Zbog tačke koje nema u mejl adresi, a koja je uzgred budi rečeno i nebitna, umal’ da upišem nečije dete u prvi razred OŠ.
Na pozvani broj telefona koji pripada kill centru Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (tehnološkog šta? ovi na vlasti stvarno imaju sumanute ideje) objasnila sam ženskoj osobi da su „možda poslali na pogrešan mejl ali dobili su pravog čoveka“.
Zahvalila mi se kao savesnoj građanki i rekli da ne brinem, da je dotična gospođa što smo istog imena i prezimena VEROVATNO dobila obaveštenje i sms-om. „Za mejl adresu šta da se radi. Sledeći put nek gleda šta unosi.“ To „verovatno“ me i brine. Koliko je verovatno? Tako sam joj i saopštila, jer sam pročitala da ako žena ne dovede dete u zakazano vreme na zakazano mesto ima da je bloknu 14 dana za zakazivanje preko portala e-uprava. Pa se ti igraj žmurke sa svevidećim očima. Posle moraš da juriš veze tj. da daš pare da ubaciš dete u obavezan osnovnoškolski sistem u prvi razred, da mu/joj ne propadne godina zbog birokratske zajebancije.
Pitala sam je kako ona zna da je ta žena gospođa. Možda je i gospođica. Vidim, tu sam bocnula u privatnu stvar. Kaže: „Jeste da to sad nije bitno, ali mogu li ja da budem gospođica sa detetom?“
Nisam puno razmišljala, jer se samo po sebi nameće: „Da, naravno da možete. Ako se niste udavili ovaj udavali onda ste i sa i bez deteta gospođica.“
„Čovek stvarno svakakve gluposti čuje od ljudi, ali ovo je de luxe budalaština.“
Ovo jeste omalovažavanje savesne građanke, ali zašto ženi ne objasniti. Čovek se uči dok je živ.
„Gospođo, gospođice, evo npr. otkako ne farbam sede kose, kažu mi da ličim tj. da sam ista baba-devojka. Vi“te, nisam ni baba, ni devojka. Ni po godinama, ni po, kako se to kaže – statusu. Udavala sam se. Nije sad bitno koliko puta. Razvedena sam, i ja sam (kao neka) gospođa. Formalno. Suštinski, baštinim ideje i fantazije o slobodnoj ljubavi tako da u stvari (ni)sam Niko i Ništa.“
„Lepo smo popričale. Sve je jasno ko dan. Nemojte, molim vas da zovete ponovo. Ionako radim ovde sve sama.“
„Pa što niste odmah rekli. Danas neću ponovo. Imam i ja pokoju obavezu, ali sutra ću da vas zvrcnem da proverim da li je ona druga Aleksandra Perić obaveštena.“
„Lepo sam vas zamolila“, al’ sad to nije rekla ni lepo ni ljubazno.
„Ma, šalim se. Samo opušteno. Verujte, i ja bih pri nekom Ministarstvu, Vladi, Agenciji… radila samo tako kao i vi.“
„Zbogom, gospođo!“, ako mogu tako da vas oslovim – statusno.
Prekinula se veza (pre se to zvalo: tresnula mi je slušalicu), gledam u pametni telefon i razmišljam da nisam pametna i da je gospođica u pravu. Kad radiš s ljudima, makar i beskontaktno, dosta ti je da se i jedna budala dnevno javi i poremeti ti dnevni raspored pauza.
Aleksandra Perić 