FELŠ
Odgovor
Arhive kategorija: Pričice
Seksualno orijentisani, mozgovno dezorijentisani
Play it again…
Probudio sam se jednog jutra obliven znojem i krvlju. U ruci mi mačeta, a ja pojma nemam ni gde se nalazim ni šta se desilo pre toga. 7. oktobar je. Počinjem da premotavam film, da se orijentišem, gde sam bio, šta sam radio. Sećam se, bio je 6. oktobar i pošao sam kolima u grad. Ne znam da li je bio gej prajd, skup veterana ili šta već, neka tradicionalna šetnja. Ne znam ni da li je išta bilo. Ostavio sam kola na parkingu kod Skupštine grada, hteo da krenem do Kasine i popijem mutno Paulaner pivo, kad u avetinjskoj ulici Dragoslava Jovanovića ispred mene se stvori pandur naoružan do zuba, traži ličnu kartu, kaže da mu izgledam sumnjivo što nosim fotoaparat. Rekoh mu da sam fotoamater koji beleži ljude i događaje. Rekao mi je da nije sad vreme za to. Nisam razumeo o čemu priča. Ulice puste, žandarmerije koliko…
View original post 714 more words
TREMA
Muškarac trči za ženom na ulici.
Zaustavlja joj vojnički hod glasom, „Malopre sam vas posmatrao u Atrijumu“.
„Mislite u kafiću“, on pomno klima glavom, „nisam znala naziv“, dodaje.
„Znate, tu sam, u kraju, nemojte ništa pogrešno da shvatite…“
Žena ga netremice posmatra.
„Imam ženu. Imam sina.“
Žena ga netremice posmatra i progovara: „Iiiiiiiii?“
Muškarac je netremice posmatra.
Muškarac je netremice posmatra.
Muškarac je netremice posmatra.
Žena odlazi svojim putem.
Muškarac je netremice posmatra.
©
Poljubac
Klateći se s noge na nogu, u Parku uspomena, u društvu unučeta u levoj ruci, desnom je gladila brčiće.
„Nema istinskog poljupca bez da ožeže“, veće staraca je neprestano ponavljalo.
Vetar je kovitlao prah i pepeo. Suznim očima zalivala je pupoljke ruža, dušu po dušu. Svi, čiji je usud i zadatak bio da misle, spaljeni su ko nekad što su spaljivani.
Znala je da od inkvizitora ne može da pobegne. Oči hibrida ne trepću i ne spavaju, a hidrama stalno izrastaju sve duži pipci.
„Spalite me na lomači, kćeri moje“, cerila se kroz proređene i načete zube. „‘Aljine i sve svoje – šljivino unuče – ostavljam ovome svetu. Priđite, nedostojne, izljubite me, strasno. Hoću, do kraja, u vatri sva da izgorim. Do poslednjeg poljupca!“
Pogrešno vaspitanje ženskinja
Po novosagrađenim betonjerkama iz prošloga veka, nafilovanim i u doba gradnje zarđalom armaturom, širio se miris lepka za tapete i smrad sintetike sivih itisona, dok su u stanovima plakale mnogobrojne prave i veštačke bebe.
To su bile bebe lutke, najčešće kupljene u Trstu. Imale su svoje benkice i pelenice. Kad ih prodrmusaš ili pritisneš dugmence (proradi im baterija), plaču, vrište, stalno trepću svojim staklenim plavim okama i ti im stavljaš cucle u usta ili malene plastične flaše s cuculjkom, da ih umiriš, nahraniš i napojiš. Ponekad ih i presvučeš jer su se upiškile i ukakile.
Tada se oko tebe sjati sve ženskoga pola i/ili roda od porodice, do zgrade i ulice u kojoj živiš, i pokazuju ti kako da držiš bebu, kako se beba uspavljuje, kako beba siki bez da stvarno siki i kako da je namestiš da podrigne.
Desi se i taj tren nemara – ispustiš bebu, jer ne znaš kako da je držiš, pošto je sve žene čereče kako najbolje umeju – da ti najbolje pokažu. Bebino telo plače, otkotrljala joj se glava ispod regala. Ti vrištiš od užasa, jer su ti rekli da je to tvoja beba i da moraš da bdiš nad njom.
Žene se domunđavaju, prave grimase, odmahuju glavom. Tvoja majka ustaje, portvišom se posluži da dokotrlja bebinu glavu ispred tvojih stopala, savija se, uzima bebinu glavu u ruke, spušta ti je u krilo i urla: „Pogledaj šta si uradila! Ubila si bebu!“ Komšinice znalački učvršćuju glavu i razdrmusane udove i teše majku kao što su njihove majke tešile njih: „Ne brini, dešava se, biće ona dobra majka jednog (lepog) dana, samo da se navežba još nekoliko puta.“
Ti urlaš od straha, od bola, od osećaja nametnute krivice, roniš krokodilske suze, osećaš istinsku tugu i niko, ama baš niko te ne zarezuje, a umele su da ti kažu da je to tvoja beba. Nisi ni tražila bebu a dobila si bebu.
Tad prvi put pomisliš da si loša majka. Deteubica. Usadi se u tebe crv sumnje. Nisi dobra. Ne valjaš. Ne valjaš. Ne valjaš. Upadneš u spremljenu zamku od mnogih zamki koje te čekaju – kad porastem biću dobra majka i neću da budem kao moja majka. Radiću sve suprotno.
Kad porasteš i postaneš lutka lepa, u stvari si postala ono što je društveni normativ – telo bez glave.
CaCO3
„Koje granulaže?“, upitao me je kao neko ko zna znanje i materiju.
Vreme se mora kupiti odnosno odgovor odložiti.
[gugla pojam – granulaža]
„Nisam te pitala ni za kakve muljaže, pu, pu, daleko bilo.“ (jer nisam vična)
[Pronašla je. Hvala Guglu da ima vuglu].
„Voleo bih da se vidimo. Šta misliš? Da uključimo kamere?“
[nije naodmet biti glupa]
„Neki drugi put, nešto mi nije u redu s kamerom, krupna mi je granulaža.“
„Nije to srećo granulaža, to su pikseli.“
„Piksel? Da, odnekud se znam s tim čovekom! Poznajem jednog Piksela.“
„To nije ime. Npr. imaš Piksija i to je nadimak. Čula si za njega. On je bio naš poznati fudbaler. Sad je trener.“
[pegla joj se i od fudbala i od fudbalera i 5000 sportskih kanala na kablovskoj]
„Znam ja Piksela, nemoj ti meni sad da ubacuješ Piksija i fudbal i sve te tamo, ma zna se čemu to služi i kome oni služe!!!“
Na to će on ko predsednik Fudbalskog saveza Srbije, podigutim glasom: „Čemu, ‘ajde reci čemu, kad ti sve znaš?“
[nije naodmet ne biti u vinklu]
Tu sam se drznula: „Šta ti meni čemu?! Mora da si ti jedan od njihovih. Kajmakoskupljač. Belomrsista.“
by Kazimir Malevich
Zadržao je dah i p. m. u sebi te mi se nežno obratio: „Ne poznaješ materiju, ljubavi, i bezveze me optužuješ. Radim po pozivu, nisam deo tima. Naprosto snabdevam ljude. Na kredu.“
[nije naodmet biti bukvalista]
Proderem se: „Tako znači, ti si diler! Znala sam! Za koga radiš? Za državu, znam!“
Posipa li se posipa pepelom nepreuzetih urni s Novog groblja. „Ne spominji reči koje počinju slovom D. Odma’ se aktiviraju snimači razgovora. Samo pomažem da se posao neometano i neprimetno obavlja“, bile su njegove poslednje reči.
Jaoj, grešna mi ○uša i pogana jezičina. Sve je ○ebelo belo oko mene. Jebeš ○ržavu u kojoj se ovakvi (kao ja) rađaju, a jebeš i (sav) narod koji ima vlast kakvu zaslužuje. Je l’ tako ○ušane Silni?
○eco, otvorite sveske i zaoštrite olovke na rezače. Istovremeno, vi u sveske a ja na tabli, tu i-spid, tj. tu ispod uzeću kredu i zajedno ćemo da ispisujemo i pevamo čika Jovine stihove. Danas učimo slovo D:
„Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet,
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno Sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
Ljulja lug.
Ja ga slušam
I moj drug.“
J. J. Zmaj
Jonsko more
Ničim-nečim-ko-zna-čim izazvan izvestan čovek sa iskrivljenom desnom stranom lica zamrznutog poluosmeha, prolazivši kraj me, ispali ko projektil: „Vodio bih te na more da imam para.“
Da sam pametna ko što nisam, produžila bih dalje, ali ne da mi đavo mira da ne lajem. Usput nabacim: „Ako si i ovako, a i kreditno sposoban, ne vidim u čemu je problem“, i smeškam se čedno, sve tobož’ nećkajuć’ se.
Milo je njemu, vidim ja. Grč desne strane lica mu popušta, a utiska sam da mu nažalost i srce popušta. Razmišlja on o svojoj sposobnosti. „Na koje more bi ti volela da ideš?“ Jaoj, na koje more?! S geografijom nisam dobro stajala ni u osnovnoj školi, a to je bilo dovoljno davno da se ničeg i ne sećam. Ko i da nisam išla u školu.
Međutim, setila sam se da tu i tamo pogledam Slagalicu i Poteru, i pokušavam da se setim gde je Jamajka. To je u nekom okeanu. Okeani nisu more. Hoću nešto na kraju sveta da bude, daleko, što dalje odavde. Tamo su sve okeani s cunamijima, uraganima, orkanima, tajkunima i tajfunima. Tajland sam odmah otpisala. Tamo idu evropski pedofili, a ja ne volim pedofile. Štaviše – mrzim ih. Ja bih njima otfikarila, baš kao i prečasnim katoličkim i pravoslavnim bogoslužiteljima. I svim pedofilima bih otfikarila, vernicima i nevernicima. Diljem planete.
„Vodi me na Aljasku!“ Nešto me čudno gleda. „Kkkkako Aljaska? Tamo je ledeno, zimudža, polarni medvedi, ma skroz bezveze. A ti voliš zimu?“ Mislim u sebi, ma koja crna zima, čoveče. Zeznula sam se. Ne znam ni zašto sam to rekla. Nešto mi se vrzmalo da bih do Damaska, jer to je Put svile, i onda se setim da je to u Siriji i da je to sad poprište sile. Tamo je građanski rat koji će se završiti do kraja ovog stoleća. U svakoj drugoj državi je neki rat, a to se u medijima zove kriza. Kriza je kad si zavisnik od raznih droga i poroka pa kriziraš. Rat je rat. U ratu je sveopšte zlo i nema boljih i gorih. Svi su ubice i mučitelji i silovatelji. Ko poludi u ratu, taj je istinski – Čovek!
(…)Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja. Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ljudi zli.(…)
Dobrica Ćosić – Koreni
Najednom mi sine: „Prešla sam se. Mislila sam da je obala albanska, tj. balkanska, tj. jadranska.“ On se ozario ko kad je, čini mi se, polagao zakletvu u JNA u Bolu na bračnom odnosno Braču. Divno je to bilo. Ne ponovilo se. „Srećo moja, pa ti hoćeš na naše more?“ Gledam ga, i gledam ga i zurim, baš zurim. Pita: „Što me tako gledaš, ko da sam sa uma siš’o?!“
Ovaj čovek jeste negde ostavio um. To je sigurno. Sad da l’ je to Opatija, Jelsa, Split, Tučepi, Premudi, Bol, Oštro, Brioni, Rab, Zverinac, Goli otok, Sveti Andrija, ko da je bitno.
Zavapim koliko mi knedla u grlu dopušta: „Mi nemamo more već 31 godinu.“ Gleda me ko da sam i ja s uma sišla i pita: „Gde je nestalo more? Kako ja to ne znam?!“ Vidim da je lud a ja još luđa što išta govorim. Trebalo je da nastavim dalje a ne da se zevzečim. Nikom ne piše na čelu da l’ je lud ili nije. Ni meni.
Ne znam da li je pametno da kažem onako kako je. Istina često ume da bude bolna. „Prijatelju, država SFRJ ne postoji 31 godinu.“
On izvadi iz džepa crvenu pionirsku maramu (Titovu krv), titovku (plavu radničku kapu) i mete na maramče onu u zlatnu boju ofarbanu značku s dva pionira i otpočne grcavim glasom: „Danas kada postajem pionir“, te se zagrcnuo, jer nije Koregom zalepio veštačku vilicu za nepca, „dajem časnu pionirsku reč…“
Mnogo se ljudi okupilo, ko na sletu 25. maja, zaplakalo, jecalo, ridalo, urlalo. Užasno divno je bilo.
Posle zakletve Titu svi smo pevali Hej Sloveni. Mediji, naročito grčki, su pisali da se orilo sve do Olimpa i samog Zevsa. Crnogorci i Albanci su potvrdili da je eho urlika odzvanjao na Prokletijama. Gospodin s Krsta, isti Dragan Gaga Nikolić, poput Bekima Fehmiua, odrecitovao je Plavu grobnicu, kao što je onomad gospodin Fehmiu dušom prolomio Čovek peva posle rata.
Najednom uronismo u plavetne morske dubine što zapljuskuju obale Krfa, sve pusto nadajuć’ se da susrešćemo ponovo svoje pretke, i kosti im oglodane izljubiti, te se s njima stopismo, ko da nas nikad i bilo nije.
Vido, naše Vido, što ni Gospod ne požele ni da je vid’o, al’ je vid’o i od zlog gore. I juče. I danas. Ne vid’o Bog da tako je sutra! Pomozi Bože i budi s nami!
Levijatan
U dvorište mesnog hrama danima su na narodnim rukama pristizale krupnije i sitnije grane odrezanog bagrenjaka koji je darovao najimućniji čovek u selu. Postilo se i tada, ali ljudi su govorili: „Jebeš ti sveca koji ne voli da omasti brk, a i pečenju će se radovati deca“. Tako je darovatelj zaklao i kozu i pet njenih sisančića i priložio uz krupniju prasad, da imaju ljudi, da se počaste.
Po savetu popa ljudi su posložili grane, do visine prvog prozora hrama i napravili ogromnu lomaču. U pomrčini je izgledalo kao da jezičine plamena ližu nebo i greju kotlove za božju čorbu. Suvkasto drvo pucketalo je i sevalo varnice i činilo da se čovek može da se oseća spokojnim i ušuškanim, kao nekad dok je stasavao na majčinim nadošlim grudima.
Ludi Milojko, kako su od milošte zvali spadalo, koji je podojen rakijom, jer je materi namesto sise iz grudnjaka ispala pljoska, je trčkarao oko lomače i onako krezub balavio: „Kurve da spalimo, srca da razgalimo!“
Niko nije obraćao posebnu pažnju na seosku budalu dok jedna žena nije uzviknula: „Kurva ti majka iz čije si pičke ispao, kopilanu.“
Tu su se oni međusobno ispočašćavali i pre nego što je pečenje skinuto s ražnja.
Milojko je lelekao: „Hoću kurvu grliti, vršnjakom je obljubiti i ženom pravom načiniti.“
Žene su prilazile, okružile ga, uhvatile se za ruke, cerile mu se u podbulo lice i prozivale: „Grli majku, jadniče, pa možda je i sveticom načiniš“.
„Sve ste vi kurve, i matore i mlade, širite noge pred svakim koji će da vam požare gasi. Sve ću redom da vas…“, pa zapoja:
„Pope naš ovozemaljski
U ime tvoje i na bogaćenje tvoje
Da sve je kako ti išteš
Ništa po nebesima, samo na zemlji
Daj nam da žderemo i ločemo
O dugovima da ne razmišljamo
Nek o tome misle oni koji ih nemaju.
U iskušenjima da obitavamo
Da se zlu priklanjamo
Taman, aman!“
Integritet
Vuk je namirisao da ležeći nepropisno zbrinut u kazamatu smrdljivih hladnih soba s gvozdenim krevetima bez čaršafa na telesnim izlučevinama natopljenom dušeku ima veće šanse da fasuje komorbiditet koji će ga preko reda predstaviti Gospodu.
Pobegao je.
Jurilo ga je obezbeđenje.
Jurila ga je policija.
Nisu ga pronašli.
Krije se ko zna gde. Kod dobrog jataka.
Ljudi veruju da je opasan za okolinu.
Ljudi veruju da nije sve kako se predstavlja.
Ljudi ne znaju u šta da veruju.
Dok prevladava određeno stanje neprestano se prikazuje predstava: „Strah strašniji od smrti“.
Monodrama je.
Drama je u svakom slučaju.
Vuk (ni)je znao da kad te jednom uhvate u statistiku i postaneš broj, tada više nisi koji si bio. Ti si slučaj. Stvar. Telo. Ne odlučuješ ni o čemu. Osim o begu.
Limited Edition
Napomena: Upotreba muškog roda u tekstu podrazumeva rodnu neutralnost gramatičke kategorije generičkog muškog roda.
Izvor: preuzeto sa Lidlovog sajta
○●○
Uveravao sam sebe da je želim u celini, kao ljudsko biće, međutim, bio sam opsednut da joj ga neprekidno uguravam u vrelu, mračnu i pomalo usahlu pećinu.
:Babojebac:
○●○
Bila je lepa izdaleka, a božanstvena izbliza, i drznica i prznica, i svetica i pametnica. Grickala je ekvadorsku bananu onako kako sam oduvek želeo i tada sam bio siguran da će mu se posvetiti bez greške.
:Umoran od podučavanja:
○●○
Na koncertu U2-a koji se nikad nije održao u Singidunumu, pljunuo sam Bonu Voksu u facu i zapušio mu poganu srbomrzačku jezičinu u rečenici: „Sad se najedi srpske šlajmare, izdajniče i jadniče, a mogao si da budeš umetnik!“
:In the Name of Love:
Uvek su mi se kačili neki sumanuti likovi koji su me razvlačali po ustima ko cigaret žvaku, te sam često razmišljao i čekao trenutak kada će me konačno ispljunuti ko ižvakan duvan.
:Oslobođen od suda:
○●○
U današnje vreme, žene su toliko neodevene da ničeg erotskog nema u tome, jer zašto bih poželeo da uđem u radnju kad sam sve video u izlogu?!
:Gej u najavi:
○●○
Duvali smo dok smo duvali, ko lepak, ko vutru, ko nikotin… Sad smo ga izduvali, dok dresirani udišemo sopstveni ugljen dioksid, po licima nam se lepi sočna pljuvačka i svež znoj, a maska sve bolje i bolje prianja.
:Zapažanja idiota:
○●○
Zdravo. Marija, mislila sam da nećeš doći na ideju da me pitaš da vozim mačku. Nije pitanje ni vremena, ni novca, već toga da mi pre mesec dana nije prijalo tvoje ponašanje i ne želim dalje da se uplićem. Koliko god da sam osetljiva na životinje, molim te, nemoj od mene da tražiš usluge i da mi se obraćaš samo onda kada ti je nešto potrebno. Za mene to nije okej.
:Bez uvijanja:
Aleksandra Perić 