Bratu

Zaslepljuje me belina papira nad kojom iskolačujem oči i u koju zurim isplaženog jezika i oborenih vilica.

Pokušavam da ti napišem pismo, no nije li sve rečeno, i ono iskazano i ono prećutano?!

Od tvojih reči postao sam proizvođač knedli u grlu koje me guše ko polen.

Od tvojih uvreda nanizao sam niske i niske suza koje se nikad nisu pretvorile u bisere, a mislio sam da pred tebe iznosim najfinije bisere.

Možda si ti samo svinja a ja tek sentimentalna budala, iako je sasvim moguće da sam i ja svinja koja je prelazeći prag tvoje kuće iznova i iznova išla na dobrovoljno klanje. A ti si, brate moj, budala sa neprovidnim povezom na očima.

Nije govor dat čoveku da jezikom ko mačem palaca, jer uvek bira, da li će da pomiluje ili giljotinira.

I ja nemam više ni suza, ni reči, jer nije bilo tvog srca da me voli, tvojih očiju da me vide, tvojih ušiju da me čuju i tvojih ruku da me grle.

Jedna ulica u kojoj ti živiš ispod ulice u kojoj ja živim je hladna i udaljena poput Severnog pola ili udaljena kao nepoznata galaksija.

Zašto, brate moj – Tebi – nisam značio ništa, a Ti si meni bio sve?!

Volim Te!

Advertisements

Bomba

Uvek znam
Da kad iz nekog razloga
Ne mogu da obavim
Ono što sam htela
Na nivou svakodnevice
Da me vraćanje
Vraća ne neki trenutak
Za koji treba da skontam
Zašto mi je prijatan
Ili nervirajuć.
U pošti je bio neki čiča
Koji je bio gladan krvi
I ždranja pažnje
Drugog
Na kanibalski način.
Kad je čiča raspalio
Jezičinom
Gde je on silni bombaš
U najavi
Ne, nije bio problem u tome
U tome što je izrekao
Mada, strogo uzevši
Lako je glumiti narodnog heroja
Sa jednom i po nogom u grobu.
Problem je bio u tome
Što su svi navijali
Kao da sada
Kao da ovde
Pravo rešenje predstavlja
Nasilje.
„On će da ode i da baci bombu!“
Sve smo iscrpili, je li?!
Kao da su svi
Disali u tom trenutku
Iste udahe.
I izdisali bojne otrove.
Svima je bilo smešno.
Mene je ponovo steglo u grudima.
Izašla sam što sam pre mogla iz te pošte.
Vratila sam se da bi me iznova proželo
Potvrdilo isto (o)sećanje:
Mi smo ono što mislimo!
Mi smo taj svet koji činimo!
I sad zamislite taj oblak informacija
Koji puni kolektivno nesvesno…
I kad se nakačimo na njega nesvesno
Šta crpimo odande?

Suze

Samo plači, ljubavi moja
Suze će isprati gnojne rane
Suze će istopiti knedle u grlu
Suze će te ponovo roditi.

Suze će ti okupati biće svetlošću.
Dok suza suzu stiže
Prepusti se, pusti se
Suze vole tvoje biće.

Nema tolikih voda
Koliko ima suza isplakanih
I nema tih suša
Koliko ima suza neisplakanih.

Budi tu, budi u sebi
Nemoj da bežiš od sebe
Iz bola se porađa
Iz bola se raste.

Kada osetiš da se daviš
U suzama, u osećanjima
Znaj da je taj potop nužan.
Diši duboko, pusti grč.

Najlepši cvet raste iz tebe
Onda kada očistiš smeće
Onda kada počupaš korove
Onda kada zavoliš sebe.

Kontraudar

Šta imaš od svoje destrukcije?
Radi te da se osećaš – dobro?
Radi te da se ne osećaš – dobro?
Radi te da ližeš svoje rane?
Radi te da dogorčuješ ogorčenu krv?
Radi te jer misliš da je to nešto posebno?
Misliš da si nešto posebno?
A ne,
Varaš se.
Zamisli,
7 milijardi ljudi ima na planeti.
Da li misliš da je svako nešto posebno?
Nije.
Nisi ni ti.
Samo sebi – možda.
Catch je da ne uzimaš sebe za ozbiljno.
Ozbiljnost je ozbiljno oboljenje duha.
Kad crkne smisao za humor u tebi – tad si mrtav.
Bez umrlice izdate od mrtvozornika.
Kad crkne želja za igrom u tebi – tad si mrtav.
Bez umrlice izdate od mrtvozornika.
Kad crkne odjek na jek drugoga – tad si mrtav.
Bez umrlice izdate od mrtvozornika.
Smej se (sebi u brk), igraj se, prepoznaj odjeke drugih u sebi…
I sećaj se smrti!

2018.

Говор тишине

Тишина је категорија која ми некада прија, а некада ме убија. Када помислим на тишину, помислим на смиреност и бескрај. Сада је тако, а раније нисам волела тишину. Пре ми се тишина чинила као казна за релативни недостатак свих звукова. Онда сам почела да је тако нему ослушкујем. Увидела сам да је комуникација кроз један од аспеката тишине – ћутање, један од врхунских, под претпоставком да није само ex silentio. То је оно када се погледамо и све смо рекли.

[Из Зборника Најкраће приче 2010, стр. 184, Алма, Београд, 2011.]


Текстови групе Архангел

Luda

Htela sam da budem srca tvoga kraljica
Da zavitlam crne haljine tvoje
U reku, da virovi je progutaju
Da skinem s glave tvoje kamilavku.
I tako ti je za broj manja ili veća.

Htela sam kose da ti raspletem
Da cveće u tvojoj kosi budem.
Htela sam da se utkam
U svaku poru bića tvojega.

Htela sam da ti budem sve i svja.
Ništa ti bila nisam.
I reči koje izgovorila sam
I tišine koja oćutala sam
Ni zarez, ni tačka, ni znak pitanja.
Obrisao si me kao da postojala nisam.
Neću se slomiti
Neću se boriti
Neću su pokoriti.

Luda li, sam, bila?
Luda li, sam, sada?
Luda, biću li, kada?
O, ludosti, usuda izrečenog:
„Volim te!“

A ti sklonio si se od mene
Kao da od kuge sam obolela
Ali nije kuga bila kuga
Niti je kuga moja druga
To je bila srca moga tuga.

Je l’ sam luda
Što verujem u čuda?!
Prosjakinja li sam ljubavi tvoje?
Ne berem plodove sa osušenog drveća.
A, ne, ne tražim mrvice sa tvoje trpeze
Mene mrvice ne goste.
Moj je vrisak bio most do tvoje tišine.

Nema tajni, istina je:
U ovom svetu patnja najveća je
Ko se ljubavi u sebi odrekao
Odrekao se ljubavi drugoga.
Ko će koga da razapne na krst, pitanje nije.
Muka jeste.
A zašto?
Na tom krstu je samo Jedan!

Plamen

Gde su sad sećanja,
Nestalne senke uma
Skrivene u večnostima
Neizrecivosti?

Pusti pesnika da tvori reči….
Veslaj snagama i slabostima
Koju te nesavršenu krase.
Ljuljaj se neispiljena u krhkoj opni…

Imaš li snage da plivaš uzvodno?
Imaš li slabosti da se prepustiš toku?
Nadošla reka te pitati neće,
Ona će te poneti sa sobom.

Pusti sećanja, stvarnost je sada.
Pusti misli, nagizdanog uma.
Pred tobom stoji Čovek
I oči mu plamte!

Pismo „Deda Mraza“

Od ove godine se suzdržite od toga da mi pišete šta želite u svakoj narednoj godini. Šta ste uradili od onoga što sam vam omogućio u ovoj godini, a da su bile vaše plemenite želje? Ovi od vas što imaju odžake, nisu ih ni očistili od gareži i smole da mogu da prođem kroz njih a da ne izađem odande kao rudar iz okna. Neki drugi čak nisu ni prepoznali darove koje sam im pružao. Zvonio sam na vaša vrata, vi ste se šunjali do njih na vrhovima prstiju i zvirili na pola otkrivenog poklopca od špijunke, misleći da vas ne vidim. Niste me prepoznali. O takozvanim slučajnim susretima na raznoraznim mestima i u raznoraznim situacijama da i ne govorim.

O glupostima koje ste mi pisali i tražili od mene da budem vaš frizer, baštovan, šofer, automehaničar, kućna pomoćnica, pedikir, manikir, kućni ljubimac, poslastičar, nutricionista, kondicioni trener, popravljač ocena i kućnih uređaja (spisak je za roman), to nije ni vredno pomena, ali ipak, ono na šta sami možete da utičete, i tu ste se slabo potrudili.

Uglavnom, i od vas nešto zavisi – od vaše slobodne volje.

Osvrnite se oko sebe. Pogledajte u sebe i sebe. Pogledajte u druge i druge. Činite nešto smisleno. Činite sve s ljubavlju. Igrajte se. Činite sitne ludosti samo vama znane. Ne mislim da bacate Molotovljeve koktele i da postavljate plastične eksplozive, kao vid poremećene zabave poremećenih međuljudskih odnosa. Ne kradite komšijama pošiljke iz sandučića. Ne oštećujte tuđu imovinu. Za promenu, prestanite da bacate petarde, naročito na datume sopstvenih slava i na Božić, baš kao i u dane koji jeftino kupuju i prodaju nacionalnu svest kada pojedinci ili grupe zauzimaju određene pozicije na sportskim takmičenjima. Oružje u ruke se ne uzima da bi se obeležili izrazito radosni događaji, poput venčanja ili rođenja deteta. Ne znate gde može da završi metak ili rikošet. Posle nema posle.

Činite sebi i drugima ugodne sitnice, jer samo sitnice život znače. Setite se jedni drugih. Nahranite gladne. Setite se drugih i kada vas zaborave. Zaboravite one koji nisu vredni sećanja. Ne brojite ni poraze, ni pobede, jer poraženi su pobednici, a pobednici su poraženi, setite se. Oprostite onima koji nisu znali šta rade, ali to ne zaboravite. Kada nekog morate da prežalite, prvo prežalite sebe. Borite se za, a ne protiv, kada morate da se borite. Budite spremni na svaki ishod. Ne očekujte ništa. Učinite šta je do vas. Ne uzimajte ni sebe ni druge zdravo za gotovo. Ne zaboravite da ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. To su obično predrasude koje mnogi od vas nazivaju iskustvom. Ne budite lažno pristojni – licemerni. Ne može na dobro da izađe: „u lice ti se smeškam, a svilen gajtan na svilenom jastuku ti spremam.“ Ne likujte nad tugom i boli drugih, i radujte se radostima drugih. Ne dajte obećanja koja niste kadri da ispunite. Ako je tako, onda ćutite, ni reč. Ne govorite ono što ne mislite. Govorite kada imate šta da kažete. Budite pristojni. Poštujte sebe i druge. Na svoje dostojanstvo nikome ne dajte. Na dostojanstvo drugog ne napadajte. Ne brkajte pojmove ega i dostojanstva. Ne budite proklete pizde. Budite ljudi. Lako je u dobru dobar biti, ali šta kad dobro nije?!

Ne ugrožavajte mir i slobodu drugog, jer mir i sloboda vaša će ugrožena biti. Živeti slobodno je najveća odgovornost. Živeti u miru je vaš izbor.

Naučite da komunicirate. Naučite da prvo čujete sebe, ako niste, jer tek tada ćete čuti i druge. Prestanite sa lažnim opravdanjima i opravdanjima uopšte. Nije u tome šta niste, već šta jeste. Preuzmite odgovornost za svoj život i svoje postupke, a odgovornost za tuđe živote i postupke prepustite drugima, osim ako nisu maloumni, maloletni ili u stanju da nisu da odlučuju u svoje ime i za svoj račun.

Prestanite da nazivate druženjima susrete koji nisu ništa drugo do beskrajni monolozi. Naučite šta je dijalog. I kada se u nečemu slažete sa nekim, i kada se u nečemu ne slažete sa nekim. Kada sednete sa prijateljem telefon ostavite u torbi. Kada on govori, vi slušate njega, kada vi govorite, on sluša vas. Gledajte se u oči. Viđajte se i bivajte sa ljudima koji nose svetlost. Potrudite se da i vi rasvetljavate svoje mrakove. To je svakodnevna borba. Svaki dan je i pad i let. Svaki dan je rođenje i smrt.

Vaša opravdanja zašto nešto niste uradili u ovoj godini, a što ćete „sigurno“ uraditi u sledećoj, pričajte nekom drugom odnosno pričajte to sebi.

Ne zanima me, ni ko ste, ni šta ste, ni odakle dolazite, ništa me ne zanima. I sve me zanima. Za mene ste svi isti. Ne pišite mi. I ne tražite.

Aman, ljudi, dajte, i pokažite zahvalnost!

Volim vas sve!!! Pamet u glavu i s ljubavlju u srcu! Amin!

Ljubi vas vaš „Deda Mraz“

P. S. I uvek se sećajte smrti! Nikad (a to je jedino nikad) ne znate kad glavni režiser – svira – kraj!