(Ni)sam

Sedeo sam u bašti pokraj ulice…
U senkama polusvelih krošnji,
Iza razbokorenih izdanaka
Skrivao sam
Napustelu kosu pod šeširom.
Nisam te video.
Nisam hteo da te vidim,
Iako sam te video.
Hodala si drugom stranom ulice.
Druga strana ulice je
Uvek druga.
Strana je strana.
Sedeo sam sam,
Čekao sam nekoga.
Nisam čekao nikoga.
Tebe svakako nisam čekao.
Čekao sam da
Smrt dođe po mene.
Toliko toga sam učinio
Da joj se približim.
I dalje činim.
Možda ću živeti dugo?
Možda dug život nije nagrada?
Možda je kazna?
Tebe se ne sećam,
Ne želim da te se sećam!
Sedeo sam u bašti pokraj ulice…

Advertisements

Hodaj!

Imaš samo jedno bogatstvo – zdravlje. Hodaj! Shvataj pravilno. Hodaj! Drži se uspravno. Hodaj! Ne uzimaj zdravo za gotovo! Hodaj! Uzmi najbolje, odbaci ostalo. Hodaj! Daj. Hodaj! Ne pretpostavljaj. Hodaj! Ne očekuj. Hodaj! Živi. Hodaj! Sve su lekcije. Hodaj!

Ništa, ništa, ništa

81d6c6c8fc88b5725b1a9904e05dbf6a

Od tebe ništa primiti neću,
Vrpce prepusti svelom drveću,
Obesi o klin plamen i sveću,
Vrati se izbledelom proleću.

Reči govore, ne čine ništa
Grlo je dom presahlih suvišta,
Predvorje đavoljeg igrališta,
Hodnik zabludelih ishodišta.

Crni turmalin oko vrata nosim,
Crni oniks prstima prebiram,
Crnom odećom svetu prkosim,
Zacrnjenima planove abortiram.

Bacam novčić u fontanu želja…
Sačuvaj me Bože pokrovitelja!
Sačuvaj me Bože izbavitelja!
Sačuvaj me Bože krotitelja!

Iz sna…

hlebnoe-pole-1980

via daler.ru

Kapljice kiše sitno i tiho plešu
Uporno spirajući nečistoće
Zavučene u najskrivenijim delićima srca;
Mijući blagotvorno titraje drhtave.

Krmeljivo oko je stvorilo biser
Sna snevanog iz noći u noć.
Jutro belo podiže u nebo telo,
Plavetnilom boji nedosanjani san.

„Kad on stane u polja zlatna,
Opasan tek strukom ljubičica,
Zagrnut povetarcem i suncem,
Tad u meni blesak miline zaigra.

Usne više nisu ravnice bez vijuga,
Na krajevima se savijaju naviše.
On ralom crta tragove na zemlji,
On pogledom brazdi bore smejalice.

Drznuo se da pogled spusti
Na proplanke grudi od rose i bilja,
U zemlju gledam, oči ne zatvaram,
Trepavice se igraju i poskakuju.

Vatra je u meni, al’ stid mi ne da
Da u oči ga pogledam bez treptaja.
Ruke me kazuju, ka njemu lete,
Noge kao da nisu moje.

Pritrčava hitrošću neviđenom
Da prihvati telo mi oslabljeno.
U zagrljaj mu se prepuštam, kao u beskraj,
Na leđima mu prstima ispisujem …

’Izađi iz sna, otelotvori se!’“

Ganz Neue

http3a2f2fa-amz-mshcdn-com2fwp-content2fuploads2f20162f012fchastitybelt-9

Otključavanje pojasa čednosti via mashable.com

Moj otac je bio vešt sa tehnikom ali ne tako vičan s rečima, tako da me je vereniku predstavio: „Nema radnih sati da je razrađena, a kamoli da je pohabana!“

Unapred-unatrag

7143fd1031a2dea5b2cada932c370922-third-eye-tattoo-tattoo-eye

Third Eye Tatoo via pinterest.com

Čovek koji je imao oči na leđima nije video ni prst pred nosom.

Nadahnuće: Uticaj na mene je (ne)namerno izvršio mladi kolega Nebojša Čandić, ponosni vlasnik bloga One stvari, a vi, ne bilo vam zapoveđeno, pročitajte o kakvim stvarima se radi. Na mladima svet (o)staje, te ne oklevajte u odluci da ga zapratite. Njemu će sigurno biti milo, ili kako on to kaže: „Slobodno me prati. Biće mi drago, sve dok ne počneš da me uhodiš.“

Pesma pesmi

DSCN4303

Pesma može da bude naputak,
Može da se skrije u naprstak.

Da te rečju razgali i bodri,
Da te uzvikom smrvi i modri.

Kad od pesme praviš čedo čupavo
Ponašaš se svršeno i glupavo.

Pesma nije ni odelo ni telo.
Ako jeste, spremaš se za opelo.

Do juče je disala u gnezdu,
Od nje si skovao svetlucavu zvezdu.

Podaren joj je štapić čarobni,
Pesma se otrgla u zagrljaj kobni.

Kako to da se pesma svaka
Uplaši od mračnoga mraka?

Kako to da se pesma svaka
Uplaši od svetla zraka?

Gde se pesme uz muke porađaju
Tu se stvarni susreti događaju.

Možda je zapev pesme mio i čio,
Ko se i radi čega u nju skrio?

Praznina

Čovek poseže za bilo čim kako bi pobegao od praznine. Uzmimo za primer čoveka koji slika, mada može da radi i bilo šta drugo. Nervozno razapinje laneno platno na ram sećanja, razmazuje četkicom po paleti i spaja suprotne boje spektra. Nekada to budu razulareni potezi koji ukazuju na bujice otežalih misli. Brzopotezne ekspresije. Do groteske. Ponekad to budu odmereni potezi koji postaju portreti, pejzaži, a često to bude i mrtva priroda. Kako priroda može da bude mrtva? Čovek može da bude i živ i mrtav, istovremeno, ali priroda ne može. Možda je dobar izraz za unutrašnju prazninu: mrtva priroda. Na slici je podrezan buket cvetova jasmina koji su uronjeni u kristalnu vazu. Posmatranjem, uočavamo da je prizor podjednako i lep i ubijen, kao i čovek koji se tom prizoru divi. Cvet u polju je čovek u cvatu. Cvet u vazi je čovek koji vene. Zajednički sadržalac svih praznina je da su one toliko puta ispunjavane a ipak uvek ostaju neispunjene.