Nepca

Rekla je: „Svrbe me nepca, dajte mi nešto da se rešim tog svraba?“

„Želite li nešto prirodno?“

„Prirodno? Možda? Samo da nema bosiljka, alergična sam na njega. Davi me i kruti mi se jezik od njega, ni reč da progovorim ne mogu!“

„Onda – hemija – nešto što će brzo i efikasno da deluje?!“

„Samo da je brzo, ne mogu više da trpim ovo.“

* * *

„Nema razloga za brigu. Mali je izuzetno inteligentan ali jednostavno neće da govori. Kao da mu je zapela kost u grlu još od Riba. Možda da ga date na pevanje. Njegova ‘mutavost’ je psihogenog karaktera.“

* * *

Polegao ju je leđima na krevet, zadigao spavaćicu, raširio joj noge, raskopčao kaiš na pantalonama, svukao duge gaće skupa sa pantalonama do kolena, legao preko nje i svojim povazda raketno spremnim ušao u nju bez pitanja i odobrenja.

„Sad ti pravim sina“, tako se odlučno muški salio u nju te večeri brzinom kojom meteor udara u Zemlju i rasipa semena meteorita.

„Ćutiš, kao što si uvek ćutala, kao da krešem kamen, a ne ženu od krvi od mesa. Ni uzdaha, ni glasa od tebe.“

* * *

Ugaoni kamen temeljac zajedničkog doma pustio je suze, i napravio poplavu, iako su stari govorili da su tada lile teške kiše i da to ne znači da su to suze Božje, već da to može biti ko zna šta, nama nesaznatljivo.

* * *

„Nije trebalo da idete po vračarama i da uzimate zapis od hodže, ne valja se to. Ne valja. I da malog uspavljujete rakijom. Pobogu ženo, zar vam je toliko smetao plač deteta?”

* * *

„Šta da ti kažem kad sve znaš, mila moja… ”, sletelo joj je sa usana, kao kakvo obraćanje prijateljici s kojom bi ispijala kafe od ranog jutra, a klečala je i celivala ikonu Majke Božje.

„Bogorodice Majko, neka progovori, neka kaže bilo šta, samo neka progovori!“

* * *

„Nemam šta da kažem!“, je sve što je ikada rekao.

* * *

Toma je bio kralj kafane, kraljica je bila Silvana, a unuče je Nirvana – zlatnim sprejom je bilo ispisano na zidu naherenog kućerka kraj koga je na recku naiskap „ljuštio” unučiće vinjaka.

Advertisements

Gore-dole

Dečko u belom odelu s ljubičastom kapicom na glavi propustio ih je u kutiju sa ogledalima.

„Želite li gore ili dole?“,  s mekoćom prigušivača na snajperu je prozborio.

„Uvek smo za… Draga, za šta smo? Za gore? Ili ćemo dole?“, pomerao je lutak svoju glavu gore-dole.

„Ni gore, ni dole, ta pogledaj kakve su mu odore?!“, mrmljala je tako nešto ili slično tome neka Ona koja je držala konce u rukama.

„Gospodari su za?“, glas je bio za oktavu tiši od nečujnog.

„Ja, mislim ti, mislim on, mislim ona, mislim ono, mislim vi, mislim oni – mi – gospodari!#?#!“, staklene okice lutka zablesnuše beživotnim sjajem.

„To smo mi. Svi mi. Zar nismo odveć i gore i dole? U ovim ogledalima, ogledalima, ogledalima, vidim Tvoje likove!“, zblanuto se vrtela po kutiji i posmatrala sve Njegove likove.

Proživljena gola voda i odsanjana odevena sloboda stvarnost beše ili iluzija tek?

Tog dana

Razbio je i razbistrio strahovanja. Tuge se ne nose pod zastavom – moram sve da izdržim. Nikoga nije briga za bradu koju puštaš. Ni za tvoju crninu.

* * *

„Imam svoj mali, super skockan stančić. Imam svoju kuću, veliku. Spolja neuglednu, iznutra dovršenu“, gestikulirala je rukama oreole.

„Puštam ga da vidim šta će sledeće da kaže!“, vajkala se.

„Potpuno sam slobodna!“, glas je bio povisilica i trzalica.

„Niko mi ne treba!“, odjekivalo je u nečijim ušima. Ušima?

* * *

Koga je uveravala u to? U publici je bila jedna, druga, treća znatiželjno upijajuća poznanica-žrtva, dovoljno mlađa da popase ideju samodovoljnosti. One su širom otvorenih očiju gledale u spomenik koji je govorio za života. Jesu li se i one pitale u sebi – kada ćemo se osloboditi jarma dvojine i biti samostalne i slobodne žene?!

* * *

Gospođica-gospođa-baba-devojka je dosledno zapostavljala sebe. Izreke su bile načitane, citati su bili besprekorni, međutim, sudovi su bili pogrešni, jer je svaka izgovorena misao dospela iz slepe ulice uma.

* * *

Posmatrao sam je, slušao pažljivo, i kad je jedva dolazila do daha i kad bi ostajala bez daha, sve ubeđujući me u ispravnost i svemoć svojih uverenja.

Možda je trebalo da zatvorim i oči i uši, jer usne su mi odveć zapečaćene, ali ne, intuicija mi nije dala mira da je ne podstaknem da iskaže svoju istinu.

Istina nije da njen donji veš košta više od njegovog polovnog Mercedesa. Uostalom, i da jeste, taj veš je trebalo svući s nje. Strgnuti ga. Sad. Bilo gde. Pod otvorenim nebom. Na zemlji. Na zadnjem sedištu. Na zidu ili podu haustora. U nekom bednom hotelu. Na ogradi terase na 11 spratu.

Pročitao sam joj jedan stih iz Biblije i zarekao se sebi da je neću objašnjavati.

„Znala sam i sa 12 godina sve to“, vrištala je.

* * *

Na obali mora, vetar je šibao i povijao, ljuljao tela do veličanstvenog treska koji je očajanje razbio o šiljatu stenu.

 

Momenat obrta

Fizika kaže da je intenzitet momenta sile proizvod sile i najkraćeg rastojanja od ose rotacije. Tako i samo tako.

Momenat ćutanja je srazmeran kulturološki prihvaćenoj minutaži ćutanja. Pomen. Minut. Tek toliko. Najčešće. U nekim okolnostima nešto duže. Promenljivo. Uvek.

Ne smeta ti što si izvrnut (na) (na)opako. U tromom stanju. Nisi se izvrnuo da ne bi ostao, već da bi opstao. Ne-delja je prošlost. Bitan je zamajac. Polet koji stvaraš između bića i nebića.

Koga i čime hraniš?

Puca ko zrelo puce.

Igra.

Čigra.

Pozvanje

Mogao si jednostavno da je pitaš: „Šta ti hoćeš od mene?“

Zalio si se kamenom ćutnjom i žalio si se glasnom tišinom.

Hteo si da te i ona „poljubi“, kao što su te sve pre nje „poljubile“. Ona nije htela da ti da tu potvrdu.

Obećao si sebi, grdnošću strasnog dželata, da ćeš da se boriš protiv. Za šta si se borio?

Verovao si da ne možeš da izgubiš ono što nikada nisi imao. Ili jesi?

Bila je besna. Nije ti dala to zadovoljstvo, jer tvoj svet je nesagledivo širok u odnosu na tesnac u koji si se skrio i utamničio.

I kada su te prvi put videli i oni su tada pomislili: „O, moj Bože, kako je stigao dokle je stigao?“

Zvone zvona…

Imaš svoje pozvanje.

Jedne oči

Ostali su gradovi daleki, i neka su. Ostale su Senke. Nije više pitanje da li će opet Neko doći? To su sećanja. Bleda sećanja. Bile su žice od čelika koje ostavljaju krvave tragove. To su bili ništa drugo do rovovi od mulja u kalja. I ljudi koji love i ljudi spremni na lov. Ulovljeni. Niko ih pitao nije. Ni oni sebe nisu pitali. Ostao je smrad leševa. Ostali su gradovi daleki, i neka su.

Iznad neba kruže ptice, ogromne moćne ptice. Krila raskriljuju. Krilima natkriljuju.

Biva onaj ko ume da podnese. Biva onaj ko je kadar da izdrži.

Sunce sija. Negde ponegde. Negde stalno. Sačuvajmo šta se sačuvati može.

Oči sa neba se smeše. Oči sa neba teše. Oči sa neba vole Tebe.

Danas, na Svetog Alimpija. Hvala, Oče Bože. Hvala, Zemaljski Oče.

 

Koprena

Nije došla nepozvana. Niti je slučajno navlačila zavese. Tada ona, sada ti. „Duni u staklo, tako, polako, da osetiš kako dah izlazi iz tebe. Sada vidiš tananu izmaglicu kroz koju nazireš obrise.“ Izmaglica se razleže. Prskaš staklo sredstvom koje u sebi ima alkohol. Svojim dahom? Alkohol razbrisuje mrlje. Jezikom glačaš površinu. Blic sjaj vraća blesak. Oči su okrenute unutra. Vidiš, a ne vidiš. Ne vidiš, a vidiš.

157c8e4e82e5eacc71e38db84a8093681

Symbolizing „cry me a river“ via pinterest.com

Popeo si se na vrh sveta. Put do vrha bio je dug, trnovit, krivudav. Za tebe savladiv. Ruke si širio beskrajnim plavo-beličastim prostranstvima. Sunce je snažno obasjavalo. Do slepila. Gledao si kao hipnotisan u Sunce. Mrak ti je pao na oči. Oko tebe nije bilo nikoga i ničega. Ko će sa tobom da uživa u tvojoj radosti? U tvojoj pobedi?

* * *

 skitara0404 8. decembra 2017. u 11:49 reče:
„Nikad nemoj sam na vrh sveta. Povedi nekog.“

___

I ostaše negde daleko – ljudi, nevidljivi, u podnožju… i ostade on na vrhu sa zastavicom zabodenom u srcu.

___

skitara0404 8. decembra 2017. u 12:03 reče:
„Ajmo ovako: I gore, na vrhu sveta pronađoše vatru. A oni od dole, čudeći se čudu, pohrliše ka toj svetlosti. I svako povede nekoga na tom mukotrpnom putu. I stvoriše gore na vrhu sveta jedan bolji svet.
P. S. Živeli su u kolibama i uveče sedeli uz tu veliku vatru koja ih je grejala deleći između sebe sve što su svojim mukotrpnim radom stvorili.“

___

Čim je ustao hladno i nezainteresovano i „pružio“ joj ruku, videla je njegovo lice, zategnuto, gordo, i oči zgasle, i znala je šta se zbiva u njemu.

„I reče: ko ima uši da čuje neka čuje.“ Jevanđelje po Marku 4,9

 

Jurodiva

„Moji praunuci mnogo vole sok od jagoda. Ova kesica ovde, to je moje?“, ponavljala je nekoliko puta, promatrajaći vedrim pogledom ko u kakvog radoznalog deteta, starica od stotinu leta.

„Da, to sve, baš ‘sve’. Koliko puta treba da ti ponovim?!“, rekla je žena koja je otkucala račun skromnog iznosa i u svoj brk podmetnula podsmeh. U očima joj je prebivao mrtvac.

„A ti, što ćutiš sa osmehom u očima deteta i posmatraš me, ne brini, sve je dobro, sve je dobro i sve će ti biti na dobro. Tvoje je da posmatraš, povezuješ i da pišeš.“

Žena za kasom se raspusno scenski smejala: „Kako dosadna babuskara, stalno nešto bezveze laprda.“ U očima joj je prebivao mrtvac.

Druga žena je dodala sa prigodno podozrivim osmehom podrške: „Budala matora, ne zna ni šta priča, a mogla bi nekada i da se opere.“ U očima joj je prebivao mrtvac.

Starica je odmakla nestvarnom brzinom, kao da je u sebi nosila svetlost.

Džentlmen

Zimsko je vreme i pneumatici traže redovniju proveru stanja napumpanosti. Momci i dede koji rade na pumpama su rastrzani između razularenih vozača i gazdinih korbača.

Iako se sredovečni pumpadžija ozario kada sam mu na pitanje za koliko para rekla da sipa do vrha rezervoara, nemoguće je bilo pridobiti čoveka za proveru stanja napumpanosti, jer je isti primoran da se hobotničasto raspline na četiri pumpna mesta i fiskalnu kasu, te POS terminal.

Morala sam da zasučem rukave snežno bele bundice i da skinem svilene rukavice, te da preuzmem u nežne ručice pištolj sa manometrom. Pozadinski su me osvetlili halogeni farovi povelikog aerodinamičnog vozila. Pomislila sam da je to dobro, jer u polumraku jedva vidim a tek slabo napipavam crne kapice.

Manji problem je nastao kada sam se setila da nisam ponela lupu da bih očitala vlagom omagljen cifarnik pokazivača trenutnog pritiska u gumama. Tek što sam natakla pištolj na ventil i uz nadljudske napore očitala stanje naduvanosti jedne gume, zatrubeo je zvuk nalik na brodsku sirenu.

BvbnzarIAAA-Kie

Pogledala sam ka gigantskoj šoferšajbni, ali od dugih svetala bila sam zaslepljena. Trebalo mi je čitavih pola minuta da rasvetlim svetlace ispred očiju i tek što sam se približila drugoj gumi, sve rukom pridržavajući suknju da ne briše beton zaliven zatečenim iscurelim motornim uljima, prosvirala su i tri uzastopna duga zvuka sirene.

Mahnula sam sviraču i nasmešila se. Vozačko staklo se spustilo i odlučno muški glas je prozborio:

„Mala, za ovo vreme ja bih zamenio sve četiri gume.“

O, pomislila sam, kako je to sposoban čovek, pravi muškarac.

„Može to malo brže?“, prodorno je prodrmao jezikom.

Nisam znala kako drugačije da udovoljim muškarcu, pa sam usporila koliko god sam mogla.

„Sem toga, ja ovde ulazim u garažu“, odlučno je rekao, „a prostor je ionako preuzak da se provlačim pored tog tvog krša.“

202418662vidisovajcrnibmw

„Velečasni“, rekoh „želite li da ja uteram vašu poveliku mašinu kroz ovaj uski prolaz?“

O, kako se samo smejao. Rekao je da skoro nije čuo tako dobar vic. Isključio je motor, izašao je iz kola, krupan, doteran, uglađen, opeglan, botoksiran i bacio mi je ključeve u ruke:

„Hajde da vidim i to čudo.“

Ušla sam u besnu makinu, startovala je, ubacila u prvu, izvezla polukružno, ubacila u rikverc i saterala ga iz prve kroz uzak prolaz ne očešavši čak ni listić od breze.

On se izbečio kao da je iz Beča.

Zahvalila sam mu se što mi je pružio zadovoljštinu da uparkiram vozilo od 100.000 evra i nežno mu prošaputala: „Nije dovoljno što imaš i kintu i ljutu makinu, treba da naučiš i da se parkiraš, ali i štošta što pare ne košta.“

For the first time with John at the morning service

John has been among twentieth or some visitor in my so called ultra-fancy accommodation per day or a few days. For some time my pleasurable job has been to host people who are searching for some nice corpses.

I thought he might have been visited Romania first, before Serbia. Cowardly, he avoided that: “It’s not a smart idea to get fucked with Vlad Țepeș”

I must admit I’m proud of his sophisticated knowledge in Serbian language. “Yeah”, he said: “Never have I been so pleased to know there is really one and only one original Serbian word – vampire.”

“Good God”, I thought for myself – this guy must be a lunatic. Of course, there couldn’t be a better place in the Earth to show John everything we have and we are.

We took a slow and precise walk through downtown. He liked the girls. He liked the boys. I mean, he really liked our people. “This is Heaven on Earth”, slipped out of his deep throat. “Your people are so handsome. I must have them all.”

“Of course, John, everything has its price and your amazing country USA is one of our biggest and hardest penetrator and culture donator.“

“I don’t like my own observation that most of them are heavy smokers. It’s not healthy at all.”

“Fuck, John”, I added “we’re living fast and short. There is nothing as stupid as – tomorrow.”

“So, this all could be mine, even confluence of the Sava river into the Danube”, John victoriously shouted on the highest point of Kalemegdan Park near The Statue of the Victor.

“John, my bro, one way or another we are all yours and everything is yours, dead or alive. The choice is all yours; we’re not supposed to ask for anything. But, to be honest with you, save a little water for our Abu Dhabi sinking friend.”

“Could I have The Church of Saint Sava?”, he asked as a fair deal.

“Well, that is slightly beyond my modest lobbying powers. You have to negotiate with our secular orthodox rulers.”

He has been so keen to learn something more in Serbian language; more than a word vampire. The best thing to gain upon someone is to show him some usual curses. First lesson is expecting him in his mailbox, as a reminder if and when he returns to USA.

On the spot, I’ve started from some simple but not less efficient words. He was delighted; he was so bloody delighted by getting to know there is nothing and nobody we are pardoning from ourselves among ourselves.

Thank you all for your split minded attention!

This article is sponsored by my crazy mind, and if USAID wishes to contribute as they’ve contributed to Serbian parliament official site (scroll to the very end of their homepage), they’re welcome, as Hell!