svetu zakletvu da domovina čvrsto stoji iza njih, i da ćete da im pružite sve što im je potrebno da bi izvojevali pobedu?

Osmo, pitam vas: Da li, posebno vi žene, želite da vlada učini sve što može da podstakne nemačke žene da ulože sve svoje snage na poslu da bi podržale ratne napore, i da pustite muškarce u bitku kad god je to moguće, tako što će pomagati muškarcima u borbama?

Deveto, pitam vas: Odobravate li, ako je neophodno, najradikalnije mere protiv grupica besposličara i mešetara koji se pretvaraju da je usred rata mir i koriste potrebe naroda za svoje sebične namere? Slažete li se da oni koji ugroze ratne napore treba da ostanu bez glava na ramenima?

Deseto i poslednje, pitam vas: Slažete li se iznad svega da u ratu, prema polaznoj tački Nacionalsocijalističke partije, ista prava i obaveze treba da se primenjuju na svakoga, da domovina treba da snosi teško ratno breme zajedno, i da napori treba da se podele podjednako svuda i između bogatih i siromašnih?

Pitao sam vas; dali ste mi odgovore. Vi ste deo naroda, i vaši odgovori su odgovori nemačkog naroda. Rekli ste našim neprijateljima šta treba da čuju tako da neće imati nikakvih zabluda ili pogrešnih ideja.

Sada, isto kao i u prvim satima vladavine i tokom narednih deset godina, u čvrstoj vezi smo sa nemačkim narodom. Najmoćniji saveznik na zemlji, sam narod, stoji iza nas i rešen je da sledi Firera, gde god to vodilo. Prihvatiće najteže napore do pobede. Koja to sila na zemlji može da nas spreči u ostvarivanju cilja. Sada moramo da uspemo i uspećemo! Stojim pred vama ne samo kao vladin govornik, već i kao govornik naroda. Moji stari partijski prijatelji su oko mene, zagrnuti visokim narodnim i vladinim funkcijama. Partijski drug Šper (Speer) sedi kraj mene. Firer mu je poverio veliki zadatak da pokrene nemačku industriju naoružanja i da snabdeva bojište sa svim potrebnim oružjem. Partijski drug, dr Laj (Ley) sedi pored mene. Firer ga je zadužio da upravlja nemačkom radnom snagom, obrazujući ih i obučavajući ih za neumoran rad koji rat iziskuje. Osećamo duboku obavezu prema partijskom drugu Zaukelu (Sauckel), koga je Firer zadužio da dovodi stotine i hiljade radnika u Rajh (Reich) kako bi podržali nacionalnu ekonomiju, nešto što neprijatelj ne može da uradi. Sve vođe partije, vojske, i vlade, takođe nam se pridružuju.

Svi mi smo deca našeg naroda, skovani zajedno u ovom najkritičnijem času naše nacionalne istorije. Obećavamo vam, obećavamo vam ratište, obećavamo Fireru da ćemo zajedno da oblikujemo domovinu u snagu na koju Firer i njegovi ratnici mogu potpuno i slepo da se oslone.

Obavezujemo se da za pobedu učinimo sve što je potrebno u životu i poslu. Ispunićemo srca političkom strašću, sa stalnogorećom vatrom koja je plamtela tokom velikih partijskih i državnih bitki. Nikada u ovom ratu nećemo postati plen lažnog i licemernog objektivizma koji je je tokom istorije doneo nemačkom narodu toliko nesreća.

Kada je rat počeo, uprli smo poglede u sam narod. Ono što služi samoj borbi za život je dobro i mora biti podstaknuto. Ono što šteti borbi za život je loše i mora biti uklonjeno i izbačeno. Sa usplamtelim srcima i hladnih glava prevazići ćemo glavne probleme u ovoj ratnoj fazi. Mi smo na putu ka konačnoj pobedi. Ta pobeda počiva na našoj veri u Firera.

Ove večeri još jednom podsećam sav narod na obaveze. Firer očekuje od nas da uradimo ono što će baciti u zaborav sve što smo učinili u prošlosti. Ne želimo da ga izneverimo. Kao što smo ponosni na njega, i on treba da je ponosan na nas.

Veliki poremećaji i previranja narodnog života pokazuju ko su pravi muškarci i žene. Više nemamo pravo da govorimo o slabijem polu, jer oba pola pokazuju istu odlučnost i duhovnu snagu. Narod je spreman na bilo šta. Firer je naredio, i sledićemo ga. U času narodnog odraza i promatranja, čvrsto i nepokolebljivo smo uvereni u pobedu. Vidimo to ispred sebe, samo to treba da dostignemo. Moramo da odlučimo da sve podredimo tome. To je trenutna obaveza. Neka krilatica bude:

Sada, narode, ustani, i neka oluja krene!

(Poslednje reči ministra izgubile su se u beskrajnom gromoglasnom pljesku)

Advertisements

Žak Elil: Propaganda (vertikalna i horizontalna propaganda)

VERTIKALNA I HORIZONTALNA PROPAGANDA

[prevod odlomka iz knjige na engleskom (Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes), str. 79-84]

Klasična propaganda, kako je pojedinac zamišlja, je vertikalna propaganda – u smislu da ju je stvorio vođa, tehničko lice, politički ili verski starešina koji nastupa sa nadmoćne pozicije svog autoriteta i teži da utiče na podčinjene gomile. Takva propaganda dolazi s vrha. Smišljena je u skrivenim dubinama političkih enklava; služi se svim tehničkim postupcima centralizovane masovne komunikacije; obuhvata brojne pojedince, ali oni koji je sprovode su izvan. Podsetimo se razlike, koju je prethodno pomenuo Lasvel (Laswell), između direktne i efektne propagande, mada su obe oblici vertikalne propagande.

Jedna osobina vertikalne propagande je da onaj koji je izložen propagandi ostaje usamljen čak i kada je deo gomile. Povici oduševljenja ili mržnje, iako delovi povika gomile, ne vode ga u komunikaciju sa drugima; njegovi uzvici su samo odgovor vođi. Konačno, ovakva vrsta propagande zahteva posmatrački stav onih kojima je upućena. Oni su zgrabljeni, izmanipulisani, posvećeni; oni doživljavaju ono što se od njih traži da dožive; stvarno se pretvaraju u objekte. Razmotrimo, primera radi, kvazi-hipnotičko stanje onih koji su na sastancima izloženi propagandi. Tamo je pojedinac depersonalizovan; njegove odluke više nisu njegove već one koje predlaže vođa, nametnute stečenim automatizmom. Kada govorimo da je to posmatrački stav, ne smatramo da ne učestvuje onaj koji je izložen propagandi; naprotiv, on postupa energično i strasno. Međutim, kako ćemo da zapazimo, njegovi postupci nisu njegovi, iako veruje da jesu. Naročito, osmišljeno je i ustanovljeno mimo njega, propagator deluje kroz njega, što ga smanjuje do nivoa pasivnog oruđa. On je mehanizovan, nadvladan, dakle – pasivan. Ovo je utoliko više jer je često uronjen u masu izloženih propagandi u kojima gubi svoju individualnost i postaje jedan element među ostalima, neodvojiv od gomile i nezamisliv bez nje.

U svakom slučaju, vertikalna propaganda je daleko najraširenija – da li Hitlerova ili Staljinova, ili francuske vlade od 1950. godine, odnosno SAD-a. To je u nekom smislu najlakše napraviti, ali njeno neposredno delovanje je izuzetno prolazno i mora da se obnavlja stalno. To je pre svega korisno za agitacionu propagandu.

Horizontalna propaganda je mnogo novijeg datuma. Poznata nam je u dva oblika: kineska propaganda i grupna dinamika u međuljudskim odnosima. Prvopomenuta je politička propaganda; druga je društvena propaganda; obe su propagande integracije. Njihove osobenosti su iste, iako je to začuđujuće kada uzmemo u obzir njihovo potpuno različito poreklo – u smislu, istraživačkim načinima, i uglovima posmatranja.

Ova perspektiva može da se nazove horizontalnom, jer je stvorena unutar grupe (ne sa vrha), gde su, u osnovi, svi pojedinci jednaki i gde nema vođe. Pojedinac ostvaruje kontakte sa drugima sa kojima je na istom nivou, a ne sa vođom, stoga takva propaganda uvek zahteva „svesnu odanost“. Njen sadržaj je predstavljen u poučnom maniru i upućen inteligenciji. Vođa, propagator, je tu kao neka vrsta animatora ili vođe rasprave; ponekad su njegovo prisustvo i identitet nepoznanica – npr. „pisac iz senke“ u pojedinim američkim grupama, ili „policijska uhoda“ u kineskim grupama. Lična privrženost njegovoj grupi je „svesna“ zato što je svestan toga i prepoznaje to, ali konačno i prisilna, jer je uhvaćen u dijalektiku, a u grupi ga to nepogrešivo vodi ovakvoj privrženosti. Takođe, njegova odanost je „intelektualna“, jer svoja uverenja može da izrazi jasno i razumno, ali to nije iskreno, jer informacije, podaci, rasuđivanje koje ga je navelo da se prikloni grupi, su namerno falsifikovani kako bi ga tamo odveli.

Najupečatljivije obeležje horizontalne propagande je mala grupa. Pojedinac aktivno učestvuje u životu ove grupe, u iskrenom i živom dijalogu. U Kini se pomno vodi računa da svaki član govori, da se izrazi, da iznese svoje mišljenje. Samo kada govori pojedinac postepeno otkriva svoja uverenja (koja odgovaraju uverenjima grupe), postaje neopozivo uključen, i pomaže drugima da uobličavaju svoja mišljenja (koja su istovetna). Svaki pojedinac pomaže da se obrazuje grupno mišljenje, ali grupa pomaže svakom pojedincu da pronađe ispravan pravac. Jer, čudno, to je uvek ispravan pravac, očekivano rešenje, „odgovarajuća“ uverenja, koja su najzad otkrivena. Svi učesnici su smešteni na jednakoj osnovi, sastanci su prisni, rasprava je nezvanična, i vođa ne predsedava. Napredak je usporen; mora da bude mnogo sastanaka, na svakom se pretresaju događaji sa prethodnog sastanka, kako bi moglo da se razmeni zajedničko iskustvo. Da se proizvede „dobrovoljna“ a ne mehanička odanost, da se stvori rešenje koje je pojedinac „pronašao“ a ne da je nametnuto odozgo, zaista je veoma napredan postupak, daleko više uspešan i obavezujuć u odnosu na mehaničke radnje vertikalne propagande. Kad je pojedinac mehanizovan, njime se može lako upravljati. Međutim, kada se pojedinac nalazi na položaju gde ima očiglednu slobodu izbora a ipak se dobija od njega ono što se očekuje, lukavije je i opasnije.

Vertikalnoj propagandi su potrebna ogromna oruđa medija masovne komunikacije; horizontalnoj propagandi je potrebna ogromna organizacija ljudi. Svaki pojedinac mora da bude ubačen u grupu, ukoliko je moguće u nekoliko grupa približnih delovanja. Grupe moraju da budu istovrsne, specijalizovane, i male: petnaest do dvadeset je najpovoljnija brojka da bi se dozvolilo aktivno učestvovanje po svakoj osobi. Grupa mora da obuhvati pojedince istog pola, obrazovanja, uzrasta i iz istog okruženja. Tada i najveći razdor među pojedincima može da se sredi i da se uklone svi činioci koji mogu da odvuku pažnju, rascepe motivaciju i spreče uspostavljanje pravilnog pravca.

Stoga, potrebno je mnogo grupa (ima ih na milione u Kini), kao i mnogo vođa grupe. To je glavni zadatak. Jer ako, prema Maovom obrascu, „svako mora da bude propagator za sve“, podjednako je tačno da moraju da postoje posrednici između vlasti i svake grupe. Takvi ljudi moraju da budu nepokolebljivi, sjedinjeni sa grupom, i moraju da vrše ustaljen i trajan uticaj. Moraju da budu članovi integrisanog političkog tela, u ovom slučaju Komunističke partije.

Ovoj vrsti propagande potrebna su dva uslova: pre svega, nedostatak kontakta između grupa. Član male grupe ne sme da pripada drugim grupama, gde bi bio izložen drugim uticajima; što bi mu omogućilo da se ponovo pronađe, i s tim, snagu da se odupre. Zbog toga su kineski komunisti navaljivali da razbiju tradicionalne grupe, kao što je porodica. Lična i raznovrsna grupa (različitog uzrasta, pola i zanimanja), porodica je ogromna prepreka takvoj propagandi. U Kini, gde je porodica i dalje bila veoma snažna, morala je da bude razbijena. Problem je veoma različit u Sjedinjenim državama i u zapadnim društvima; tamo su društvene strukture prilično rastegljive i uništene, kako ne bi bilo prepreka. Nije neophodo da se rasturi porodica da bi grupa bila pokretljiva i potpuno delotvorna; porodica je ionako rasturena. Više nema moć da razvije pojedinca; više nije mesto gde se pojedinac izgrađuje i ima svoje korene. Prostor je čist za uticaj malih grupa.

Drugi uslov za horizontalnu propagandu je istovetnost između propagande i obrazovanja. Mala grupa je središte celokupnog običajnog, intelektualnog, psihološkog i građanskog obrazovanja (informacija, dokumentacija, katehizacija), ali je najpre politička grupa, i sve što radi je povezano s politikom. Tamo obrazovanje nema smisla osim u odnosu sa politikom. Ovo je podjednako tačno za američke grupe, iako izgleda suprotno. Ovde pojam politike mora da se uzme u svom najširem smislu. Maovo političko obrazovanje je na stepenu katehizma koje je najdelotvornije u malim grupama. Pojedinci se podučavaju kako je to biti član komunističkog društva; i iako je bukvalan činilac (pravila koja se uče, koja su osnovna načela marksističkog komunizma) važan, propagator nastoji pre svega da navikne članove grupe na naročito novo ponašanje, da usadi verovanje u ljudsku vrstu koju propagator želi da stvori, da stavi svoje članove u dodir sa stvarnošću putem grupnog iskustva. U ovom smislu obrazovanje je veoma celovito, sa potpunim izjednačavanjem između onoga što je naučeno „intelektualno“ i šta se „proživelo“ iskustveno.

Očito, nijedno političko „uputstvo“ nije moguće u američkim grupama. Svim Amerikancima su poznata velika načela i demokratske ustanove. A ipak ove grupe jesu političke: njihovo obrazovanje je posebno demokratsko – da tako kažemo, pojedinci su naučeni kako da budu preduzimljivi i kako da se ponašaju kao članovi demokratije. To je zaista građansko obrazovanje, temeljno obrazovanje upućeno celom čoveku.

Te grupe su sredstva obrazovanja, ali takvo obrazovanje je samo jedan od činilaca propagande usmereno na sticanje privrženosti društvu, njegovim načelima, njegovom ideologijom, i njegovim mitovima – i ponašanju koje vlasti zahtevaju. Male grupe su odabrano mesto za ovo preduzmljivo ponašanje i državno ustrojstvo koje upražnjava horizontalnu propagandu ne može da dozvoli nijedan drugi način ili obrazac poučavanja i obrazovanja sem ovog. Već smo opazili da važnost ovih malih grupa zahteva uništavanje drugih grupa, kao što je porodica. Sada moramo da shvatimo da obrazovanje pruženo u malim političkim grupama zahteva ili nestanak visokoškolskog obrazovanja ili njegovo utapanje u sistem.

U Čoveku organizacije (The Organization Man), Vilijam Ejč Vajt (William H. Whyte) jasno prikazuje način na koji američke škole postaju sve više i više prost mehanizam za prilagođavanje mladih američkom društvu. Što se tiče kineske škole, to je samo sistem propagande koji se tereti za katehizovanje dece dok ih opismenjava.

Prema tome, veoma je zahtevno stvoriti horizontalnu propagandu (posebno što traži toliko učitelja), ali je izuzetno delotvorno kroz svoje pedantno opkoljavanje svih, putem plodonosnog učešća prisutnih i putem njihovih javnih izjava o odanosti. To je, naročito, sistem koji izgleda kao da se savršeno podudara sa društvima jednakosti tvrdeći da se zasniva na volji naroda i sebe naziva demokratskim: svaka grupa je sastavljena od ljudi koji su slični, a jedinka čak može da uobliči volje takve grupe. Ali sve ovo je na kraju mnogo strožije i celokupnije od eksplozivne propagande. Zahvaljujući sistemu, Mao je uspeo u prelaženju od subverzivne propagande do integracione propagande.

Rene Genon: Poremećaj savremenog sveta

[Odlomak iz knjige rene genona poremećaj savremenog sveta (La Crise du Monde moderne), koji sledi, Društvena pometnja (Social Chaos) preveden je prema engleskom izdanju The Crisis of the Modern World, © Sophia Perennis 2001. rene genon je PRVI PUT OBJAVIO ovo delo na francuskom jeziku 1927. godine.]

DRUŠTVENA POMETNJA

U ovom radu ne nameravamo da prikažemo bilo kakav osobit naglasak na društveni ugao gledanja, već nas to zanima samo posredno, predstavljajući, kao što to čini, uporedno udaljenu primenu osnovnih načela; stoga ne može u bilo kojim okolnostima biti područje u kome bi bilo koje ponovno ustanovljenje savremenog sveta moglo da počne. Zaista, ukoliko ponovno ustanovljenje treba da se pokuša na ovom nivou – drugim rečima, radeći unatrag i počevši od posledica pre nego od načela – bila bi to granica kojoj nedostaje bilo koja stvarna osnova i bila bi potpuno prividna. Ništa postojano nikada ne bi moglo izaći iz toga, i čitav rad bio morao da bude započet ponovo, zato što bi najvažnija neophodnost za postizanje dogovora o suštinskim istinama bila propuštena. To je zbog toga što smatramo da je nemoguće uzeti u obzir političke mogućnosti, čak i u najširem smislu tog pojma, kao više od spoljašnjih znakova, kao ustrojstva razdoblja; ali iako ih razmatramo u ovom svetlu ne možemo sveukupno prevideti ispoljavanja savremene zbrke, jer utiču na društvenu oblast.

Kao što smo već istakli, prema sadašnjem stanju stvari u zapadnom svetu, niko više ne zauzima mesto koje bi inače trebalo normalno da zauzme na osnovu svoje prirode; to je ono što se podrazumeva rekavši da kaste više ne postoje, kasta, u uobičajenom značenju, nije ništa drugo do lična priroda, sa celokupnim redosledom posebnih sposobnosti koje neko nosi sa sobom i koja svakog čoveka priprema unapred za ispunjavanje jedne ili druge određene dužnosti.

Od preuzimanja uposlenja, bez obzira na vrstu, više nije propisano bilo kojim zakonitim pravilom, neizbežan rezultat je da svaka osoba nalazi da je obavezna da radi svaku vrstu posla koju može da dobije, često onaj za koji je najmanje osposobljena. Uloga koju osoba „igra“ u zajednici je određena, ne verovatnoćom – koja u stvarnosti ne postoji[1] – već onim što bi mogla da bude verovatnoća, što je, mrežom svih vrsta slučajnih okolnosti: šta vrši najmanji uticaj je tačno jedan činilac na koji bi trebalo najviše da se računa po ovom pitanju, odnosno razlike između priroda jednog i drugog čoveka. Odricanje od ovih razlika, donoseći sa sobom odricanje od ukupnog društvenog redosleda, je uzrok ukupnog poremećaja; ovo odricanje možda nije isprva namerno, i možda je bilo više primenjivo nego saznajno, jer je mešanje kasti prethodilo njihovom potpunom potiskivanju ili, drugim rečima, priroda pojedinaca je pogrešno protumačena pre i nego što je u celosti počela da se zanemaruje; u svim prilikama ovo isto odricanje su kasnije postavili modernisti na nivo kvazi-osnova pod nazivom „jednakost“. Bilo bi prilično jednostavno prikazati da jednakost ne može nigde postojati, iz jednostavnog razloga, ne mogu biti dva bića koja se istovremeno stvarno razlikuju i potpuno sliče u svakom pogledu; i ne bi bilo ništa lakše izvesti sve te smešne posledice koje proizlaze iz ove neverovatne zamisli, u ime kojih ljudi zahtevaju da uvedu za sve potpunu jednoobraznost, u tom smislu na primer poput primenjivanja istih načina podučavanja za sve, kao da su svi podjednako sposobni za razumevanje istih stvari, i kao da su isti načini da bi razumeli ove stvari pogodni bez razlike za sve. Međutim, bilo bi dobro da se zapitamo da to nije pitanje „učenja“ pre nego „razumevanja“, to jest da se pamćenje ne stavlja na mesto inteligencije u savremenom, potpuno doslovnom i „knjiškom“ razumevanju obrazovanja, čiji je cilj samo nagomilavanje nerazvijenih i raznorodnih predstava, i gde je vrednost žrtvovana u korist ukupnosti, što se događa – sa razlozima koje ćemo podrobnije objasniti u daljem tekstu – svuda u savremenom svetu: ovde ponovo imamo raspršenost u mnoštvu. Mnogo se može dodati ovde u vezi sa zlima „obaveznog obrazovanja“, ali na tome se ne možemo zadržati, i, da bi ostali u okviru prikaza ovog rada, moramo se ograničiti na uzgredno opažanje ove posebne posledice „teorija jednakosti“, kao jedne od onih osnova pometnje koje su danas suviše brojne da bi bilo moguće nabrojati svaku od njih.

Prirodno, kada se susretnemo sa idejama poput „jednakosti“ ili „napretka“ ili bilo kojim drugim od „važećih mišljenja“ koja skoro svi naši savremenici slepo prihvataju – od kojih je većina prvobitno izložena tokom osamnaestog veka – nama je nemoguće da priznamo da su se pojavila svojevoljno. One su istinita „navođenja“, u najužem smislu te reči, mada naravno da nisu mogla imati bilo kakav uticaj na društvo koje već nije bilo pripremljeno da ih primi; takve zamisli u njima nisu zapravo stvorile umno osmatranje koje je svojstveno savremenom dobu, već su uveliko doprinele njegovom održavanju i radi dovođenja u stanje koje nesumnjivo bez njih ne bi ni bilo postignuto. Ukoliko bi ovi predlozi nestali, celokupno duhovno ustrojstvo bi se približilo menjanju pravca; i zbog toga ih tako istrajno podstiču svi koji imaju neku korist u održavanju pometnje, ako ih i ne pogoršavaju, i takođe zašto, istovremeno kada se tvrdi da je sve otvoreno za raspravu, to su jedine stvari koje nikada ne smeju biti razmatrane. Štaviše, nije jednostavno suditi o nivou iskrenosti onih koji postaju pobornici takvih ideja, ili znati u kojoj meri postaju plen sopstvenih laži i obmanjuju sebe kao što ombanjuju druge; u stvari, u ovoj vrsti propagande, oni koji igraju ulogu lakovernih su često najbolje oruđe, jer u sebi nose uverenje da bi ostali imali poteškoća u pretvaranju, a što je lako prenosivo. Ali iza svega toga, barem na početku, neophodna je mnogo više namerna vrsta aktivnosti, i pravac mogu postaviti samo ljudi potpuno svesni stvarne prirode ideja koje šire. Kažemo „ideje“, ali to je samo veoma netačno da ova reč treba biti primenjena u ovom slučaju, jer je jasno da nikako nisu „čiste ideje“, nemajući apsolutno ništa zajedničko sa intelektualnim poretkom; pre su „lažne ideje“, mada bi bilo još bolje da ih nazovemo „kvazi-predstavama“, namenjenih prvobitno da izazovu osećajna dejstva, budući da je to u stvari najlakši i najistinskiji način delovanja na gomilu. Zaista, u tu svrhu, korišćena reč je važnija od pojma koji treba da predstavlja, i većina od modernih „idola“ su odista ispazne reči, iz kojih je proistekla izvanredna pojava poznata kao „verbalizam“, prema kojoj su visokoparne reči uspele u stvaranju varke misli; uticaj koji govornici imaju na gomilu je osobito karakterističan s ovim u vezi, i ne zahteva puno razmišljanja da se vidi da je to postupak sugestije potpuno uporedive sa onom koju koriste hipnotizeri.

Međutim, bez daljeg zadržavanja na ovim tačkama, vratimo se na posledice obuhvaćene odicanjem od svih istinskih poredaka; mora se primetiti da ne samo čovek, u sadašnjem stanju stvari, ispunjava svoj pravi poziv samo u izuzetnim slučajevima i kao da slučajnošću – on to ne čini kao izuzetak – već se takođe dešava da je isti čovek pozvan da ispuni uzastopno potpuno različite radnje, kao da bi mogao voljno da promeni svoje sposobnosti. Ovo može izgledati neobično u dobu preterane „specijalizacije“, a ipak je to u stvari slučaj, pogotovo u oblasti politike.

Ukoliko je merodavnost stručnjaka često prilično varljiva, i u svakom slučaju ograničena na veoma usko polje, verovanje u ovu merodavnost je uprkos tome činjenica, a može se postaviti pitanje zašto je to tako da ovo verovanje nije stvoreno da se odnosi na karijere političara i zašto je, sa njima, najpotpunija nemerodavnost retko prepreka. Malo promišljanja, međutim, pokazaće da nema ničeg iznenađujućeg u ovome, i da je to u stvari vrlo prirodan ishod demokratske zamisli, prema kojoj vlast dolazi odozdo i zasnovana je suštinski na većini, kao neophodna posledica ove zamisli je isključivanje svake stvarne merodavnosti, koja je uvek bar relativne nadmoći, i stoga neminovno pripada manjini.

Pojedina objašnjenja ovde mogu biti korisna da prikažu, s jedne strane, sofistike u osnovi demokratske ideje i, s druge, da prikažu povezanost između ove ideje i savremenog umnog pogleda u celini. Jedva da treba dodati, s obzirom na tačku gledišta u koju postavljamo sebe da će ova opažanja ostati potupno odvojena od svih stranačkih pitanja i svih poltičkih prepirki, sa kojima nećemo imati nikakve veze. Posmatramo ove stvari na potpuno nezainteresovan način, kao što bi i bilo koji drugi predmet istraživanja, i samo želimo da iznesemo što je jasnije moguće šta se krije iza njih; učiniti to je zaista neophodno – u stvari, jedna stvar je neophodna – sve obmane na ovu temu koje naši savremenici kriju treba da se razbiju. I ovde je to stvarno pitanje „sugestije“, kao što je bilo sa nešto drugačijim ali ipak srodnim idejama o kojima smo upravo govorili; i čim je nešto prepoznato kao sugestija, i njen način delovanja primećen, ne može vršiti dalji uticaj na umove ljudi; u suočavanju sa stvarima ove vrste, bliže i potpuno „nepristrasno“ istraživanje je mnogo više ostvarivo od svih bolećivih recitacija i stranačkih trvenja koja ne dokazuju ništa i nisu ništa više od izraza ličnih prednosti.

Najubedljiviji dokaz protiv demokratije može se sažeti u nekoliko reči: više ne može uslediti iz nižeg, zato što veće ne može uslediti iz manjeg; ovo je apsolutna matematička izvesnost kojoj ništa ne može protivrečiti. I treba napomenuti da ovaj isti dokaz, primenjen na drugačiji redosled stvari, može takođe biti pozvan protiv materijalizma; ne postoji ništa slučajno u ovome, jer su ova dva stava mnogo više tesno povezana nego što to može izgledati na prvi pogled. Veoma je jasno da ljudi ne mogu steći moć koju sami ne poseduju; istinska moć može doći samo odozgo, i to je zašto – nagovešteno u prolazu – to može biti priznato samo od strane odobrenja nečega što stoji iznad društvenog poretka, da kažemo od strane duhovnog autoriteta, jer drugačije je puki falsifikat moći, neopravdano usled nedostatka bilo kog počela, i u kome ne može biti ništa osim poremećaja i zbrke. Ovaj preokret istinskog hijerarhijskog poretka počinje kada privremena vlast nastoji da sebe stvori nezavisnom od duhovnog autoriteta, a zatim i da podredi druge tvrdeći da to služi u političke svrhe. Ovo je početno prisvajanje koje otvara put ka svim ostalim; stoga, moglo bi biti prikazano, na primer, da je francuska monarhija radila nesvesno, od četrnaestog veka pa nadalje, da pripremi Revoluciju koja je trebalo to da svrgne; može biti da ćemo jednog dana imati priliku da izložimo podesno ovaj ugao gledanja, ali za sada možemo samo uputiti kratko na to u prolazu.[2]

Ukoliko je reč „demokratija“ određena kao vlada ljudi samih po sebi, ona izražava potpunu nemogućnost i ne može čak imati u stvari ni puko postojanje – u našem vremenu ili bilo kojem drugom. Pojedinac se mora čuvati da ne bude zaveden rečima: protivrečno je kazati da iste osobe mogu istovremeno biti vladari i potčinjeni, zato što, da se poslužimo Aristotelovom rečnikom, isto biće ne može biti „u činu“ i „u moći“ uporedo i u istom odnosu. Odnos vladara i potčinjenog prinuđuje prisustvo dva izraza: ne može biti potčinjenih ukoliko nema vladalaca, čak i kada su  nezakoniti i nemaju nikakvog drugog zvanja da vladaju sem ličnih polaganja prava; ali velika sposobnost onih koji kontrolišu savremen svet leži u činjenju da ljudi veruju da oni sami vladaju; a ljudi više naginju da veruju ovome kao da su time polaskani, i kao da su, u bilo kom slučaju, nesposobni za dovoljno promišljanja da vide svoju nemogućnost. Bila je namera da se stvori ova varka da je „opšte pravo glasa“ pronađeno: zakon bi trebalo da se stvori mišljenjem većine, ali ono što je previđeno je da je ovo mišljenje nešto što veoma lako može biti vođeno i promenjeno; uvek je moguće, putem odgovarajućih predloga, izazvati, što može biti željeno, kretanja struje u ovom ili onom smeru. Ne možemo se setiti ko je bio prvi koji je govorio o „proizvodnji mišljenja“, ali ovaj izraz je vrlo zgodan, mada mora biti dodato da to nisu uvek oni koji su u očiglednoj kontroli, koji odista raspolažu potrebnim sredstvima. Poslednja opaska treba da pojasni zašto izgleda da je nesposobnost najistaknutijih političara od veoma relativnog značaja; ali s obzirom da se ovde ne obavezujemo da razotkrijemo rad onoga što bi se moglo zvati „mašinerija vlade“, nećemo uraditi ništa više nego istaći da ova nesposobnost sama po sebi služi svrsi održavanja varke o kojoj smo govoril: zaista, to je neophodan uslov ako će se političari o kojima govorimo pojaviti  da se izdaju iz većine, jer ih to čini u svojoj sličnosti, u istoj meri većinom, na bilo koje pitanje da su pozvani da daju svoje mišljenje, uvek su sastavljeni od nesposobnih, čiji je broj znatno veći nego kod ljudi koji mogu pružiti mišljenje zasnovano na celovitom znanju.

To nas sada vodi da tačnije rasvetlimo grešku ideje da većina treba da donosi zakon, zato što, iako ta ideja mora ostati teoretska – pošto se ne podudara sa istinskom stvarnošću – neophodno je objasniti kako se ukorenila u savremenom pogledu, čijim težnjama odgovara, i koja od njih – barem pojavno – to zadovoljava. Najvidljiviji nedostatak je onaj koji smo upravo pomenuli: mišljenje većine ne može biti ništa do izraza nesposobnosti, bez obzira da li je to usled nedostatka inteligencije ili suštog i jednostavnog neznanja; određena zapažanja „masovne psihologije“ mogu biti ovde navedena, posebno opšte poznata činjenica da se skup umnih reakcija izazvanih među sastavnih jedinki iz gomile pretvara u vrstu opšte psihoze čiji nivo je ne samo prosečan, već zapravo onaj sačinjen od najmanjih elemenata. Takođe treba pomenuti, iako u neznatno drugačijoj vezi, da su pojedini moderni filosofi čak pokušali da uvedu teoriju demokratije, prema kojoj mišljenje većine treba da prevlada, u samoj intelektualnoj oblasti, uglavnom tvrdeći da pronalaze „merilo istine“ u onome što zovu „opšta saglasnost“. Čak i ako pretpostavimo da tamo ima nekih pitanja po kojima su svi ljudi saglasni, ovaj sporazum ne bi dokazao ništa sam po sebi, štaviše, čak i ako je takva jednoglasnost stvarno postojala – što je malo verovatno, šta god da je pitanje, uvek ima mnogo ljudi koji uopšte nemaju mišljenje i koji čak nikad nisu ni razmišljali o tome – bilo bi u svakom slučaju nemoguće to dokazati u praksi, tako da ono što se poziva u prilog mišljenju i kao znak istine meri se samo prema saglasnosti većine – povrh toga većini grupe koja je neminovno vrlo ograničena prostorno i vremenski. U ovom opsegu slom teorije je još očigledniji, jer je jednostavnije odstraniti iz nje uticaj osećanja, koja skoro neminovno dolaze do izražaja u oblasti politike. Ovaj uticaj je taj koji je jedna od glavnih prepreka na putu razumevanja određenih stvari, čak i onima koji u sebi poseduju intelektualnu sposobnost dovoljnu da ih shvate bez poteškoća; emocionalni podsticaji ometaju razmišljanje, i korišćenje ove nespojivosti je jedna od najnepoštenijih prevara primenjivanih u politici.

Ali hajde da istražimo još dublje ovo pitanje: koji je ovo zakon najvećeg broja koji moderne vlade prizivaju i u čije ime tvrde da nalaze svoje jedino opravdanje? To je jednostavno zakon materije i surove sile, isti zakon kojim gomila, oborena sopstvenom težinom, lomi sve što joj stoji na putu. Upravo ovde nalazimo tačku spajanja demokratske zamisli i materijalizma, i ovde takođe treba da se nađe razlog zašto je ova zamisao tako čvrsto ukorenjena u današnji mentalitet. Na ovaj način, prirodan poredak stvari je potpuno obrnut i nadmoć mnoštva kao takvog je podržana, vrhovna vlast koja zapravo postoji samo u materijalnom svetu;[3] u duhovnom svetu s druge strane – i još jasnije u opštem poretku – to je jedinstvo koje je na hijerarhijskom vrhu, jer je jedinstvo načelo iz koga proizlaze sve mnogostrukosti.[4] Jednom kad se dopusti da princip bude osporen ili izgubljen iz vida i ništa ne ostane osim sušte i jednostavne mnogostrukosti, ista je stvar kao i materija. Nadalje, nagoveštaj na težini koju smo upravo napravili ima više značaja nego što ima samo poređenje, jer u oblasti fizičkih sila – u najčešćem značenju reči – težina stvarno predstavlja silaznu i zbijenu težnju, koja obuhvata svako rastuće ograničenje bića, i istovremeno doseže razvnovrsnost, ovde predstavljenu nikad većom gustinom:[5] ova težnja je oblikovala razvitak ljudskih radnji od početka modernih vremena. Takođe, treba napomenuti da je materija zahvaljujući svojoj moći razjedinjavanja i ograničavanja ono što sholastička filosofija naziva „principom individuacije“. Ovo uspostavlja vezu među pitanjima kojima se bavimo sada i u našim prethodnim napomenama o individualizmu: težnja o kojoj smo upravo govorili je istovetna sa onom „individualizujućom“ težnjom koja je zastupljena u judeo-hrišćanskoj tradiciji kao „pad“ onih koji su se odvojili od izvornog jedinstva.[6] Mnoštvo, posmatrano odvojeno od svog principa, i stoga što više ne može da se svede na jedinstvo, uzima oblik u društvenoj oblasti zajednice zamišljen samo kao aritmetički zbir svojih sastavnih jedinki; u stvari, zajednica nije ništa više od ovog, jednom kada je prestala da bude vezana za bilo koji princip pretpostavljen ovim pojedincima. Zakon takve zajednice je doslovno onaj najvećeg broja, i na ovome je demokratska ideja zasnovana.

Ovde moramo zastati da raščistimo moguć nesporazum: govoreći o savremenom individualizmu skoro isključivo smo uzeli u obzir njegova ispoljavanja u intelektualnom redosledu, a moglo bi se pretpostaviti da, u slučaju društvenog poretka, stvari mogu biti posve drukčije. Zaista, ukoliko neko uzme reč „individualizam“ u njenom najužem smislu, može biti izazvan da suprotstavi zajedničko pojedinačnom, i da misli da činjenice poput rastuće napadačke uloge Države i rastuće složenosti društvenih ustanova pokazuje težnju suprotnu individualizmu. U stvarnosti, međutim, to nije tako, zato što kolektiv, bivajući ništa drugo do zbir pojedinaca u njemu, ne može biti suprotstavljen njima, ništa više više no što Država može, shvaćeno na savremen način, i posmatrano kao jednostavan prikaz gomile – u kojoj se ne ogleda nikakvo više načelo; i biće opozvano da se individualizam, kako smo ga odredili, sastoji tačno u poricanju svakog nadpojedinačnog načela. Dakle, ukoliko sukob nastane u društvenom području između težnji, od kojih sve podjednako nalaze svoje mesto unutar savremenog pogleda, oni nisu sukobi između individualizma i nečeg drugog, već jednostavno između različitih oblika koje je individualizam sam po sebi u stanju da pretpostavi; jednostavno je videti da takvi sporovi moraju biti brojniji i ozbiljniji u našem vremenu nego što su to bili ranije, zahvaljući odsustvu bilo kog načela sposobnog za ujedinjenje mnoštva, i zato što individualizam nužno podrazumeva podelu. Ova podela, sa zbrkanim stanjem stvari koje proizlaze iz nje, je koban ishod potpuno materijalističke civilizacije, jer je od značaja da je stvarno izvor podele i mnogostrukosti.

Konačno, ostaje da se razmotri jedna neposredna posledica demokratske ideje, a to je odricanja od ideje elite; to nije ništa spram toga da je „demoratija“ suprotstavljena „aristokratiji“, za ovu drugu reč, barem kada je uzeta u etimološkom smislu, znači upravo moć elite. Elita prema određenju može biti nekolicina, i njena moć, odnosno njen uticaj, proizlazeći kao što to čini iz intelektualne nadmoći, nema ništa zajedničko sa brojčanom snagom na kojoj je demokratija zasnovana, snagom čija je nerazdvojiva težnja da žrtvuje manjine većini, i stoga vrednost količini, i elite masama. Tako, vodeća uloga koju izvršava prava elita, i njeno samo postojanje – zbog neophodnosti igra tu ulogu, ukoliko uopšte postoji – je potpuno nesaglasna sa demokratijom, koja je blisko povezana sa poimanjem jednakosti, i stoga sa odricanjem od svake hijerarhije: sam osnov demokratske ideje je pretpostavka da je jedan pojedinac podjednako dobar kao i drugi, jednostavno zbog toga što su oni brojčano jednaki i uprkos činjenici da oni nikada ne mogu biti jednaki na bilo koji drugi način. Prava elita, kao što smo već rekli, može biti samo ona intelektualna; i zbog toga demokratija može nastati samo tamo gde čista intelektualnost više ne postoji, kao što je slučaj u savremenom svetu. Međutim, pošto je jednakost u stvari nemoguća, i pošto, uprkos svim naporima ka izjednačavanju, razlike između jednog i drugog čoveka ne mogu praktično biti potpuno potisnute, ljudi su navedeni, radoznalom nelogičnošću, da izmišljaju lažne elite – štaviše različite vrste – koje tvrde da zauzimaju mesto prave elite; i te lažne elite su zasnovane na raznovrsnosti potpuno relativnih i mogućih tačaka nadmoći, uvek iz čisto materijalističkog poretka. Ovo je očigledno iz činjenice da su društvene razlike koje se naviše računaju u sadašnjem stanju stvari one zasnovane na bogatstvu, to jest na čisto spoljašnjoj nadmoći isključivo količinskog poretka, jedine nadmoći, u stvari, koja je u skladu sa demokratijom, jer je zasnovaja na istoj tački gledišta. Takođe se može dodati da su čak i oni koji se predstavljaju kao protivnici ovakvog stanja stvari nesposobni da proizvedu bilo kakav stvaran lek za poremećaj, i čak to mogu pogoršati idući dalje u istom pravcu, zato što se ni oni ne obraćaju bilo kom načelu višeg reda. Bitka je samo između različitih podvrsta demokratije, sa manje ili više naglaskom na težnji jednakosti, kao što je, kao što smo prethodno naveli, bitka među podvrstama individualizma, što se svodi na isto.

Ovih nekoliko zapažanja izgleda dovoljno da pruži ideju društvenih okolnosti savremenog sveta i, istovremeno, da prikaže postojanje samog jednog izlaza iz zbrke, u društvenoj oblasti, kao i u svim drugim: obnavljanje intelektualnosti, koje bi dovelo još jednom do stvaranja elite. Ova elita se mora smatrati trenutno nepostojećom na Zapadu, jer naziv ne može biti primenjen na nekoliko odvojenih i nepovezanih elemenata koji ništa drugo ne rade osim što predstavljaju, da tako kažemo, nerazvijene mogućnosti. Zaista, ova počela obično pokazuju nešto više od težnji ili nastojanja, koja ih vode, istina je, da protivdejstvuju modernom pogledu, ali bez njihove sposobnosti da utiču na to na bilo koji istinski način. Ono što im nedostaje je stvarno znanje i tradicionalni podaci, koji ne mogu biti urađeni bez pripreme i koje je inteligencija prepustila sopstvenim izvorima – posebno u okolnostima nepovoljnim u svakom smislu – može samo obezbediti nesavršeno i u veoma malom obimu. Posledično, ne postoji ništa osim nepovezanih napora, koji često odlutaju zahvaljujući nedostatku načela i naučnog vođenja; može se reći da savremen svet štiti sebe samim svojim rasturanjem, od čega čak i njegovi protivnici ne uspevaju da pobegnu. To će i dalje biti slučaj dok se potonji drže „oskrnavljenog“ terena na kome savremen mentalitet uživa očiglednu prednost, jer je to njegova sopstvena i isključiva provincija; i, u stvari, njihovo ostajanje na ovom terenu to pokazuje, uprkos svim pojavnim oblicima, ovaj mentalitet još uvek ima veoma snažan uticaj na njih. Iz tog razloga toliko puno ljudi, iako dotaknuti neporecivo dobrim namerama, nesposobni su da shvate da početak može nastati samo iz načela, i istrajati u poigravanju svojim energijama u nekoj relativnoj oblasti, društvenoj ili drugačije, u kojoj, pod tim okolnostima, ništa stvarno ili trajno nikad ne može biti postignuto. Stvarna elita, s druge strane, ne bi morala neposredno da učestvuje u ovim oblastima, ili u bilo kojem delu spoljašnjih dešavanja; to bi sve usmerilo uticajem koga su ljudi bili nesvesni, i koji, što bi bio manje vidljiv, bio bi moćniji. Dovoljno je razmotriti već pomenutu moć sugestije, koja ne traži nikakvu stvarnu intelektualnost, da bi dobili ideju koliko bi bila veća moć uticaja zasnovanog na čistoj intelektualnosti, i koji bi radio još nevidljivije zbog same svoje prirode. Umesto da ova moć bude umanjena podelom svojstvenoj raznolikosti, i slabošću koju uključuju sve laži i obmane, ona bi naprotiv bila pojačana usredsređenjem na glavnom jedinstvu, i bila bi jedina sa snagom same istine.

_______________

vrati se na tekst[1] Ono što ljudi nazivaju slučajem je jednostavno njihovo nepoznavanje uzroka; ukoliko izjava da se nešto desilo slučajnošću znači da nije postojao uzrok, to bi bila pojmovna protivrečnost.
vrati se na tekst[2] Genon jeste razvio ove tačke kasnije u svom Duhovnom autoritetu i svetovnoj moći. Izdanje.
vrati se na tekst[3] Potrebno je samo da čitate svetog Tomu Akvinskog da vidite da numerus stat ex parte materiae (je broj na strani materije).
vrati se na tekst[4] U ovom slučaju, kao i u svim drugim, istovetnost između jednog i drugog poretka stvarnosti se primenjuje u strogo obrnutom smislu.
vrati se na tekst[5] Ova težnja je ona koju hindu učenje naziva tamas i pretapa se u neznanje i tamu. Iz ovoga što smo upravo rekli o obrnutoj primeni svih sličnosti, videće se da je pitanje sabijanja ili sažimanja neposredno suprotstavljeno usredsređenosti duhovnog ili intelektualnog redosleda, toliko da je u stvarnosti suodnosno sa podelom i razloženošću u mnogostrukosti, međutim, ovo može izgledati neobično na prvi pogled. Isto važi za dobijenu jednoobraznost, prema poimanju jednakosti, odozdo i od najnižeg nivoa, što je neposredna suprotnost višem i načelnom jedinstvu.
vrati se na tekst[6] Zbog toga Dante stavlja simboličko prebivalište Lucifera u središte zemlje, to jest na mesto gde se sile težine uzajamno približivaju sa svih strana; iz ovog ugla gledanja to je suprotno od duhovnog ili „nebeskog“ centra privlačenja znakovno prikazano u većini tradicionalnih učenja suncem.

Orvelovski tajni sudovi u Velikoj Britaniji: Britanija na ivici tiranije

Izvorni naziv članka: Orwellian Secret Courts in the UK: Britain on the Brink of Tyranny (by Global Research News, Berkshire 9/11 Truth Movement)
[objavljen 10. marta 2013.]
Copyright © 2013 Global Research

Britanija je na ivici tiranije. Nacrt zakona o pravdi i bezbednosti, ukoliko stupi na snagu, omogućiće da se sudski procesi odvijaju u tajnosti, a čak će biti i nezakonito da bilo ko o njima govori. Nacrt zakona je do sada prošao sve faze u Donjem domu i biće prosleđen na razmatranje Gornjem domu. Drugim rečima, skoro je tamo (http://services.parliament.uk/bills/2012-13/justiceandsecurity.html).

Sponzor Nacrta ovog Zakona u Donjem domu je ministar pravde Kenet Klark (prim. prev. na zvaničnim stranicama britanskog parlamenta stoji da je on od septembra 2012. ministar bez portfelja), za koga se u javnosti naširoko veruje da je u Upravnom odboru veoma tajnih sastanaka Bilderberg grupe. U uvodnom delu dokumenta, on objašjava da je svrha Nacrta ovog zakona da omogući vladi da se brani od građanskih tužbi, gde podnosioci zahteva obično potražuju značajne odštetne iznose, i gde tužbene činjenice sadrže visoko osetljive podatke (http://consultation.cabinetoffice.gov.uk/justiceandsecurity/).

Ali, izgleda da je to samo lažni sjaj. Ričard Kotrel je u svojoj knjizi „Gladio: Bodež NATO-a u srcu Evrope“ (http://progressivepress.com/book-listing/gladio-natos-dagger-heart-europe) puno pisao o ovom Nacrtu zakona. U to vreme je bio odbačen (prim. prev. Nacrt zakona), ali je on tačno predvideo da će biti vraćen. Pisao mi je: „Nacrt zakona o pravdi i bezbednosti je prisutan već nekoliko godina, od 7/7 (prim. prev. misli se na 7.7.2005. kada su se odigrali bombaški napadi u londonskom metrou), što je malo verovatno slučajnost. Nacrt zakona predlaže da će tajni sudovi istraživati bilo koja pitanja koja se odnose na pojedince ili događaje za koje su vlasti odlučile da žele da ih zadrže u tajnosti. To će se primenjivati i u slučaju još uvek nesprovedenih istraga prema onima okrivljenim za 7/7.

„Ima se primenjivati i na optužena živa lica kojima će po ovom Orvelovskom nacrtu biti odbijeno da zastupaju sebe ili da ih advokati zastupaju. Niti će im biti dozvoljeno da znaju za šta su optuženi. U Sovjetskom Savezu je ovo bilo savršeno normalno. U postupku pravnog zastupanja država će imenovati posebne advokate koji neće imati bilo kakvu odgovornost da zastupaju optuženog, ili da objasne tom licu za šta je optuženo, niti će imati bilo kakvu odgovornost da ponude odbranu.“

„Gornji dom je divljački napao Nacrt zakona, ali ga je vratio Donjem domu sa svim precrtanim tj. izbrisanim amandmanima Gornjeg doma. Na dan glasanja o homoseksualnim brakovima provukao se kroz glasanje posebnog komiteta sa glasom jednog necivilizovanog Ulstermana [prim. prev. misli se na „čoveka iz Ulstera“, pokrajine na severu Irske, što je sinonim za Severnu Irsku koja je (još uvek) u sklopu Velike Britanije] koji je utrčao u poslednjem minutu. (Glasanje je održano isto [u vreme] dok su članovi bili u lobijima glasajući o Zakonu o homoseksualnim brakovima)… Ovaj zakon, kada prođe, kao što će proći, može biti primenjivan na svaku i bilo koju uvredu, čak i tako jednostavnu kao što je saobraćajni udes. Okrivljenim licima nikada neće biti saopšteno za šta su optužena, i naravno, malo je verovatno da će se naći da „nije kriv/a“.

Britanska štampa je sada vrlo tiha po ovom pitanju, iako je Dejli Mejl (Daily Mail) 10. februara objavio članak pod naslovom „Prošle nedelje članovi parlamenta  su oživeli leš predloga zakona o ‘tajnoj pravdi’. Ovde iznosimo slovo po slovo ukupnih zastrašujućih umešanosti u život u… tajnoj Britaniji“. (http://www.dailymail.co.uk/debate/article-2276327/Last-week-MPs-revived-corpse-Secret-Justice-Bill–debating-gay-marriage-time-noticed-Here-spell-terrifying-implications-life–Secret-Britain.html). Zanimljivo, njihove sestrinske novine D Mejl on Sandej (The Mail on Sunday), preduzimaju zakonske mere kako bi objavile tajnu presudu izdatu pre dve godine o slučaju navodnog mučenja u Avganistanu, što je proizašlo iz prethodnog oblika tajnog saslušavanja, koje se sada smatra protivzakonitim prema Vrhovnom sudu (http://www.leighday.co.uk/News/2013/January-2013/Secret-evidence-challenge-by-Mail-on-Sunday). Takođe, politički zagovornik, Kris Malin (Chris Mullin) je 28. januara upozorio na internet stranici Gardijena (The Guardian), naslovljeno „Nacrt zakona o pravdi i bezbednosti: poslednja prilika da se odustane od tajne pravde“ (http://www.guardian.co.uk/law/2013/jan/28/justice-security-last-chance-secret-evidence).

I sada je Big Bradr Voč (Big Brother Watch) pokrenuo borbu, tražeći da ljudi pišu članovima parlamenta (http://www.bigbrotherwatch.org.uk/home/2013/03/write-to-your-mp-about-the-justice-and-security-bill-today.html). Neko je komentarisao „Koja je svrha?“. U redu, pišite onda lokalnim novinama.

Uzbunjivačima su zapušena usta – a lošije tek dolazi

Drugi deo zakonodavstva koji bi mogao da oteža otkrivanje mogućih zločina vlade je predloženi amandman na Zakon o policijskoj i kriminalnoj evidenciji iz 1984. (1984 Police and Criminal Evidence Act) kao što je predloženo u Leveson istrazi (Leveson Inquiry), u vezi sa presretanjem telefonskih poziva. Ovo bi olakšalo policiji da se lakše dočepa poverljivog materijala od novinara i to bi oslabilo zaštitu uzbunjivača (http://www.guardian.co.uk/uk/2013/feb/13/whistleblowers-press-new-police-powers). Vodeći advokat pred višim sudovima je upozorio na moguće narušavanje Evropskog zakona o ljudskim pravima (European human rights law), navodi se u članku. Ali sada Vlada namerava da dokrajči  Evropski zakon o ljudskim pravima (http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2013/mar/04/theresa-may-human-rights-stunt). Izgleda da se pitanje britanskog članstva u Evropskoj uniji koristi kao pokriće za to.

Uvodnik u Gardijenu je četiri dana kasnije privukao pažnju na opštu ranjivost uzbunjivača, kao u slučaju bivšeg izvršnog direktora Nacionalne službe zdravstva (National Health Service), Gerija Vokera (Gary Walker) kome je rečeno da će morati da vrati sve isplaćene naknade koje proističu iz njegovog otpuštanja, ako progovori o tome (http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2013/feb/17/journalistic-sources-law-editorial).  Ali problem je bio veći od toga. „Nacionalna služba zdravstva troši 15 miliona funti (što odgovara zaradi 750 medicinskih sestara) kako bi zapušila usta 600 uzbunjivača“, objavio je Dejli Mejl (http://www.dailymail.co.uk/news/article-2282600/NHS-spends-15million-750-nurses-salaries-gagging-600-whistleblowers.html), navodeći da je to koštalo života 1200 pacijenata. Nov zakon će učiniti da se još teže „zviždi u pištaljku“, čak i kada su mnogi životi u pitanju.

„Demokratija ne može da dejstvuje kada tajnovitost premašuje pristojne granice“, navodi uredništvo Gardijena, dodajući da bolnice, banke, korporacije, proizvođači mesa i policijske snage podjednako moraju biti otvoreni za nadgledanje. Dodao bih čak i skromna profesionalna udruženja na taj spisak; to je nešto povodom čega svi možemo nešto da uradimo. Kad god se susretnemo sa negodovanjem, i upućena su nam takva osnovna pitanja poput: „Da li su ovi računi prošli reviziju?“, „Šta je osnova vašeg predloga?“, ili „Koliko novca imamo?“ ili kada pokušavamo da postavimo savršeno zakonita sporna pitanja, moramo da se suprotstavimo takvim nepovoljnim reakcijama. Vi se ne suprotstavljate samo zbog svojih razloga, već za svoj razuman i zakonit razlog za akciju u demokratiji.

Žak Elil: Propaganda [formiranje ljudskih stavova]

INFORMACIJA

[prevod odlomka iz knjige na engleskom (Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes), str. 112-116]

Naravno, osnovno obrazovanje omogućava širenje ne samo propagande već i informacija u celini. Ali, ovde se srećemo sa novim uslovom za propagandu. Nasuprot pojednostavljenom razlikovanju između propagande i informacija, prikazali smo blizak odnos među njima. U stvarnosti, precizno razlikovati propagandu i informacije je nemoguće. Sem toga, informacija je osnovni element propagande; da bi propaganda uspela, mora da bude upućena u političku ili ekonomsku stvarnost. Doktrinarno ili istorijsko obrazloženje je samo usputno uspešno u propagandi; ima moć samo u povezivanju sa tumačenjem dešavanja. Ima dejstva samo kada je mišljenje već izazvano, problematično ili usmereno u određenom pravcu pod uticajem političkog ili ekonomskog događaja. Presađuje sebe na već postojeću psihološku stvarnost. Takve psihološke reakcije su uopšteno kratkotrajne, i moraju biti sistematski održavane i obnavljane. U meri u kojoj će biti produžene i obnovljene, stvoriće „informisano mišljenje“.

Ovo informisano mišljenje je neophodno za propagandu. Gde nemamo informisano mišljenje prema političkim ili ekonomskim poslovima, propaganda ne može postojati. Iz tog razloga u većini starijih zemalja propaganda je lokalizovana i ograničena na one skupine koje imaju neposredan kontakt sa političkim životom, nije osmišljena za mase ravnodušne na takva pitanja – ravnodušne, zato što su neobaveštene. Mase ne mogu biti zainteresovane za politička ili ekonomska pitanja, dok masovni komunikacioni mediji ne rašire javnosti informacije. Znamo da je najteže dopreti do seljaka, iz različitih razloga već ukazanih; ali drugi osnovni razlog je da su oni neobavešteni. Istraživanja u ruralnim sredinama su pokazala da propaganda počinje da „grize“ u tačnom trenutku kada je informacija tamo objavljena, kada činjenice postanu poznate i kada je izazvana pažnja na određena pitanja. Očigledno, ako ne znam da se vodi rat u Koreji, ili da su Severna Koreja i Kina komunističke, ili da Sjedinjene Države osvajaju Južnu Koreju i da predstavljaju Ujedinjene nacije u Koreji, bilo kakva komunistička propaganda o navodnom američkom biološkom ratovanju za mene ne znači ništa. Propaganda znači upravo ništa bez prethodnih informacija. Stoga se propaganda prema politički neukim grupama može vršiti samo ako joj je prethodio opsežan, dubok i ozbiljan obaveštajni rad.[1] Što šire i objektivnije informacije, to će biti delotvornija propaganda koja sledi.

Još jednom, propaganda se ne zasniva na greškama, već na tačnim činjenicama. Izgleda da što je javno ili privatno mišljenje više obavešteno (obratite pažnju da kažem „više“, ne „bolje“), podložnije je propagandi. Što je veće znanje osobe o političkim ili ekonomskim činjenicama, to je njena procena osetljivija i ranjivija. Intelektualci su najdostupniji propagandi, naročito ako ona upotrebljava dvosmislenost. Čitalac brojnih novina izražava različite stavove – samo zato što je bolje informisan – više je nego bilo ko drugi izložen propagandi koju ne opaža iako tvrdi da zadržava slobodan izbor u ovladavanju svim ovim informacijama. Zapravo, čak je uslovljen da primi u sebe svu propagandu koja usaglašava i objašnjava činjenice, za koje veruje da je ovladao njima. Prema tome, informacije ne pružaju samo osnovu propagande, već propagandi daju operativno značenje; informacije u stvari stvaraju probleme koje propaganda iskorišćava i za koje se pretvara da nudi rešenja. U stvari, nijedna propaganda ne može da funkcioniše do trenutka kada je skup činjenica postao problem u očima onih koji stvaraju javno mnjenje.

U trenutku kada takvi problemi počnu da se suprotstavljaju javnom mnjenju, propaganda vlade, partije ili čoveka može da počne potpuno da se razvija uveličavajući problem, s jedne strane, i obećavajući rešenja za to, s druge. Ali propaganda ne može lako da stvori ni iz čega politički ili ekonomski problem. Mora postojati neki razlog u stvarnosti. Potreba za problemom zapravo ne postoji, ali mora postojati razlog zašto bi mogao postojati. Na primer, ako širenje dnevnih informacija vodi čoveka u lavirint ekonomskih stvarnosti, biće mu teško da shvati ove složene i različite činjenice, i stoga će zaključiti da postoje određeni problemi ekonomske prirode. Ali ovo poprima potpuno drukčiji i izraženiji izgled kada je ovo mišljenje na bilo koji način povezano sa ličnim iskustvom. Ako je bio neupućen u ono što se dešavalo u narodu ili svetu, i ukoliko su jedini izvori informacija bili podjednako neinformisani susedi u tom slučaju propaganda bi bila nemoguća, čak i ako taj čovek u stvari trpi lične poteškoće kao rezultat određenih političkih ili ekonomskih zbivanja. Propaganda nije imala učinka na populaciju devetnaestog veka, čak i kad je selo opljačkala vojska, jer iz ugla ličnih iskustava ljudi su spontano odgovarali ili kroz grupne reflekse, ali u svakom slučaju samo na lokalno i ograničeno stanje. Veoma teško će generalizovati stanje, da gledaju na njega kao opšte važeću pojavu i da izgrade osoben odgovor na takvo uopštavanje – koji će zahtevati značajnu količinu dobrovoljnog intelektualnog rada. Tako propaganda postaje moguća samo kada ljudi razviju svest o opštim problemima i određenim odgovorima na njih.

Formiranje takvih odgovora je upravo ono što proglašavanje informacija stvara kod pojedinaca koji imaju samo ograničen lični kontakt sa društvenom stvarnošću. Kroz informacije pojedinac je smešten u kontekst i uči da razume stvarnost sopstvenog stanja s obzirom na društvo u celini. To će ga onda namamiti na političko i društveno delovanje. Uzmimo, na primer, problem životnog standarda: radnik koji ništa ne zna o cenama i zaradama, izuzev iz ličnog iskustva (ili onog od svojih suseda), može u slučaju oštrog nezadovoljstva iskusiti osećanja pobune, i može se konačno pobuniti protiv neposrednih pretpostavljenih. A dobro je poznato da takva pobuna ne vodi nigde; to je bilo veliko otkriće devetnaestog veka. Ali informacija će naučiti ovog radnika da on deli sudbinu sa milionima drugih, i da među njima može postojati zajednica interesa i delovanja. Informacije mu omogućavaju da stavi svoj položaj u opšti ekonomski smisao i da shvati opštu situaciju upravljanja. Konačno, informacije će ga naučiti da proceni svoje lično stanje. To je ono što je dovelo do klasne svesti radnika u devetnaestom veku, proces koji – socijalisti s pravom održavaju – je bio mnogo više jedan od informacija nego jedan od propagande. U tom trenutku (kada je informacija primljena) duh pobune se pretvara u duh revolucije. Kao rezultat informacija, pojedinci počinju da osećaju da se u njihove lične probleme ulaže sa dostojanstvom opšteg društvenog problema.

Od trenutka kada je prikupljena ta vrsta informacija, propagandi su vrata otvorena. Osnovni oblik propagande u kome nekoliko vođa upućuje nekoliko pobuna se onda zamenjuje sa složenom modernom propagandom zasnovanoj na masovnim pokretima, na poznavanju velike političko-ekonomske stvarnosti i na učestvovanju u određenim širim strujama koje su svuda podržane potpuno istim informacijama.[2]

Tako informacija postavlja temelj propagandi. U meri u kojoj veliki broj pojedinaca primi iste informacije, njihove reakcije će biti slične. Kao rezultat, proizvešće se istovetni „centri interesa“ i zatim postati značajna pitanja našeg vremena stvorena javno putem štampe ili radija, i grupna mišljenja će biti stvorena, tako što će uspostaviti kontakte jednih sa drugima – jedan od osnovnih procesa u formiranju javnog mnjenja. Povrh toga, to vodi u stvaranje uzajamnih refleksa i zajedničkih predrasuda. Prirodno, postoje oni koji odstupaju od uobičajenog – pojedinci koji ne dele iste odgovore na iste informacije, zato što već imaju druge predrasude, zato što su „jake ličnosti“, ili jednostavno zbog uobičajene samovolje. Ali njihov broj je mnogo manji nego što se uopšteno veruje. Oni su nevažni, i polarizacija pažnje na određena pitanja i pojedina gledišta ovih pitanja izdvojenih informacijom ubrzano stvara ono što se naziva masovnom psihologijom – jednu od neophodnih uslova za postojanje propagande.

_______________

vrati se na tekst[1]  Zbog toga u Sovjetskom savezu pojedinac ne pravi razliku između zadataka informacija i propagande. Agitator je, pre svega, dispenzer informacija; radio i štampa su, pre svega, propagandni mediji. Gospodin Palgounov, direktor agencije Tas, je 1956. rekao: „Informacije treba da budu poučne i obrazovne“. Da ne pominjemo činjenicu da je čista informacija odličan propagandni medij; ogoljena informacija bez komentara može odvesti u prihvatanje celokupne propagandne informacije.
vrati se na tekst[2]  Štaviše, što noviji problem iskrsne, ljudi će biti ranjiviji. Uloga informacija je da uvede pojedinca u poznavanje novih činjenica i problema. Stručnjaci u istraživanju javnog mnjenja su veoma svesni da je lakše uticati propagandom na pojedinca kada se nađe u novoj situaciji, kada nije upoznat sa mogućim rešenjima, kada ne može da ih poveže sa prethodnim šablonima – kada je, ukratko, mišljenje „nestrukturisano“. Zadatak informacija je da stavi pojedinca u situaciju nestrukturisanog mišljenja i tako ga učini podložnijim uticaju.

 

Vikiliks: Tadić i Koštunica [1.9.2006.]

U daljem tekstu sledi Izveštaj Majkla Polta, američkog ambasadora u Beogradu (2004-2007.), upućen centrali. Prevedeno (ali ne korišćenjem automatskih prevodilaca) prema dokumentu 06BELGRADE1407 koji je objavio Vikiliks. Oznaka: tajno/poverljivo.

______________

Sažetak i uvod

1. Uoči Tadićevog dolaska u Vašington, želimo da podelimo dodatna zapažanja u vezi sa njim, o njegovim pogledima na ključna pitanja, poredeći ih sa Koštuničinim i zašto njegova poseta predstavlja drugačiju mogućnost  od Koštuničine posete u julu.

2. U odnosu na premijera, Tadić teži da zauzme realističniju, prozapadniju taktiku o važnim pitanjima. Suprotno od Koštunice, Tadić pridaje veći značaj američko-srpskim odnosima; on privatno prihvata realnost kosovske nezavisnosti i usmeren je na „dan posle“; otvoreno poziva na hapšenje Mladića; i javno podržava članstvo Srbije u NATO.

3. Kao vođa najveće srpske demokratske partije, Tadić se suočava sa obeshrabrujućim zadatkom balansiranja između izbornih ambicija (i dovođenja njegove DS na vodeće mesto u vladi) i potrebom za dobrim odnosima sa Koštunicom. Njegova želja da izbegne sukob sa Koštunicom i održi broj glasača svoje partije čine ga manje hrabrim nego što bi trebalo da bude po pojedinim važnim pitanjima.

4. Tadić je možda najbolji sagovornik koga imamo da sprovede kosovsku završnicu i druga važna pitanja, i verovatno je najbolji pogodak demokrata da vodi Srbiju prema stabilnoj, demokratskoj i naprednoj budućnosti (mada bilo koja buduća demokratska vlada će najverovatnije biti centrirana oko koalicije Tadić-Koštunica). Stoga, imamo jasne interese da ga podržimo i nateramo ga da bude hrabriji. Njegova poseta SAD daje nam dobru mogućnost da to učinimo – pojačavajući njegovu prozapadnu viziju Srbije, prikazujući srpskom narodu dobrobit snažnog odnosa sa SAD, i jačanjem predsedničke uloge u odbrambenim i bezbednosnim oblastima (naročito važno kako se približavamo kosovskom raspletu).

Pojedini primeri gde se Tadićev pristup razlikuje od Koštuničinog:

Kosovo

5. Dok premijer odbija, javno ili privatno da prihvati verovatnost nezavisnosti Kosova, Tadić privatno prepoznaje značaj pripremanja nezavisnosti i obezbeđivanja onoga što je moguće za Srbiju i kosovske Srbe. On nam se direktno obraćao u dve prilike „da mu pružimo dobar dogovor za decentralizaciju i crkve“, da mu pomognemo tokom izbora. Možda se sećate da je Tadić taj koji je, pri velikom političkom riziku, pozvao kosovske Srbe da učestvuju na kosovskim izborima oktobra 2004. godine. Koštunica je odbio da to učini, i Tadićeva popularnost je opala (činjenica koja ga je učinila više plašljivim u vezi sa preuzimanjem rizika za Kosovo u budućnosti). Kao ministar odbrane marta 2004, Tadić je odigrao ključnu ulogu u obezbeđivanju mirnih i odgovornih reakcija na nasilje na Kosovu.

6. Tadić je nedavno počeo usmeravanje na „dan posle“ odlučivanja o statusu Kosova. Na privatnim sastancima sa ambasadorima Poltom i Viznerom (prim. prev. Frank G. Wisner), naglasio je da će otpočeti dan posle sporazuma o Kosovu da jača odnose sa tri osovine srpskih spoljnih odnosa – SAD-om, Evropom i, neizbežno, Rusijom. Iako se možda javno pokorava vladinoj liniji i stoji iza Koštunice, njegova glava je na pravom mestu (prim. prev. tj. misli kako se od njega očekuje da misli) da prihvati neizbežnost nezavisnosti Kosova i pomogne svojoj zemlji da krene prema evroatlantskim integracijama.

Ratni zločini

7. Tadić će biti prijemčiviji za poruke o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (prim. prev. u daljem tekstu: Haški sud) od Koštunice. Tadić otvoreno poziva na hapšenje Mladića i čini se da se obavezao na stvarne aktivnosti za njegovo privođenje, kao i ostalih begunaca, pravdi. Od početka predsedničkog mandata, Tadić je prepoznao značaj saradnje sa Haškim sudom, dok je Koštunica samo nevoljno bio sateran u ćošak da prihvati problematiku Haškog suda (kada je postao premijer 2004, izjavio je da saradnja sa Haškim sudom nije prioritet). Tadić je prošle godine posetio Srebrenicu na desetogodišnjicu pokolja, emotivno se obratio narodu nakon što je video jezive video snimke Škorpiona i izvinio se u Bosni i Hercegovini za srpske ratne zločine. (Kasnije je posetio mesto srpskih žrtava u istočnoj Bosni, ali je odbio zahtev bosanskih Srba da poseti to mesto za vreme puta u Srebrenicu). Nasuprot tome, Koštunica se sastao sa nekoliko lica optuženih za ratne zločine, na putu da se predaju Haškom sudu, nikada nije izgovorio reč „hapšenje“ vezano za Mladića, i nazvao je Srebrenicu protivofanzivom od strane bosanskih Srba.

Crna Gora

8. Tadićev pristup crnogorskom referendumu takođe nam pruža uvid kako on može biti pokorniji u kosovskoj završnici. Mada Tadić, kao Koštunica, javno zagovara očuvanje državne zajednice, takođe je podržavao proces Evropska Unija/Lajčak (Koštunica je pokušao da radi direktno sa Solanom, bez da konsultuje crnogorske vođe, npr. pokušavajući da stavi 260.000 Crnogoraca u Srbiji u birački spisak). Tadić je odmah prepoznao rezultate referenduma i tri puta posetio Podgoricu u narednim nedeljama, sve dok je Koštunica nastavio da gunđa o procesu i od početka se potrudio da dovede u pitanje ishod.

Odnosi sa SAD i NATO

9. Za razliku od Koštunice, Tadić je posvećen izgrađivanju američko-srpske vojne saradnje. Takođe, za razliku od Koštunice, Tadić otvoreno podržava članstvo Srbije u NATO i aktivno je „gurnuo“ ključne bezbednosne sporazume sa NATO i SAD (GLOC, SOFA) (prim. prev. naši linkovi; GLOC = osnovne komunikacijske linije; SOFA = sporazum o statusu snaga). Koštunica je od početka javno kritikovao GLOC i oklevao u pružanju podrške SOFA-i. Bio je previše plašljiv po nekim pitanjima – odlaganje imenovanja novog reformski orijentisanog načelnika odbrane ili npr. penzionisanje vojnih generala „stare škole“. Tadićeva poseta nudi dobru mogućnost da se vrati kući sa isporukama (sa SOFA-om, razgovori sa Ohajom) za poboljšanje američko-srpske vojne saradnje.

10. Dok se Tadić razlikuje od Koštunice po ovim ključnim pitanjima, uhvaćen je u činu balansiranja kako se u zemlji približavaju izbori. Tadić pretpostavlja da će morati da radi sa Koštunicom nakon izbora, i stoga je pažljiv da ga ne otuđi. Pod bilo kojim scenarijom u kome demokratske snage pobeđuju Radikale, Tadić i Koštunica će morati da rade zajedno u izvesnom obimu. Međutim, ako Tadić predvodi izbore sa snažnom podrškom (uključujući onu iz SAD), on smatra da može da preduzme snažnije aktivnosti da odvede demokratske snage do izborne pobede.

11. Ukupno posmatrano, uprkos njegovim nedostacima kao vođe, Tadić će biti mnogo više prijemčiv sagovornik tokom posete od premijera, naročito po glavnim pitanjima, Kosova, Haškog suda i vojno-vojne saradnje. Ova poseta pruža mogućnost da obezbedi najmanje privatna uveravanja od strane Tadića za još odlučniju saradnju po ovim pitanjima, i da pomogne oblikovanju njegovog plana vođstva na predstojećim izborima.

______________

Komentar: Znate svi da je za ponovno preispitivanje događaja uvek potreban vremenski razmak. Imamo ga. Isto tako, pokušajte da sagledate našu sadašnju spoljnu i odbrambenu politiku i jačanje vojne saradnje sa SAD-om kroz najsvežiji primer a to je jučerašnji sraman događaj – američka „donacija“ 17 hamera srpskoj vojsci za američke „mirovne misije“, gde će naši ljudi sutra da idu da ginu za američke geopolitičke ciljeve i gde sadašnju „glavnu ulogu“ igra ministar odbrane Aleksandar Vučić. Vučić je pre deset dana od komandanta Nacionalne garde Ohaja general-majora Debore Ešenhurst dobio poziv koji se ne odbija, da poseti Ohajo. Šta nam to govori? Lutke na koncu su se promenile [Tadić (posle ubistva Đinđića), Davinić, Zoran Stanković, Šutanovac…] jer su se potrošile; oni koji povlače konce su isti a na našem propadanju se intenzivno radi.

Kris Hedžis: Karijeristi

Izvorni naziv članka: The Careerists (by Chris Hedges)
[objavljen 23. jula 2012.]
Copyright © 2012 Truthdig

Najveće zločine u istoriji čovečanstva omogućila su najbezbojnija ljudska bića. Oni su karijeristi. Birokrate. Cinici. Oni obavljaju male poslove koji čine velike, složene sisteme iskorišćavanja i smrt stvarnosti. Oni sakupljaju i čitaju lične podatke desetine miliona nas koje je prikupila bezbednosna i nadziruća država. Oni drže račune Eksona Mobajla (Exxon Mobil), Britiš Petroleuma (BP) i Goldman Saksa (Goldman Sachs). Oni grade ili upravljaju bespilotnim avionima. Oni rade u korporativnom oglašavanju i odnosima sa javnošću. Oni izdaju obrasce. Oni obrađuju papire. Oni pojedinima ne priznaju bonove za hranu i naknade za nezaposlenost ili drugima medicinsko osiguranje. Oni primenjuju zakone i propise. I oni ne postavljaju pitanja.

Dobro. Zlo. Ove reči njima ne znače ništa. Oni su iznad moralnosti. Oni su tamo da omoguće da korporativni sistemi funkcionišu. Ukoliko osiguravajuće kompanije ostave desetine miliona bolesnih da pate i umru, tako je kako je. Ukoliko banke i šerifi odeljenja izbace porodice iz njihovih domova, tako je kako je. Ukoliko finansijska preduzeća pljačkaju štednju građana, tako je kako je. Ako vlada zatvori škole i biblioteke, tako je kako je. Ukoliko vojska ubija decu u Pakistanu ili Avganistanu, tako je kako je. Ukoliko špekulanti na robnim berzama podignu cene pirinča i kukuruza i pšenice tako da postanu nedostupni stotinama miliona gladnih širom planete, tako je kako je. Ukoliko Kongres i sudovi liše građane osnovnih ljudskih sloboda, tako je kako je. Ako industrija fosilnih goriva pretvori zemlju u peć sa efektom staklene bašte koja nas uništava, tako je kako je. Oni služe sistemu. Bogu dobiti i iskorišćavanja. Najopasnija snaga u industrijalizovanom svetu ne dolazi od onih koji imaju radikalnu veroispovest, bilo da je islamski radikalizam ili hrišćanski fundamentalizam, već od legije bezličnih birokrata koji probijaju svoj put ka gore u slojevitim korporativnim i vladinim mašinerijama. Oni služe bilo kom sistemu koji odgovara patetičnim kvotama njihovih potreba.

Ovi menadžeri sistema ne veruju ni u šta. Oni nemaju odanost. Oni su bez korena. Oni ne misle izvan svojih sitnih, beznačajnih uloga. Oni su gluvi i slepi. Oni su, makar u pogledu velikih ideja i obrazaca ljudske civilizacije i istorije, potpuno nepismeni. A mi ih štancujemo na univerzitetima. Advokati, tehnokrate, diplomci poslovnih škola, finansijski menadžeri, IT stručnjaci, konsultanti, naftni inženjeri. „Pozitivni psiholozi“. Diplomci komunikacija, kadeti, predstavnici prodaje, kompjuterski programeri. Muškarci i žene koji ne poznaju istoriju, ne poznaju ideje. Oni žive i misle u intelektualnom vakuumu, svetu zaglupljujućih sitnih detalja. Oni su Eliotovi (T. S. Eliot) „šuplji ljudi“, „punjeni ljudi“. „Oblik bez sadržine, nijansa bez boje“, napisao je pesnik. „Paralizovana snaga, gestovi bez pokreta“.

Karijeristi su ti koji su omogućili genocide, od istrebljenja Indijanaca do turskog pokolja nad Jermenima, do nacističkog holokausta, do Staljinovih čistki. Oni su ti koji su omogućili da vozovi idu. Oni su ispunjavali obrasce i rukovodili zaplenom imovine. Oni su ukidali sledovanja hrane dok su deca umirala od gladi. Oni su proizveli pištolje. Oni su upravljali zatvorima. Oni su primenjivali zabrane putovanja, oduzimali pasoše, zaplenjivali račune u bankama i izvodili segregaciju. Oni su sprovodili zakon. Oni su radili svoj posao.

Politički i vojni karijeristi koje podržavaju ratni profiteri vodili su nas u besmislene ratove, uključujući I svetski rat, Vijetnam, Irak i Avganistan. I milioni su ih sledli. Obaveza. Čast. Zemlja. Karnevali smrti. Sve su nas žrtvovali. U uzaludnim bitkama, Verdenskoj i bici na Somi u I svetskom ratu, 1.8 miliona na obe strane je ubijeno, ranjeno ili nikada pronađeno. U julu 1917. britanski feldmaršal Daglas Hejg (Douglas Haig) uprkos morima mrtvih, propao je još dublje u blato Pašendala. Do novembra, kada je bilo jasno da je obećani prodor kod Pašendala propao, odbacio je početni cilj – kao što smo uradili u Iraku kada se ispostavilo da tamo nema oružja za masovno uništenje i u Avganistanu kada je Al Kaida napustila zemlju – i opredelili se za jednostavan rat iscrpljivanja. Hejg je „pobedio“ da je više Nemaca nego ujedinjenih trupa umrlo. Smrt kao dobitna karta. Pašendal je odneo 600 hiljada više života na obe strane linije pre nego što se završio. To nije nova priča. Generali su skoro uvek pajaci. Vojnici su sledili Jovana Slepog (John the Blind), koji je izgubio vid deceniju ranije, u odjekujućem porazu u bici kod Kresija 1337. tokom stogodišnjeg rata. Otkrivamo da su čelnici mediokriteti tek kad je za to prekasno.

Dejvid Lojd Džordž (David Lloyd George), koji je bio britanski premijer tokom kampanje za Pašendal, zapisao je u svojim memoarima: “[Pre bitke kod Pašendala] osoblje tenkovskog korpusa spremilo je mape da pokaže kako bi bombardovanje koje je uništilo drenažu neminovno vodilo u seriju isticanja, i locirali su tačne tačke gde će se vode okupiti. Jedini odgovor je bilo bezuslovno naređenje da ‘ne šalju više ove smešne mape.’ Mape moraju da se usklade sa planovima a ne planovi sa mapama. Činjenice koje su ometale planove bile su bezobrazluk.”

Ovde imate objašnjenje zašto vladajuće elite ne čine ništa po pitanju klimatskih promena, odbijaju razumno da odgovore na potpune ekonomske padove i nesposobne su da se nose sa slomom globalizacije i carstva. Ovo su okolnosti koje remete samu sposobnost za život i održivost sistema. I birokrate znaju samo kako da služe sistemu. Znaju samo menadžerske veštine koje su usvojili na Vest Pointu (West Point) ili Poslovnoj školi u Harvardu (Harvard Business School). Ne mogu misliti samostalno. Ne mogu izazvati pretpostavke ili strukture. Ne mogu intelektualno ili emocionalno da prepoznaju da sistem može da se uruši. I tako oni rade ono za šta je Napoleon upozorio da je najveća greška koju general može da napravi – naslikati zamišljenu sliku situacije i prihvatiti je kao stvarnu. Ali mi bezbrižno ignorišemo stvarnost zajedno sa njima. Manija srećnog završetka nas oslepljuje. Ne želimo da verujemo u ono što vidimo. Suviše je deprimirajuće. Tako se svi povlačimo u kolektivnu samoobmanu.

U veličanstvenom dokumentarcu “Shoah” (prim. prev. naziv filma znači Holokaust, kad se prevede sa hebrejskog), Kloda Lancmana (Claude Lanzmann), o Holokaustu, intervjuiše Filipa Mulera (Filip Müller), češkog Jevrejina koji je preživeo smaknuća u Aušvicu kao član “specijalnog detalja”. Muler povezuje svoju priču:

„Jednog dana 1943. kada sam već bio u Krematorijumu 5, voz iz Bjalistoka je stigao. Zatvorenik na “specijalnom detalju” ugledao je ženu u “sobi za skidanje” koja je bila žena njegovog prijatelja. Odmah joj je prišao i rekao joj: ‘Bićeš istrebljena. Za tri sata bićeš pretvorena u pepeo.’ Žena mu je verovala, jer ga je poznavala. Odmah se rastrčala i upozorila ostale žene. ‘Sve ćemo biti ubijene. Ugušene gasom’. Majke koje su nosile decu na ramenima nisu htele to da čuju. Odlučile su da je ova žena luda. Oterale su je. Zatim je otišla kod muškaraca. Bezuspešno. Nije da joj nisu verovali. Čuli su glasine u getu Bjalistoka, ili u Grodnom, ili drugde. Ali ko je to želeo da čuje? Kada je videla da niko ne želi da je sluša, izgrebala je celo svoje lice. Iz očaja. U šoku. I počela je da vrišti.”

Blez Paskal (Blaise Pascal) napisao je u “Mislima” (Pensées), “Jurili smo nemarno u ponor nakon što je postavljeno nešto ispred nas što nas je sprečavalo da ga vidimo.”

Hana Arent (Hannah Arendt), u zapisu “Ajhman u Jerusalimu”, zabeležila je da je Adolf Ajhman (Adolf Eichmann) prvenstveno bio motivisan “izvanrednom marljivošću u iznalaženju ličnog napretka.” Priključio se Nacistima zato što je to bio dobar pomak u karijeri. “Problem sa Ajhmanom”, napisala je, “bilo je tačno da su mnogi bili nalik njemu, i da mnogi nisu bili ni izopačeni ni sadisti, da su bili, i još uvek su, užasno i zastrašujuće normalni.”

“Što ga je neko duže slušao, očiglednije je postajalo da je njegova nesposobnost da govori blisko povezana sa nesposobnošću da misli, naime, da misli sa stanovišta nekog drugog”, napisala je Arentova. “Nikava komunikacija sa njim nije bila moguća, ne zato što je lagao već zato što je bio okružen najpouzdanijim od svih zaštitnih mera protiv reči i prisustva drugih, i dakle protiv stvarnosti kao takve.”

Gita Sereni (Gitta Sereny) pravi istu poentu u svojoj knjizi “Unutar te tame” (Into that Darkness), o Francu Štanglu (Franz Stangl), komandantu Treblinke (Treblinka). Zadatak u SS bilo je unapređenje za austrijskog policajca. Štangl nije bio sadista. Bio je blagoglagoljiv i učtiv. Veoma je voleo svoju ženu i decu. Za razliku od većine Nacista iz logora, nije imao jevrejske žene za ljubavnice. Bio je efikasan i dobro organizovan. Bio je ponosan primivši zvaničnu pohvalu kao “najbolji logoraški komandir u Poljskoj”. Zatvorenici su bili jednostavni objekti. Roba. “To je bilo moje zanimanje”, rekao je. “Uživao sam u tome. Ispunjavalo me je. I da, bio sam ambiciozan u tome, neću to da poreknem”. Kada je Serenijeva pitala Štangla kako je kao otac mogao da ubija decu, odgovorio je da ih je “retko video kao individualce. To je uvek bila ogromna masa. … Bili su nagi, svi na gomili, trčali su, njima se upravljalo sa bičevima. …” Kasnije je rekao Serenijevoj da kada je čitao o leminzima, podsetili su ga na Treblinku.

Zbirka eseja “Put u genocid” (The Path to Genocide) Kristofera Brauninga (Christopher Browning), beleži da su “umerene”, “normalne” birokrate, ne fanatičari, oni koji su učinili Holokaust mogućim. Žermen Tijon (Germaine Tillion) naglašava “tragičnu lakoću [za vreme Holokausta] sa kojom bi ‘pristojni’ ljudi mogli postati najsuroviji dželati bez da primete šta im se dešava”. Ruski pisac Vasilij Grosman (Vasily Grossman) u svojoj knjizi “Zauvek teče” primetio je da “nova država nije zahtevala svete apostole, fanatične, nadahnute graditelje, verne, pobožne učenike. Nova država čak nije zahtevala ni sluge – samo činovnike”.

Najodvratniji tip esesovaca za mene lično bili su cinici koji više nisu istinski verovali u svoje razloge, već su nastavili da skupljaju krv za svoju korist”, napisala je dr Ela Lingens-Rajner u “Zatočenicima straha”, njeni snažni memoari iz Aušvica. “Ti cinici nisu uvek bili brutalni prema zatvorenicima, njihovo ponašanje se menjalo sa njihovim raspoloženjem. Ništa nisu uzimali za ozbiljno – ni sebe same niti svoj razlog, niti nas, niti našu situaciju. Jedan od najgorih među njima bio je dr Mengele, logoraški doktor koga sam već pomenula. Kada je grupa novopristiglih Jevreja klasifikovana u one sposobne za rad i one sposobne za smrt, on bi zviždao melodiju i ritmično trzao svoj palac preko desnog ili levog ramena – što je značilo ’gasna komora’ ili ‘posao’. Smatrao je da su uslovi u logoru veoma loši i čak uradio nekoliko stvari da ih popravi, ali istovremeno je počinio ubistva okrutno, bez ikakve sumnje u to što čini.

Ove vojske birokrata služe korporativnom sistemu koji će nas doslovno ubiti. Oni su podjednako hladni i isključeni kao Mengele. Oni izvršavaju jednominutne zadatke. Oni su pokorni. Popustljivi. Oni se povinuju. Oni nalaze samovrednost u prestižu i moći korporacija, u statusu njihovih pozicija i njihovih karijernih unapređenja. Uveravaju sebe o sopstvenoj dobroti kroz lične poduhvate kao muževi, žene, majke i očevi. Oni sede u školskim odborima. Oni idu u Rotari klubove. Oni idu u crkve. To je moralna shizofrenija. Oni podižu zidove da stvore izolovanu svesnost. Oni čine mogućim smrtonosne ciljeve Ekson Mobajla ili Goldman Saksa ili Rejtiona (Raytheon) ili osiguravajućih kuća. Oni uništavaju ekosisteme, ekonomiju i politička tela i pretvaraju radne ljude i – žene u siromašne kmetove. Oni ne osećaju ništa. Metafizička naivnost uvek završava ubistvom. Oni rascepkavaju svet. Mali gestovi ljubaznosti i milosrđa skrivaju monstruozno zlo koje oni podstiču. I sistem se kotrlja napred. Kape polarnog leda se tope. Suša besni obradivim zemljištem. Avioni bez pilota donose smrt sa neba. Država se neumoljivo pomera ka tome da nas okuje lancima. Bolesni umiru. Gladni gladuju. Zatvori se pune. A karijeristi, gegajući se napred, rade svoj posao.

Noam Čomski o Siriji, Bahreinu, Turskoj, Savetu bezbednosti i obrazovanju

Naslov odgovara drugom delu intervjua koji je Noam Čomski dao 14.02.2012. Prvi deo intervjua preveden na srpski gde Čomski govori o Iranu, predsedničkim kandidatima u SAD 2012., Anonimnima i internetu možete da pogledate i pročitate OVDE.

[00:03] Danas je u Bahreinu jednogodišnjica surovog sprečavanja mirnih protestanata od strane i Bahreina i Saudijske Arabije. Da li ikada vidite da se uspešni demokratski ustanci odvijaju u bilo kojoj od ove dve zemlje?

[00:17] Čomski: I Sjedinjenih Država. Bio je pokušaj u Saudijskoj Arabiji da se održe demonstracije petkom ali prisustvo bezbednjaka je bilo tako snažno da su se ljudi plašili da izađu na ulice. U Bahreinu, prilično su ih snažno slomile dolazeće snage predvođene Saudijskom Arabijom. SAD sve to podržavaju, tako da se o tome ćuti. Glavni interes SAD i njihovih saveznika su zemlje koje proizvode naftu. Bahrein nije vodeći proizvođač nafte, ali je deo sistema proizvodnje nafte, tako da oni ne žele tamo nikakve probleme. U Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Bahreinu, Emiratima, sve je pod kontrolom, tako da nema arapskog proleća. Može li se išta ikad tamo dogoditi? Pa, prilično je teško videti. Zapamtite, Saudijska Arabija je veoma grubo mesto. Pre svega, to je najekstremnija islamska fundamentalistička država na svetu. SAD i Britanija su uvek to podržavale. One su tradicionalno podržavale i podsticale radikalni islam kao oružje protiv sekularnog nacionalizma. I takođe, ovo su momci sa naftom, tako da, naravno, Zapad će da ih podrži. I sa tako grupisanim snagama nije jednostavno videti kako bi ustanak mogao da se odvija, ali nikada ne znate.

[01:53] Skoro ste rekli da Turska treba da bude ponosna zbog svoje građanske neposlušnosti. Ali, trenutno je više od 400 univerzitetskih studenata u zatvoru. Pokazuje li to da građanska poslušnost ne funkcioniše? Izgleda da vlada postaje više totalitarna, ne manje.
– Sebati Ladikli, student političkih nauka na Univerzitetu u Ankari

[02:12] Čomski: Pa, to je upravo ono o čemu sam govorio. Na primer, govorio sam uglavnom o poznatim piscima, akademicima, profesionalcima i izdavačima koji su stalno angažovani u građanskoj neposlušnosti i mislim da Turska treba da bude ponosna što ima takvu intelektualnu klasu. Ali oni odlaze u zatvor i izlaze iz zatvora. U stvari, prvi put kada sam otišao u Tursku, bilo je suštinski da učestvujem kao ko-branilac u procesu protiv izdavača. Bilo je puno međunarodnog publiciteta, tako da su oni nešto… suđenja su totalna prevara, tako da oni rade šta hoće… tako da odlože to sa nekim izgovorom i kasnije ga nađu. Ali, da nisam bio tamo siguran sam da bi on proveo godine u zatvoru. I sada je veoma represivan period. U stvari, postoji pozadina. Pre 10 godina, što je bilo kada sam bio tamo, bilo je vrlo represivno.Tek su izlazili iz opasnog perioda mera vlade protiv pobunjenika i gerilaca u jugoistočnoj Turskoj, što je ubilo desetine hiljada ljudi, uništilo hiljade gradova i sela, stvorilo svaku vrstu mučenja i horora koju možete da zamislite, i milione izbeglica. Sve uz podršku SAD, slučajno. SAD su zasipale u vojnoj pomoći, čak i kada su se strahote povećale. Ali u proteklih 10 godina ovo je olakšano. Došlo je do značajnog napretka, ništa kao ono što treba da bude, ali prilično mnogo. I sada je to mnogo slobodnija zemlja. Ali, tamo je, sada, vrsta rastuće represije koju ste opisali.

[03:59] Da li mislite da SAD, Britanija ili Francuska treba da vojno intervenišu u Siriji?

[04:06] Čomski: Ne znam nikoga, ko je uopšte upoznat sa Sirijom, da misli da bi vojna intervencija imala ikakvog smisla. Mislim, postoje ljudi koji poznaju region u Siriji. Najvažniji je Patrik Sil, jedan od glavnih istoričara Sirije ili Džonaton Stil, koji je britanski dopisnik, Čarls Gles, koji je američki dopisnik. U stvari, bilo ko, koga znam, ko imalo mari za Siriju, ne samo u smislu vičućeg samoveličanja, misli da će vojna intervencija samo učiniti loše. Pregovori će biti teški, ali to je jedini način koji može da sačuva Siriju od razarajućeg unutrašnjeg sukoba. Prilično isto je bilo u Libiji. Ovde o tome neće biti izveštavano, ali Britanija, Francuska i SAD su prilično izolovane u svetu. Skoro čitav svet je pozivao na diplomatiju i pegovore da bi se odbranila verovatna humanitarna propast koja se odigrala i još uvek traje. Ali o tome ne možete ovde da izveštavate, i mi samo hvalimo sami sebe za našu veličanstvenost. I sigurno, to je bar deo razloga zašto Kina i Rusija neće da potpišu rezoluciju Ujedinjenih nacija (UN). Prošli put su samo bili prevareni. Rezolucija UN nije pozvala na bilo šta što su tri osvajačke sile odmah uradile, tako da su oni osećali da su spaljeni. Nema dobrog rešenja koje bih mogao da smislim, ali vojna intervencija je verovatno najgore.

[06:01] Da li mislite da Savet bezbednosti treba da ukloni moć da stavi veto na međunarodno pravo?

[06:09] Čomski: Pa, pre svega, treba da upamtite ko koristi veto. U ranim danima UN, kada su SAD bile tako porazno nadmoćne u svetu i svi su radili kako je rečeno, Savet bezbednosti je korišćen kao oružje protiv Rusa, tako da su Rusi stavljali veto na sve. Mada se 1950-ih to promenilo. Oslobađanje od kolonijalne zavisnosti učinilo je UN reprezentativnijim u svetu i druge zemlje ponovo stvorene iz rata. Do sredine 1960-ih, mislim 1966., SAD su „odigrale“ svoj prvi veto. Od tada one su u dalekom vođstvu u stavljanju veta, daleko ispred bilo koga drugog. Britanija je druga, i niko drugi nije ni blizu. Tako, ako biste se oslobodili veta, šta biste radili, ustvari, je osloboađanje od veta SAD – SAD i britanskog veta. Pa, SAD i Britanija će to prihvatiti. Tako, ako se oslobodite veta, oni će da rade šta god im se prohte. Kao što SAD svakako i rade. Ali, to je ono što je moć. Ako imate moć i neku vrstu poslušne, ćutljive intelektualne klase, ne kao Turska, onda možete da radite šta želite.

[07:23] U decenijama vašeg aktivizma, koji događaji su vam najupečatljiviji?

[07:32] Čomski: Najupečatljiiviji događaji za mene su stvari koji su uradili tzv. „obični ljudi“, siromašni ljudi, znate, koji se zalažu za svoja prava. Priključivanje tome je nezaboravno.

[07:52] Obrazovanje postaje nedostupno. Blumberg je izvestio da su školarine na Univerzitetu u Kaliforniji porasle za 145% od 2004.  Zašto se školarine tako mnogo povećavaju u celoj zemlji? Mogu li ova povećanja da se prate jednostavno prema našim ekonomskim problemima? 

[08:04] Čomski: Ona nemaju nikakve veze sa ekonomijom. Mislim, ovo nas vraća u 1970-te. Pre nekoliko godina video sam neku vrstu dramatičnog primera toga. Držao sam predavanja u Meksiku i govorio sam na Nacionalnom Univerzitetu. To je siromašna zemlja, ali je veoma dobar univerzitet: visok kvalitet, veselo, aktivna studentska tela, dobra, razumna sredstva. Bez velikih fudbalskih stadiona i sl., ali…  I zadesio sam se, nakon predavanja tamo, otišao sam u Kaliforniju. To je jedno od najbogatijih mesta na svetu. Stigao sam tamo baš u trenutku kada je bilo najavljeno da finansiranje državnog univerzitetskog sistema dolazi manje od polovine iz državnih sredstava, većinom od školarina. I to je deo napora, to je prilično jasno, za suštinski privatizovane velike univerzitete i njihovo pretvaranje u vrstu Ivy League škola za relativno povlašćene. I uključite preostali deo sistema u to, možda stručno osposobljavanje da bi ljudi dobili posao među radnom snagom Kalifornije, ali to nije pravo obrazovanje. Ovo je bio najveći javni obrazovni sistem na svetu. Pa, Meksiko je siromašna zemlja; nastava je besplatna. Kalifornija je prekomerno bogata. Ali, morate da „iscedite“ ljude za desetine hiljada dolara školarine. Dešava se da imam troje unučadi na koledžu sada i pre nekoliko dana dobio sam pismo jednog od njih koji kaže da će školarina poskupeti, mislim, 35.000 dolara i još 10.000 dolara za smeštaj i ishranu. Ne možete da pohađate koledž ukoliko već ne posedujete ovo bogatstvo ili ste spremni da završite sa ovako ogromnim dugom. Pa, dugovi imaju cilj. Oni su tehnika kontrole. To je počelo 1970-ih kada je bilo puno zabrinutosti oko onoga što se zvalo, zapravo u liberalnim krugovima, „neuspeh institucija odgovornih za poučavanje mladih“. Mladi ljudi nisu prikladno poučavani od strane škola, univerziteta, crkava, itd. Tako da morate da uvedete više discipline. Pa, to je sjajna disciplinska tehnika. Koji god da su vaši ciljevi u životu bili, ako izađete sa koledža sa velikim dugom na grbači, postoje stvari koje morate da uradite da biste otplatili taj dug, umesto bilo čega što ste želeli da uradite. Prema tome, to je tehnika kontrole. Zapravo, u Meksiku je postojao pokušaj, pre 10 godina, da se dodaju male, niske školarine. Bio je nacionalni štrajk studenata i vlada se povukla. Tako da je nastava i dalje besplatna. I besplatno je i u drugim zemljama. Kao što je Nemačka bogata zemlja i školovanje je besplatno. Ustvari, u SAD, samoj, period najvećeg rasta u zemlji, istorijski posmatrano, bio je 1950-ih i 1960-ih godina. To nije bio samo veoma visok ekonomski rast, već je bilo i razdoblje koje je postavilo osnove za visoko tehnološku ekonomiju. To je mesto gde je vaš računar pronađen i internet i revolucija informacionih tehnologija itd. Obrazovanje nije bilo potpuno besplatno ali je bilo besplatno u velikoj meri. G. I. Bill, na primer, je pružao besplatno obrazovanje ogromnom broju ljudi koji nikada pre ne bi imali mogućnosti da studiraju. To je bilo dobro za njih i veoma dobro za zemlju. Ovo nisu samo ekonomska pitanja. Ovo su pitanje kontrole i dominacije. Sistemi su pretvoreni u napredne, napredne koledže, koledže tipa Berklija za bogate i malo toga za sve ostale. To je deo opšteg pomaka prema oštrom, dvostepenom društvu koje ide u svim vrstama načina i ovo je jedan od njih. I isto nameće disciplinu. Studentski dug je sada preko 1 bilion dolara ($1.000.000.000.000). To je ogromno. I to je sjajna tehnika kontrole. Ali ne vidim kako može da se razmatra kao ekonomski problem.

„Sve dok obični ljudi mogu da se oslobode od doktrinarnih kontrola koje su im nametnute, vrlo svesno, sopstvenim samopostavljenim boljicima, nastavljaju da budu sposobni da se bore za mir i pravdu, i slobodu, i ograničenje nasilja, i ograničenja moći… kao što su činili stotinama godina.“

– Dr Noam Čomski

Kaveh L. Afrasiabi: Zakonsko pravo Irana da napadne Izrael

Izvorni naziv članka: Iran’s legal right to attack Israel
[objavljen 14. marta 2012.]
© Asia Times Online (Holdings), Ltd.

Autor teksta: Kaveh L. Afrasiabi, doktor nauka, je autor knjige Posle Homeinija: Novi pravci u iranskoj spoljnoj politici (Westview Press). Za njegove podatke na Vikipediji, kliknite ovde. Autor je Čitanja o iranskoj spoljnoj politici posle 11. septembra (BookSurge Publishing, 23. oktobar 2008.) i U potrazi za pravima na Harvardu. Njegova najnovija knjiga je Reforma Ujedinjenih nacija: odabrani članci i intervjui o Ujedinjenim nacijama (CreateSpace,12. novembar 2011.)

Palo Alto, Kalifornija – Nakon godina življenja u senci izraelskog vojnog udara, Iran sada otvoreno razmatra ideju preventivnog udara, u svetlu izraelske spremnosti za trenutni napad na iranska nuklearna postrojenja. Pozivajući se na pravo prevremene samoodbrane, obrazloženje Irana je da mesto čekanja svog cionističkog neprijatelja da načini korak, Iran treba da pređe u ofanzivu i onemogući sposobnost Izraela da ispuni svoje pretnje napadom. Plan Irana da pokrene preventivni udar na Izrael je potpuno zakonit u smislu običajnog međunarodnog prava, kako kažu nekoliko teheranskih političkih analitičara specijalizovanih za spoljne poslove Irana. „Prema povelji Ujedinjenih nacija (UN), Iran ima inherentno (prim. prev. ugrađeno, neotuđivo, prirodno) pravo na samoodbranu koje se u ovom slučaju prevodi u pravo odgovora na jasnu i prisutnu opasnost od neposrednog napada izraelske države u jasnom kršenju međunarodnog prava“, kaže politički naučnik sa Teheranskog univerziteta koji je razgovarao sa autorom, pod uslovom da ostane anoniman.

Ukratko, pravni argument Teherana u odbrani u smislu preventivnog udara na Izrael oslanja se na nekoliko međusobno povezanih osnova.

Prvo, prema članu 51. Povelje UN[1] Iran ima pravo da napadne Izrael zato što je Izrael već upleten u otvorene neprijateljske aktivnosti, uključujući ubistva iranskih nuklearnih naučnika, sabotaže i opasno virtuelno ratovanje, da ne spominjemo otvorene izjave izraelskih političkih i vojnih vođa o nameri da napadnu Iran u neposrednoj budućnosti.

Drugo, ove nezakonite aktivnosti spojene sa izjavama o nameri predstavljaju neposrednu pretnju po nacionalnu bezbednost Irana, određene običajnim međunarodnim pravom u smislu „spoljnih neprijateljskih aktivnosti“ jedne države protiv druge.

Treće, Iran je već iscrpeo sva diplomatska sredstva za odvraćanje od izraelskog napada, kao što se više puta žalio Savetu bezbednosti UN, ali bezuspešno, jer se Savet bezbednost UN pravio da to ne vidi.

Četvrto, iskazana namera Izraela da napadne Iran krši međunardno pravo iz brojnih drugih razloga:

  • Iran nikada nije pretio da će koristiti svoje nuklearne sposobnosti da napadne Izrael.
  • Postoji pravni osnov protiv bilo kog napada na iranska civilna nuklearna postrojenja, u smislu Rezolucije 533 Međunarodne agencije za nuklearnu energiju [engl. International Atomic Energy Agency (IAEA)], koja zabranjuje sve takve napade i to smatra kršenjem međunarodnog prava.
  • Iran je potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja [Non-Proliferation Treaty (NPT)]; njeno rukovodstvo se formalno odreklo nuklearnog oružja; postoji odsustvo bilo kog sporazuma o zabrani ograničenja da Iran ima u svom posedu ciklus nuklearnog goriva; IAEA nikada nije otkrila bilo koju diverziju nuklearnog materijala u vojne svrhe.
  • Dokazi, uključujući izveštaje u Vašington Postu prenose mišljenje američkog sekretara odbrane Leona Panete, sugerišući da je Izrael daleko ispred „pripremnih faza“ napada na Iran i priprema se da sprovede ovaj plan u narednih nekoliko meseci.

Uzevši sve u obzir, ovi dokazi čine snažan pravni slučaj za upozoravajući napad Irana na Izrael, bez obzira da li ili ne Iran ide ka tome ili ima stvarnu sposobnost za uspešan preventivan napad kako bi onesposobio svog vatrenog neprijatelja. Prema iranskim medijskim izveštajima, Iran ima oko 11.000 projektila sposobnih da pogode ciljeve širom Izraela. Ako stavimo po strani pitanje vojne sposobnosti, unutar iranskog pravnog izlaganja, nezakonitost izraelske neprijateljske namere i zakonitost prava Irana da prvi napadne Izrael su u osnovi dve strane istog novčića. Čak i sankcije UN protiv Irana, a kamoli SAD i/ili izraelskog rata protiv Irana, treba da budu posmatrane kao nezakonite po međunarodnom pravu.

Prema nacrtima članaka Komisije međunarodnog prava [engl. International Law Commission (ILC)], namerno pogrešan akt jedne države sastoji se iz dva elementa (Član 3.): objektivni element sastoji se u aktivnosti ili propustu, suprotno međunarodnim obavezama, i subjektivni element ima da učini prema namerama jedne države. Nijedan element ne može biti pronađen u odnosu na iranski nuklearni program.

Odsustvo bilo kakvih dokaza diverzije nuklearnog materijala u vojne svrhe, zasnovano na proširenom pregledu iranskih postrojenja koje je obavila IAEA, zajedno sa izričitim odricanjem od nuklearnog naoružanja na političkim, moralnim i religijskim osnovama od strane iranskog rukovodstva,  predstavlja prepreku za primenu sankcija, kao i pretnji ratom Iranu [prim. prev. pogledati članak na engl.: Savet bezbednosti i „zakonska prava“ Irana, odgovor]. Ovo je podsetnik za brojne međunarodne posmatrače koji su pozdravili nedavne kritike američkog predsednika Baraka Obame o „neodgovornom udaranju u doboš o ratu sa Iranom“, previđajući da Obamina izričita pretnja o zadržavaju „vojnih opcija“ ustanovljuje kršenje Povelje UN, koja zabranjuje takve pretnje državama članicama UN.

Činjenica je da Obama, nekadašnji profesor ustavnog prava, nastavlja u odnosu na Iran da tumači pogrešno, insistirajući da su odjednom svi diplomatski kanali iscrpljeni, tako da SAD mogu da pribegnu krajnjoj opciji napada na iranska nuklearna postrojenja. Ima mentalno zdravih američkih stručnjaka, kao što je profesor sa Jejla Brus Akerman, u svom nedavnom mišljenju izneo u Los Anđeles Tajmsu, jasno naglasiviši, svaki takav napad bio bi protivzakonit iz ugla međunarodnog prava.

Da dodam Akermanovom argumentu, proizraelski stručnjaci koji ozakonjuju napad Izraela na Iran su namerno iskrivili značenje i delokrug prava na samoodbranu, stavljajući u prvi plan sumnjivo razumevanje koje podseća na zlurad pokušaj administracije Džordža V. Buša da proširi značenje „prevremena samoodbrana“, koja je srećom poražena u UN [prim. prev. iz knjige autora članka Reforma Ujedinjenih nacija na engleskom jeziku].

Istorijsko već viđeno, sadašnji proizraelski razgovori o napadu na Iran su upadljivo slični onima koji su se čuli pre američkog „proksi rata“ na Irak pre devet godina, koje je potpuno racionalizovala čitava izraelska propagandna vojska o čemu su brujali zapadni mediji. Značajno pitanje je da li je ili nije međunarodna zajednica naučila bilo koju lekciju iz fijaska sa Irakom i, još važnije, da li glasovi razuma mogu da prevladaju glasove koji su žedni još jednog poraznog sukoba na Bliskom istoku? Prema svim pokazateljima, narednih nekoliko meseci pružiće odgovor na ovo kritično pitanje.

_______________
vrati se na tekst [1] Ništa u postojećoj Povelji ne narušava neotuđivo prirodno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv članice Organizacije Ujedinjenih nacija, dok Savet bezbednosti ne preduzme mere potrebne za održanje međunarodnog mira i bezbednosti. Mere koje preduzimaju Članice u vršenju ovog prava na samoodbranu biće odmah saopštene Savetu bezbednosti i neće ni na koji način dovoditi u pitanje ovlašćenja i odgovornost Saveta bezbednosti po ovoj Povelji da preduzme u svako doba takve aktivnosti koje bi smatrao potrebnim radi održanja ili uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti.

Noam Čomski o Iranu, predsedničkim kandidatima u SAD 2012., Anonimnima i internetu

Intervju od 14. februara 2012. u kome Noam Čomski govori o pitanjima navedenim u naslovu je titlovan na engleski jezik. Ispod video zapisa je prevod na našem jeziku. U ovom članak je obrađen prvi deo intrevjua, a prevod drugog dela u kome Čomski govori o Siriji, Bahreinu, Turskoj, Savetu bezbednosti i obrazovanju možete pogledati i pročitati OVDE.

[00:36] Da li će SAD ili Izrael napasti Iran?

[00:40] Čomski: Mi već napadamo Iran. Izrael otvoreno stoji iza ubistava i sabotaža. Oni ne kažu baš tako, ali tamo je otvoren pristup. U stvari, jedan visoki američki zvaničnik je nedavno izjavio da izraelski Mosad, što je njihova CIA, koristi iranske terorističke grupe, koje su delegirale američke terorističke grupe, da izvršavaju ubistva u Iranu. Jedino pitanje je: da li će doći do direktnog vojnog napada? Pa, Izrael se veoma trudi da SAD napadne Iran. To je očigledno ono što bi oni više voleli. Za sada SAD se povlače. Izgleda kao da američka vojno-bezbednosna služba ne želi da bude uvučena u bombardovanje Irana. To bi imalo sve vrste… nije u pitanju naša ljubav prema iranskom narodu, već to što se plaše posledica. Izrael može to učiniti sam, ne mogu reći. Ako dobiju jasno naređenje iz SAD da to ne urade, onda neće uraditi. Ali ako je ono što se ponekad zove žuto svetlo (prim. prev. kao na semaforu) tj. ne kažemo – da, ne kažemo – ne, onda bi mogli. I zapravo, to može biti u narednih nekoliko meseci. Njihova poruka je „ako čekamo još nekoliko meseci Iran će moći da napravi nuklearno obogaćene kapacitete neosvojivim“. Nemam predstavu da li je to istina ili nije i nije me briga, ali to je poruka koju koriste. Što je zanimljivo i što treba pažljivo da razmotrimo je da je ovde (prim. prev. u SAD) opšta prepostavka da je samo pitanje koji bi troškovi bili. Drugim rečima, ako bi to mogli da uradimo a da nas ništa ne košta, to bi bila prava stvar. To je takoreći ceo spektar; možda je preskupo.

[03:02] Koji su bili učinci sankcija koju SAD vode protiv Irana?

[03:09] Čomski: U osnovi, sankcije su vid rata. U stvari, skoro je bila grupa NATO generala, pre oko godinu dve, koja je objavila dugačku izjavu o tome šta bi sačinjavalo „ratna dejstva“ što bi SAD dalo pravo da korisiti nuklearno oružje. I jedno od njih je manipulacija finansijskim sistemom. Pa, ono što mi radimo je da isključujemo Iran iz globalnog finansijskog sistema. I mi to radimo tako što vršimo pritisak na druge zemlje. Tako je najskorije važno da Belgija, koja upravlja međunarodnim telekomunikacionim sistemima za banke, suštinski isključi Iran. To je u osnovi čin rata. Sankcije imaju predviđene efekte; one štete stanovništvu. Možete da pročitate članke u Nju Jork Tajmsu koji objašnjavaju, vrsta „optimističkih“ članaka, govoreći da sankcije funkcionišu: ljudi nemaju hleb, umiru od gladi, ne mogu da unesu hranu u zemlju i to je sjajno. To je ono što sankcije rade. Sankcije u Iraku su bile iste. Dvoje međunarodnih diplomata, poštovanih međunarodnih diplomata, koji su upravljali programom „Nafta za hranu“, koji je trebalo da bude velikodušni deo sankcija, podneli su ostavke otpužujući da je program genocidan. I u suštini su bili isključeni iz američkih medija i nisu mogli da komentarišu. Ali to je ono što sankcije čine. Imali smo 50 godina embargo protiv Kube. To ozbiljno ugrožava populaciju, u tome je suština. U suštini, ako se osvrnete na poreklo sankcija, u godinama vladavine Kenedija, visoki zvaničnici su upravo rekli, direktno, da ako mi možemo da učinimo da populacija pati, da će možda oni srušiti svoju vladu.

[05:23] Zašto je Iran takva pretnja? Da li bi Iran stvarno mogao da napadne SAD?

[05:31] Čomski: Šta čini Iran pretnjom? Pokušajte i nađite rasprave o tome. U stvari, postoji rasprava. Ima čak i autoritativan odgovor, ali on nije prenešen i o njemu se ne govori. On dolazi iz Pentagona i američkih obaveštajnih službi u godišnjim izlaganjima Kongresu o globalnom bezbednosnom sistemu. Oni, naravno, govore o Iranu. I oni razmatraju pretnje Irana i uzimaju veomo ozbiljno. Ali možemo da naučimo puno o nama samima posmatrajući šta je pretnja. Pretnja je, u osnovi, zastrašivanje. Oni mogu odvratiti američke aktivnosti i to je nepodnošljivo ako posedujete svet i morate biti slobodni da uradite šta god želite bilo gde u svetu. Oni ne misle da Iran ima kapacitet da primeni silu; oni kažu „ne, naravno da nema“. A ja ne mislim da bilo koji strateški analitičar pri zdravoj pameti to misli, čak iako bi Iran imao nuklearno naoružanje da bi ga koristio za početni udarac (napad). Zemlja bi isparila.

[06:40] Da li postoji predsednički kandidat (prim prev. SAD 2012. g.) za koga mislite da bi mogao biti dobar svetski vođa? Ili je to politika kao i obično?

[06:49] Čomski: Pa, nije politika kao što je i obično. Ovi tipovi su van spektra. Ako izađete iz SAD, ljudi to gledaju sa čuđenjem. To je kao da je to šou nakaza ili duševna bolnica. Tako da uopšte nije politka kao i obično. Ne mogu da se setim vremena kada je bio bilo ko, ko je čak u stvarnom svetu. Verovatno bi to bio Romni (prim. prev. Mitt Romney, predsednički kandidat), da nije morao da traži podršku u republikanskoj bazi. Ali ono što se dogodilo tokom godina, šta god ovi tipovi mogu misliti u svojim glavama, godinama unazad Republikanska partija je u osnovi odustala od pretvaranja da je normalna politička partija. Oni su samo posvećeni, strastveno, da pružaju usluge veoma bogatima i korporacijskom sektoru, tačka. I oni imaju vrstu katihizisa (prim. prev. fig.) koji morate da ponavljate. Tako se čini da stara Komunistička partija izgleda kao slobodna institucija. I svako to mora da ponavlja. Pa ne možete na taj način da dobijete glasove. Tako, ako želite glasove, primorani ste da se okrenete sektoru stanovništva koji je uvek bio tamo, ali nikada nije bio mobilisan kao politička snaga. Za jednu stvar, to je neverovatno religiozna država. Prema međunarodnim standardima, to je ekstremistički religiozna država. Tako da taj segment populacije može biti mobilisan. Postoji urođen osnov, uvek je bio, vođen strahom, znate, sve, možda UN dolaze ili… vanzemaljci ili šta god da je. To je sada poduprto činjenicom da bela radnička klasa stvarno izdržava poraz 30 ili 40 godina. Demokrate su ih prilično napustile. Oni ne obraćaju nikakvu pažnju na belu radničku klasu. I oni su ogorčeni. Oni takođe osećaju, tačno, da gube svoju državu. Ne samo da gube svoje poslove, i svoje živote, već to neće biti zemlja belaca za 50 godina, možda i manje. I oni su kranje ogorčeni i mogu biti mobilisani. Rasističke grupe mogu biti mobilisane. Neka vrsta plaćenih buržuja, znate, prodavci osiguranja, prodavci kola itd. Ovi ljudi ne vole državne propise; smetaju im. Sećam se, pre mnogo godina, kad su pokušavali da zabrane olovne boje. Proizvođači boja su bili vrlo uznemireni. Rekli su, to je jedina boja koja radi i to će da uništi naš posao. I ljudi bi pitali o učincima i oni bi govorili „o, pa to je sve nauka… ti naučnici i sve što njih zanima“. Tako, imate te oblasti. I ako hoćete da im se obratite, morate biti prilično ludi. Tako ako posmatrate – iskreno, ne gledam rasprave, ne podnosim ih, ali čitam o njima – i ako vidite šta se dešava, najviše zastrašujuće gledište toga je, mislim, odgovor publike. Najodvratnije izjave dobijaju ogroman pljesak. I ako iko slučajno kaže nešto što je čak poluljudski, moraju da se povuku, da se izvine za to i njihova omiljenost u narodu opada. Tako, nije politika kao i obično i tamo nema nikoga. Barem ne na način na koji se predstavljaju. Ne znam gde su oni, negde drugde, ali način na koji se predstavljaju; to je propast za svet ako oni dođu.

[10:41] Koje je vaše gledište na napade Anonimnih na vladu i kompanijske veb stranice i osoblje?

[10:49] Čomski: Pojedine stvari koje su uradili, mislio sam da su bile prilično dobre. Na primer, kada je vlada pokušala da spreči bilo kakvo finansiranje Vikipedije, Anonimni su pohrlili na velike sajtove, poput Amazona, Gugla i u izvesnom smislu su ih zatvorili. Mislio sam, dobar potez. I bile su druge stvari za koje sam mislio da su dobre. Praćenje elektronske pošte, ne sviđa mi se naročito. Ali to su nekako kao pitanja koja su sve vreme iskrsavala tokom pokreta otpora 1960-ih godina. Bio sam veoma uključen u to. Morate da odlučite šta ima smisla, šta nema smisla, šta je zakonito, šta nije, koje su posledice itd.

[11:36] Da li mislite da je internet pomogao „poravnanje terena“ između moćnih i nemoćnih?

[11:44] Čomski: Jeste u određenom obimu. Zbog toga autoritativne vlade pokušavaju da ga zadrže zatvorenim, znate, Egipat i Kina itd. Sigurno, to je glavni način gde se organizovanje i aktivizam pokreću. To je takođe veština marginalizacije i kontrole. To je kao bilo koja vrsta tehnologije; možete da je koristite za oslobađanje ili možete da je koristite za ugušivanje. Kao trutovi koje ste spominjali. U načelu, možete da ga koristite da pomognete vatrogascima ili da ga koristite za nadzor. U zavisnosti od ustrojstva moći, biće jedno ili drugo.

[12:22] Da li je internet, gde svako može biti izdavač, kao suprotstavljen samo nekolicini raspoređivača informacija pre interneta, promenio propagandni model o kome ste pisali u Proizvodnji saglasnosti? (prim. prev. Manufacturing Consent je knjiga Čomskog po kojoj je snimljen istoimeni film)

[12:38] Čomski: Ne baš. Mislim, sigurno je drukčiji sistem, ali ako se vratite 50 godina unazad svako je mogao da odštampa stvari u svojoj dnevnoj sobi i da ih plasira na ulici, takođe. Mislim, na ovaj način se doseže do više ljudi, ali… pitanje je koliko to znači. Mislim, ako znate šta tražite, internet je izuzetno koristan. Ako ne znate šta tražite, podjednako je koristan kao da ušetate u Biblioteku Kongresa i kažete: „Hoću da budem fizičar“. To je samo puno besmislenih podataka.