THE VERSATILE BLOGGER AWARD

versatilebloggernominations

Zahvaljujem se dragoj talentovanoj Jeleni na nominaciji i udarničkoj značci. A još više što uopšte čita svašta nešto što pišem (a da iskoristim priliku, a valja se) i svima vama koji odvajate svoje dragoceno (ne)vreme i svraćate u ovu moju prćiju. A sad i jasno i glasno da kažem: Jelena Cvetković mnogo dobro piše!!! Ona je nedavno objavila svoj književni prvenac koji se zove „Priče sa prašnjavih polica“. Uzevši u obzir pretpostavku da je reč o mladoj ženi, tek ćemo da čitamo i čitamo sve što se njoj vrzma i roji po glavi a i u duši. Reći ću, sa velikim zadovoljstvom.

Nešto više o The Versatile Blogger Award pravilima nominacije:

* Zahvalite se osobi koja vas je nominovala
* Nominujte do 15 blogera / autora sa WordPress-a (može manji broj, ali ne više od 15) i obavestite ih
* Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
* Objavite sliku nagrade u svom tekstu i pravila

Apelujem, bez obzira da li ste fizikalci ili intelektualci, da me podržite bar dok ne ispišem naredne redove koji treba da obuhvate 7 činjenica o meni, naročito zbog toga što nikako ovih dana da ustanem na desnu nogu ili pak da se dočekam na obe ili sve četiri.

  1. Moram da vam priznam da ne volim nagrade i lovorike, ali hajde da ne budem uvek crna ovca, iako one lepše bleje, i da ne prekidam ovaj lanac sreće, jer pitanje je da li će biti sledeće prilike.
  2. Iz prethodno navedenog možda proizlazi da volim kritike. Naravno, konstruktivne i one koje vode dijalogu (ovo sam baš politički korektno sročila). Ipak, često zazirem od upućivanja istih, jer cenim da ako te neko ne pita za mišljenje onda možeš i da ga zadržiš za sebe. Sem toga, većinom nisam kompetentna.
  3. Čitavog svog ovog ovozemaljskog života imam kućnog ljubimca i svaka životinja me je izabrala. Trenutno a to trenutno traje više od desetleća sam sluškinja jednoj sijamskoj mački. Ono što bi babe rekle: „Da tebe nemam, ne znam s kim bih pričala“.
  4. U detinjstvu me je prvo izabrala jedna kanarinka. Doletela je i ostala godinama. Ono što tada nisam iskoristila kao mogućnost je da od nje naučim da pevam. Iako volim da pevam.
  5. Prva pesma koju sam napisala davnih dana (a krivo mi je što me slabo šta nadahnjuje poslednjih godina da pišem pesme) je bila vulgarna.
  6. Užasavam se društvenog (a protivprirodnog) poretka, a naročito toga da su žene slabiji pol. Jer nisu. Jači su. I ne pričam o fizičkoj snazi. Ujedno, muški da me izvine, jer jesam seksista s brdovitog Balkana.
  7. U svojoj glavi i u srcu i dalje gajim rajske prizore idealnog utopijskog sveta i skoro pa savršenih međuljudskih odnosa, pa u zbilji ima dana kada se zapitam da l’ da se umijem il’ da se ubijem. I onda se umijem, jer me iz krajnje perverznih razloga zanima kuda ide i gde će da stigne ovaj i ovakav svet.

I sada stižemo do za mene najtežeg dela koji bih mogla da nazovem favorizovanjem pojedinaca, a što baš ne volim. Ono što ću da uradim je da ću da nominujem (nominacija=nagrada) one za koje sam primetila (ako sam dobro uočila) da nisu nominovani, što znači da su mnogi čije radove gledam i čitam već nominovani. Ako navedem nekoga ko je već nominovan sada ili pre, onda je to tako, pa neka se ne zamara odgovorima. Dovoljno je samo da primi (još jednu) udarničku značku. Inače, redosled ljudi koje navodim je random. Ako neko ne želi da učestvuje, to je okej. Sve ovo je samo igra. Uzdravlje svima!

[28.03.2017. u 23.59] ] Ljudi, propado’ od pisanja vam obaveštenja (a tek sam na pola puta) da pokupite svoje nagrade, i još se kozim da ne budu cirkulari. 🙂 Valjda će sve to nečemu da koristi. 🙂

[29.03.2017.] Hvala Zevsovoj ćeri na nominaciji!

Advertisements

Vatra

Iskopnio si i otišao tako brzo. Tvoji poslednji letovi su bili tvoji poslednji dani. Baš kao poslednji trzaji poleta pred konačan pad, pred jedini siguran ishod. Volela sam te kao svog. Sada si na boljem mestu i ako išta može da mi vrati osmeh to je onda to. Srešćemo se ponovo. Jer, u trenu, obe smo pomislile isto. Ona će roditi dete koje će biti ti. Tvoja duša. Zapalile smo ti sveću. I sutra ćemo. I otići ćemo na sva mesta na koja si ti voleo da odlaziš. Kao što si voleo i kod mene da dolaziš i da provodiš sate i dane. Pusto je bez tebe. I baš kad se i ona navikla na tebe, kad ste se sprijateljili, ti si otišao, mili moj Vaso. Kad mi se rasprsla narukvica sata na ruci pre sedam dana ja sam se tada pitala da li to znači da je vreme stalo?! Ili to znači da vremena više nema?! Ili to znači da vreme ionako ne postoji?! U srcu, zauvek, s ljubavlju te pamtim. Spavaj, spavaj, spavaj… u spokoju večnosti!

DSCN3883

Možda je moglo da bude drugačije

Stigla je iznenada, iako mi se činilo da je prividna naglost bila uslovljena mojim neprepoznavanjem njenog dejstvovanja. Njemu, pak, izgleda mi, nije bila strana, ni nepozvana. On joj je hitao u susret nekoliko proteklih godina. Da li su se pre toga makar u prolazu sreli, ne znam; i ako jesu, kako je izgledao taj susret. Da li ga je upozoravala na svoje postojanje ili ga je ohrabrivala da joj se pridruži, ni to ne znam. Ništa mi nije rekao. Samo je govorio o nevažnim stvarima i nebitnim ljudima, o prolaznostima na koje se govorni jezik navikavao od detinjstva, od prvog i ključnog pokolja istine, od kada i traje prilagođavanje društvenim uslovljavanjima.

***

Primila sam telefonski poziv od relativno nepoznate osobe koja mi je rekla da mu nije dobro i tada sam saopštila da dolazim. Preda mnom je bila duga vožnja kolima i stalno prisutna zebnja: šta mu je? Bezbroj filmova se odmotalo i zamotalo u mojoj glavi, iako znam da je svaka pretpostavka uzaludna, neutemeljena i lažna. Nespokojno sam otvorila škriputava vrata ulazne kapije i u kuću zakoračila preko verande, prošla kroz kuhinju i na vratima sobe, na neudobnoj drvenoj stolici, ugledala svog oca koji je sada bio neko drugi, jedva nalakćenog na sto prepun stvari koje se odavno nisu micale. Iz njegovih očiju mi se nasmejala ona i pitala me je kako sam. Šta sam mogla da joj kažem, osim da sam dobro. Zašto me nisi pozvao ranije – bilo je sve što sam zavapila iz sebe. On se nasmejao, a iza njega je stajala ona.

***

Vazduh je bio nagrižen oštrim i karakterističnim mirisom koga na pojedinim mestima teško razbijaju i hlorisane kuglice. Stvari koje su bile na mom ocu bile su aerodrom za muve. Rekao mi je da nekoliko dana ima kako ne može da se digne sa stolice. Ni sada ne znam, ali slutim da je to bilo bar pet dana. Šake su mu bile nalik rudarskim kada napušta okno. Mišice su presahle, poput izduvanih mišića za plivanje i na levoj ruci bila je ogromna masnica. Stomak mu je bio kao u trudnice lošeg varenja, pred porođaj. A onda sam ugledala njegove noge. Gangrena je zahvatila do kolena, a to je proces koji traje mesecima. Na cevanicama je počela da teče limfa. Jedva smo ga prebacili na pozajmljena invalidska kolica kako bi ga oprali pre nego što dođe privatni lekar koji svojim ponašanjem nije pokazao koliko je sve ozbiljno. Sve vreme sam uporno zvala hitnu pomoć i dozvala je, međutim, moj otac me je prevario da hoće da ide u bolnicu. Kada je pomoć došla, on se bahatio i odbio je da ide u bolnicu. Došli su dobri ljudi, sa čovečnim pristupom, kao da se radi o njihovom bližnjem, ali nije vredelo. Bila sam očajna, jer nisam mogla nikako da mu pomognem, do sledećeg dana, kada je na čas bio prisutan, na čas nije. Molila sam ličnim odlaskom u hitnu pomoć da dođu ponovo i namolila ih. Jedna mlada i otresita žena, doktorka, presekla je Gordijev čvor, preuzevši odgovornost rečima: „On više ne odgovara za sebe i svoje postupke, vodimo ga u bolnicu.“ Četvoro nas prebacilo ga je u mučnim, živim ranama na ćebe i stavilo ga na bolnički krevet. Sirena je zaurlala, kola hitne pomoći su krenula put bolnice, a ja sam uskočila u svoja kola i krenula za njima.

***

Na prijemnom odeljenju medicinsko osoblje me je posmatralo kao ordinarnog kretena, jer je bio u očajnom stanju. Nekako, ljudi uvek pripisuju neodgovorno ponašanje pojedinca članu porodice. Sa gađenjem na nivou kužnog slučaja predali su mi ćebe i nešto stvari koje je imao na sebi. Pridržavala sam vrata bolničkog lifta kada su ga nakon rentgenskog snimanja pluća vozili na plućno odeljenje na intenzivnu negu. Smestili su ga u krevet i priključili na aparate. Dežurna lekarka me je detaljno ispitivala do potpune moje iscrpljenosti, kao da je isledni sudija, jer je i sama bila u šoku u kakvom je stanju. Rekli su mi da dođem narednog dana u 13 časova, kako bi mi pružili podatke o tome kako mu je. Došla sam sutradan nešto ranije i rekla da tražim doktora, za koga su mi odmah rekli da je u gužvi. Kada sam rekla ime pacijenta, doktor je momentalno izašao, zagrlio me je i izjavio mi je saučešće. Prethodno je poslao telegram, ali na toj adresi više nije bilo nikoga.

***

Moj otac je umro od posledica alkoholizma. Moj otac se pretvorio u svojim poslednjim danima u klošara. U ovozemaljskom životu stalno ga je izjedalo lutanje, lutanje i samo lutanje. Medicinski, otkazala su mu pluća i voda ga je ugušila. Užasno je u šta se čovek pretvori kada postane alkoholičar i po kom mulju života gliba do poslednjeg izdisaja. Alkohol je (kao i) droga i jedna kineska poslovica odlično tumači redosled: „Prvo čovek uzima drogu, onda droga uzima drogu i na kraju droga uzima čoveka.“ Svaki alkoholičar pije samo čašicu, dve, prema sopstvenoj tvrdnji. Svaki alkoholičar je okružen alkoholičarima koji piju čašicu, dve. I naravno, prema sopstvenim izjavama, uvek mogu da prestanu kad hoće. Većina alkoholičara pravi dugove i te dugove vraćaju njihovi bližnji, sviđalo im se, ne sviđalo im se. Alkoholizam je bolest zavisnosti i ne leči se alkoholizam, nego čovek. Zato je i teško izlečiv, jer su retki alkoholičari koji priznaju da to jesu. Moj otac je, nažalost, ličio na mog oca tek u mrtvačkom kovčegu, u kapeli u kojoj sam ga identifikovala. Tada je bio opran, obrijan, očešljan, doteran, predivno obučen i obuven i kao takvo njegovo telo sam predala zemlji. Molim Boga da njegova nesrećna duša nađe smiraj.