Šah-mat

Divni letnji dani su nastupili. Baš divni. Preuranjena vrelina je bila na samom svom vrhuncu. Bio sam zatvoren u kuću baš kao u samicu. Potrudio sam se da uradim ponešto što nadilazi moje zapostavljene radne navike. Mašio sam se ne baš lakog ali ni junačkog zadatka. Rastrebljivao sam drangulije i uspomene iz ormana. Ne mogu da vam iznosim sve detalje jer bi to potrajalo, ali tek toliko da znate da sam se prvo igrao sa kolekcijom automobilčića i valjao se po podu, baš kao dete. Zatim sam pregledao dijapozitive iz prošlog veka i uočio da smo se tada smejali. Kako je to vreme brzo iščezlo?! Neskromno sam se divio svojim požutelim diplomama. Ja sam bio stručnjak i znalac. Gradio sam mostove. Ti mostovi su odavno srušeni. Odnekud se pojavio i stari telefonski imenik posve iskrzanih korica. Na prvim stranicama, ali i na preostalim, kraj imena su bili označeni krstevi. Izgleda da su svi moji prijatelji odavno na onom svetu. U najskrivenijem uglu ladice ležala je crna masivna sveska. Mislio sam da sam je odavno bacio. Ta sveska je pohranila moje najmračnije i najskrivenije zabeležbe o drugima. Prokleta radoznalost me je još jednom naterala da je otvorim. Radoznalost je opasno oružje u rukama amatera. Moji prijatelji su me zvali – kočničar. Divili su se mojim mogućnostima da zaustavim baš svakoga ko pokuša da pređe moje granice i da napravim ograde koje ni nadljudsko biće ne bi moglo da preskoči ili da prođe kroz njih. Ja sam se divio sebi – kako sam samo bio dosledan i istrajan u odbrani –  i nagoveštaja i pokušaja približavanja. Bio sam vrstan šahista. Čitavu partiju sam imao u glavi. Beležio sam i najsitnije slabosti i propuste svojih prijatelja i koristio ih da se uzvisujem. Nisu oni bili mene vredni. Bio sam prepametan. Sad, doduše, uviđam, nimalo mudar, ali više nema nikoga ko bi mogao da potvrdi da to jeste ili nije tako.

Jednu ljubav imam

„Pobratime evo nas ponovo ispred moje kućice, moje slobodice. Samo bez matore veštice. Daj, de, da se pridržim, sve mi se vrti u glavi! Jebo ti ovu rakiju, ko da su đavola brali i od đavola je pravili.“

„Ma pusti buraz, seljaci su ti stoka samo takva. Šta ti misliš da je ova pišaćka videla šljivu. Đubre matoro, uvalio nam je najgoru brlju.“

„Maaaaaammmmaaaaaaaa“, na sav glas se orilo iz Uroševog grla. „Gde si mamaaaaaa?“

„A se bre dernjaš, ko da ti je keva gluva ko top“.

„Nemoj bre kevu da mi diraš!“, ljutnuo se Uroš.

„Gde ste, anđeli moji, gde si sine, ljubi ga majka. Bebica moja, bući, bući, bući. Opet si pio. Sramotiš me po selu. Ona komšinica od preko puta, zla žena: ’onaj tvoj Uroš mesto da juri suknje on gleda u dno flaše’.“

„Kurva olinjala, pa da neće možda nju da spopadam? Mama, mama, sve što hoću je da te zaštitim od svega i od tih groznih žena, kad već tata miriše ljubičice odozdo“, rasplakao se Uroš.

„Neka sine, neka, pusti, tata nas sve čuva. Samo vi deco uživajte, hoćete još po neku da popijete?“

„Ma jok, teta Maro, ma mmmmm miii, nnnnnn ne ppppppp piiii jemo. Ttttto oooooonnnnakkkkkkkko eeeeee.“

„Dobro, Duško, kad ti tako kažeš. Kako su tvoji, sine? Malo da zamezite deco? A? Nemoj, Uroše, ostavi taj televizor. Ostavi ’Parove’.“

„Ne mogu, brate kevo, sve te Šeherezade, Ljovisne, Svisne, daj bre neki sport, nešto da se malo aktiviramo, e!“

„Pa šta bi’ ja sine radila. Pa ovo je meni melem za dušu. Razonoda. Neka ih, mučenici. A ti, Duško sine, ’si doš’o sad malo sebi. Jesi, jesi. I šta reče, kako su tvoji?“

„Pojma nemam. Ma ko ih jebe. Po ceo dan nisam u kući. Mobilni ne nosim, to znate. Da me ne smara svaka budala. Jebo ti te njihove pametne telefone. I pametne razgovore. Mnogo oni znaju. Šljakam ono, kad me neko baš iscima, malo građevina i to, posle malo šetam pored reke i tako.“

„Nije to sine dobro. Odrodili ste se. Kad ćete vas dvojica da se ženite? Ima li devojaka?“

„Ma ima, al’ sve su neke, ma ne znam, ili su prakljače ili su glupače ili su kao nešto pametne, ma ko će da se smara sa tim ribama. Teta Maro, znate me ono od kad smo Uki i ja pišali u pesku. Ne bi’ da budem prost, ali, ono, snađem se sam, šta ću. Dajte jednu rakijicu, teške su ovo teme!“

„’Ajd’ Urke, sine, izvadi iz regala i sipaj nam svima po jednu, da se nazdravi! I za pokojnog tatu da popijemo po jednu! Nek mu je laka zemlja. Da je bar skot ostavio neku penziju, nego sve prokock’o.“

„Je’n-dva-tri, na iskap, opa, još jednom. Dobra, prava domaća, a ne ko ona Kostina pišaćka“, uglas će Uki i Duki.

„Nije to lepo, deco. Čika Kosta je baš fin čovek. Dobar komšija. Odnedavno i udovac.“

„Da ne trzaš ti, mama, na matorana, a?“

„Sine, ne mora mama tebi da polaže račune. Čika Kosta tako malo svrati, mi popijemo, odmorimo malo. Šta će, ništa bez ženske ruke.“

„Nisam ja video matorog jarca do sada ovde. Otkad to traje?“

„Sine, nemoj da si ljubomoran ko tata što je bio. Ne valja se to. To guši ljubav. Šta je bre tebi?!“

„Kad sam se nekoliko puta vratio kući ranije, video sam samo oca Jevrema, negde pred liturgiju.“

„Svraćao je sine da sveti vodicu! Valja se.“

„Ma, nek ide do đavola i on i njegova vodica. Skupo bre to sve. Haračlija matori“, drao se Uroš.

„Valja to sve sine. Valja. To su ljudi u vezi s bogom. Znaju oni. I baš kaže: ’Neka ih, neka dođu i Uroš i Dušan malo na liturgiju, neće da im padne kruna s glave. Imamo mi finih devojaka za udaju. Pristojne. Čedne’.’“

„Do moga fine, pristojne i čedne. Pa najveća kurva je njegova ćerka. To bar svi u selu znaju.“

„Nije lepo sine da tako pričaš! Kurva-ne-kurva, popova je ćerka. Šta zna selo ko kome piri i ko pod čiju suknju viri!“

“O, kevo pesnikinjo jeeeeeeeeeeeee, ’oćemo u ‘Nikad nije kasno’, d’ te prijavim?“

„Teta Maro, pa vi ste carica, jeeeeeeeeeee!“

„Ako, ako, deco, samo vi zajebavajte! ’Aj’mo još po jednu rakijicu, po ko živ ko mrtav! I ’ajd’ sad lepi moji, lagano, za ručice, pa u šetnju kraj reke. Uskoro dolazi otac Jevrem da mi sveti vodicu.“

Gromada

„Ovi današnji stihoklepci su umišljeni i nezahvalni. Naprosto mi dođe da spalim sve ove rukopise“, šištao je urednik izdanja Nove pesničke gromade.

„Gospodine Fransoa, pošla bih kući, ako se vi slažete“, slegnutih ramena i pognute glave tiho je prozborila sekretarica.

„Naravno, Mari, možda sam vas i previše zadržao. Doduše tek je ponoć, a vi ste moja desna ruka i moj oslonac. Trebalo je pročitati sve te kvaziumetničke budalaštine i napraviti uži izbor. Lektorisati njihovu nepismenost i glupost. Bog će vam platiti za sve, dobra moja. Bog! Ta mi smo samo njegove privremene sluge“, pobedonosno je kliktao Fransoa poput Napolena, pompezno nazdravljući nevidljivoj publici uz sedmu čašu konjaka iz doba pre francuske revolucije i kubansku cigaru koju mu je, prema sopstvenim tvrdnjama, Fidel lično darovao.

„Hvala vam, gospodine, vrlo ste ljubazni. No, ipak, Bog iako je prisutan svuda pa i u malim stvarima, ne može da mi plati račun u piljarnici“, skrušeno je govorila Mari.

„Mari, malodušnost je odvratna osobina. Zar mislite da mi je lako“, već iskolačenih i zakrvavljenih očiju, „da usred ove gomile papirčina, koji me guše, jedem jastoga u sosu od belih tartufa! Zar da mi presedne svaki zalogaj zbog vaše kuknjave! Stidite se! Nema hleba, pa šta? Jedite kolače. Pametna je bila Marija Antoaneta. Marš iz kancelarije!“

Mari je bila žena pogrešnog kova, vaspitana da se ne suprotstavlja, da se ne zauzima za sebe, da trpi, ali krik stomaka je bio glasniji od svake loše ukorenjene navike ponešene iz ne baš lepog detinjstva. Ključala su joj creva ko iskeženi Fransoovi vampirski zubi koji joj sisaju krv bezmalo dva desetleća. Omamljena malokrvnošću i glađu, konačno je zaurlala:

„Ta vi ste kreten, obični kreten, gospodine Fransoa. Vi ste matoro sebično đubre!“, po prvi put je naglas čula snagu svojih osećanja, davno odbačena Mari.

„Mari, nisam očekivao tako nešto od vas. Zar niste to mogli lepo da mi saopštite? Čemu tako grube reči“, najednom se pripitomio urednik.

„Dosta je bilo, Fransoa. Dosta! Služim vašim hirovima, vašim bolesnim remiscencijama na nikad ostvareno pesništvo. Je l’ vam ceo svet kriv što nemate talenta i što pljujete po svima i po svakome? Je l’ vam čitava planeta smeta? Sve vam smeta, Fransoa. Pogledajte se na šta ličite. Ta vas nijedna žena ne bi dotakla ni motkom od dva metra. Svi ti vaši albino beluški kavijari i kojekakve otmene poslastice sa svih strana sveta, jeste li nahranili nešto više od svoje pozadine?“, Mari je grmela po prvi put u svom životu.

„Mari, dobra moja Mari, ni vi me ne volite“, zavapio je Fransoa. „Mislio sam da se lepo slažemo i da smo idealan tim, baš kao što je i moja upokojena majka verovala u to. Setite se samo njenih roze puslica u providnim japanskim salvetama koje sam svakog ponedeljka donosio na posao. Ne idite, Mari, ne idite, promeniću se. Postaću drugi čovek“, ridao je i klečao Fransoa na jednom kolenu, i grčevito stezao Mari za ruku.

„Gadite mi se, Fransoa. Gadite mi se. Vi, bezosećajni čoveče. Gadite mi se!“, istrgla je svoju ruku iz njegove. „Poklanjam vam pesmu jednu, dragi Fransoa. Pamtite me po pesmi ovoj…“

Ljubi ga majka

Hvala praznini na odstojanju,
Sazdanoj o tuzi i bolu!
Il’ crkni, il’ služi svetu!
Truleži ljubav je u postojanju.

Dobro si dužebrišni prokletniče?
Dobro si slepi i prvoglupi?
Dobro si ograničeni i tupi?
Dobro si prinudni ratniče?

Gde si odraslo mamino zlato?
Progviri ispod majčine suknje,
Preseci pupčanu vrpcu,
Obmotala ti se oko vrata!

Zavitlaj dvoseklom sekirom,
Odrubi sebi glupu glavu,
Ispeci je u maminom tiganju,
Podari mi je na panju!

Dobročinitelj

„Mila moja, ma chérie“, groktao je omanji podebeo muškarac ispružen na šarenoj štofanoj sofi, „živ čovek se na svašta navikne. Sećaš li se,“, podbočio je svoju zdepastu pegama istačkanu šaku pod pihtijasti podvaljak, „kako sam ti se samo krasno udvarao u haustoru negdašnjeg kraljevskog zdanja na uglačanim crno-belim pločicama?“

„Kako ne, dragi moj, oduzeta nevinost nije bila zabadava“, nabirala je šuštave suknje mlada dama i u kolutovima kroz dugačku ćilibarsku muštiklu dimila omalenu sobu na čijim zidovima su se žuteli portreti upokojenih prethodnica.

„Luksuz, mila moja, luksuz sav sam ti priuštio! I da pojedeš i da popiješ. Nezahvalnice jedna! Za tri groša skočila si na Miloša!“, brujao je profesionalni korisnik alkoholnih destilata.

„Pokrovitelju moj, znaš da je Miloš bio samo prolazna stvar, baš stvar. Istina, dobro razvijen, širokih pleća i stasit, čak i plemenit, ali nadasve glup i neduhovit, nikako prineti tebi blagorodnom“, prinela mu je na srebrnom poslužavničiću rakijicu u bokalu za vodu.

„Nazdravimo, srećo moja, za stara dobra vremena!“, sasuo je naiskap ljutu tekućinu, odlučno otresao volujsku glavu i privio damine usne na svoje obamrlo međunožje.

„Mercie, mercie, zar ima većeg izazova za mene?!“, stenjala je damica na kolenima.

Crtice #57

Brza vožnja. Flojdova sestra. Na krovu dve gugutke. Guču. Ležerna šetnja. Hodanje iz bedara. Njihanje. Milovanje lagane tkanine po koži. Gazište papučica meko ko mačji jastučići. Letenje po oblacima. Vetar je obećao kišu. Doneo je tek blago orošavanje. Trenutnu svežinu. Nekoliko udaha ozona. Kada ti se obraduju ljudi. Kada ti kažu da misle na tebe. Kada im kažeš da misliš na njih. Kada jedan osmeh otkriva slatkoću slađu od slatka ružinih latica. Retki ljudi. Retko slatko. Miris plodova crnog duda. Beton boje purpura. Osmeh mladića koji traži devojku. Iskazno nedvosmisleno pitanje te nakon toga saznanje. Kako samo lepo nosim osmeh i svoje godinice. Nacrtala sam mu osmeh i nacrtao mi je osmeh. Odabrala sam bluzu boje lavande. Pričala sam o eteričnom ulju lavande koje nosi smiraj i lepotu. Svako voli da bude uvažen. Svako voli da primi makar zrnce pažnje. Da je opažen i pomažen. Volim ljude koji se prepuštaju. Volim ljude koji (se) daju. Nema čoveka u kome iskrenim osećanjima ne izazivaš ista takva, a opet autentična za njega.

ReVerse

Macan je nosio drvene gajbice. Ukrala sam mu osmeh i: „Evo, mala, završavam sa poslom“. Mala, da, to sam već čula. Od jednog koji je zaboravio i na dug i na drug. Dug oprostila pre neki dan. Druga zaboravila. I on mene. Drug se javio nakon što sam ovo napisala, pre nekoliko sati. Uopšte nije dobro. Dužan i ružan i pobegao u šumu pred potpuno rasprsnuće. Nažalost. Mala, to sam već čula od jedne koja mi je bila sestra. Sestru zaboravila. I ona mene. Nešto mi nije dobar sled. Da oprostim, da zaboravim. Da ne zaboravim. Da oprostim. Sad da vidim kako ću sa sestrom. Okej, da pokušam opet i da pojedem G ako moram. Ionako nije prvi put. Samo hrabro.

* * *

Oko 20 časova pale su. Komada 3. Rasule se. Snop nije ni postojao. Samo rastur. Jedan unosi razdor. Jer jedna je prva pala, a dve potom. U deliću sekunde.

Otišla je zmija šarka!
Da li je to bila varka?
Sad smo tim? – misli – Nojeva barka?

„Bože, daj mi razum i duševni spokoj, da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugog. Da bude volja Tvoja, a ne moja. Amin!“

* * *

U ogledalu vidim Al Paćina u filmu Insomnia. Poremećen ritam spavanja. Afektivna napetost. Pojačani alfa talasi. Nauka kaže: otvorena svesnost. Lekari, naravno, da je to poremećaj. Ujednačen šum vetra. Veštačke svežine. Iz klime. Zašto ne voliš tu poremećenu toplotu? Zašto ne voliš da ti zažareno sunce dubi mozak i sipa magmu u glavu? Zašto si u fazonu Kamijevog Stranca? Zar nisi i pre verovao/la da ima tu nečega – da je zlo pod suncem? Kao što je i Poaro primetio.

* * *

Zvone crkvena zvona. Ne dube mi mozak. Opet, nekako je stidljiv zvuk. Nije raskošan. Malo je i raštimovan. Videla sam popu pre nekoliko dana. U kafani. Sa dva pomoćnika. Svi su gistro intelekt. Nabacio cirka 20 kg žive vage. Živi ljudi, šta će, verovatno skupili pare od za daće. On ko rasan nerast, a pomoćnici ko Jehovini svedoci. I sve u rukavicama svilenim. Olajavaju parohiju, av, av, av. I ljudske slabosti. Sa „nebeskih“ visina. Smirenim glasovima. Sugestivnim.

* * *

Videla sam i onog macana što mi se pre sviđao. Gistro i ja njemu. Pitam se šta mi se sviđalo osim ideje da mi se sviđa. Mislim, ja sam njemu bila – kul. Hladna? U bukvalnom prevodu. U prenesenom smislu – postoji i naučna studija o tome. U kulturološkom, kad si kul onda si do jaja. Privlačan. Poželjan. On meni? Ne mogu to da strpam u jednu reč. Ili da. Hemija! Zbog konjunkcije (odlazeće) njegove Venere i Jupitera sa mojim Uranom. Legao mi je u sedmo polje. Blesak rastuće privlačnosti. A ni po čemu nije poseban, osim možda po najgrubljem testu koji mi je ikada iko pustio da bi se uverio u – šta? Ne, prijatelju, to nije bilo u redu. Nosio si rupu u srcu tada. Ogromnu. Bol ti je zadala druga mačka. A ti si bio vesnik bola i jada. Zato hvala ti zbog tog testa. Oduvao si samog sebe i meni dao mene. Ja sad duvam i vraćam tebi tebe. Zbog sebe, zbog tebe. Zbog tebe, zbog sebe.

Broj 2

Izašla sam iz kuće, u cik zore, u ponoć. Mesec je napola obasjavao put. Videla sam plastičan kanap nehajno obmotan u dva kruga na kapiji. Obeležje? Tipovanje? Fuckin’ magic!? Kakogod, očupala sam kanap, sujeverje, nema crvenog konca, nema noktiju i tome sl, zgužvala ga u šaku, bacila na raskrsnici, u polumraku, da to niko ne vidi. Nedaleko, saobraćajni panduri su trkeljisali plebs. Dva vozila. Macani su duvali u alko testere. Pljušti keš, pljušti keš, pljušti keš, poplava…

Na pumpi, biram sladoled. Nema sladoleda koji volim. Ne prave ga više. I onda kao biram između onog što ne biram. Uzmem komada dva. Sve na dva. Dvojina. Možda i dvojica? Dve. Mene. Mlada mačka sa oba zavrnuta uveta meni na Vi. Ja na ti. Samo opušteno. Za dva minuta, smejemo se obe. Grlato. Rekoh – sa’ vam ostavljam sve pare. Baš sve. Do daske. Šta ‘oćeš do soma dinara? Kažem – po tvom izboru, ti mi izaberi. Izabrala je za mene Wellness. Komada dva. Dobro je.

Na pumpi, macan, mlad, garagan, testerisao i cepao mi drva jesenas. Ni kešom ni govnjivom motkom ga nisam naterala da uđe u šaht i da vadi zemlju koju su krtice utrpale. Zabole me baš. Neka riju i dalje. Prekrstio ruke ispred sebe. Ne daje. Šatro uljudan. Pita me koliko sam spržila drva u sezoni. Kažem, dva metra samo, ostalo na dva invertera. Kaže mi da je promenio broj telefona. Vrlo bitan podatak, ali kome? Važi, važi, vidimo se… drugi put.

Ptica pevačica

Naravno da je Ljubav prema njemu i strast i žudnja. A kako drugačije? Naravno da nisam toliko i nikako uzvišena da sam ga samo duhovno-ljubavno doživljavala, gledala, ako sam išta i videla. To me je strefilo ko grom iz vedra neba. Koje crne norme, to za mene ne postoji. Koja crna ograničenja, to ne priznajem. Samo crni ogrtač = mantija. Prima mortem, vita posteriori!

O čemu bih uopšte imala da pišem da su moje strasti i žudnje zadovolj(ava)ene? I zar bih privukla tek tako celibat celibatom? Zato i nisam snela jaje. Moj pevac me jednostavno nije nagazio. A i jaka sam pa ja kokoška.

Šta bi bilo sa mnom, sa njim, Njemu naklonjenom, da sam počinila / da smo počinili delo? Ovako i dalje varam vrstu. Šta ću, kad nisam uspela da prevarim ni svoj ni njegov asketizam. U tome i jeste sva lepota.

U stvari i ne postojim. Ja sam nebiće. Živim u poricanju. Dakle, ipak bolje no u samozaboravu. I da crknem, al’ da budem.

!Ja samo želim da pevam!

Pogrešni pozivi

Nekada, ne tako davno, kada je postojala samo fiksna telefonija, nisam znala ko će da mi odgovori na poziv od članova porodice, a i uvek sam priželjkivala da mi se javi onaj koga pozivam. Međutim, želje su jedno, a stvarnost nešto drugo. Iz toga su proizašle razne zgode i nepogode.

Sećam se, kada sam zvala dečka, da, zaista nisam želela da razgovaram sa njegovim tatom trovačem, jer mu nisam bila po ukusu njegovih suženih vidika i predrasuda, a imao je i prostački smisao za humor. Nesmisao, zapravo. Onda smo oboje tako ugodno skriveni iza telefonskih aparata bili tako odvratno ljubazni da sam se gadila sama sebi od licemerja. Na svašta žensko pristane kad je mlado i kada veruje da stvarnu ljubav dvoje mladih niko i ništa ne može da slomije. Jednom sam drastično promenila frizuru i matori fasader nije ni primetio da sam to ona ista ja (ionako se nismo prečesto sretali), pa je postao uživo vrlo ljubazan i prijatan, i tada sam shvatila da on nema ništa protiv mene, već ga more njegove norme o tome da njegov sin ima da ima devojku kakvu je tata zamislio. Baš sam se zabavila u toj svojoj cirkuskoj tački i odigrala sam ulogu tatine idealne devojke. Tata lutkar je bio prezadovoljan što je sin konačno našao pravu devojku na koncu. Al’ ne lezi vraže, posle je otkrio da se zeznuo i da sam to ona ista ja, nikad zakončena. Sreća, pa mi nije postao svekar.

Na zlu sreću, nešto kasnije sam izabrala odličnog bezbojnog i jestivog svekra, ali i paklenu svekrvu. Sa njom sam uvek razgovarala telefonom, jer se znalo ko je gazda u kući, i ko se javlja prvi. Bila je, tada, dok sam se zabavljala sa prvim mužem, neprimetna i skrivena hijena, a njen zlurad smeh sam čula kada sam već nosila burmu na desnoj šaci. Taj i takav smeh se bestidno razlivao po skrhanom srcu moga tadašnjeg muža, a kako majčino srce ne mre da mre, moje je moralo da mre. Da sam je tada ubila ili rečima ili sekirom, odavno bih je odrobijala, međutim, to i nije bila neka opcija, glede toga da je crna udovica crna pre svega zato što jede dušu svojoj deci. Muža je odavno pojela. A sina je secirala na rate i kriške. Da sam bar bila u fazonu za trojku, pa da mi je potrajao taj brak, ali izgleda da nisam bila dovoljno perverzna za trojku sa njegovom mamom. A baš smo lepo razgovarale telefonom, sve dok mi nije postala svekrva. Ona se dičila time da je horoskopska Lavica, i zaista, kada bi razjapila svoje pogane čeljusti, rikala je na sav glas. Divna žena je bila, zaista, za izbegavanje.

Čka

Rekla sam mu: „Ovo što tebi dajem, čuvaj, nemoj nikome da daš. Hoću da dam i Peri, i Lazi, i Miki, to su sve moji drugari.“

„Čekaj, baš tako si mu rekla?“

„Da, pa neću da da njoj, zato sam toliko naglašavala!“

„Ništa mi nije jasno. Ko tu kome? Kad? Kako?“

„Vidi, ti papiri, to je samo za odabrane. A ta kokoška, mater joj, ponovila je 100 puta, sve što ti da, daj i meni, nja-nja-nja…“

„Kučka, jebote.“

„Je l’ uleteo on njoj, šta misliš?“

„Mislim da nije, ali ona slini i prenemaže se samo tako u njegovom prisustvu. Sere mi se od nje.“

„Ma treba da joj ga zavučeš.“

„Imaš ideju?“

„Naravno, ‘ajd’, pakuj se, idemo u seksi šop.“

* * *

„Veštačka vagina. Kako si se samo setila te nebuloze?“

„Ti nemaš portabl pičku da mu daš da je nosa svakud sa sobom. Ova umetna će dobro da posluži.“

„Hahahahahahahahaha…“

„Kad dođe da ti vrati te papire ti mu najopuštenije uvali ovu čku veštačku i reci mu da joj je da i da si joj je ti poslala, pošto je insistirala bar tisuću puta da joj on da sve što mu ti daš.“

„Sjajno.“

„Naravno, krajnje je vreme da napizdiš tu skotušu. Sisa ti krv godinama.“