Komšije

Bila je nedelja. I bilo je rano prohladno jutro. Toliko je bilo rano da ni gugutka još uvek nije izvela mladunce na probni let. Čak se ni vetar nije probudio iz noćnog sna. Bilo je takoreći savršeno jutro.

Nisam ni podigao roletne, ali to i nije razlog zbog koga mi se namah smrklo. Iz neposredne blizine se začuo zvuk treskanja metala o metal. Poskočio sam iz kreveta zaboravivši da su me sinoć krsta prikovala za neudoban dušek. Sapleo sam se o papuče uredno postavljene ispred kreveta i bosonog sam pohitao ka terasi da oslušnem odakle dopire zvuk. Znao sam i pre toga, ali sam hteo da potvrdim svoju pretpostavku. Taj sused je vredan čovek, mora se priznati, ali mogao je svoju radinost i da odloži za koji sat. Vraga vredan, taj ne zna šta će sa sobom kad u 6.30 uveliko upravlja nekom skalamerijom i maltretira okolinu.

Popričao sam u nekoliko navrata sa njim. Dobro, nije to bio neki razgovor. U prolazu bih mu mahnuo preko kapije. Grleno bih izgovorio: „Vidim, vredni ste komšija…“, a on bi uperio kažiprstom ka uvetu, pa odmahivao njime. A onda bi mi odmahnuo i salutirao. Ja bih se osmehnuo kao da mi je u ustima parče limuna i promrljao bih sebi u bradu: „Salutiraj ti nekom drugom, od ove buke ne može da se živi.“ To što je on skrljao bar tri solitera da bi poravnao teren po kome sad jaši od jutra do mraka sa građevinskim mašinama, šta to ima da mi smeta. Uostalom, svako u svom dvorištu ima prava da radi šta hoće.

Malopre mi se javio Tića, on je zaluđenik za muziku i zvuk. Dogovorili smo se da postavimo zvučnike vrlo solidne jačine na sve četiri vode krova, tj. tik ispod strehe. Ja volim da slušam operu. U svom dvorištu.

Ukrasna lajsna

Pre nekoliko dana sam prišla kolima „naoštrena“ na uobičajenu nabavku i tek što nisam uglavila ključ u bravu, uočila sam da mi je sa vozačkih vrata „veselo“ mahnula delimično iznutra polomljena ukrasna lajsna. To je ona plastična lajsna posred vrata koja ima ulogu da štiti boju na vratima kad su kola na parkingu, i kad neko u kolima pored propisno „zvizne“ vratima, da ne kažem – kabadahijski. Ta lajsna je malo stajala a malo je i visila. Dva „zubića“ najbliža levom točku su bila polomljena. Moja reakcija – akutni pomačkitis. Šteta je sitna, međutim, ja nisam toliko sitna da se provlačim ko kroz iglene uši da bih ušla tj. izašla iz auta, jer ako bih malo više otvorila vrata, lajsnica bi počinjala da dere farbu. Naravno, tu je bila i iskorišćena mogućnost ulaska preko suvozačevih vrata i preskakanja menjača i uglavljivanja pod volan.

Moguće je lajsnu tretirati i kao dasku, pa ako nekome nedostaje daska u glavi, lajsna može donekle da odigra tu dopunsku ulogu. Oduvek me je zanimalo koji to nagoni more ljude da pakoste drugima? Da li ih to stvarno ispunjava? Moguće je. A znam i čime. Al’ da ne zagađujem okolinu sadržajima koji se kod nas obično izlivaju u rečne vodotokove.

smijesne-izjave-u-slikama-3-22

Kao i svako prosečno žensko raskukala sam se kod komšije koga sam pomenula na početku prethodno objavljenog članka i on mi je preporučio svog sestrića da mi zalepi lajsnu. Lajsna se iznutra dobro nahranila lepkom, a Jugo je dobio prenoćište kod majstora u garaži, jer je lajsnu valjalo poduprti nekom letvicom, a ta letvica traži da ima oslonac – tj. zid. Sad je lajsna na svom mestu, gde je dopola i bila i pre toga, a ja, kad priđem kolima, malo gledam u tu lajsnu a malo i u ovu na suvozačkim vratima, a gledam i malo više od toga, jer, nikad se ne zna.

Nimalo nije jednostavno pretpostaviti šta se sve pojedinim ljudima mota po glavi. Mislim – glavi?!

O ljudima

Mnogo toga može da se opazi kada posmatrate čoveka kako jede. Pojedini ljudi su krajnje odvratni u svojoj proždrljivosti i trpanju hrane u sebe. Ima i ljudi za koje ne znate da li kljucaju ili jedu. A tek oni što razmazuju po tanjiru i prebiraju hranu kao prazne čaure ispaljenih puščanih zrna. Kao da šetaju prstima po minskom polju i čekaju – bum. Pojedini uvek kažu – ne, hvala, nisam gladan. Neki drugi odmah pitaju, a da nisu ni započeli obrok – je l’ ima posle nešto slatko? Zar to ne govori nešto i o njihovom karakteru?

Možete da pokušate da posmatrate ljude kako jedu i da to zapisujete. Saznaćete mnoge pojedinosti o njima. Posmatrajte prvo sebe i tu će vam se dosta toga pokazati. Ako postavite ogledalo ispred sebe, primetićete da se ne ponašate prirodno, počinjete da se ponašate kao da vas neko drugi posmatra. Zapanjujuć je trenutak kada vaše oči postaju oči drugog, oči sveta, i lišavaju vas svake spontanosti.

Nedavno sam izveo jednu damu na večeru. Siguran sam da možete da pretpostavite da je to bilo u domenu eksperimenta. Naprosto, zabavlja me da posmatram ljude. Dama je privlačna, svakako, lepo govorljiva. Primetio sam da je odvojila značajno vreme da bi se ulepšala radi izlaska. A moglo bi da se kaže da je tu bilo i materijalnih ulaganja ili troškova, kako ko to doživljava. S obzirom da to nije njen uobičajen odnos prema samoj sebi, to me je zabrinulo. Mislim da ona time ne ističe svoju posebnost, a da tako nešto čini zbog mene koga praktično i ne poznaje – ukazuje zapravo na nesigurnost u sopstvenu ženstvenost. Tu se ni po čemu ne razlikuje od drugih žena. Naravno da nisam nikakav Kazanova, mada je to privlačna ideja, ali moglo bi da se kaže da imam sasvim dovoljno iskustva sa ženama i da vrlo precizno prepoznajem matrice njihovog ponašanja. Nerviralo me je što je sve prepustila meni, od izbora vina do izbora jela. Ne, to me nije učinilo da se više osećam muškarcem. To je učinilo da mi se nije dopala njena snishodljivost u pogledu toga da mi prepušta ulogu alfa mužjaka. U ovim godinama više i nisam neki mužjak, a alfa nikada nisam ni bio. U svakom slučaju, bliže sam omegi.

Dama je ušla u statistiku onih koje ne znaju šta hoće ali znaju kako da pokušaju da dobiju ono što misle da hoće. Kako ovaj tekst mogu da pročitaju i žene, suzdržaću se od suvislih rečenica, ali reći ću samo to da je nivo osvežavanja fasade obrnuto srazmeran unutrašnjoj lepoti. To nije pravilo, svakako, ali nije ni izuzetak. Da me ne bi proglasili Šopenhauerovim naslednikom, za koga su mnogi zaključili da je ženomrzac, mada to baš nije potpuno tačno, namerno sam izbegao da napišem svoje mišljenje drugim rečima, jer bi te druge reči nosile notu negativizma i ženama bi zvučale uvredljivo.

Moguće je i da sam patetičan starac koji je sve blefove pokupio davnih dana igrajući redovno poker, ali o tome mogu da pričaju drugi, jer ne postoji takvo ogledalo u kome istinski možete da vidite sebe a da ste lišeni svake subjektivnosti. S druge strane, ono što vam drugi govore da opažaju o vama je proizvod njihove subjektivnosti, tako da je pitanje objektivnosti zapravo sazdano u preseku svačijih subjektivnosti. Baš kao u Venovim dijagramima. Kad se preklope dve slične subjektivnosti dobijamo zajedničku objektivnost, iako nijedna ni druga ne moraju da ukazuju ni na istinitost ni na bilo kakvu podudarnost.

Stoga, nema opštih istina, tako da ni ovo što sam napisao ne predstavlja ništa što će doprineti vašim spoznajama. Nadam se da to nije uzelo vašeg dragocenog vremena koje ste mogli da potrošite na ono čime se hranite. Kako?

Praznina

Čovek poseže za bilo čim kako bi pobegao od praznine. Uzmimo za primer čoveka koji slika, mada može da radi i bilo šta drugo. Nervozno razapinje laneno platno na ram sećanja, razmazuje četkicom po paleti i spaja suprotne boje spektra. Nekada to budu razulareni potezi koji ukazuju na bujice otežalih misli. Brzopotezne ekspresije. Do groteske. Ponekad to budu odmereni potezi koji postaju portreti, pejzaži, a često to bude i mrtva priroda. Kako priroda može da bude mrtva? Čovek može da bude i živ i mrtav, istovremeno, ali priroda ne može. Možda je dobar izraz za unutrašnju prazninu: mrtva priroda. Na slici je podrezan buket cvetova jasmina koji su uronjeni u kristalnu vazu. Posmatranjem, uočavamo da je prizor podjednako i lep i ubijen, kao i čovek koji se tom prizoru divi. Cvet u polju je čovek u cvatu. Cvet u vazi je čovek koji vene. Zajednički sadržalac svih praznina je da su one toliko puta ispunjavane a ipak uvek ostaju neispunjene.

Nebriga

Nema nama ništa dobro od savremene tehnologije. Pogotovo ove komunikacione. Besmislica je da je čovek sa bilo kim u kontaktu ukoliko to nije u 3D obliku. Mislim – uživo. Sve ostalo je landare pišora. Rešio sam da dignem ruke od iniciranja komunikacije sa drugima. To nije prvi put. To sam isto učinio u eri fiksnih telefona. Pretpostavljate da telefon više nije zvonio. Sada su se stvari utoliko promenile što su promenile oblike. Suština je ista.

Moj pokojni deda je govorio: „Telefon služi za dogovor, a ne za razgovor.“

U današnje vreme, čemu služe pametni telefoni? Da se živi u njima, sa njima i na njima. Eto. To je sadašnjost. I što onda da se ne prilagodim svemu tome, kad se većina prilagodila? Zato što neću! Naprosto, izbor je i da ne izaberem ništa.

Zamislite kada bi svi bili iskreni jedni prema drugima i iskazali zaista ono što mislimo i osećamo… do čega bi to dovelo? Zato, sve će ostati prepuno lažne pristojnosti i pritvorne obzirnosti, naravno, jer jedna od istina je da nemamo šta da kažemo jedni drugima. Zato nastaje ćutanje. Ja sam protivnik ćutanja. Međutim, kad zaćutim, to je vrlo glasno. Još jedna istina s kojom možemo da se suočimo je – druge jednostavno nije briga.

Život se odvija kao na pokretnoj traci. Neko je traka, a neko je sirovina ili roba na toj traci. Uglavnom, svi završe, pre ili kasnije, na đubrištu, da l’ stvarnom, da l’ zamišljenom. Iako to nije po ekološkim standardima, deponije umrlih međuljudskih odnosa su sve brojnije i prete da unište postojanje i prirodu u potpunosti. Ljudi svakoga dana gaze po tim smetlištima a uopšte nisu svesni toga. Moguće je zato što te deponije ne smrde bukvalno, iako je svaki odnos bio živi organizam koji je umro nebrigom učesnika. Ljudi su grobari života.

Ali, šta je život dok prethodno ne umreš?!

Sve ovo može i ružnije da se napiše, ali ipak biram da to ne napišem tako. Da ne opsujem. Da ne zgazim nečije postojanje. Da ne povredim povređene. Da ne uvredim uvređene. Da ne zaboravim zaboravljene. A vi, kako ste?

Spoznaje

Od kad sam prestao da svraćam na mesta koja plasiraju dnevno politička dešavanja, laknulo mi je. Istovremeno sam osetio i neobičnu prazninu. Čini mi se da su raznoraznosti nametnute navodne svakodnevice zauzela značajan prostor u mom umu. Ne umem sebi da objasnim zašto sam uopšte godinama čitao svakakve vesti, uprkos stalno upozoravajućem unutrašnjem glasu da to nije dobro za mene. Verovatno nije dobro ni za koga. Mislio sam da sam tako u toku sa zbivanjima. Međutim, ta dešavanja nisu imala nikakve veze ni sa mnom ni sa mojim životom.

Moj mali život je toliko mali da nije mogao da se udene ni u jedan zarez napisanog. To nije bilo radi toga što je beznačajan već zato što nema nikakvih dodirnih tačaka ni sa belinom u tim redovima, pa čak ni sa onim što je „između redova“.

Prazninu sam „ispunjavao“ čitanjem filosofskih tekstova i dnevnika ljudi koji su ostavili tragove u istoriji i u književnosti. Mislio sam da ću da izvučem neke pouke, da ću dopreti do nekih spoznaja. Jedina spoznaja do koje sam došao je ista ona koju je davno spoznao Sokrat, a to je da znam da ništa ne znam. U glavi mi je zbrka podataka sa kojima ne znam šta da radim, ni čemu mi služe, kao ni da li mi ičemu služe ili služim ja njima.

Sada sam vrlo blizu ideji da je čovek nepopravljivo zarobljen u materiji i da tek povremeno može da iskorači u sfere duha. To su samo (od)blesci susreta sa apsolutnim. Većinom, čovek živi po matrici koja je nepodnošljivo užasna.

Sve vreme sam svestan da se sve dešava istovremeno i da postoje beskrajni paralelni svetovi i univerzumi ali sam zabrinut što su ljudi mahom nesvesni da je svako deo svačijeg sveta – naše duše su delovi mozaika apsolutne duše.

Ukupno posmatrano, jedino što sam „uspeo“ je da sa dobrom dozom duhovitosti posmatram svet(ove), jer u suprotnom bi većina mojih razmišljanja bila na ivici bespovratne tragedije, što i jesu, ali posmatranjem stvari na komičan način sve mi (p)ostaje paradoksalno.

Lobotomija

Jednom prilikom neznani veselnik obratio se na skupu kome su prisustvovali najugledniji profesori medicinskog fakulteta sa do sad nečuvenim predlogom: „Da li je doktorska gospoda razmišljala o tome da se sprovodi preventivna lobotomija naroda?“

Profesori su se zagledali međusobno a jedan visokouvaženi neuropsihijatar je rekao: „Zvanična medicina do sada nije zauzela pozitivan stav po tom pitanju, osim kada se radi o izrazito nepopravljivim slučajevima.“

Na to je ozareni čovek uskliktao: „Šalio sam se samo, tako mi čipa u ličnim dokumentima i platnim karticama, hipotekama na budućnost, a i potpisa o kadaveričnom darovanju. Mnogo hvala turbo folku. Long live Ceca! Nadasve ružičastoj televiziji. A tek žutoj štampi. A tek internet portalima. A tek ostrašćenim komentatorima. Hvala vama što ste mi dali reč. Hvala mitu i korupciji kao sastavnom delu svakog sistema – od kolevke pa do groba. Hvala svima koji me znaju i ne znaju. Hvala državi tj. zemlji bez države tj. zemlji bez zemlje. Hvala SPC tj. zemaljskoj administraciji koga/čega? Hvala „velikom vođi“ svakom, carevima, knjazovima, kraljevima, komunistima, demokratama, deklarativnima, pa i svim i ovim nikakvima. ’Nebeski’ narod nema pojma o svojoj istoriji, niti o istoriji uopšte. ‘T’jelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u t’jelu. More stenje pod silom nebesnom, koleblju se u moru nebesa; volna volnu užasno popire, o brijeg se lome obadvije. Niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan. Sve se čovjek bruka sa čovjekom: gleda majmun sebe u zrcalo!’ Ja ovde imam dokaze da su Srbi…“, krupni razvijeni momci u crnim bodi majicima su ga uhvatili pod ruke i izneli iz sale.

Neuropshijatar je umirujućim i tihim glasom prozborio: „Nekim ljudima je zaista potrebna lobotomija. Jedino što ne znamo koliko takvih ima. Trebalo bi razmisliti o predlogu i bez odlaganja obavestiti vlastodršce.“

Kolege su jednoglasno podržale mudra opažanja kolege.

Misli

Na lepom plavom Dunavu

Kada ne možeš da pišeš, pitaš se da li si ikada mogao i odakle su pristigle sve misli koje su se izrojile i prebrojile. To nisu bile tvoje misli, bile su svačije. Zamisli, ti nemaš misli. To se obično dešava na reci. Posmatranje mreškanja vode donosi smiraj i spokoj. Tada nema misli. Sakriju se u nesagledive dubine reke. Pokoji gnjurac izroni misao, a ta misao je baš kao srebrna ribica koju usisava svojim kljunom. Trenutna. I laka. Na površinu izađe i misao kada beli labud svojim crnim nožicama zapraćaka površinu vode. Ona samo proleti i niko je i ne primeti osim vrabaca koji žive u okolnom drveću. U vitkim brezama i tužnim vrbama. Ta preletna misao postaje pesma. Kad se nebo oboji indigom i kada se pospe treperavim zvezdicama, vrapci predaju štafetu noćnim ptičicama koje neumorno pevaju. One prepuštaju ritam bubnjeva zrikavcima. Orkestar prirode je muzika tananih misli. To su one misli kada nema misli, kada samo postojiš. Kada si tu. Savršen trenutak bezvremenosti.

Pregalac

Ustajem svakoga dana, iako je pojam dana rastegljiv kao melasa, sa idejom, a pitanje jeste odakle mi ta pomisao, da ću učiniti nešto, ponekad i bilo šta. U trenucima dok dolazim k sebi, iako je to kolosalno upitno, dok se umivam, doživim prepad. Ogledalo. Ne govori ono puno o meni u meni (da je bar tako), ali kako to da baš uvek uočim ono što mi se ne sviđa. Podočnjake. Strašne izdajice nesna i umorenosti nisu posledica neprospavanih noći, već pre prespavanog života. Poražavajuće je samo ako to prihvatim, isto kao i ako prihvatim činjenicu da su mi zubi prepuni nikotinskih naslaga, jer ne vadim cigarete iz usta. Frojd bi rekao da sam stao u razvoju, dakle zaostao, još u oralnoj fazi, što je vrlo moguće. Uveseljava me što ravnodušnost ophrvava moje biće svetlosnom brzinom, jer sam sve češće kukavica koja nema snage da se nosi sa svojim nemirima i svakodnevicom. Smotam se i ušuškam se u privid, kao da sam malo mrtav. Ipak, živ sam. Pomalo. Onda uradim nešto. Zapalim cigaretu.

Ništa ja ne razumem

Dobro sam znao, predobro, da je pominjanje Boga najveće moguće bogohuljenje. Ispočetka nisam ni razmišljao o tome. Onda sam počeo da posmatram sebe šta to uopšte govorim ljudima kada otpočnu svoje tiradne monologe. Razmišljao sam kako da se pomaknem u hlad obesmišljenosti i da osetim povetarac spokoja, ali oni su me uporno izvlačili na svetlo svog bezdana, unosili mi se u lice i govorili: „Ti to ne razumeš.“ Ubedili su me da ne razumem. U stvari, ja baš ništa ne razumem.

„Ovo što ti sada vidiš, to nije slika bazena i nije kuća ta koju vidiš. Ti ne vidiš.“

„Ne vidim. A šta da vidim?“

„Ti ne shvataš da je parčence uredno depiliranog ženskog kolena na ovoj fotografiji skrivena poruka.“

„Ne razumem.“

„Ona je paćenica koja šalje jednom mom prijatelju takve fotografije iz tuđih dvorišta, ne bi li ga…“

„Šta?“

„Učinila ljubomornim.“

„Kako?“

„Zato što on nema ni kuće, ni bazena, ama baš ničega nema.“

„Ništa ja ne razumem, tako mi Boga!“

U bazenu pristojne veličine, naročito za lične potrebe, ležale su izgovorene i neizgovorene reči, promišljene i nepromišljene misli slučajnih i namernih prolaznika i istih takvih prijatelja. Svako je svojim usudom začinio slatku vodu, neko gorčinom, neko medom… Uglavnom, u toj vodi su se kupale svakakve duše. Neke su pevale a neke su vrištale. To je sve zbog vrućine, razume se, pomuti se čoveku razum.