Praznina

Čovek poseže za bilo čim kako bi pobegao od praznine. Uzmimo za primer čoveka koji slika, mada može da radi i bilo šta drugo. Nervozno razapinje laneno platno na ram sećanja, razmazuje četkicom po paleti i spaja suprotne boje spektra. Nekada to budu razulareni potezi koji ukazuju na bujice otežalih misli. Brzopotezne ekspresije. Do groteske. Ponekad to budu odmereni potezi koji postaju portreti, pejzaži, a često to bude i mrtva priroda. Kako priroda može da bude mrtva? Čovek može da bude i živ i mrtav, istovremeno, ali priroda ne može. Možda je dobar izraz za unutrašnju prazninu: mrtva priroda. Na slici je podrezan buket cvetova jasmina koji su uronjeni u kristalnu vazu. Posmatranjem, uočavamo da je prizor podjednako i lep i ubijen, kao i čovek koji se tom prizoru divi. Cvet u polju je čovek u cvatu. Cvet u vazi je čovek koji vene. Zajednički sadržalac svih praznina je da su one toliko puta ispunjavane a ipak uvek ostaju neispunjene.

Nebriga

Nema nama ništa dobro od savremene tehnologije. Pogotovo ove komunikacione. Besmislica je da je čovek sa bilo kim u kontaktu ukoliko to nije u 3D obliku. Mislim – uživo. Sve ostalo je landare pišora. Rešio sam da dignem ruke od iniciranja komunikacije sa drugima. To nije prvi put. To sam isto učinio u eri fiksnih telefona. Pretpostavljate da telefon više nije zvonio. Sada su se stvari utoliko promenile što su promenile oblike. Suština je ista.

Moj pokojni deda je govorio: „Telefon služi za dogovor, a ne za razgovor.“

U današnje vreme, čemu služe pametni telefoni? Da se živi u njima, sa njima i na njima. Eto. To je sadašnjost. I što onda da se ne prilagodim svemu tome, kad se većina prilagodila? Zato što neću! Naprosto, izbor je i da ne izaberem ništa.

Zamislite kada bi svi bili iskreni jedni prema drugima i iskazali zaista ono što mislimo i osećamo… do čega bi to dovelo? Zato, sve će ostati prepuno lažne pristojnosti i pritvorne obzirnosti, naravno, jer jedna od istina je da nemamo šta da kažemo jedni drugima. Zato nastaje ćutanje. Ja sam protivnik ćutanja. Međutim, kad zaćutim, to je vrlo glasno. Još jedna istina s kojom možemo da se suočimo je – druge jednostavno nije briga.

Život se odvija kao na pokretnoj traci. Neko je traka, a neko je sirovina ili roba na toj traci. Uglavnom, svi završe, pre ili kasnije, na đubrištu, da l’ stvarnom, da l’ zamišljenom. Iako to nije po ekološkim standardima, deponije umrlih međuljudskih odnosa su sve brojnije i prete da unište postojanje i prirodu u potpunosti. Ljudi svakoga dana gaze po tim smetlištima a uopšte nisu svesni toga. Moguće je zato što te deponije ne smrde bukvalno, iako je svaki odnos bio živi organizam koji je umro nebrigom učesnika. Ljudi su grobari života.

Ali, šta je život dok prethodno ne umreš?!

Sve ovo može i ružnije da se napiše, ali ipak biram da to ne napišem tako. Da ne opsujem. Da ne zgazim nečije postojanje. Da ne povredim povređene. Da ne uvredim uvređene. Da ne zaboravim zaboravljene. A vi, kako ste?

Spoznaje

Od kad sam prestao da svraćam na mesta koja plasiraju dnevno politička dešavanja, laknulo mi je. Istovremeno sam osetio i neobičnu prazninu. Čini mi se da su raznoraznosti nametnute navodne svakodnevice zauzela značajan prostor u mom umu. Ne umem sebi da objasnim zašto sam uopšte godinama čitao svakakve vesti, uprkos stalno upozoravajućem unutrašnjem glasu da to nije dobro za mene. Verovatno nije dobro ni za koga. Mislio sam da sam tako u toku sa zbivanjima. Međutim, ta dešavanja nisu imala nikakve veze ni sa mnom ni sa mojim životom.

Moj mali život je toliko mali da nije mogao da se udene ni u jedan zarez napisanog. To nije bilo radi toga što je beznačajan već zato što nema nikakvih dodirnih tačaka ni sa belinom u tim redovima, pa čak ni sa onim što je „između redova“.

Prazninu sam „ispunjavao“ čitanjem filosofskih tekstova i dnevnika ljudi koji su ostavili tragove u istoriji i u književnosti. Mislio sam da ću da izvučem neke pouke, da ću dopreti do nekih spoznaja. Jedina spoznaja do koje sam došao je ista ona koju je davno spoznao Sokrat, a to je da znam da ništa ne znam. U glavi mi je zbrka podataka sa kojima ne znam šta da radim, ni čemu mi služe, kao ni da li mi ičemu služe ili služim ja njima.

Sada sam vrlo blizu ideji da je čovek nepopravljivo zarobljen u materiji i da tek povremeno može da iskorači u sfere duha. To su samo (od)blesci susreta sa apsolutnim. Većinom, čovek živi po matrici koja je nepodnošljivo užasna.

Sve vreme sam svestan da se sve dešava istovremeno i da postoje beskrajni paralelni svetovi i univerzumi ali sam zabrinut što su ljudi mahom nesvesni da je svako deo svačijeg sveta – naše duše su delovi mozaika apsolutne duše.

Ukupno posmatrano, jedino što sam „uspeo“ je da sa dobrom dozom duhovitosti posmatram svet(ove), jer u suprotnom bi većina mojih razmišljanja bila na ivici bespovratne tragedije, što i jesu, ali posmatranjem stvari na komičan način sve mi (p)ostaje paradoksalno.

Pustoš

9e0ca5c8478977b1451051a204163d8d

via pinterest.com

Zvezda obzorja nemirno luta,
Žrvlju utege gvozdenim stiskom,
Svetionik je pusti kamenolom
U stegama zdrobljenih duša.

Slepilo je vančulno postojanje,
U mraku trazi senke ne b(r)oje.
Sve(sno)st je privid prostranstva,
Pustahija ukotvljava prolaznosti.

Razmetljivci nesagledno korove
Bašte tananih cvetova srca.
Žile post(oj)anja gaze nevidom,
Krvave ih rečima spomena.

Hvala!

Kad kažu – nije teško biti fin, to ume da bude i eufemizam. Varka. No, to možda (ne) može da nas spreči da (na) raznim jezicima (a koji je koji nisam baš sigurna) kažemo tu jednu reč koja može da bude čarobna – hvala! 🙂

…kradem listić sa oreola lovora
koji ovenčava tvoju glavu,
da imam po čemu da te pamtim…

Paradoksi

Čovek koji je sam sa sobom kroz samoću najbolje upoznaje druge. Kada se odluči da izađe u svet, da se sreće sa drugima, tada upoznaje sebe. Paradoks je što čovek misli da je obrnuto.

U modernim vremenima, a sva su takva u poređenju sa prošlim, što nije nikakva odrednica, čovek nema vremena ni za sebe ni za druge. O prošlosti zna da je bila i misli da je iskustvima izvukao pouke. U sadašnjosti ne živi jer je između juče i sutra. O budućnosti sanjari i nada joj se. Paradoks je što čoveka nema u sopstvenom životu u datom trenutku.

Ne postavlja se pitanje da li čoveka ima ko da sasluša, već da li ima ko da ga čuje. Unutrašnji sagovornik traži potvrdu postojanja od spoljnih sagovornika. Paradoks je što čovek misli da što ga drugi slabije čuju ili ga ne čuju uopšte, to on misli da i samog sebe manje razume.

Nastranost

Kažu,
Da ono što te ne ubije
To te ojača.
Nisam sigurna
U to.
Nisam sigurna
Ni u šta.

Busala sam se
Da mogu da podnesem
Patnju
Bol
Očaj.

Nije da ne mogu.
Nije ni da mogu.

Ponovna
Prepoznavanja
Ne donose
Utehu.
Samo
Podsećanja.

Pustila sam
Da isteku
Reči
Iz mene.

Presušila sam
Kao letnji potok.

Taj potok
Mogu samo
Suzama
Da ispunim.

Možda je to
Dobro.
I one će
Da presahnu.

Da sam ćutala
Ugušila bih se.
Gušim se
Ionako.

Nestaje mi
Životni dah.

Ćutanje je
Jedno
Tišina je
Drugo.

Tišina
Da
Ćutanje
Ne.

Iskrenost je
Poslednje
Utočište
Očajnika.

Laž je
Potrebna
Da se približim
Svetu.

Ja to ne želim.

Kupam se
U bunaru
Sopstvenih želja,
Dok ne presuši.

Kad to stupi
Skočiću na žicu,
Nebodljikavu,
Odleteću.

Kad se napevam
I naletim
Vraćam se
Sebi.

Do tada
Uživam u besmislu
Sopstvenih
Izbora.

Ja to želim.

Živahnost

Nesnosno je kad se čovek po vrućini, po kojoj bi trebalo da se šire krvni sudovi i da u njemu kovitlaju snažne morske struje, zapravo oseća potpuno obamrlo i otupelo.

Udovi su poput ruku i nogu najdraže lutke kojom su se deca igrala godinama a onda je onako rastavljenu negde ćušnula i zaboravila. Baš kao da nikada nije ni postojala.

U glavi je nešto što ne liči ni na kašu a ni na čorbu. Bljutava i bezukusna masna tečnost sa primesama neurona olabavljenih završetaka. Mozak je baš kao ispohovan. U prezlama. Ko je upućen u vrhunske delicije obarenog pa u prezlama pohovanog mozga zna dobro o čemu je reč. Preliven je tartar sosom. Skoro da bih ga smazala. Nije to podesno po ovoj vrelini kad se ni dobro prohlađenoj dinji ne ulazi u čovečija usta.

Namesto da oči vreve kao žeravice one su poprimile sivkastu skramu, baš kao riba koja nije odležala na ledu ni trena, već se zajedno sa svojom prekuvanom iznutricom presunčala.

Koža je vlažna i osoljena milijardama sitnih kapljica koje izbijaju iz svake pore. Svaka, pa i najlaganija tkanina, druga koža, se zadržava na njoj, sastavljena snagom najjačeg veziva.

Treptaj oka je nadljudski napor. Otvaranje i zatvaranje očnih jabučica se odvija kao usporen film. Radi toga, a nevoljno, svaki kadar je uhvaćen.

Disanje je nepodnošljivo. Disanje je nemoguće. Vazduh se odmetnuo u nebo i zemlju i ostavio je nepostojeću sliku sećanja na udisaje punim plućima.

Srce pumpa poput mahnite mašine, to mu je dodeljena uloga, pretkomore i komore se dave u nadolazećim kilometrima krvi. U zatvorenom sistemu krvotoka, krv je vrela, ali i užegla i smrdljiva.

Samo tmina može da donese obmanu da je lakše podneti nego pretrpeti sebe. Tek san je prava stvarnost iluzije života. U snovima pohode mrtvi kao da su živi. I svi smo živi. I svi smo mrtvi. Bela jastučnica je prekrivena crvenim mrljama, baš kao pucanj u slepoočnicu iz neposredne blizine. Čovek pomisli da se možda ubio, da je možda odavno mrtav, a onda se probudi i vidi da je to samo krvavi trag vremena koji je tokom spavanja pretočen iz srca iscurio iz mozga.

Sveži spoljni utisci

Na početku svakog sastava piše: “Bio je lep sunčan dan… i onda…”

c6d252837627f4f8402aac7558b0e94f

via pinterest.com

“Izvinite, gospođo, što razduvavamo lišće. Vodimo računa da sve bude lepo.”

“Nije problem nikakav, mrtvim dušama baš ništa ne smeta, i ne treba.”

* * *

„Odmorite, odložite lopatu, bez žurbe, svakako ćemo svi jednoga dana leći na nju! Poslužite se momci!“

„Gospođo, kiflice su vam izvrsne, izvrsne. Vrh. Da li je sir u njima jastrebački ili…“

„Sjenički. Pokojnik je voleo najzrelije. Samo se služite momci, da ne prokisnu po ovom vedrom vrelom danu…“

* * *

„A vi, kako prekraćujete dane od kad ste sami?“

„Evo, sine, vezem sebi pokrov.“

„Dobro je imati zanimaciju.“

* * *

„Au, Mićo, nikako da iskopamo rupu, krv ti ’bem, gde se baš odlučiše za sarkofag?!“

„Deco, da li će tu od danas da počiva faraon?“

„Niste razumeli, to je interna fora. Ovo je smaranje, kopanje ovolikih rupa, ko da će dinosaurusi u njima da se baškare. Sve bi ja to u Dunav, da me neko pita.“

* * *

Na kraju svakog sastava piše: „Kraj!“

Lom(i)lica

Rekoste da sve vam je jasno.
Želju svoju namećete drsko,
Želji mojoj sve to je mrsko.
Čula sam to posve tiho glasno.

Uvredljivo je moje nepristajanje,
Užasna je moja doslednost,
Paklena je moja budnost,
Nezahvalno je moje neodustajanje.

Ne lomim vašu nedostajuću volju,
Odvaljujem maske od cementa,
Sve do prvopostajućeg elementa.
U velikom riziku izazivam zlovolju.